POŠTENO

Stari most u Mostaru nadaleko je čuven ne samo po lepoti, a lep je, i po starosti, a star je, nego i po skokovima sa njegovog visokog luka, a visok je. U vrele letnje dane, a u Hercegovini budu baš vreli, hrabri mladići iz okoline, a često i iz drugih, daljih krajeva, skaču odozgo, naglavice ili trupačke, u opasne zeleno-plave virove Neretve. Opasnost, a velika je i pogibeljna, čika i izaziva dečake, ne mogu da joj odole.

Tako je odavnina, otkako je podignut most. Kao i da nije dizan da bi se prelazilo s jedne na drugu obalu, nego i zbog ovog iskušenja za dečake. Mnogi je otad slomio kičmu, ubio utrobu ili raspolutio čelo, pa opet se, svakog leta, s vrha otiskuje u bezdan nekolicina novih, tek doraslih i nedoraslih, skakača.

Vremenom su se skakači izveštili, učili jedan od drugog, mlađi od starijeg; sad je manje nesreća i pogibelji, hvala Bogu. Otkako su se umnožili putnici i turisti, a umnožili su se, i skakači su se, kao sve drugo, izmenili. Nekad se skakalo od viteštva, za ispit junaštva, opkladu i slavu, sad, većinom, za novac. Nastao je čitav zanat, tako bi se moglo reći. Pored mosta, s one strane u hladu, leškare uvek dvojica-trojica već iskušanih skakača s mosta spremnih da opet, ako treba i nekoliko puta na dan, skaču u reku; čim se okupi dovoljno sveta koji bi rado gledao i platio, a uvek ga bude.

Tako je bilo i onoga dana kad smo bili u Mostaru moj brat i ja, sa porodicama. Skakač, jedan mrzovoljan i sanjiv čovek već u zrelim godinama, kad bi morao da se prihvati lakšeg i priličnijeg posla, sedeo je u hladu ispod smokve i čitao neki strip, “Bili Bič protiv rodbine”, zapamtio sam i tu, uz bezbroj drugih nepotrebnih, sitnicu. Za to vreme je jedno Ciganče, njegov poverenik išao od jednog do drugog od okupljenih i skupljao novac. Svi su lako i široko bacali u plitku i široku kapu, kao zdelu, bele metalne novčiće, petice i desetice, a neki, rasipniji i bogatiji, a bilo ih je, i papirne; takav je putujući svet, malo i slabo računa na putu, troši.

Ciganče je, zveckajući skupljenim dinarima, došlo do mog brata, ali on, ko bi znao zašto, možda od nekog gnjeva, jer inače nije bio škrtac, ne htede da da. Ja dadoh, moja i bratovljeva deca dadoše, iako im Ciganče i nije tražilo, dadoše i naše žene; teško je bilo odbiti Cigančića, on je umeo da ište i prosi. Pošto je obišlo sve okupljene na mostu, Ciganče se opet navrnu na mog brata, ali ovaj, ni tada, se ne smilova, ne popusti.

Kada je Cigančić oceno da više niko neće dati i da je iskamčio najviše koliko se moglo, otide do skakača u hladu i prosu u travu pred njim ceo pazar, nije bilo manje od trista dinara. Za te pare radnik mora da radi ceo dan. Mrzovoljni skakač prestade da čita njemu uzbudljive doživljaje Bili Biča, presavi list stripa da zna, kasnije, dokle je stigao u čitanju i lenjo ustade. Tek se tad videlo da je skakač krupan, malo pogrbljen, ali i mlohav, debeo čovek. Prsa, leđa i obe nadlaktice bile su mu istetovirane živopisnim i naivnim crtežima; na grudima tenk sa uperenom cevi topa, na ramenima i plećkama ženske šake sa dugačkim noktima kao kandže. Lenjo, ćuteći, popeo se na luk mosta i spremio da skoči.

Svi su gledali u njega, a ja, slučajno, jer mi je stajao preko puta pogleda, u mog brata. Moj brat je prvo zažmurio, a onda, kao da to nije dovoljno, zatvorio obema šakama oči. Ostao je tako, žmureći, sve dok skakač nije skočio u reku, dok se nije čuo onaj tresak tela o površinu vode i mlitav aplauz okupljenih posmatrača. Tek potom je otvorio oči.

Nasmejao sam se i pitao ga zašto je tako uradio, a on, moj brat, mi je, ozbiljan i zamišljen, ne uzvraćajući mi osmeh, odgovorio da on nije platio i da je pošteno da ne gleda skok.

Pošteno? Neobično, ali stvarno pošteno!

I ovo je, znači, manje priča o skakačima sa Starog mosta u Mostaru, više priča o mom bratu, onda i tamo.

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *