COKULE (1977.)

Ponekad pomislim: detinjstvo je neka strašna, opasna, neopisiva bolest koju sam davno odbolovao, ali ne i preboleo. Neizlečenom, događaju mi se, poslednjih godina sve češći, povratni „napadi“ detinjstva, pohode me, i kad ih ne dozivam, davni dani, davni časi. Da dobole, kao da onda nisu dovoljno duboko boleli.

Nije detinjstvo cvetno i najlepeše razdoblje u čovečjem životu.To smo, bez pogovora, presudili mi, odrasli, da bismo utešili nemirnu savest zbog stvarne nebrige o deci, zbog stvarne i preterane brige o sebi. Zbog nje smo čak i izumeli male slatke mašinice za varanje dece – igračke.

U detinjstvu sve boli!

Detinjstvo, sećam se, prestane odjednom. Kao kad se smenjuju južni i severni vetar. U onoj strašnoj sekundi zatišja, kad prestane ceo svet da se obrušava i kidiše na tebe, kad ti počinješ da napadaš na „ceo svet“.

Sve ovo nisam zabeležio zbog toga što sam ja imao neko neobično, teško i nesrećno detinjstvo. Moje detinjstvo i dečaštvo bili su obični, dakle: puni jeze.

Takvo detinjstvo, uveren sam i proverio sam, imali su svi moji vršnjaci u P. I širom sveta!

Ovde ću zabeležiti jedan dečački doživljaj iz prvih dana Hiljadudevetstotinačetrdesetsedme godine, začinjen, naravno, sa malo lekovite šale, onako kako ga rado pripovedam mojoj deci. A kako je sve to stvarno bilo u duši to više niko ne zna. Čak ni ja. Mora biti da je mnogo bolelo.

Te, Hiljadudevetstotinačetrdesetsedme godine cela naša zemlja je bila u velikoj nemaštini. Oskudevalo se u svemu, osim u nadi. Nje je bilo u izobilju. Jeli smo je, pili, grejali se njome, pokrivali, odevali, obuvali i pevali.

U siromašnoj zemlji, u siromašnom gradu, u siromašnoj ulici, mi: naša hrabra majka, nas tri brata i sestra, bili smo, možda, najsiromašnija porodica. Rano sam, u petoj godini, ostao bez oca; moj, naš „danak u krvi“ ratu.

Kažu, u poslovici, da „sirota nije sramota“. Lako je biti mudar u poslovici. Siromaštvo i neimaštinu treba izdržati; težak, pretežak teret. Ja, tek danas, priznajem: stideo sam se što sam siromašan i „teškog materijalnog stanja“, kako se govorilo i, u školi, svaki čas proveravalo i utvrđivalo. Zbog te velike i zajedničke narodne sirotinje mi, dečaci iz P., otpočeli smo jednu surovu utakmicu. Svake godine, u poslednjim martovskim i prvim aprilskim danima, čim bi se malo proredili mrazevi, izuvali bismo onu jadnu i nikakvu obuću i išli bosi u školu.

Onaj koji bi se prvi odvažio da pođe bos i „otvori sezonu“ bio je slavljen kao pobednik. Tu pobedu je, boga mi, i zasluživao, za nju je trebalo mnogo  hrabrosti, snage, zdravlja i prkosa, jer je i cena, kašto, bila previsoka – najmanje zapaljenje pluća.

Prvih godina, zbog povremene bolešljivosti i majčinog strogog nadzora, ja sam u ovoj utakmici zaostajao, ali u zimu Hiljadudevetstotinačetrdesetsedme sam odlučio – pobediću! Ustvari, meni nije bilo toliko stalo do pobede, koliko da se otarasim obuće koju sam nosio. To su bile neke, nekad lakovane, ženske sandale sa odvaljenim, nekad visokim, štiklama, obuvene preko vunenih čarapa i nekih šarenih dokolenica. Meni se činilo da me niko nikad ne gleda u oči i čelo, nego svi – u noge i te ženske nakarade na nogama.

Ni ostala odeća na meni nije bila slavna. Nosio sam zelenu italijansku vojničku uniformu koju sam dobio od Crvenog krsta. U P. su podelili desetak takvih uniformi najsiromašnijima. Kao da su hteli da nas obeleže. Mi, „zelenbaći“, bežali smo jedan od drugog kad bismo se sreli i trudili se da što pre trampimo vojničke bluze i čakšire sa našim drugovima iz okolnih sela za njihovo seljačko ruvo i kožuhe. Tad je, sećam se, manja sramota bilo biti seljak nego izbeglica i varoško siroče.

Svakog jutra sam prolazio pored Dušmanića-apoteke i na termometru očitavao dnevnu temperaturu. Čim se dva-tri dana učvrstilo oko podne na 13-14 stepeni Celzijusa, ja sam rešio: sutra se izuvam!

Devetnaestog marta Četrdesetsedme osvanuo je hladan, pod slanom, ali vedar dan. Već sam se toliko razumevao u vreme, znao sam: ujutru će biti oštro i hladno, ali će oko podne da otopli. Dakle, samo treba izdržati. Pošao sam u školu i, čim sam iz Knez Lazara ulice, onde gde se ona ukršta sa Sinđelićevom, izišao pred Trg – izuo sam se. One baksuzne ženske sandale i čarape sam uvio, sakrio u limeni oluk, a luk, odozdo, dobro zapušio starim novinama i krpama. U tom skrovištu sam čuvao i druge moje tajne stvari – klikere od ilovače, krpenjaču, stripove i ostalu imovinu.

