Božić i Badnji Dan (Minsko polje)

Pročitali ste knjigu “Otrčao”? Možda ste se zapitali: otkud na koricama knjige naslov skinut sa pričice, sastavljene odavno? Jeste, ponekad je velika sreća kad neko može da otrči i ne vrati se. Ja molim Boga, nek bude još jedna priča, na kraju, zajedno da je sastavimo. Oko naslova ćemo se lako dogovoriti, kad dodje tome vreme, jer naslov se, istina, ističe na početku, ali se odredjuje na kraju, kad budemo videli šta se zbilo.
Pomozite, na kraju, na kraju knjige, da na poslednjim, još neispisanim stranicama sastavimo tu zakazanu priču. Sad već znate kako to on (toliko puta ismevani i izbrukani S.S.) radi, a šta mu se dešava. On ne voli paradokse, a u njih se zaglibljuje; on bi najradije prazne priče, sasvim bez sadržaja, ispunjene pričanjem; on se upinje da ljude nekako upari u parove, a njihove sudbine ih rasparuju i svirepo kažnjavaju. Dogovorili smo se: tako, sve to, zajedno, da bude pomešano u jednoj priči, zasad bez naslova? Jer, skupilo se, usput, mnogo šta, dovoljno i višak za jednu priču.
Kao u šahu, prvo ste vi, beli, na potezu. Treba da zamislite: jednu zapuštenu njivu, repište, u koje se ništa nije posejalo, već dve godine, a nije ni ubrano ono što je sejano pre tri, nego sve istrulilo u njivi, sa njivom. Tačno ste izračunali: to je njiva, repište, zapušteno u poslednje tri godine, otkako divlja divlji rat, a nalazi se na ničijoj, nekad zajedničkoj, zemlji, “na prvoj borbenoj liniji”, izmedju nas i naših zlotvora. Njiva nije velika, lanac ipo, ali nekako uska i ukoso, široka, recimo, trideset koraka, a duga, prilično, skoro 4OO metara – kao neka staza za trkanje, ili pista za poletanje, u nebo. Blagom strminom vodi ona do tamnog šumarka, topoljara, na ivici, koji je predšuma većoj i gušćoj šumi, u dubini. Ako je repište (nekad zajedničkog PIK-a) sad ničije, videćemo čije će biti; šuma je naša, priznali su to svetski monitori i geometri, iz UN, pre neko doba je ovuda prošla patrola, u belim džipovima, sa zemljomerom i teodolitom, izmerila i upisala u zemljišne knjige.
Ako ste zamislili njivu, i dodali ono što ste, nekad pre, u slatkoj dokolici primetili, ako ste bili u takvom kraju, ravnici, beskrajnoj Panoniji ili videli na slikama Save Šumanovića, Milana Konjovića i Bogomila Karlavarisa, vi ste svoj prvi udeo u priči ugradili. Hvala.
Na potezu je crni (S.S.), a on, znamo, voli da razmišlja o parovima, da se petlja i sekira oko njih. Dakle, bila jednom dva najbolja prijatelja, mladi ljudi, u najlepšim godinama, i momci i ljudi, trideset dve. Rasli zajedno, u istom gradu (vrlo nalik našem G.), kuća do kuće, išli zajedno u školu, bili nerazdvojni (svako ima, ili je imao, nerazdvojnog druga, ne treba mnogo reči da se troši, nijedna neće biti toliko tačna da opiše nerazdvojne prijatelje), do smrti. Mogli bismo ih bezdušno nazvati A i B, ili još bezdušnije X i Y, a biće bolje da im smislimo nešto toplije, nadimke, kako bi ih zvali u G.; recimo, ako se jedan već prezivao Božić (onda njemu i ne bi trebao nadimak), drugog bi sigurno zvali Badnji Dan, jer se njih dvojica nikad nisu rastajali, nego stalno bili zajedno (i u vojsci), kao Božić i Badnjidan.
Ta dva divna mladića, Božić i Badnji Dan, kako ih je Bog dao zdrave i jake, brze i vesele, vredne i uporne, bili su osim toga i odlični sportisti, atletičari prve klase. Božić je bio brži (na 2OO m, 21,4 sek., mereno ručno), Badnji Dan je skakao dalje (troskok l6,l2 m.). Bili su, razume se, i veliki takmaci, ljuti rivali, ali njihovo rivalstvo je samo krepilo, a nije smanjivalo njihovo prijateljstvo. Božić je, takodje, skakao dalj i troskok, ali uvek malo kraće (lični rekord l5,98 m., jedanput, ali na treningu, l6,2O m.), a Badnji Dan je mislio da može da pobedi Božića i na 2OO m. (imao je jedanput 21,3 sek., sa malim vetrom u ledja, pa se nije priznalo), iako ga prijatelj u svim trkama pobedjivao, za malo, za pola koraka, za prsa. Pa i kad su momci malo ostarili za rekorde, velika atletska takmičenja i mitinge, i zapustili teške treninge (recimo, došlo vreme da se žene – imali su divne devojke, i zakazane svadbe, čim ova nesreća utihne, a jednom mora) Božić i Badnji Dan su jedan drugog čikali ko je brži i ko dalje može da doskoči. Nisu mogli mirno da idu ulicama, kao ostali svet, nego su se trkali, od ćoška do ćoška, troskakali, čim bi se pred njima ukazala potrebna čistina i daljina, da se zalete.
(Za one koji vole da zamišljaju svet pun sklada i harmonije, pitom i kulturan, blag i lep – kakav može da bude! – razneženi S.S. je spremio, za uzgred, još i to da su naši Božić i Badnji Dan ipak najbolje rezultate i rekorde postigli u štafeti 4 x 4OO m., sa još dvojicom, onda divnih, momaka, koje nežemo bezdušno nazvati C i D, ni bezdušnije Z i Q, ali ne možemo im ni tepati nadimcima po pravoslavnom kalendaru – kako sleduju i prethode jedan drugom: Ignjat, kokošiji svetac, tri dana pre Badnjeg Dana i Božića, Stefan, trećeg dana Božića – jer ova dvojica iz pobedničke štafete nisu bili iste vere kao mi, a jedan od njih nije uopšte ni verovao, u Boga.)
Sad ste opet vi, beli, na potezu. Treba sad da zamislite ovu četvoricu: Ignjata, Božića, Badnji Dan i Stefana, da su zapali u dve vojske koje se, već tri godine, tuku i kolju, do istrage. Ignjat i Stefan su na onoj, njinoj, prokletoj; Božić i Badnji Dan na našoj strani. Mučnu sliku traži (S.S.) od vas da zamislite, ali upetljali ste se, izlaza vam nema.
Zamislite, dakle, da vojska u kojoj su Ignjat i Stefan (i još stotina hajkača, krvnika, sa psima i tenkovima, ako treba) juri našeg Božića i našeg Badnjeg Dana, da ih žive uhvate, i zakolju; i da njima nema spasa, osim ako se nekako ne dokopaju šumarka, topoljara, ispred gušće šume, naše, u koju gonioci, sa psima, ne smeju da zadju, jer i mi imamo i tenkove i pse i odlične strelce. Naši sprinteri moraju, ako misle da spasu glavu, da pretrče do šumarka, kroz raskvašeno repište, svoju najvažniju deonicu 4OO m. brže nego ikad (a trčali su, u onoj rekordnoj trci u proseku 45,l sek. – Badnjak trčao prvu, a Božić, kao najbrži, četvrtu, Badnji Dan je predao palicu Ignjatu, a Stefan Božiću; ali, dabome, sve to u onoj sentimentalnoj, nostalgičnoj verziji priče, plašljivog S.S.).
Još nešto, nije dovoljno samo da zamislite ovu trku, na život i smrt, nego morate uzeti u obzir da je ceo predeo, a naročito njive na ničijoj zemlji, posejan nagaznim minama, umesto šećernom repom. (Pisalo je, samo u Slavoniji posejano 4,OOO.OOO – slovima: četiri miliona! – nagaznih mina, bez ikakvog plana i simetrije, trebaće da prodje lO – slovima: deset! – godina da se zemlja očisti i istrebi od mina, ako budu pomagale tehničke ekipe za razminiranje iz celog sveta. Gospode, zar deca neće smeti preko polja, ni u šumu, cveće i pečurke da beru? Koliko nevinih šumskih zverčica, koliko neopreznih ptica, koliko pitome marve – sigurno i ono malo, rumeno prasence sa nemirnim repom, uteklo iz svog ukrašenog svinjca, koji je udesio S.S. – leti u vazduh, Tebi na istinu. Zašto?)
Dakle, Božić i Badnji Dan trče svoju trku na život i smrt, po blatnjavoj, razrivenoj stazi, u teškim (sve težim) cokulama, mogu svakičas da nagaze…Ipak, jure po stazi, ne osvrću se. Zašto? I ovo treba da zamislite (vi, jer on S.S. ne može): ako ih stignu i kad ih stignu – zaklaće ih. Zato ih i jure – da zakolju; mogli bi ih, inače, ubiti iz puške ili topom, s ledja. (Pisalo je, neki naš vajni doktor, oficir, patolog VMA, na osnovu brojnih primera je utvrdio da Hrvati zaklanima otsecaju glavu od trupa bez vrata, a Muslimani sa vratom, da bi je lakše nabili na kolac. Nije pisalo kako Srbi i Crnogorci seku glave, možda nije trebalo, zna se, od pre. Ima jedan mučan distih, guši: “Mesto gde je bilo klanje Srbi zovu – Radovanje”, a Vuk Karadžić je opisivao kako su posle boja Crnogoci donosili glavaru, nekad i vladiki, posečene glave, da se prebroji ko je najviše posjekao i ko je najveći junak, da dobije orden.)
Kad ste to zamisli, i odigrali drugi potez belog (ako vam je još do igre) ostavite crnog S.S. da razmisli kud će dalje i može li se. Sam je kriv, mora.
Trče, dakle, Božić i Badnji Dan svoju poslednju trku rame uz rame, u jednom trenutku Badnji Dan oseti kako mu nerazdvojni drug Božić izmiče napred, za pola ramena, za pola koraka, a do cilja je još daleko, tek su na pola staze. Čuje lavež i dahtanje zveri iza sebe, razmisli: da li da se okrene i zaustavi zvera, dok ga budu klali (zna da će ga zaklati – možda neće?) Božić će uspeti da se dokopa topljara, brži je, zaslužio je pobedu; ali Badnji Dan izvlači iz pluća i srca poslednju snagu i trči ponovo rame uz rame sa svojim nerazdvojnim drugom. Šumarak, malopre tako dalek, na kraju sveta (bivšeg), se primakao, kao da mu prilazi u susret. Badnji Dan ima snage da još jednom ubrza – zna on sasvim dobro, jer izmiče Božiću za jedno rame i pola grudi, skoro pola koraka; znaju obojica (kao da imaju ugradjene najtačnije elektronske olimpijske hronometre, koji umeju da izmere i stoti deo stotog dela beskrajne sekunde, nikad da prodje) da imaju u nogama rekord i da će istrčati, najzad, ispod 46,O sek. (sa vetrom u prsa, sa zverima iza ledja). Hoće li se to priznati?
Badnjeg Dana odjednom ispunjava silno pobedničko osećanje (poznaju ga oni koji su ga se nauživali u pobedama, na trkama i životu, S.S. nije), korak mu postaje još duži, karlica mu visoko, grudi da izlete iz koša. Nerazdvojni Božić gubi dah, zaostaje, pola koraka, korak…
Do topoljaka je još samo nekoliko koraka, Badnjem Danu se pričinja kako je onde razapeta traka, koju će on svojim grudima, prvi put ispred Božića, pokidati. Uleće u cilj, širi pobednički ruke, kliknuo bi od sreće, a u njemu ima još toliko (nepoznate) snage da iskoči svoj poslednji troskok, duži od l6,5O m. Odraz desnom, hop! S desne na desnu, hop! Onda doskok, obema petama – na minu, koju su u šumi postavili naši, da izginu njini.
Leti tako u nebo naš dragi Badnji Dan, pobednik. Srećom, ne može odozgo, sa neba, u kom se rasprsnuo, da vidi šta se dogadja dole, sa njegovim nerazdvojnim prijateljem, pobratimom, kumom nesudjenim (planirali su da se žene i jedan drugom kumuju, kad sve ovo prodje). Božića su stigli, pao je pred ciljem, poražen.
Gospodo, nije ovde kraj. S pravom pitate: a gde je obećani paradoks? I on je tu, na žalost.
Nego, opet ste na potezu vi, beli, a pred užasnim problemom, koji crni S.S. nikad ne bi umeo da reši. Možda ćete naći rešenje. Treba da zamislite naše mile prijatelje i zemljake, istog Božića i istog Badnjeg Dana, kako ne beže, nego jure (možda baš Ignjata i Stefana, iz one sentimentalne priče o drugarstvu medju ljudima razne vere, crnog S.S.) i da se zapitate, oštro: da li bi možda bili još brži, i stigli onu dvojicu koji beže; tojest, da li je mržnja (koja itekako postoji, makoliko bili nemoćni da je zamislimo) još jača snaga i daje još veće ubrzanje, i bi li, gonjeni njom, naši nesrećni trkači i skakači mogli da isteraju 42,5O sek. na 4OO m. ili l8,OO m. u troskoku, što ne mogu ni Crnci, ni divljaci-ljudožderi kad jure plen.
Molim, kovertirajte potez.
***
Kako ovu priču da nazove: “Razmišljanje o prvom potezu, u šahu”, kako je, odavno pre, zamislio priču o šahisti koji se ne usudjuje da odigra ni prvi potez, plašeći se odgovornosti za ono što će biti, nego predaje partiju pre prvog poteza ili “Minsko polje”, kako ga savetovala jedna prijateljica (I.Ž.) da naslovi ne samo ovu priču, nego i celu knjigu priča?

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *