Gospodin Jovan Hristić, ali ne onaj, nego neki sasvim drugi, a sa istim imenom i prezimenom, dakle – Jovan Hristić. Drugi, još tačnije – Drugi Jovan Hristić, ili, kraće samo – Drugi J.H. da ga ne bismo pomešali sa nekim Trećim, ili Desetim, jer ko zna koliko ima tih J.H. samo u Beogradu, kamoli u drugim mestima, a svi su različiti i na svoju ruku, bioje istrajan samac, udovac od rane mladosti (Dragana se utopila u Dunavu, odavno odavno, preodavno, pre trideset dve godine, pretposlednjeg dana njihovog medenog meseca, avgusta, trinestog, u petak, na njegove oči: ščepala je matica, baš nju izabrala od stotinu kupača na plaži, i povukla u dubinu, u mutni vir, kao pijavica) ali, uprkos davnoj nesreći, Drugi J.H. je ostao čovek sasvim priseban, reklo bi se spokojan – po struci hidrolog, priznat i ugledan ne samo u državnoj službi nego i u nauci, na zasluženom položaju, za koji je imao svu potrebnu spremu i radom potvrdjenu reputaciju, viši stručni savetnik u Ministarstvu industrije i gradjevinarstva, besprekoran i uredan u svakom pogledu, upućen u misterij posebnog znanja, uz sve to čovek načitan, intelektualac, širokog opšteg obrazovanja, takoreći napredan, i kao takav, otporan svakoj praznoverici, mada se i njemu dešavalo da se, malčice, uznemiri kad se sretne sa nabedjenim brojem l3 – iznenadna gorušica pod jednjakom, mučnina u trbuhu i nejasan bol u uhu bi ga opomenuli da se malo pripazi, posle toga bi, kratko vreme, bio napet i na oprezu, dok ga ne bi prošlo, dok mu se ne bi vratilo njegovo pretežno, obično raspoloženje, ravno, ni vedro ni oblačno, nego isto, ali dabome, Drugi J.H. je bio toliko uzdignut, nadmoćan, pametan, jasan i kritičan prema sebi da je, na vreme, odavno, još onda, uočio ovu svoju malu nesigurnost, čak i slabost, i starao se, koliko može, da izbegne, ili ublaži, tu neprijatnost, na primer, kad bi se slučajno zatekao, oči u oči, pred brojem l3, na kalendaru, kućnom broju, ili na automobilskim registarskim tablicama, za trenutak bi zažmurio, dok nelagoda sama ne prodje, kao što je naišla, pa trinestog u mesecu ne bi donosio nikakve važnije odluke, nego ih odlagao za sutradan; izvežbao se da prazninom ispunjava takav dan, da brže prodje (dugim jutarnjim izležavanjem u postelji, besciljnim šetnjama oko kuće, rešavanjem ukrštenih reči, posebno za tu priliku odlaganih tokom prethodnih dana, prebrojavanjem svega što se moglo brojati, itd.) ujutru, četrnaestog, budio bi se rano, kao pobednik, raspevan, odmoran, oran i silne volje, odmah se prihvatao i najtežeg posla, tako je doskočio i uredio ne samo da mu trinesti što manje škodi, nego da mu služi; jedino su ga veće nevolje i iskušenja čekali onog retkog dana, jedanput ili dva puta u godini, kad bi se poklopili Petak (turski svetak) i Trinesti, kao što se udesilo ove godine u avgustu, kao one, pre trideset dve, koju je Drugi J.H. skoro zaboravio, jer se sve zaboravi, dok se čovek ne seti, iznenada…
(Primetili ste, pričica o Drugom J.H. otpočela je nezgrapnom, dugačkom, zamazanom i lepljivom rečenicom, kao da je pisana prljavom, umazanom rukom, kad se prsti, i dlanovi, ulepe, onda ne može da se od njih odlepi ono što se zalepilo, na primer: trun, papirić, ili obično perce, nego se samo prelepljuje sa prsta na prst, sa dlana na dlan, a ostane; od toga su neku korist iščupali jedino pantomimičari, oni što nisu ni glumci ni baletani, nego izmedju, i zajedno, ti su smislili i udesili zgodnu numeru, mnogo smešnu, samo što i ona ima jednu ozbiljnu manu – nema poentu, kao što je nema ni ova tekuća rečenica, nije je imala ni prethodna, već istekla, verovatno neće ni one koje će se tek upisati u ovu priču; ali, biće da to, baš to, svakako nešto znači, predskazuje, a šta, možda će se saznati, ako nastavimo, kako znamo, započetu priču o Drugom J.H., ali nekim bržim, manje lepljivim rečenicama. O.K.! Opraćemo ruke, umiti lice, hladnom vodom, nastaviti gde smo stali, a stali smo kod Petka Trinestog, avgusta ove godine.)
Srećom, tog petka Drugi J.H. nije imao nikakve preke i ozbiljne obaveze u ministarstvu, većina su već bili na letnjem odmoru, pa je rešio da ceo dan ostane u postelji i da tako, uzgred, obavi još jedan naum – lekar ga posavetovao da se malo odmori i dobro ispava, pre toga je dva meseca, dan za danom, trunuo u Računskom centru Saveznog zavoda za statistiku, isterujući neki svoj račun.
Odlično! Pobednički zadovoljan (iako je danima vladala nesnosna vrućina, noć izmedju dvanestog i trinestog prespavao je u slatkom, dubokom snu, bez snova, osmehnut kao sito, podojeno odojče) Drugi J.H. je ujutru, u pola šest, samo okrenuo jastuk i nastavio da spava, slatko.
A tad je usnio prvi san, kao: on je negde na livadi, a travnjak nije od trave, nego je rasprostrt tepih, šaren, sa dugim resama, ali natopljen, mokar, pod stopalima, jer on je u čarapama, oseća kako voda, mlaka i prijatna, kvasi, šljapka medju prstima, mogao bi da prekorači, u nekoliko koraka, preko ovog vlažnog terena, iz čije dubine čuje kako tiho struje i žubore podzemni tokovi, pod tepihom, na drugu stranu, gde je suvo, čak i popločano, glatkim kamenovima, prijatnim da se zgaze mokrim tabanima, ali se on ili boji da zakorači, jer ne zna da li je tamo, pre nego se iskoči na suvo, dublje, pa može da se uglibi do kolena, možda i do pojasa, ili mu se svidja da ovako šljapka, u čarapama, po travnjak-tepihu, tamno zelenom, pošto nestadoše šare, nalik na cveće, livadsko i barsko; dok on tako ne zna da li ovo da li ono, pored njega se stvori, sasvim suv i besprekorno odeven, kao uvek, sa finim mekim šeširom i velikim prstenom (ali ne na prstu, nego, još većim, na zaglavku ruke, kao sat) njegov kolega sa posla, mladji i trenutno podredjeni, u poslu koji im je poverio ministar (nego sad ispada kao da mu je taj mladić starešina, a nije mu starešina, nego je on njemu starešina, ali se zbog toga ne ljuti, i ne buni, nego mu sve oprašta) da mu kaže da svakako zapamti i sutra, čim se probudi, pozove telefonski broj, i to: 452-656, piše mu uperenim kažiprstom preko grudi, svaku cifru oteže što duže može, naročito svako “e”, čeeetiri peeet dva šeeest peeet šeeest, i dok njegov kolega, kažiprstom, čistim i urednim, možda i namirisanim, piše i zapeeevava telefonski broj koji naš čovek, Drugi J.H. treba svakako da zapamti, njemu smeta sjaj koji bije iz prstena, koji je i sat (pet do šest), pa on gleda preko, gde su oni prijatni i suhi, uglačani, žućkasti kamenovi, ugodno udubljeni od mnogih stopala, u stvari stepenici,malko razmaknuti, udobno, po meri čovekovog koraka, te skaline vode nagore, prema bregu, a na bregu, tojest horizontu, u crvenkastoj magli, dvojica se dugo zdrave (ne može da ih prepozna, mada mu je onaj, okrenut ledjima, sa visoko podignutim ramenom, levim, poznat, ako bi se okrenuo odmah bi ga poznao, i rado pozdravio, ovako ne može) ruka u ruci, izvlače šaku iz šake, ali ne mogu da je iščupaju, jer su im dlan za dlan zalepljeni, kao srasli, svejedno, drugari se opraštaju, rastaju, udaljuju, koliko mogu, jer šake im ostaju slepljene, a ruke produžuju, i tanje, kao da su od testa, ili plastelina, rastegnu se preko čitavog horizonta, svako odlazi u svom pravcu, suprotnom, ali im dlanovi ostaju slepljeni, zavezani u čvor, ruke im se istanje do končića, koji se ne prekida, ne može, nego je to sad jedna linija, krivudava, i tu sasvim blizu, kao neka žica – Drugom J.H. je sve to malo smešno, on bi da pokaže, i objasni, žicu, jer ume, mladjem kolegi (koji mu je tobož starešina, sa njegovim pristankom) ali ovaj se obrecne na njega: “Traži se ozbiljnost!”, kaže i pita, strogo: “Jeste li zapamtio (tim rečima, baš tako, mešajući počasnu množinu sa nadmoćnom jedninom) 452-656?”, i taj znak pitanja (?) takodje upiše, kažiprstom, na, sad razdrljenim i golim grudima Drugog J.H., on mu, još uvek dobre volje, dozvoli i tu drskost, bez ljutnje, jedino ga opet zaseni oštra svetlost, sjaj iz prstena, koji je i sat (pet do šest, opet!) – Drugi J.H. se probudi, pogleda na svoj budilnik, na stočiću pored postelje: Gle! – pet do šest!, pogleda u svoje razdrljene grudi, učini mu se da vidi upisan broj (452-656), sasvim bledo, kao hladan trag, a onaj poslednji znak pitanja (?) još uvek oseća, kao ugreban, u svoja prsa, iako je budan, ako je budan.
Valjda budan, Drugi J.H. kratko razmisli, odmah se doseti: 452-656 – obrnuto od 656-254!, 656-254 je broj njegovog telefona, sasvim blizu, mogao bi da ga dohvati iz postelje da ne ustaje, njega niko ne može da namagarči, ni san; srećan, ponosan na svoju bistrinu, jer on je vlasnik, i urednik svoga sna, pomisli kako bi mogao da čitav san objasni, i protumači, od čega je sastavljen, vrlo lako, – osmehne se, budan, zna da će san zaboraviti, sasvim, već ga i zaboravio, ali da će 452-656 pamtiti dugo, možda do kraja života, ako ne budu menjali njegov broj telefona, 656-254, zašto bi menjali?
Za trenutak neoprezan, Drugi J.H. posluša nalog novog mladog starešine, tobožnjeg starešine, nalog iz sna – lagano, otežući i sam svako “e”, bira brojeve, dugo zadržava kažiprst u napetom brojčaniku: čeetiri peet dva šeest peet šeest – negde tamo zvoni, jedanput, drugi put, treći, mogao bi da spusti slušalicu i svrši sa tim snom, zauvek, ali on sačeka da istekne i četvrti signal… Odonud se čuje glas, promukao, odnekud poznat: “Kasnite, a rečeno je da se traži ozbiljnost. Srećom, imate mene, u mene se možete pouzdati, sačuvao sam vam današnju “Politiku”, navalica velika, uvek petkom, zbog TV programa, požurite da uzmete svoje novine.”
Kako se odmah nije setio, mogao ga poznati po glasu, i po ledjima (visoko uzdignuto rame, levo) maločas, u snu! Prodavac novina, duvana, druge sitne robe (kod njega je Drugi J.H. kupovao papirne maramice, hemijske olovke i flomastere, raznih boja, baterije za tranzistor i druge priručne aparate, i prezervative!, za svaki slučaj, iako ih je imao dovoljno na zalihama, više nego što mu je trebalo) je držao malu trafiku na skveru, izlepljenu posterima iz kalendara, za svaki mesec odgovarajuća lepotica, gola… Prodavac nije imao šaku, desnu (davna nepromišljena dečja igra sa bombom? možda krivolov dinamitom?) ali se zato levom služio kao pravi žongler, madjioničar – brojao novce, vraćao sitninu, gasom punio upaljaže, češljao gustu crnu kosu, natopljenu orahovim uljem, briljantinom.
Drugom J.H. se ponovo vratilo pouzdanje, umeo je da poveže, i objasni, još jedan detalj iz predjašnjeg sna: otkud žica, tanka kao linija, iz Arijadninog klubeta, nikako da se prekine, ako bi je sledio vodila je odande gde je bio, u snu, do male trafike na skveru, putem kojim on sad spokojno korača, budan, da uzme novine koje je za njega ostavio verni prodavac, bez šake, koja mu je ostala, dabome, tamo u snu, u nečijoj šaci, isto tako iščupanoj.
“Ovde ima nešto za vas”, levoruki prodavac pruža novine, Drugi J.H. ih hitro zgrabi, kao da otima, stavlja ih pod mišku oznojeno pazuho, kao toplomer, snažno stisne uz sebe, kazao bi: “Hvala”, ali vilice su mu stisnute, kao teška, zardjala klešta, ne može da ih otvori, pokazuje prodavcu novina (i prezervativa!) na stisnute kutnjake, ovaj ga odmah razume, kaže: “Popustiće, popustiće.”
Zaista – popusti, čim se malo odmakne od trafike, Drugi J.H. može da se opet osmehuje, i zviždi, pa zvižduće “O, sole mio!”, a sunce, gore, veliko i žuto, da mora da se seti jedne šale pokojnog Dušana Radovića, iz “Beograde, dobro jutro”: “Sunce na nebu, jaje na oko, u tiganju”, nekog bi da obraduje, šalom, ali nikog blizu, jedino se iz trafike, kao iz kalema, izvlači ona žica, nego sad zardjala, vijuga kroz neku bistru baricu koja se, od žice, muti i boji, rdjasto crveno, kakvo je i nebo, iznenada.
Dakle, i ovo sam sanjao, pribira se Drugi J.H., još uvek čvrst, kutnjaci opustili grč, mogao bi, ponovo budan, da zviždi “O, sole mio”, i da na miru čita, tojest nastavi da čita novine, koje mu je, jutros, sačuvao ljubazni prodavac, baš je laf! – već načeta, raskriljena “Politika” na noćnom stočiću: petak, l3. avgust l993, unutra već rešene ukrštene reči (poznat, njegov rukopis, uglast krasnopis ćirilicom, crnom hemijskom olovkom) i dva zaokružena oglasa, debljim crvenim flomsterom – objava: “Na Kalemegdanu, Donji grad, Kula Nebojša – “Žvot je san”, od Kalderona, izvodi trupa “Mexico-balet”, posle velikog uspeha na festivalu u Varni – ulaz slobodan” i pomen: “Pre trideset dve godine otišla naša Dragana, neutešni mama i tata”. Zar su još živi? Mama i tata? (moglo bi se reći, iako su oni Draganu usvojili, iz sirotišta, kad je imala samo šest meseci, i još nije imala ime), ali kako je ispravno (neutešni? neutešeni? možda – neutešivi?) pita se, kinji i proverava svoju memoriju, i pismenost, istovremeno, naš Drugi J.H., sad zaista budan, valjda.
Bio bi red, najosnovniji, da odšeta do zemunskog groblja, lepa, korisna šetnja, lagano, pešice, nogu pred nogu, sedam-osam kilometara, bolje nego da se prevrće u postelji, mada je ovde vrlo prijatno, zamračeni prozori, letnji dan prepun sunca i svetla, i previše svetla, ništa mu se, usput, do groblja, ne može dogoditi; voleo je on, onda, Draganu, ništa manje nego njeni (neutešeni? neutešljivi?) roditelji, voleo bi i sad (kad bi mogli da se vole pokojnici, ali, kako voleti pokojnog, i najmilijeg?) iskreno je patio, onda, mada nije umeo da izrazi svoj bol (zar da to objavljuje u novinama, kome da se pravda?) i zaista ništa nije mogao da učini da je spase, onda, nego što je učinio, gnjurao kroz blatnjavu vodu, duboko, otvorenih očiju, a sa groznim čirom na vratu, onda, koji nije smeo da se inficira, iako ni sam nije bio naročit plivač, počeleo je, onda, da i njega slomi matica i povuče u vir, šta se još od njega tražilo, onda?
Korača sad, onako kako je isplanirao, nogu pred nogu, sasvim lagano (kaže se, zgodno: “Kao po jajima”, možda mu zbog toga i izgleda stara kaldrma, u uskoj zemunskoj ulici, Visokoj, pored groblja, da nije od poredjanih kamenova, glatkih belutaka, ispranih plahom letnjom kišom, koja nije padala pet sedmica, nego od mnogo ispupčenih ljuski od jaja, samo čvrstih i napetih) i brine hoće li pronaći Draganin grob, u njihovoj porodičnoj grobnici, u kojoj za njega nema mesta, jer, ako ćemo pravo, on njima i ne pripada; jedino ga pomete račun – kako to da njeni (neutešivi? neutešni?) mama i tata objavljuju pomen u “Politici”, a oni su umrli pre Dragane?, ali i to će se, uskoro, razrešiti, čim bude pronašao grobnicu, tamo piše, crno na belo, dabome: Hristina l893 – l943, Kuzman l883 – l963, dve godine posle Dragane, l96l, ali, kad je bila Šezdeset treća!, odavno, a pomen u “Politici” danas!; ipak, postoji jedan način, domisli se Drugi J.H., njega niko ne može da zbuni, ako se oglasnom odeljenju unapred plati oglas, da svake godine u taj i taj dan objave, od danas pa za sto godina.
Iako je možda i ovo san, Drugi J.H. je ponosan na sebe, ko bi drugi u snu ovako tačno izračunao, on sve drži pod kontrolom, ne dozvoljava grešku, ni najmanju – hm! neutešni ili neutešivi mama i tata? lektori u “Politici” bi morali da znaju, zašto primaju platu, disciplina je sasvim popustila, svuda, baš njih briga što se Drugi J.H., ponovo budan, muči da ispravno, pravopisno i skladu sa muzikom našeg jezika, reši ovaj, nikakav, problem, ali, ako bismo tolerisali i najmanju greščicu, recimo u našem zadatom proračunu koeficijenta osiguranja od rizika naglog izlivanja kumulacija podzemnih voda, iz uzroka sasvim neispitanih, ali koji se mogu pretpostaviti, jer vode su gibave, kao vazduh, mogu začas da se same zarotiraju u vrtlog, jer, otkud matica i vir usred mirne letnje plaže?, i kako da se objasne prolećne poplave u gornjem toku Dunava, bez nejasnog faktora podivljalih (ali zašto? – pitanje svih pitanja) podzemnih voda, kumulacija i vodotokova bez smera?
Drugi J.H. je (u snu?) bio na tragu nejasnog, a važnog faktora ciklične pojave katastrofalnih poplava, mogli bismo ih bez preterivanja nazvati potopima, čije se kvantifikacije nikako ne mogu dovesti u srazmeru sa količinama padavina i otopina, ni ukupnim bilansom voda, ali (ni u snu!) nije mogao da ga numerički izrazi, što bi inače moglo da se uradi, i na javi, u ERC-u, kad bi samo mogli da se srećno sastave, i zajednički zapnu, prozračna ideja iz sna i strpljiva računica iz jave – razgovetno misli Drugi J.H., premda je sad na tom srećnoj granici, ničijoj zemlji, izmedju, ni tamo ni ovamo, tojest i tamo i ovamo, što se kaže: medju javom i medj snom, ispunjen naglom umnom snagom, ponovo osmehnut, ozaren i svečan, kao da je svuda okolo praznik – zna on: pokušavali su nešto Rusi, ali nenaučno, faktor “z” bi se uzimao u obzir kao dodatni, korektivni koeficijent osiguranja kod kapitalnih vodo-objekata i sistema, a to nikako nije mogao da objasni mladom kolegi, koji mu se, evo, i u san prišunjao, umesto da sedne i računa.
Mladi kolega, koji je uobrazio da je starešina Drugom J.H. (ne, to mu više nikad neće dozvoliti, ni popuštati, kao prošli put, na onoj vlažnoj livadi, na mokrom tepihu, dosta je bilo!, preterali ste, mladi kolega) stoji pred pravoslavnom kapelom na zemunskom groblju, obučen kao za pogreb, ali i za pozorište, čeka, gleda u onaj svoj svetleći prsten-časovnik i sprema se da ga grdi što kasni, ali ga naš Drugi J.H. (koji je na samom pragu da odredi faktor “z”) odmah vrati gde mu je mesto, vikne: “Ne dozvoljavam! Ne dozvoljavam!”, ali glas koji iz njega treba da sevne i zagrmi, nekako je ublažen, tanak, jedva se čuje; kolega se ipak prepadne, nasmeje ulizički: “Samo sam se šalio, primite moje izvinjenje”, a uvredjeni, s pravom uvredjeni, Drugi J.H. ne može da se uzdrži, grmi: “Ne primam od vas izvinjenje! Šale u doba kad je zemlja u opsadi, blokadi! Svašta sebi dozvoljavate. Ja i na grobu svoje neveste računam, plačem i računam, a vi? – u pozorište!, znam: “Život je san” od Kalderona, kod Kule Nebojše”. Kolega se zaista uplaši, lice mu napuderisano, belo kao u arlekina, čupa leptir-mašnu sa grla, ispod istrgnute kravate komad prljave gaze, kao neka zavesica na vetru koji struji, iznutra, iz razvaljenog grla, ispod kvadrata gaze štrči plastična kanila, iz nje šušti, krklja: “A ja vam doneo poklon za rodjendan, nešto od Tolstoja”, pruža mu knjigu sa dugačkim naslovom: “Smrt Ivana Ilića i druge slične pripovetke”, gura mu u džep komad papira, pozorišni program: “I kratak sadržaj komada”; Drugom J.H. je žao što je bio grub, jer on je zaista mekog srca i popustljiv, teši se da se nije čulo kako grmi, nego da je ostalo unutra, ali, ne svidja mu se poklon, zar se sme knjiga sa takvim naslovom, i ko zna kakvim sadržajem, poklanjati za rodjendan?, on to nikad ne bi uradio, prvo bi pročitao knjigu, da vidi da li odgovara za tu priliku, ali, šta da se radi, ne mogu svi biti kao on, delikatni, od najplemenitije vrste – opet se kroz njega razliva prijatno raspoloženje i zadovoljstvo što je ovakav kakav je, bistar i oštrouman, urodjeno vaspitan i sposoban da bude budan, i prisutan, sa strane u sopstvenom snu, što zna moć budjenja, a ne kao onaj, pesnik, koji “nije znao za budjenja moć”, pa mu je san, razume se, “bio od pene”, tojest, Drugi J.H. nikad ne gubi vreme, ni u snu, nego da ga umnožava.
Pre nego što će se sasvim probuditi, jer tako je, maločas, izlazeći iz sna, ispred kapele na zemunskom groblju, sa knjigom u ruci, rešio da uradi, Drugi J.H. pomisli ono što bi na njegovom mestu, posle ovoliko nanizanih snova, jedan za drugim, pomislio i Prvi i Stopedesetprvi J.H.: kuku meni, šta ako se ovako nastavi?
Iz sna u san, neprekidno? Hoću li poznati kad nije san, odnosno? Budjenje se više ne sme odlagati!, kasnije može biti mnogo teže, zbog toga Drugi J.H. naglo ustaje iz postelje, širom otvara prozore, nek pokuljaju onolika svetlost i letnja vrućina spolja unutra, ni malo ga ne pometu produžene i naknadne činjenice sna: novine, “Politika” od l3. avgust l993, sa već rešenim ukrštenim rečima i obeleženim oglasima, ni knjiga “Smrt Ivana Ilića” na ivici police inače uvek besprekorno uredjene kućne biblioteke, kao da je knjiga preko noći sama utekla iz kompleta Tolstojevih Sabranih dela, sinoć je bila na svom mestu – odlazi u kupatilo, dugo se umiva, ledenom vodom, brija i pažljivo zagleda u svoje poznato lice, na njemi nikakav ožiljak ni trag niza nedavnih snova, koji su se svi pomešali u jedan, glomazan i konfuzan san, da se ne može zapamtiti, nego se ovog trenutka gasi, zaboravlja, zajedno s njim i faktor “z”, ali njega će Drugi J.H., sad zaista budan, moći da dozove i izračuna, makar aproksimativno, kad tad!
Bez obzira što je danas Petak trinesti (možda nije, možda je prošao, ah! kako bi bilo divno, uskoro će se pokazati da je l4., a l4 je njegov broj, četrnestog je uvek počinjao najvažnije poslove, sa srećom) Drugi J.H. žuri, pravo u ministarstvo, pa u ERC, usput veselo zvižduće “O, sole mio”, kao malopre u snu, iako on inače nikad ne zviždi, ni u kupatilu, ni kad mu se zviždi, jer na šta bi to ličilo?, Drugi J.H. nikad neće biti fićfirić. Pa ko to onda zviždi? – pita se Drugi J.H., ali neće da se petlja oko toga, jer on žuri na posao, ali oseća kako mu se vilice stežu, kutnjaci mu rastu, kao da drži dva krupna oraha u dnu vilice, a jaki i veliki vilični mišići znak su snažne ličnosti, muževnosti. Na njemu prekrasno bež odelo, od najfinijeg pamučnog bureta, sa apliciranim uskim trakama od čvrste svile, kupio ga u Asuanu, šezdeset devete, kad je bio na studijskom boravku, i ekspertskim konsultacijama o brani i Naserovom jezeru, u Luksoru jedna dama nije mogla da veruje da Drugi J.H. nije Englez, ne samo zbog odličnog izgovora, nego uopšte, visok i prav, rasejan i pomalo uobražen, koliko treba – mogao se više zbližiti sa ovom ženom, ne samo ona dva dana u hotelu, ali strah od ameba i drugih tropskih i malaričnih infekcija, a i ona, ne bi zbog njega zapustila svoja arheološka istraživanja u Dolini kraljeva: “Moram priznati, vi ste džentlmen, i divan čovek, lep, ugodan, po mojoj meri, ali – ne! nema muškarca koga bih pretpostavila Tutankamonu”, brbljala u postelji, ispod baldahina od gaze, zbog komaraca i letećih mrava, Amerikanka, pijana, prilično starija od njega, onda, možda više i nije živa, iako je obećavala i pretila, pijana, da će platiti koliko košta da se balsamuje i zakopa u pesku.
Sve kao u nekom filmu, seća se, dok korača, lagano, korak po korak, sve duži, kao da igra engliš valcer, pred njim fine i lake letnje cipele, boje lešnika, same klize, znaju put – pravo u ministarstvo, iako tamo subotom (ako je prošao petak!) nikog nema, a zatim u ERC, još jednom da se proveri račun.
Na trgu, okrenut licem prema rasparenim hotelima istog imena, “Slavija”, levo, ružnan i visok, prljav, sa digitronskim pokazivačem datuma, tačnog vremena i temperature vazduha, na poslednjem spratu, desno, lep i skladan, uglačan, kao kristal crnog ametista, sa zidovima od zatamnjenog stakla boje rdje, Drugi J.H. može da se ogleda u čistim zidovima-prozorima kako je vitak i prav i gleda koliko je sati, istovremeno; vidi on, dakle, sebe, u tom ogledalu, kako gleda, u vis, kao u nebo, dugo, jer ne može da rastavi sastavljene cifre datuma, časa, minuta i temperature: 1159130829 (jedanaesti maj devedeset prve, tri stepena, u osam sati i dvadeset devet minuta? jedanest stepeni petog septembra trinaeste u osam i trideset, pola devet? možda, jedanaest sati dvadeset devet minuta trinaestog avgusta na trideset stepeni? ili, brate, običnih hiljadu stopedesetdevet miliona stotrideset hiljada osamstodvadesetdevet, ali čega?)
U liftu se sudari sa ministrom, oči u oči – ministar, debeljko, dva pedlja niži od Drugog J.H., bedni provincijski političar iz prašnjave varošice u istočnoj Srbiji, bivši kuvar, odmah se vidi: veliki krompir umesto nosa, duboke rupčage nozdrva iz kojih štrče guste crne čekinje, nagnut nad kazanom u kome ključa čorbuljak od iznutrica, njuška svud oko sebe, onjuši i fino namirisanog Drugog J.H., osmehne se i odobri miris, umalo mu ne zamasti revere belog odela, uh!, vajni ministar, u majici bez rukava ispod košulje, smrdi, iz njega zapahnjuju znoj plus gusti prostački dezodorans, plus ona para iz kazana, pomešani u nepodnošljivu smešu; svejedno, Drugi J.H. misli da je zgodna prilika da iznese svoje otkriće faktora “z”, i, izvedeno iz toga, dodatni koeficijent sigurnosti, sve ono što namerava, ako se ministar i stručno veće slože, da saopšti na Konferenciji o vodama u Bernu, na koju je pozvana i naša zemlja, uprkos rezolucijama Saveta bezbednosti, kao tangirana, vitalno zainteresovana podunavska država, jer ako se iz poslednjih, nejasnih prolećnih poplava ne izvuku pouke, i ne ugrade novi zaštitni koeficijenti u gradjevinske propise, i već započete kapitalne projekte, bez obzira na znatno povećanje troškova i eventualno novo produženje rokova izgradnje, moguće su katastrofalne posledice, pravi potop biblijskih razmera.
Zbog toga Drugi J.H. žuri da ministru saopšti, ali sve po redu, da bi krompir-ministar mogao da shvati i oceni svu važnost, oseća kako iz njega, lako i tečno, klize besprekorno jasne i ubedljive rečenice, otsečne kao stihovi, odavno složene u tekst koji bi mogao, odmah, da se štampa, i prevodi na engleski, iako grč u vilicama nikako ne popušta, nego se još snažnije steže; Gospode, hoće li uspeti da saopšti ministru, nadnetom nad kotlićem sa drobom i škembićima, sve najvažnije, i o Bernulijevoj jednačini i teoriji udara (Johann Berniulli l667 – l748, davna tema magistarskog rada Drugog J.H.) valjda će biti dovoljno vremena, a trebalo bi, svakako, nešto i o mesopotamskom kultu Ea, bogu vodenih dubina i tokova, vrhovnom božanstvu u njihovom panteonu. Srećom, lift ne vozi gore-dole, nego ukrug, dugmad za komandovanje liftom nisu poredjana jedno ispod drugog,vertikalno, nego u nizu, jedno pored drugog, odlično! Ministar će shvatiti svu ozbiljnost, jer on je, ipak, čovek-mudrica, kako bi inače dogurao od kuvara do vrha, a i to mora da je kleveta, iako je pisalo u opozicionim novinama, sa fotografijom ministra opasanog keceljom, sa varjačom u ruci, i belom kuvarskom kapom, još bi morao da mu, kao uzgred, došapne kako će se možda i on, resorni ministar, proslaviti, ako se, na Konferenciji u Bernu, pozitivno oceni naše, zajedničko, saopštenje; Drugi J.H. se čak usudi da namigne i potapše po ramenu gospodina ministra: “Krajnje je vreme da se u Katalog izuma i saznanja unese još nešto od Srba, ne samo, kao dosad – Božićeva kočnica, za zaustavljanje voza.”
“Kakav Božić, koji Bernuli! Vi buncaš u snu” – meša množinu i jedninu, i on – “ili vas ufatila sunčanica, moj Hristiću, koj` ti kurac”, grdi ministar, sve dalji, jer se lift zaošijao, sve brže, kao da nije lift, nego karusel, ringišpil, svako u svojoj korpi, odlete ministar, daleko na istok, u njegovu varošicu, poslednje što se od njega čuje: “Vrti mi se u glavi”, ali Drugi J.H. se čvrsto, obema stisnutim šakama, drži za lanac kojim je njegova korpa vezana za središte nekog centra, gore, ispod njega, dole, raširio se Beograd, sav u sjaju upaljenih svetala, svih, kao nekad u srećna vremena, iako je podne, napolju vreo letnji dan, petak trinesti avgust, koji prolazi, prolazi… mešaju se, i slažu, i bore, ali ne nište, svetla, sunčevo i električno, a naš (sve draži nam, zar ne?) Drugi J.H. je još jednom, sad još više, najviše, zadovoljan, skoro srećan, budi se: “U pravu je krompir! Sanjam, ali ne buncam. Odlično što je san, zamisli da je bilo stvarno ono u liftu! Objašnjavati jednom kuvaru, svaka čast kuvaru kad nije ministar, ali kuvar-ministru se ne može objasniti Bernulijeva jednačina, kamoli teorija udara i žive sile, napisaću rezime, sam ću prevesti na engleski, oni i inače ništa ne čitaju, proslediće se diplomatskom poštom u Bern, sam ću potpisati, imam na to pravo, ovlašćenje…” A dole, ispod njega, još uvek Beograd u sjaju, u oba sjaja, blešti, pravi Beograd, beo Beograd…
Mogu da se probudim, ali neću! – odlaže budjenje Drugi J.H., skoro budan, jer, u džepu mu, luksorskog belog odela, savršenog engleskog kroja, pozorišni program sa kratkim sadržajem komada “La Vida es Suen~o” (“Život je san”), o nesrećnoj, na početku, pa srećnoj, na kraju, sudbini poljskog kraljevića Sigzmunda, koji “samo sanja ono što je”, papir koji mu je dao kolega razvaljenog grla, u snu, ispred kapele na zemunskom groblju, ali koji je on zaista gledao (budan, još kako budan!) pre šest godina, l987, u Splitu, tad je na sebi imao ovo isto odelo, i cipele, od onda mu je u džepu pozorišni program – jedino ako nisu dva, različita?, jer onu predstavu je prikazivao HNK, ovu,večeras, igraju studenti iz Meksika; malčice zbunjen, Drugi J.H. vadi iz unutrašnjeg džepa onaj pravi, budni, splitski program, iz spoljašnjeg onaj drugi, nisu isti!
Još bolje! – obraduje se Drugi J.H. pa lagano, postepeno misli: ako umem da se budim iz sna, imam “budjenja moć”, onda, logički, mogao bih i da se i budan budim, i približim, još više, sasvim sasvim, javi, tad ću sigurno moći da odredim “z”, aproksimativno, i zašto je Bernulijev vir iščupao Draganu, i povukao je dole, u svoj levak, i kakva su pravila boga Ea, mada to više nije važno, ali je bolje kad se zna, nego kad se ne zna, ili je ipak bolje obrnuto?
Lakše je sa snom, nadmoćno razmišlja Drugi J.H., u svom analitičkom snu, analizi koja bi se mogla lako da uredi i na javi, kad se probudi – san je sastavljen od samih otpadaka i iverja nečeg što je bilo, ili moglo biti, ili nikako nije moglo biti, ali apsolutno od nečeg što, ovako ili onako, pripada bilom, dakle prošlosti, a java tek treba da bude, kad budemo budni. Tojest, u snu, i najstrašnijem, onaj koji sanja je bezbedan, čak i kad sanja da je umro, u mukama, a u javi je opasno, mnogo. Zbog toga se naš Drugi J.H. neće da budi, sve dok ne bude siguran da je prošao Petak Trinesti, i počeo četrnesti, a to može, bogami, potrajati, dugo dugo. 1159130829:3 = 38636943, ali čega? – računa brzo, na tri dela, na ravne časti, svakom svoje.
Bez obzira na to, on izuva svoje lake letnje cipele, boje lešnika, stavlja u njih kalupe, da ih ovako ne čuva koža bi se odavno zborala, lubovi iskrivili, slaže svoje divno letnje odelo u orman (iz ormana zapahne fini miris levande), uzgred, na kratkom putu do postelje, zastane pored biblioteke, da vrati pobeglu knjigu “Smrt Ivana Ilića”, bez onog produženog naslova, na njeno mesto, medju uredno poredjane tomove Tolstojevih Sabranih dela (zaista, prostakluk – pokloniti za rodjendan “Smrt Ivana Ilića”, bar kod Lava Nikolajevića ima mnogo prikladnijih naslova, na primer “Vaskrsenje”, ili “Azbuka života”); kao posle završenog posla Drugi J.H. sredjuje nered, razbacane podatke iz sna, oblači pidžamu, onu istu, vraća se u postelju… Ne stigne da zažmuri, zvoni telefon, budi; s one strane mladi kolega, glas mu svetao, rečenice brze, u njima strah i radost, pomešani:
“Imali ste sreću što danas niste bili u kancelariji, pred kraj radnog vremena, oko pola tri, pojavio se ministar, pijan kao ćuskija, pevao, lupetao budalaštine: Vrti mi se u glavi, Božićeva kočnica, mesopotamski bog Ea… Popeo se na sto, da dohvati sliku predsednika republike, da ga poljubi, oni su zemljaci, i školski drugovi, stropoštali se zajedno, ministar i slika – pratite me? – slika se razbila u paramparčad, ministar zaspao, odmah…”
Drugi J.H. spusti slušalicu, ne može da se uzdrži, smeje se, glasno, iz punog grla, celim sobom, grohotom – pobedio je, nadmudrio još jedan Petak Trinesti.
S.S.
januara, 9. 94.
