Bopčinski i Dopčinski

Bopčinski i Dopčinski, u poznu jesen l993.

 

Njih dvojica su bili fini, uzdržani i otmeni glumci, za veliko čudo, još i pouzdane kolege, odlični prijatelji.  Kao da ih je Usud upario, godinama grickali svaki svoj komadić grkog glumačkog kruha od devet kora, koračali rame uz rame, u korak, i strpljivo tekli svako svoju malecnu, svakog poštovanja dostojnu, ali i onu pomešanu, zajedničku karijeru i hudu sudbinu ovdašnjih umetnika. (Čak su i najveće priznanje morali da podele, zasluženo su dobili Oktobarsku i Sterijinu, za briljantan dijalog i scenski disput “Buvar i Pekiše”, po Floberu.) Bili su par, ali ne kao Don Kihot i Sančo Pansa, Pat i Patašon ili Stan Lauerel i Oliver Hardi, koji se kao sasvim različiti skladno dopunjuju, nego kao naši mangupi Kića i Mića iz Glišićeve “Podvale”, ili ona dva Šekspirova viteza iz Verone, koji liče kao jaje na jaje. Naši prijatelji su ličili su jedan na drugog, odlično se slagali, na sceni i u životu, pa nije bilo nikakvo čudo što su im reditelji kad god se spremao ili obnavljao “Revizor” dodeljivali da igraju onu dvojicu smešnih i trapavih Gogoljevih spodoba – Petra Ivanoviča Dopčinskog i Petra Ivanoviča Bopčinskog. (U tim ulogama su i diplomirali, odavno, pre skoro četrdeset godina.) Menjali se reditelji i koncepcije, kostimi i dekori, šminke i maske, muzike, glumci u glavnim ulogama, Gradonačelnici i Hljestakovi, ostajali jedino – večiti, sve nam jasniji, Gogolj i uvek isti naši prijatelji P.I. Bopčinski i P.I. Dopčinski, baš onakvi kakve ih opisao svirepi pisac u “napomenama gospodi glumcima”: “obojica omaleni, zdepasti, veoma ljubopitljivi; neverovatno liče jedan na drugog, obojica imaju trbuščiće, govore vrlo brzo i preko svake mere se služe mimikom i rukama, Dopčinski je malo viši i ozbiljniji od Bopčinskog, ali je Bopčinski življi i nametljiviji od Dopčinskog.”

Od sezone do sezone, kroz bolja i rđava vremena, B. i D. dočekaše i “gogoljijadu” u poznu jesen l993, kojoj bi se i sam Nikolaj Vasiljevič u čudu čudio.

Stoje, dakle, jedne večeri, u mraku iza kulisa, naši pobratimi, olinjale, sasvim propale gradske spahije Petar Ivanovič B. i Petar Ivanovič D. to jest – glumci, ogrnuti teškim šinjelima iz prastare predstave “Crvena konjica”, ne bi li se kako ugrejali i strpljivo čekaju da dođe trenutak da izjure na scenu, u trećoj pojavi prvog čina, da, zadihani, piskavim glasom dreknu: “Izvanredan događaj!” i “Neočekivana vest!”. Tiho, šapatom razgovaraju.

B: Priča se, dobićemo pakete: dve konzerve, tri sapuna, pastu za zube, džak krompira, ulje, šećer, mlako u prahu, plus – tegla eurokrema i toalet-papir.

D: Lažu, sve lažu. Nismo mi te sreće.

B: Profesorima su već delili. I lekarima, ali nisu hteli da uzmu, budale. Obećano i penzionerima.

D: Glumci su uvek poslednji. Nema ni papira za apšminkovanje, kako ću ovakav među ljude?

B: Moramo se strpiti, još malo, dok prođu sankcije. Glumci moraju da dele sudbinu naroda.

Brzo zbace sa leđa šinjele, izjure na scenu, dreknu u glas:

“Izvanredan događaj! Neočekivana vest!”; neki šaljivdžija iz smrznutog mraka u gledalištu ne može da se uzdrži, pita: “Jesu potpisali u Ženevi?”, treći dodaje: “Zamalo!”, svi se smeju, cerekaju. Nebeski narod! Predstava ide dalje, bez zastoja.

Stoje, dakle, te večeri, u mraku iza kulisa naši pobratimi, smrznuti, osiroteli glumci, to jest – jadne spahije P.I. Bopčinski i P.I. Dopčinski, strpljivo čekaju trenutak da se, uparađeni, sa odlikovanjima, pojave, u sedmoj pojavi četvrtog čina, pred sve većom huljom, da mu daju poslednju crkavicu – brljivi Bopčinski četrdeset, smušeni Dopčinski dvadeset pet rubalja u banknotama i tiho, šapatom, razgovaraju.

B: Gde mi je bila pamet! Ko zna koliko puta sam ovo igrao, ko zna koliko puta sam pomislio – baš je glup ovaj Bopčinski, kako lako mu onaj dripac izmami pare, a opet sam ostavio gazda Jezdi sve što mi je preteklo, pošto su mi opelješili staru deviznu…

D: Ko?

B: Ti si ispao pametniji, uložio si kod gospođa Dafine. Kikoće se brljivi Bopčinski u šaku, inspicijent iz portala mora da ih opomene: “Tiho, gospodo, izvolite na scenu.” Izlaze pred silnog Ivana Aleksandroviča Hljestakova, protuvu i probisveta iz Petrograda, da se poklone i predstave: “Čast mi je predstaviti vam se – žitelj ovoga grada, Petar, Ivanov sin, Bopčinski!” i “Spahija Petar, Ivanov sin, Dopčinski!”

Stoje dakle, te mrzle večeri, u mraku iza kulisa, Bopčinski i Dopčinski, to jest – dvojica finih, uzdržanih i otmenih glumaca, pouzdane kolege i odlični prijatelji, smrzavaju se u tankim regendotima i frakovima, čekaju da se pojave, u petoj pojavi petog čina, pred gradonačenikom i Anom Andrejevnom i njihovom ćerkom Marijom Antonovnom i čestitaju. Tiho, šapatom, razgovaraju, ali kao sa se svađaju. Izbori su sutra, Bopčinski je za SPS i Slobu, Dopčinski za SPO i Vuka, inspicijent za DS i Đinđića… Šapat škripi, glas se izvija i šušti, inspicijent mora da ih opomene, još jednom: “Tiho, gospodo, izvolite na scenu. Spremite se – finale!” Izjure na scenu da prime svu grdnju ljutih i izvređanih sugrađana, i gradonačelnika lično: “Vi ste krivi! Spletakaroši gradski, lažovi prokleti! Tikvani! Slinavci pupasti!”, da se pravdaju i tuže jedan na drugog: “Bogami, nisam ja, to je Petar Ivanovič!”, “Ma, ne, Petre Ivanoviču, vi ste onaj prvi…”, “E, baš nisam; vi ste prvi.”

Ostaje im još samo groteskno finale, ona nema scena na kraju, kako je zamislio Gogolj, sve nam jasniji: “Bopčinski i Dopčinski, pohrlili jedan drugom, zinuli i izbečili oči jedan na drugog… Gotovo minut i po skamenjena grupa ostaje u ovakvom položaju.”

Stoje, dakle, na osvetljenoj sceni, Bopčinski i Dopčinski, to jest – naša dva fina, uzdržana i otmena glumca, pouzdane kolege i odlični prijatelji, čekaju da prodje taj Gogoljev minut i po, koji nikako ne prolazi, već l6O godina, od kako je napisan “Revizor”.

S. S. februar 94. (“Ludus”, mart l994.)

 

Share Button

1 Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *