Čovek koji je voleo mastilo, da pije

Ako, kako se kaže, svašta postoji na ovom svetu, onda sigurno postoji i neki čovek koji voli mastilo, da pije. Zar taj nije zaslužio da se o njemu napiše jedna priča? Kratka, najkraća. Ova!

Tako bi priču o čoveku koji je voleo mastilo, da pije, napisao neki otmen i uzdržan pisac, ima i takvih, vrlo malo; ali kako ima i pisaca manje otmenih i uzdržljivih, još više, neko od njih se ne bi uzdržao da malčice ne produži priču, jer, kad već postoji jedan koji voli mastilo, da pije, (makar jedino u pomenutoj pričici, kratkoj i otmenoj), onda se o njemu može ispričati još nešto.

Na primer, taj i taj, još uvek bezimeni, više voli jedno (recimo, svetlo plavi, prozračan kao alpski vazduh, Mont Blanc) nego drugo (kao što je, gušći i tamniji, kao more noću, Pelikan) mastilo, da pije. Mora biti da se Taj I Taj (ako nema ime, ima inicijale – T&T) odlično razume u mastila, kao pića, i ume da ih fino razlikuje, ne samo po boji i gustini, nego po mirisu i ukusu, po osobitom bouquet-u; a onaj koji ume da razlikuje, taj može da bira, ako je u prilici, dakle – on je ličnost.

I Dostojevski je jednom, uzgred, u “Zapisima iz podzemlja”, pomenuo i opisao sličnog, “gospodina koji se razumevao u vinu zvanom lafit i smatrao to za svoju pozitivnu osobinu, taj nikada nije posumnjao u sebe i umro ne samo mirne savesti nego pobedonosno i zadovoljno”, i za nagradu, bup!, ubacio ga u literaturu – mogao bi da se izvinjava onaj manje otmen i manje uzdržljiv pisac, koji je malčice produžio priču o čoveku koji je voleo mastilo, da pije, pravdajući se Dostojevskim, koji ni inače nije bio baš preterano sažet, pa ni otmen.

Tu bi mogao da bude zajednički kraj, i onoj kratkoj i ovoj malo produženoj, priči o čoveku koji je voleo mastilo, da pije, da nema pisaca, još manje otmenih i još manje uzdržljivih, onoliko, koji jedva čekaju da o Tome I Tome koji već postoji (čak u dve priče!) i ima svoje inicijale (T&T), inicijale koji bi se lako mogli da uzmu za ime – Tit, dopišu nešto svoje.

Kad već postoji, a postoji, gospodin Tit, čovek koji voli mastilo, da pije, onda na ovom svetu mora postojati bar još jedan takav (ili takva?) koji voli mastilo, da pije; zbog toga je g-din Tit objavio oglas u novinama i pozvao istog (ili istu?) na poznanstvo, razgovor i dogovor o lečenju, ako su u pitanju bolest ili opasna nastranost, ili o zajedničkom uživanju, ako su u pitanju ukus i zadovoljstvo.

Na oglas g.Tita odazvao se ne jedan, ili jedna, nego prilično, desetak, onih koji odavno vole mastilo, da piju, a još više onih, stotinak, koji su posle oglasa probali mastilo, da piju, pa im se dopalo.  To je, dabome, obradovalo g. Tita, mnogo, ali ga i podstaklo da razmisli: kako bi bilo da otvori prvu mastilodžinicu za goste koji vole mastilo, da piju? Kad postoje onolike, nebrojene, kafane i čajdžinice, pivnice i vinarije, zašto ne bi postojala, makar jedna, mastilodžinica? (Nazovite drukčije, ako vam je teško za izgovor.)  G. Tit nije bio lenj nego je pokupovao sve mastilo u svom kraju, i u čitavom gradu, i obavestio javnost, u onim istim novinama, da uskoro otvara Prvu mastilodžinicu za goste koji vole malo mastila, da gucnu.

Tako se, najzad, završila, posle prve, najkraće i najotmenije, druge, malo produžene i manje otmene, treća priča o čoveku koji je voleo mastilo, da pije, koja je u stvari priča o Prvoj mastilariji (bolje nego mastilodžinica? – onako čovek jezik da polomi) koju je osnovao g. Tit.

Od tog trenutka su o priči o čoveku koji je voleo mastilo, da pije, prestali da misle, i da je dopisuju, pisci, i oni najmanje otmeni i sasvim neuzdržljivi (kao ovaj S.S. koji će se potpisati, na kraju), ali su stvar uzeli u svoje ruke biznismeni i bankari, tehnolozi i plantažeri brzorastućih listopadnih šuma, (mastilo se proizvodi, ako niste znali, od kore zrelih, višegodišnjih stabala hrasta i bukve), nutricionisti i lekari, staklari i dizajneri, sindikat nezaposlenih kelnera, berzanski i marketinški agenti, narodni poslanici iz zabitijih, slabije razvijenih pokrajina zemlje, koji bi sve učinili da proslave i usreće svoj zavičaj, advokati i novinari, dabome i intelektualci, opšteg smera i šireg dijapazona, da objasne pojavu, plus razni drugi promućurni, okretni i preduzimljivi ljudi; medju pobrojanima, zna se, nikome nije do otmenosti, ni najmanje, a uzdržljivost se računa za čistu glupost. Posle prvog i drugog oglasa g. Tita začas su izračunali da, gle!, postoji unosno, još neizračunato tržište.

Sledstveno, nastadoše pometnja i oskudica na tržištu mastila, zacari se crna berza, cene mastila počeše da rastu, vrtoglavo, a broj onih koji vole mastilo, da piju, povećavao se geometrijskom progresijom.

Najviše su, ni krivi ni dužni, postradali oni nesrećnici i šeprtlje koji vole mastilom, da pišu.  Ovaj koji će, na kraju, potpisati brzopletu i nepromišljenu, u stvari nezavršenu, priču o čoveku koji je voleo mastilo, da pije, jedva je nabavio, ispod ruke, i skupo platio, jedno staklence savršenog Rexpen-a Aug. Leonhardy (“tinta intenzivne plave boje, otporna na svetlost, obogaćena specijalnim dodacima”, valjda vitaminima i prirodnim aromatima, proizvedena u Zagrebu, pre rata) i, umesto da lepo ispiše priču do kraja, kako ume, jer najvažnije je tek počinjalo, on je mastilo – popio, na iskap, a iz nalivpera isisao poslednju kap, nije ostalo mastila ni za toliko da se na kraju udari tačka, nego je priča ostala ovako, bez tačke, na kraju

(Pitamo se, s pravom, može li se uopšte primiti za priču nešto takvo, bez tačke na kraju i kuda to vodi?)

 

S.S.

Share Button

1 Comment

  • Bole Says

    Fotografija Beograda snimljena zimi, nedeljom kad nema ljudi i saobraćaja na Terazijama kod moskve. Pohvaljujem!

Leave a Reply to Bole Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *