MOJ BRAT

MOJ BRAT

 

Petak je pazarni dan u G. – praznik za prosjake, lopove i besposličare. Tog dana je ostajao gladan i neutešen samo onaj najnesposobniji i ljudima najgadniji; prosjak bi iskamčio više za to prepodne nego za šest drugih dana, kockari i lopovi dolazili su do velikog plena, besposličari birali posao, cenjkali se i ucenjivali. Oko podne, kad je utihnula trgovina i kad su se oborile cene, pa pijari i seljaci prodavali robu u pola cene, samo da je ne vraćaju kući, prestajala je u vazduhu da lebdi prašina i počela da se polako slaže na ostatke i otpatke – trulo i ugaženo veće, izvrnute jagnjeće kože obešene o grane, bačene iznutrice, neprodate šećerleme i nas nekoliko dečaka, besposličara i beskućnika, ležali smo na pijačnoj vagi i sunčali se.

Nit sam štogod prodavao (otkud mi?), niti kupovao (s čim?). Zaradio sam malo para na brzom i lakom poslu, odneo neki tovar do Oficirske menze i pretovario neke gajbice iz kamiona na špediter, za Čizmu, prekupca. Živeo sam tako, vukao se sa pazara na pazar, petak ovde u G., subota u Smederevu, nedelja u Novom Kostolcu, sreda u Požarevcu i tako ukrug. Nešto sam čekao, nečemu se nadao, čemu – ne znam. Bio sam zdrav i prav, neodvratan, običan – mogao sam već nešto da počnem, bilo mi je vreme, imao sam sedamnaest i po godina. Živeo sam sâm, oca, poštara, ubili su neki pre pet godina, oteli mu torbu sa pismima i nekim prokletim parama, mati moja utekla za svojom novom srećom i sudbinom, ostavila nas, mlađi brat bio ko zna gde, nisam tad znao ni da li je živ. Dakle, sve je zavisilo od mene, trebalo je da počnem nešto, ali meni se još nije počinjalo, čekao sam.

Naslonjen na divlji rogač preko puta špediterske stanice gledao sam kako dokoni i silni fijakeristi, taljigaši i nosači, njih desetina, sve jaki i veseli ljudi, bacaju krajcarice. Bacali su uvis šaku dvodinarki, one se gore rasprše kao pijani vrapci i padaju opet u prašinu, neka se i zagubi. „Mogao bih, eto“, mislio sam, „da budem fijakerista, to je lep, gradski, okretan posao, uvek imaš dosta para, čak i za bacanje u prašinu.“ Ali, ja i dalje čekam, bolje što sam čekao, put bi me odveo na drugu stranu, ne bih sreo mog brata.

On se pojavio iznenada, taman se zaključavala Zelena pijaca, da je operu. Pre toga nisam ga video duže od dve godine, otkako je utekao iz Doma. Odmah se videlo: promenio se moj brat, postao otresit, oštar, jasan, zna šta hoće. Iza njega, na zadanjem sedištu motocikla, sedela je jedna devojka, bolje reći devojčica, žućkasta, pepeljasta ili se meni tako učinilo, sve mi se osećalo na prašinu. On je zaustavio motor, pogledao me, poznao i pozvao da se okačim pozadi. Nekako smo se stisli, moj brat napred za uprvljačem, ta između nas, ja pozadi, nažuljio sam zadnjicu na blatobranu, nezgodno mi bilo da se privijem uz tu, da se brat ne naljuti. Jurili smo kroz G. – od pijace pored Doma narodnog zdravlja, levo od stare gimnazije Ulicom Car-Lazara preko pruge, uzbrdo prema Letnjikovcu s one strane brda, u ravnicu.

Na istoku su se gomilali crni, opasni oblaci, mi smo jurili prema njima, u susret nepogodi. Kiša je počela velikim retkim kapljama, udarale su po leđima i licu kao pljuske. Brat je zaustavio motor, ne da bismo se sklonili pod neki trem, nego da, ispod sedišta, iskobelja neku pocepanu nemačku gumenu kabanicu, da se pokrijemo, a onda je nastavio da vozi, još brže, preko osamdeset kolometara na sat, levo i desno prskalo je žitko blato.

Često se toga setim: tri deteta, kao tri crva, stisli se, zagrlili, lete motorom kroz letnju nepogodu, jeza. Devojčica ščepala mog brata oko golog struka, zarila mu male ogrizene nokte u slabine, strah je; iza nje, hvatam se preko njenih šaka, i ja za brata, strah me. Njemu za pojasom, nasred stomaka, veliki revolver, a mi ga stisli za tanke, mršave slabine. Nije mogao tako da vozi, gurao nas, odvajao ruke. Ona devojčica, bezobraznica, uzela moje šake i prinela ih svojim sisicama, tamo namestila. Hteo sam da se otmem, ona ih vraćala. Sve to pod onom mušemom i kišom, na osamdeset kilometara na čas!

Skrenuli smo sa izlokanog druma u puteljak između dve njive, pa preko strinja dugačke pokošene livade, prema napuštenom, razrušenom nemačkom bunkeru ispred stare vodostanice. Tu smo se, pred bunkerom, zaustavili, brat je ušao unutra, ona i ja ostali na ulazu, pod kišom.

U bunkeru, ispod strehe od ter-papira, na nekim džakovima sedeo je jedan Crni, vredan neki čovek, da ne dangubi rezao je oštrim kalemarskim perorezom đonove od stare automobilske gume, izrezao već nekoliko komada po veličini svoje bose noge. Moj brat ga, izgleda, nije mnogo cenio, osorno mu je, iako je Ciganin bio skoro dvostruko stariji, podviknuo: „Daj!“ Crni se nećkao, smeškao, da malo smekša mog brata, ponudio ga: „Sedi, lepi“. „Daj da sam ne uzimam“, rekao je moj brat i zamahnuo da udari Crnog. Tad je Crni izvukao iz jednog cegera pored nogu nešto umotano u novine i taj zamotuljak pružio mom bratu. „Na, uzmi, najedi se“, ljutnuo se. Brat je oteo taj zavežljaj i dao nama znak da se brzo okačimo na motor. Dok je pokušavao da upali ovalženi motor, mogao sam malo bolje da osmotrim devojku. Mokra platnena haljinica lepila joj se uz telo, mršava, nigde stomaka, iskočio joj štrakljasti kuk, ali su joj noge, iako tanke i malo otečenih kolena, bile lepo sastavljene u butinama. Gledala me i smešila se, mala, sitna kao grančica. Bože moj, dete, devojčica a kurvica!

Brat ne bi umeo da upali vlažan motor da mu Crni nije pomogao, prišao je mašini, čačkao oko nje kao da baje i motor je zakrkljao, proradio.

Kiša nije prestajala, ni naša jurnjava. Nismo se vraćali u G., vozio nas je nekud dalje, na drugu stranu, prema severu. Po sve češćim i dubljim peskovima osećalo se da je blizu reka. Nikako nisam mogao da se načudim otkud moj brat tako dobro i napamet zna najkraće puteve i prečice. Zaustavili smo se na raskrsnici, kod Zapisa. Tu se put račva, širi, glavniji, vraća se u G., levo se skreće za Brzu Skelu na Dunavu. Tad mi je bilo jasno zbog čega brat toliko žuri, hteo je da uhvati poslednju skelu, ona ovde vozi i uveče kad je pijačni dan. Na raskrsnici smo se zaustavili, brat se osvrnuo, pogledao levo-desno, nigde nikog. Izvadio iz pojasa revolver, veliki ruski nagan, pištoljčinu od dva, dva i po kila i zavrljačio ga, koliko je mogao jače, daleko u kukuruze pored puta. Ja sam se, tek tada, uplašio. On je izvadio iz nedara ono uvijeno u novine, malo rasklimao zavežljaj, a onda ga šakama, jednim trzajem, raspolutio. „Uzmi, trebaće ti. Ja ću na skelu, Zoricu da vratim preko, njenima“, rekao je. Nisam stigao ništa da ga pitam, moj brat je već ponovo uzjašio motocikl i odjurio, samo mi je ona, jadna devojčica, sad sam znao i kako se zove – Zorica, dva tri puta mahnula uskom šakom.

Pogledao sam ono umotano u novine, imao sam šta i da vidim – pare! Mnogo para. Nisam se usuđivao odamh da brojim, strpao sam novine i ono unutra, u nedra, osvrnuo se i ja levo-desno i potrčao. Trčao sam drumom prema G. I svaki čas se osvrtao, zujilo mi ušima, trnule mi usne, jako sam ih zubima zagrizao, krv da izbije, ali nisam ih osećao, utrnule.

Na ulazu u G., pre prvih kuća i kasarne, nalazi se, i danas, zvana „Jojina kafana“. To je krčma sa tri sobe za prenoćište, velikom avlijom, štalama za krupnu i oborima za sitnu stoku, trgovačko i seljačko svratište i odmorište. Ušunjao sam se u dvorište, u kafanu nisam smeo, tamo je bilo pripito društvo, i sakrio se u nužniku. Navukao sam rezu, kleknuo i na onom upišanom sanduku izbrojao dva miliona i pedest hiljada dinara! Onih dinara iz četrdeset devete, kad je, recimo, plata poslovođe u Daščari, sa svim dodacima, bila jedva dve i po hiljade. Ej, čoveče! Hiljadu činovničkih plata tu, ispred jednog dečaka, na smrdljivom sanduku!

Mislio sam šta da radim, sve da pocepam i bacim dole u rupu? Da su dve banke, sto banki, znao bih, ali ono su bili milioni para. Sve sam novčanice opet uvio u novine, strpao u gaće, mislio sam – tu je najsigurnije, nogavice podvezao ispod kolena kanapom i izašao napolje, pa šta mi bog da.

 

 

Teško je bez para, ali nije lako ni sa parama. Nisam imao nikog svog da me posavetuje, nauči. Jedino što sam znao, čuo negde, bilo je – kloniti se rđavog društva, ženskih, pića, muzike, kocke, štale, ne biti mekog srca i ćutati. Sad kad je sve prošlo i kad sam ja drugi čovek, mogu da potvrdim da je to pametna pouka za onog kome je stalo da pare sačuva i umnoži, preporučujem je mladima, ma koliko izgledala prosta i starinska.

Novčanice koje sam imao bile su potpuno nove, nepresavijene, lepe i čiste. Najsitnija banknota je bila od deset dinara, uplašio sam se (kako da ih sitnim?), šta da odgovorim ako neko upita: „Otkud ti?“, kako da objasnim. Odjednom, sa svih strana su počele na mene da navaljuju muke i brige, život mi se zamutio, ništa više nije bilo prosto i lako. „Šta sad? Kuda?“ pitao sam se. Opet sam potrčao, ali sad natrag prema raskrsnici kod Zapisa. U glavi mi je rasla samo jedna misao – moram da nađem onaj revolver što ga je moj brat bacio u njivu pored puta. Utrčao sam, znojav i uplašen, u kukuruzište i počeo da tražim po raskvašenoj njivi pištolj, srećom, brzo ga pronađem. Tek tad sam se smirio, odjednom, kao da sam se spasao. Držao sam u rukama veliki revolver kojim nisam umeo da rukujem, ali sam mislio: „Čega da se plašim kad sam ja jak i naoružan? Odsad ima da bude onako kako ja hoću!“ A onda sam, baš kao moj brat pre pola sata, zamahnuo i bacio daleko od sebe, još dublje u kukuruzište, revolver, ne treba mi.

Smiren i spokojan vratio sam se u G., čvrsto rešen da baš tu, u ovom gradu odsad živim ceo svoj vek, kao što je i bilo.

Usitnio sam prvu deseticu i od nje živeo dva dana, onda drugu i treću. I da sam hteo da trošim više ne bih imao gde i na šta, u ono doba u celoj zemlji je bila velika oskudica. Trgovina je bila slaba, državna, sve se izdavalo na karte i bonove, dućani i magacini su bili prazni, novac skup. G. je grad u blizini državne granice, a u ono doba se nismo dobro slagali sa susedima.

Glavnina mojih para ostala je netaknuta, čuvao sam je u jednom vojničkom sanduku za municiju koji sam zakopao u dvorištu stare, napuštene kasarne. Tako je prošlo nekoliko meseci, jesen i zima, bez glasa od mog brata, ali i bez ikakve reči ili vesti o nekoj pohari ili razbojništvu. Ko zna, možda one moje pare i nisu bile grešne i nepoštene, sve je moguće na ovom svetu.

Ja ne znam, ne sećam se dobro, kakav sam čovek bio pre ovoga što se dogodilo, da li i pre okretan i umiljat kao sad, ali sam osećao kako lako i bez velike muke i stida uspevam kod ljudi. Prihvatili su me, hteli da pomognu. Prijavio se ošpštini, tražio stalni posao i zaposlio se kao pomoćni radnik u Daščari, stovarištu i prodavnici razne građe, od cigala i crepa do gvožđarije i prozorskog stakla. Uopšte, država je u to vreme rado pomagala sirotinju, više nego sad, nego sirotinja nije umela to da iskoristi, malo je tražila.

Plata mi je bila mala, ali dovoljna da ne krunim one glavne pare, koje nikako nisam osećao kao svoje, već njegove, mog brata, koje mi je dao na čuvanje. Čak sam i onih osam potrošenih hiljada, trebalo je od nečeg da se prezimi, nameravao da namirim i vratim na svoje mesto, čim se malo uzdignem. Te, iduće godine iz G. su se odseljavale grčke porodice, ne za Grčku, nego u Kanadu i Ameriku. Naše vlasti su im išle naruku, bez mnogo zatezanja davale im pasoše i druge dozvole, kao da su hteli da se ratosiljaju Grka. Ne znam zašto, niko nije znao zašto, ti Grci su odavno živeli u G., nikom nisu smetali. Tad su se odselili Zoides, Testeridisi i Konstantinovići, za koje su svi mislili da su Srbi, a Kolonjasi su se sasvim posrbili, promenili prezime u Kostić i ostali. Oni koji su se odseljavali prodavali su jeftino lepe, čvrste kuće u najboljim ulicama, ali ih u G. nisu rado kupovali, jer su mislili da se u danšnje vreme, kad su komunisti na vlasti i dok se još na vlast nisu navikli, ne isplati kupovati kuće i imanja. Ja sam stanovao u takozvanom Radničkom prihvatilištu u Zanatskom domu, nas dvadeset šest u jednoj sobi, preko puta velike kuhinje u kojoj se svakog dana kuvalo sto osamdeset obroka kupusa i krompira. Imao sam u tajnom skrovištu preko dva miliona, a kuće su se jeftino prodavale.

Kupio sam od Testeridisovih kuću u Kosančić-Ivana ulici broj jedanaest, ovu u kojoj sad živim. Tako sam, u svojoj osamnaestoj godini, siroče i beskućnik, steko svoju kuću! Punu, nameštenu, jer sam od starog Testeridisa otkupio, za male pare, sav nameštaj, od lustera, zavesa i mekih stvari u velikoj sobi, do posuđa, tanjira i četiri staklena servisa u kuhinji i još pet buradi od po dvesta litara, od kojih je jedno bilo dopola puno vina. Na kapiji, nekad Testeridisove, sad moje kuće, ostao je natpis: „Pazi se, opasan pas!“ Grci nisu hteli psa da mi ostave, računali su ga u najbliže, poveli ga u Kanadu. Natpis nisam skinuo, dovukao sam iz Daščare jednog džukca koji je tamo čuvao magacin i vezao ga u dvorištu da noću laje i čuva me, iako sam sasvim prestao da se plašim. Sve sam to pazario za devet stotina hiljada, sa taksom.

Ova kupovina je po svim propisima bila zavedena u sudu i zemljišnim knjigama, tapija je glasila na mene i brata. Čisto, ako bi jednom došao i tražio svoj deo, čekala ga kuća. U varoši se niko, u onoj žurbi i opsednutosti politikom i brigom hoće li ili neće Rusi da navale, nije čudio ovoj kupovini – ja sam već važio za pristalog i valjanog momka, svog čoveka.

Posle je sve krenulo i išlo lako i glatko. Oženio sam se malo starijom devojkom, ćerkom mog poslodavca u Daščari, više na njegovo navaljivanje nego iz prave ljubavi. Kad smo se uzeli, ona je imala dvadeset osam, a ja – dvadeset jednu, ali ja sam bio krupan, ona sitnija, pa se ta razlika manje primećivala.

Isprva nisam, ali kasnije sam moju ženu iskreno voleo. U njoj je bilo nešto zbog čega je zasluživala da je cenim – volela me je više nego rođenog oca i svoje, više nego i decu koju je sa mnom izrodila, poštovala me iskreno i duboko kao starijeg, jačeg i srećnijeg. Moja žena bi za mene uvek, u to sam siguran, dala život. S njom sam izrodio dvoje dece, sinove. Ipak, o mom bratu i onim parama nisam joj nikad ništa poverio. I pored ljubavi, život smo provodili pretežno ćuteći, zamišljeni svako na svoju stranu.