Na glavni varoški trg, Trg oslobođenja, ušao sam bos!

Bilo je hladno, led se iskrio u nekoliko bara. Košava, ona nadaleko čuvena i surova, karpatska, cele noći je cvilela u dimnjacima i mela po ulicama. Ja sam, lud, koračao dignute glave i nosa kao pravi gazda. Čak sam, namerno i besno, bosim nogama gazio po ledenim ivicama bara. Tanka ledena pokorica krckala je pod mojim tabanima. Naravno, očekivao sam da će to neko da primeti, da se zadivi. Uzalud! Ljudi su, iznervirani hladnoćom, košavom i sekiracijama, žurili; niko na mene nije obraćao pažnju.

Tek pred gimnazijom sreo sam se sa nekoliko drugova. Bili su zadivljeni, zavideli su mi, ali i priznali pobedu, pošteno. Mislim da sam tog trenutka bio najsrećniji dečak na svetu.

Ali, zakratko … Sat kasnije bio sam, opet, najnesrećniji dečak na svetu.

Na ulazu u gimnaziju, a bio sam odlučio da u zgradu uđem na glavni, takozvani profesorski ulaz, da bi bilo što svečanije, ugledala me Komarčićka, profesorka koja me mnogo volela. Koračao sam bos, ponosit i, činilo mi se, lep, a iza mene, nekoliko koračaji pozadi, desetak mojih obuvenih drugova, kao svečana svita za pobednikom. Mislio sam da je ceo svet moj, skinuo sam kačket, poklonio se i glasno, kao da vičem, rekao:“Dobro jutro, gospođo …“ I ne samo to, nego i: „Kako ste?“

Ona je, tek tad, primetila da sam bos. Zgranula se, pokrila lice šakama i jurnula, plačući, u školu.

Moj trijumf je trajao čitav prvi čas. Ušao sam u učionicu, klizao se niz olajisani patos, dizao noge na skamiju i svima pričao kako „nije strašno, malo bridi, ali može da se izdrži … ko je jak“. Toliko sam se bio osilio da sam pretio kako ću ove godine i prvi na kupanje, na Moravu, „ako vreme ovako potraje, već u aprilu …“ Ako je izuvanje omogućilo da se spasem i oslobodim ženskih cipela, kupanje na Moravi ili u Bagerskim barama bio bi znak da ću se ratosiljati „zelenbaćke“ uniforme.

Usred tog mog slavlja u učionicu je iznenada stupio ceo nastavnički savet na čelu sa direktorom škole. Profesorka istorije, koja me prva videla bosog na ulici, podigla je paniku. „Jadan dečko, ono divno dete, nema šta da obuje … Bos! Zamislite, po ovakvom vremenu.“

Mene su profesori, većinom, voleli, važio sam za najboljeg i najposlušnijeg đaka, „sve petice“ i „ne govori ružne reči“. Saznanje da sam bos, da nemam šta da obujem, njih je iskreno potreslo. Svi su dotrčali u razred – da me spasavaju! Odneli su me u zbornicu, naredili tetkici da spremi lavor sa toplom vodom da oparim prozeble noge, uvili me u ćebe, nalivali me šerbetom i, što je meni najteže padalo, tešili me, tešili … Nastavnice, i one najtvrđeg srca, su plakale, a direktor je iz svoje fijoke izvukao neke svoje vunene čarape i obuo me.

Ja sam želeo da umrem. Pa, majkoviću!, zar su morali da mi upropaste i ovu retku, možda jednu pobedu!

Direktor se nije samo na tome zaustavio. Telefonirao je u neki „centar“ i ubrzo su odande, iz nekog tajnog gradskog magazina, dopremili u školu nove novcate bakandže broj četrdesetdva, najmanje koje su našli. Ja sam tad nosio tridesetsedam ipo. Obuli su mi bakandže. Svi su bili, sem mene, presrećni. Direktor je tražio da koračam po zbornici, da vide kako mi stoje. Bakandže su škripale, meni se činilo – to se ceo sve kida, kruni, lomi. To su bile masivne cokuletine, svaka teška preko dva kilograma. Iz njih su štrčale moje tanke cevanice, kao trske, a pertle od opute obvijene oko mojih nagnječenih zglobova. Profesori su tražili da zavrnem pantalone, da bi se nove bakandže bolje videle. Bakandže su bile potkovane sa stotinu šunogli; sa svih strana, ne samo spreda i otpozadi, bile su okovane jakim blokejima. Tetkica ih je, po direktorovom nalogu, odmah, na mojim nogama, namazala ribljim zejtinom, da odole vodi, a mene su, takođe, naterali da progutam jednu kašiku ribljeg ulja, da odolim nazebu i bolesti.

Eto tako, ujutru sam ušao u razred – bos i srećan, u podne sam izišao iz škole – obuven i nesrećan.

Kroz mesec dana, kada je već zaista bilo otoplilo, kad su svi moji drugovi već uveliko išli bosi u školu, ja sam morao da, sve do raspusta, nosim teške bakandže na nogama, kao negve, jer … ako bih došao bos, uvredio bih dobrog druga direktora i profesore koji su se iskreno zauzeli oko mene i mog „teškog materijalnog stanja“.

I danas odande, iz detinjstva, često mi dopre do tajnog sluha ona škripa davnih cokula.Da li da me opomene, da li da me zbog nečeg prekori?

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *