Raša Popov: “Drama iz savremenog života i Slobodan Stojanović”” (Osijek, časopis “Revija”, 1962.)
“Slobodan Stojanović je dramom Opasna voda našu posleratnu dramaturgiju, baš u književnom, umetnički-izražajnom pogledu podigao sa nivoa kvantiteta i apetita na jedan viši nivo čija je osnovna suština raspravljanje o kalitativnoj prirodi ljudskih odnosa, to jest moralu.
Da bi mogao da napiše dijaloge sa razgovetnom etničkom sadržinom, pisac mora da bude književno moćan. A Slobodan Stojanović to jeste. Ne meri se njegova književna moć raskošnošću stila ili baroknim bravurama. Prava književna moć dramskog pisca meri se njegovom sposobnošću da koncizno i jezgrovito otvori rane na duši ljudi. Na scenu koja živi životom prave dramske umetnosti ljudi moraju da izađu rasečenih utroba. Kad počne da piše dramu, pisac liči na hirurga kome su, čim je skalpelom rasekao utrobu bolesnicima, ovi pobegli sa stola, ne čekajući da ih zašije.
Kroz pola drame, ako je istinska, jurcaju levo-desno ljudi čija su duša i moral rasporeni, a pisac ih kao nesrećni hirurg juri sa iglom po hodnicima svojeg dela da ih pozašiva. No oni beže od pisca i traže neku drugu ličnost iz te iste drame da im pomogne i da im vrati moralni integritet. Veliki dramski pisci pomalo liče na takve hirurge sadiste, i u većini slučajeva smatraju idealnim da sam proces moralnog ozdravljenja svake od njegovih ličnosti dokrajči bez spisateljske intervencije. Ovaj stvaralački imperativ koji je autentična svetska dramska umetnost ustanovila kao svoj običaj, postavlja pred svakog istinskog dramskog pisca dva skoro nesavladiva problema:
1. Kako postići da ličnost drame, kojima pisac svesno i namerno zaseca njihov uobičajeni moralni integritet, NE POSTANU EKSCENTRICI?
2. Šta će dramski pisac preduzeti da ne ocrni moralni inegritet istinskih nosilaca morala u društvu, kad je, kao što smo rekli, dramaturški znat u dosadašnjoj kulturi čovečanstva, piscu postavio kao zadatak da u prvom činu,zbog dramaturškog vivo eksperimenta, radi stvaranja drame, zaseče, okrnji integritet svih aktera svojeg komada? Piscu drame je to polazno uništavanje, srozavanje svih likova potrebno da bi što jače, bolje i slikovitije mogao da ih na kraju uzvisi?
Kako je Slobodan Stojanović, po mom mišljenju, naš prvi savremeni dramski pisac, savladao dva pomenuta problema koji se nameću svakom onom ko takne savremenu temu?
Prvo, on nije izbegavao dramatizaciju. Nije zaobišao savremenu temu, nije uklonio iz dela ljude čiji je moralni integritet na najvišem nivou, nije se odricao dezintegrisanja glavnih likova, i nije preselio radnju preko mora. Zahvaljujući ovim stvarima on je i postao naš prvi savremeni pisac.
Samim tim što nije izbegao dramatizaciju, Stojanović je likove učinio ekscentričnim i moralno ih je, na početku dela, dezintegrisao.
Dezintegrisanost moralnih likova u ovom delu stoji na liniji opšte istine o naporima koje život od ljudi zahteva. Živeti, smatra pisac, ne znači učestvovati u operetskoj igri. Život pokušava da udari pečate na ljudima, da ih iznuri i dezintegriše. I taj pokušaj života nije samo prividan, nego je zbiljski. Ali ono što je specifičnost ljudske vrednosti, ono što sačinjava jezgro ljudskog morala, jeste sposobnost ljudi da, uprkos svoj oporosti života, čeznu za još višim, još ljudskijim moralom, moralom integriranijim od svega onog što su dotad iskusili.
Čovek, smatra Stojanović, nije funkcija života nego je život funkcija čoveka.
Obe teškoće s kojima se dramski pisac, kada dotiče savremenu temu, neminovno sukobljava, Stojanović je, mislim, uspešno rešio. Rešio time što je istinskom ljubavlju prema svojim junacima umeo da ih pokaže kao ličnosti koje, iako na početku dela i ekscentrične i dezintegrisane, itekako poseduju ljudsku i moralnu snagu. One su na kraju istinski uzvišene. Osnovna vrednost ovog dela je način na koji je rešen pristup karakterima.
Jedan je od problema u toj drami ostao nerešen, a to je problem svih akcija koje su junaci činili. Da je još i problem akcija rešio, pisac bi bio genijalan, prometejski talenat. Ovako, on se mora zadovoljiti time da bude naš prvi savremeni pisac.”