Prošlo je osam godina, za brata nisam čuo, izgubio se, nestao. Ostatak novca sam potrošio na uređenje kuće i oko kuće i otkup predratnog srebrnog novca. Moja kuća je i danas, kad se ovoliko zida, jedna od najlepših i najurednijih u Gornjoj mali, a srebro mi je, ne jedanput, dobro došlo. Trostruko i više se isplatilo kad je počeo da jeftinja novac, u kući i na poslu išlo mi dobro. Žena vredna, odana, deca zdrava i skromna, napredovao sam do poslovođe kad je moj tast, miran čovek i poštenjačina, prešao u direkciju preduzeća. Bivalo je, razume se, ponekad i da nije baš onako kako bi čovek hteo – operisan sam od bubrega, jedan radnik mi pao sa skele i slomio kuk, zbog toga sam se mesecima povlačio po sudovima, žena mi se razbolela od šećerne bolesti, u stvari ona je bila šećeraš od malena, familijarno, ali kad čovek proživi bez nekog većeg malera osam godina, za njega se može reći: srećan čovek, ako nije nešto previše tražio od života i ljudi. Potajno sam se tome radovao, jer onda još nisam znao šta je sreća, mislio sam da je srećan koji nije nesrećan, a tako o sreći misle slabiji ljudi, kukavice.

Jednoga dana, u septembru Pedeset sedme, dok je žena bila sa decom u Vrnjcima, kod nekih njenih ujaka, poslužitelj iz Doma zdravlja doneo je poziv da moja žena, kao šećeraš, ode u Narodni univerzitet na predavanje „O načinu ishrane šećeraša“. Pošto žena nije bila tu, ona bi sigurno išla, jer je to važna stvar ne samo za nju nego i decu, jer je dijabetes pomalo nasledan, rešio sam da odem i slušam, pa šta zapamtim zapamtio sam; red je, čovek sam joj, ko će ako neću ja. To mi je bilo prvi put da slušam predavanje na Narodnom univerzitetu, ja sam izbegavao svaku razonodu i besposlicu – bioskop, priredbe, utakmice, cirkus, šetnje, čak sam i novine retko čitao, baš kad nemam druga posla u Daščari, da prekratim vreme. Došao sam u salu ranije i strpljivo čekao da se skupe svi šećeraši iz G. Oni su se, zahvaljujući upravniku Doma zdravlja doktoru Ristiću, takođe šećerašu, bili odlično organizovali, osnovali Društvo dijabetičara. To se meni nije sviđalo, bilo mi je nekako odvratno ali nisam branio ženi da ponekad tamo ode.

Predavanje je počelo u šest sati. Na govornici se pojavi mlad, prav, lepo obučen čovek i počeo da govori. Tek kad je progovorio poznao sam ga – moj brat!

Govorio je pametno i povezano, ali ja ništa nisam mogao da zapamtim, samo sam ga gledao i jedva čekao da završi govor. Govorio je staloženo, pomalo mrzovoljno, kao da mu je bilo dosadno. Ustao sam sa sedišta, stao pored zida i čekao da zvrši izlaganje, da se pozdravim sa bratom i zagrlim, ako bude hteo. Predavanje se oteglo, pa sam iz zadnjih redova prešao u prvi, slušaoci iz prvog reda su me popreko gledali. „Drug je moj brat“, rekao sam i čučnuo, jer nije bilo praznog mesta u prvom redu.

Brat me je odmah prepoznao, primetio me kako čučim, namignuo mi je mangupski još u toku govora. Kad je završio predavanje poljubili smo se, a on me zabrinuto upitao: „Ti šećeraš? Otkad?“ „Nisam“, počeo sam da objašnjavam, ali on me prekinuo. „Moram sa ovima na savetovanje u Dom zdravlja, a posle na ručak“, rekao je i pošao. Kad je video kako, valjda žalosno, gledam za njim, rekao je još: „Svratiću doveče kod tebe. Gde stanuješ?“ Zapisao sam adresu, dao mu i udaljio se da ne smetam, on je sa doktorima i članovima uprave Narodnog univerziteta ostao u razgovoru.

Brinuo sam se hoću li imati dovoljno dobre hrane i pića da ugostim brata, svratio sam usput u poslastičarnicu, kupio mnogo slatkiša – celu tepsiju baklave, deset velikih šam-pita i pola kilograma ćeten-alve i sudžuka. U kući sam bio sam, provetrio, očistio kuhinju, obukao se u najbolje što sam imao i čekao brata. Uzalud, nije došao. Ne verujem da nije hteo da dođe, ili je zaboravio ili je morao da žuri.

Sutradan sam, naravno, otišao u Dom zdravlja kod doktora Ristića da se raspitam o mom bratu. Ristić nije mogao ništa određeno da mi kaže, nije poznavao mog brata, rekao mi je da je iz republičkog centra bio određen drugi specijalista da drži predavanje, moj bat ga je zamenio u poslednjem trenutku. Ništa više nisam mogao da saznam.

Možda sam onda, Pedeset sedme, da sam bio uporniji, mogao da ga nađem, nisam. Izgleda da to i nisam stvarno i jako želeo.

 

 

Zapamtio sam taj drugi datum – 25. juni Šezdeset četvrte, jer je to i rođendan, deveti, mog mlađeg sina i dan kad se opet pojavio moj brat.

Nekoliko dana pre toga kroz G. su jurila dva mala šarena autobusa i preko jakih zvučnika oglašavali i hvalili internacionalni varijete cirkus „Galakisija“. I ranije su u G. dolazili cirkusi, menažerije i druge atrakcije, ali one manje skromnije, vašarske. Ova „Galaksija“ se objavljivala kao najveće čudo na svetu.

Šatru su montirali na utrini, na igralištu „Jedinstva“, a uoči prve predstave, 24. juna, kroz varoš je prodefilovao pravi indijski slon, jahao ga je jedan čovek, go do pojasa – Tarzan, arlaukao je: „Aaaa!“ Ja to nisam video, nije me intresovalo iako ranije nisam video živog slona, uveče su mi deca pričala preklinjujući me da ih vodim ili bar pustim da sa dedom idu u cirkus. Naravno, nisam hteo da čujem za tu budalaštinu, ulaznice su koštale 600 za odrasle, a 300 za decu. Ja nisam cicija, ja sam samo uzdržljiv i čuvaran čovek, na hrani i odeći nikad nisam štedeo, ali besposlicu ne podnosim, gadna mi je, bolesna. Kako su sinovi i žena ipak uspeli da me prevare i nateraju da i sam odem na prvu predstavu cirkusa danas se više ne sećam, biće da sam popustio zbog toga što je mlađem, Dobrilu, dao sam mu ime po mom bratu, bio rođendan ili što nam je svima kupio ulaznice moj tast, njihov deda.

Uglavnom, 25. juna bili smo u cirkusu „Galakisja“, ja, moji sinovi, žena, tast i tašta. Šatra je bila prepuna, čekalo se da počne, ali su cirkuzani kasnili sa početkom. Publika je bila nervozna, vikali su: „Vreme! Vreme!“ Bilo je zakazano za pet, tek u pola šest pojavio se – moj brat!

Odmah sam ga poznao iako je bio obučen kao nikad – crveno odelo sa puno šljokica koje su se presijavale pod žutim reflektorima, kratak bič u rukama, njime se nervozno lupkao po sarama lakovanih čizama. Publika se utišala, a brat je rekao otprilike ovo: „Poštovana publiko, molim za izvinjenje. Kasnili smo sa početkom gala-predstave jer nam je danas posle podne, iznenada, uginuo naš slon Georg IV, koga ste sinoć mogli da vidite ovde u vešem gradu. Izvinjavamo se, ali najavljene tačke – Tarzan i dresura slona, nećete videti“.

Brat je bio, videlo se, nervozan i nesrećan, niz napuderisano lice slivala su se dva tanka potočića znoja, brada mu je podrhtavala od tuge. Čim je rekao šta je hteo, duboko se poklonio kao krivac i povukao iz somotske zavese ukrašene školjkama, morskim zvezdama i staklenim perlama.

Publika je, isprva, bila nezadovoljna, neki su zviždali, neki vikali: „Ua! Vratite pare, prevara!“, ali kad se gore, na trapezu, pojavio Tarzan, urliknuo „Aaauuu!“ i poleteo kroz vazduh s jednog razapetog konopca na drugi, svi su se utišali, a deca su mu složno odgovorila: „Aaauuu!“

Čvrsto sam rešio: moj brat mi ovoga puta neće pobeći, sigurno mu je sad potrebna moja pomoć, ja sam spreman!

Nisam ga lako pronašao, on nije bio običan dreser i cirkuzan, nego gazda, jedan od tri ortaka-vlasnika „Galaksije“, neki kepeci su me sproveli do njega. Kancelarija i stan su mu bili u jednoj od kuća na točkovima, na kućici su bile istaknute dve državne zastave naša i italijanska.

Brat je, zamišljen i tužan, sedeo u fotelji od pletenog pruća, presvučenoj tigrovim krznom, pušio i zurio u plafon. Kad sam ušao nije se piznenadio, ni obradovao, pružio mi je ruku i rekao: „Zdravo, dobro što si tu, nešto da mi pomogneš.“ Rado sam dočekao poziv: „Kako da ne, za tebe sve. Slobodno reci“, iskreno sam mu stavljao na raspolaganje sebe i sve što imam. Da je tog trenutka tražio od mene košulju, glavu, obraz, sve – dao bih mu. Ili se ipak varam? To se u stvari nikad ne zna dok se ne zbude.

Moj brat nije tražio mnogo – da mu pomognem oko pokopa slona, tog Geogra IV. Sahraniti slona, ipak životinju, čini se – pih, nikakav posao: zakopati strvinu, preliti živim krečom, zatrpati i gotov posao. Ali, vraga! Nezgodniji, gluplji a teži posao nisam nikad, ni kasnije, radio. Da umem, mogao bih zgodnu pričicu da sastavim o tome šta sam sve morao da uradim i koga da molim, od veterinara koji nije znao koji propis da primeni na slona, preko strvodera koji su krišom prodavali slonovsko meso na komade kože i ušiju, jer se odmah raširio glas u G. o lekovitosti slonovske kože, kad se osuši, samelje ili utuca u prah, do svađe između upravnika Zavičajnog muzeja i profesora Učiteljske škole oko toga kome treba da pripadnu ogromni slonovi papci, muzeju ili školskoj zbirci. Tek tada sam uvideo koliko smo mi u G. blesav narod i to ne samo prost svet nego, još više, činovnici i bajagi učeni ljudi.

Da ne dužim mnogo, nekako sam sahranio slona, sve sam to uradio sam, nisam hteo brata da uplićem i zamaram. I koštalo me to, preko osamdeset hiljada. Brat je ceo dan bio na pošti, pisao neka pisma i uzalud čekao telefonsku vezu sa Italijom, preko Beograda. Tek sutradan uveče, dakle 26. juna, brat je došao prvi put u moju, to jest našu kuću.

Razmestio sam mu u najlepšoj sobi. On je odmah hteo da vidi decu, njegove sinovce, iako su obojica već spavali. Svakom je na jastuk, pored glave, ostavio po 20 dolara, nisam hteo da ga ovraćam, njegov novac – njegova volja. Mojoj ženi se izvinjavao što joj ništa specijalno nije kupio, izvadio je iz džepa, srebrnu tabakeru i dao joj. „Moj poklon, snajka“, rekao je.

Malo je govorio i nekako s naporom, kao da mu je srpski tuđ jezik, misli su mu išle na drugu stranu, tamo nekud. Nije mnogo ni jeo, a moja žena je pripremila i mnogo i lepo.

S bocom vina i nekim sitnim kolačima, rekao je da mu se sviđaju, prešli smo u sobu. Sigurno sam izgledao glupo i smeteno, čim smo ušli u sobu počeo sam da govorim, u stvari trtljam, kao krivac, bez smisla i reda, budalaštine: šta sve imam, šta radim, kolika mi je plata, o ženinoj šećernoj bolesti i da se još strogo pridržavamo uputstava sa njegovog predavanja, o trideset kilograma srebrenjaka, o tome kako tapija na kuću glasi podjednako na njegovo i moje ime. On me je gledao sa velikim sažaljenjem, možda i ljubavlju, kao dete. Bilo je očigledno da to što ja brbljam njega nimalo ne zanima.

Događalo se to ponekad, retko, meni – zbunim se i zapletem, sve mi se čini da još neko zna za one pare od pre toliko godina. Srećom, uvek sam pa i tad, uspevao da se makar u poslednjem trenutku, osvestim, stisnem, snađem. Popio sam veliki gutljaj vina, razmislio trenutak šta je izmešu mene i mog brata najvažnije i rekao mu sasvim razborito i jasno: „Moj brate, sve što posedujem, od ove kuće do ovog vina, od mene kakav sam sad, žene i sinova, sve to u stvari dugujem tebi. Da mi onda, pre sedamnaest godina, nisi ono dao, ničeg od svega ovog ne bi bilo. Bilo bi nešto drugo, možda i veća, ovo ne bi bilo!“

Sve sam to izgovorio svečano i glasno, stojeći, gledao sam ga pravo u oči, to ga je zbunilo. „Ne razumem te“, reako je. „O čemu govoriš? Šta je bilo pre sedamnaest godina?“ pitao je. Tad se otkrilo, za mene, najveće čudo. Moj brat se jednostavno nije sećao svega onog. „Ne mogu da se setim, ko bi sve pamtio. Bože, šta je sve bilo i prošlo… Možda, ali ja se ne sećam“, rekao je.

Usne su počele da mi se suše i trnu, kao onda, znoj da izbija ispod obrva i kose, uzalud sam mu opisivao svaki detalj, uzalud ga podsećao na motocikl, onu Zoricu, Ciganina i kišu, brat nije mogao da se seti. Prisećao se drugih događaja iz našeg zajedničkog detinjstva, onih koje sam ja zaboravio, ali ono što se dogodilo najvažnijeg dana za mene, onog petka, nije zapamtio. Ono je za njega, dakle, bila neka sitnica, ništa! Ućutao sam.

Tad mi se dogodilo nešto vrlo važno – od tog trenutka počeo sam o sebi, o životu, o svemu da mislim drukčije, sa šalom, pametnije. Umesto i da mi sve zatamni, sve mi se osvetlilo. Za duže i korisnije razmišljanje nije bilo vremena, brat me je zamolio da odem na poštu i predam depešu koju je on ranije sastavio. Uzeo sam izgužvani komad papira i pošao da ga poslušam.

Bilo je vrlo kasno, sat i po posle ponoći, pošta je bila zaključana, ali telegraf je radio i preko noći. U takvim, hitnim, slučajevima ulazilo se na sporedan ulaz, uskim stepeništem do trećeg sprata. Pošta se nalazila u centru, a ulaz je bio otvoren cele noći, osećalo se na mokraću. Trkom sa, preskačući po tri-četiri stepenika, stigao do poslednjeg zaokreta i tek tad, pod čkiljavim svetlom slabe sijalice, otvorio šaku i pogledao u sadržaj telegrama. Tekst je bio napisan na stranom, italijanskom jeziku. Ja inače nisam mnogo radoznao, ne čaprljam po tuđim stvarima i mislima, na ženu sam se ne jednom naljutio zbog njene brzopletosti i mešanja u tuđe živote, branim i drugima da se petljaju u moje poslove, ali ovog puta nisam mogao da odolim. „Kome li to piše moj brat?“ pitao sa se i još: „Gde li živi? S kim? Kako?“

To je ličilo na prevaru i bila je prevara, priznajem. Otrčao sam iz pošte u „Domovinu“ i zamolio Karla, hotelskog portira, koji je jedini u G. znao italijanski, da mi prevede sadržaj bratovljeve poruke nekome. Pisalo je: „Poštovana Miranda – stop – Georg Četvrti je uginuo – stop – ja sam potpuno propao – stop – ne mogu više – stop.“ Umesto potpisa stajao je samo monogram: D. Stvar je bila vrlo ozbiljna, opasna. Ako odmah potrčim kući, brat će saznati za izdaju, čitao sam njegovo pismo drugom, ako odmah ne otrčim kući, možda neću biti uz njega kad sam mu najpotrebniji – nisam znao šta da radim. Odlučio sam – najpre u poštu, probudio sam dežurnog telegrafistu, on je dugo i pipavo, kako samo mogu ljuti i bunovni činovnici, razgledao cedulju, prepisao slovo po slovo u formular i na kraju zaveo. Kad sam se vratio kući bilo je oko pola tri izjutra.

U bratovljevoj sobi je gorelo svetlo. „Ne spava“, pomislio sam i ušao u sobu. Ugledao sam strašan prizor: moj brat se ubio, revolverom je ispalio metak u slepoočnicu.

 

 

Sahranio sam ga na groblju u G. i zarekao da ću saznati sve o njemu, jer je od toga zavisilo hoću li znati i sve o sebi i svojima. Brzo, već na povratku sa pogreba, odustao sam od te namere. Šta mi vredi da i sve znam, kad moj brat više nije živ? A možda postoji i još neki razlog? Ne bih da o ovome više mislim, ako mogu.

 

SS

 

photo by Dile

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *