BAKA RADIN DNEVNIK -KAKO SU SE VOLELE DVE SLATKE BUDALE

pisano za Televiziju 1995.

 

(Radi u rukama svežanj starih pisama, uvezan mašnicom, a na licu zagonetan, istovremeno tužan i vedar, osmeh, dlanom obriše suzu. Srebrna šatula sa nakitom.)

Deco, narode, ne mogu vam opisati, kako je to bilo. Istovremeno smešno, do suza, i tužno, do suza. Suza je lekovita. Pustite je neki put, nek klizi niz obraz. Posle se čovek oseća nekako lepo i svečano. Kao ja.
Pogledajte, ovo je svežanj pisama, ljubavnih, koje smo, vo vremja ono, pre pola veka, pisali Mita i ja.
Prvo pomislim da je trebalo, još onda, da ih pocepam i zapalim, a posle, da je baš lepo što sam ih sačuvala kroz sve ovo vreme, sve selidbe i lomove koje smo nas dvoje preturili preko leđa. Čuvala sam ih, među najvažnijim dokumentima, u ovom srebrnom kovčežiću sa nakitom.
Skoro sav moj mali nakit, minđuše, ogrlice, grivne i broševe sam rasturila, podelila kćerkama, snai, Maji, Biljani, LJiljki … Šta će meni nakit? Ja imam njih. A pisma – ostala.
Tu smo držali i Mitina odlikovanja – Oreden Republike sa srebrnim vencem. Zlatnu značku Zrena (za Republiku – Napred!) … Moj Mita, iako je naoko žgoljav, bio opasnik. Klerk Gebl. Gospode, kad se setim kako je skakao s najviše trambuline … Zanjiše se, skoči, poleti, misliš – ptica, neće se vratiti iz neba, gore se izvije prava lasta; a onda – buć u vodu! – ključ, zaroni, nema ga pola sata, misliš; udavio se, a on se pojavi sa desete strane … Dušu mi je pojeo, plašila sam se.
Ali otkud pisma? Zimus tu nešto preturala moja Maja. Šta je ovo babuška? Koje? Ovo. Pisma, dušo. Stara pisma. Smem da čitam? Ne smeš, kažem. Mitina ljubavna pisma? Jeste, kako su se volele dve budale, šalim se. I zaboravim. Hm, kažeš detetu: ne smeš, samo ga čikaš da vidi šta je.
Ja se nešto zamajala, a Maja, krišom, otresla prašinu sa pisama, odrešila mašnicu i počne da čita.
Prošlo otad dva meseca, a, prekjuče, dobijemo, poštom, pozivnicu, Dramska sekcija škole te i te poziva vas na premijeru dramoleta šta mu je to? – “Kako su se volele dve budale”. Autor: naša Maja. Obradujem se, dabome. Jedva čekam premijeru. Obučemo se Mita i ja najbolje. Skupila se cela familija. Nije mala stvar – naše dete, naša Maja napisala pozorišni komad!
Ugasi se svetlo, poče muzika, odnekud mi poznato “Brčko – Banovići to je naša meta … i Ašov, lopata, pijuk i kolica, to je oružje svakog omladinca, al još ne mogu da se setim šta bi moglo biti, ni na kraj mi pameti … Upali se svetlo, pojave se glumci – On i Ona. Lepi, nasmejan, rumeni im obrazi, odnekud mi poznati, a još ne mogu da se setim. NJemu razdrljena bela košulja, ona u plisiranoj suknji sa belim tenis patikama.
Počne taj, kako se kaže? – dramolet. NJih dvoje, prvo On, pa Ona, govore. Čiste gluposti! Te On njoj: tvoje vlažne crne oči i kako joj lepo stoji kupaći kostim: ista Ester Vilijams: pa Ona njemu, kako njemu lepo stoje brkovi kao kod Klerka Gebla … Neke dve budale.
A ja, budala, još ništa da se setim. Vidim svi se smeju, smejem se i ja. Ali, osećam nešto me golica u grlu, ovde. Smejem se i plače mi se. A ne znam zašto.
U jednom trenutku Mita se zakašlje, izleti iz sale … Ja za njim, pomislim: pozlilo mu. On, ljut, zelen, prevrće cigaretu u rukama, vidim: zapaliće … “Ne dozvoljavam, oni mene ismevaju, pred svetom ne dozvoljavam …” grmi, šišti. “Ama, čoveče, šta ti je? Ko tebe ismejava?” – pitam ga. “Dve budale! Možda ti jesi budala, ali ja ne dozvoljavam. Ja nisam budala i nisam bio budala.”
Tek tad mi se rasvetli; Maja je sastavila onu komediju od naših pisama! Zaista nema smisla!
Odemo kući, ljuti oboje. Posle premijere cela familija došla kod nas, ovde. Radosni, veseli, slave Majin uspeh. Aplauz na kraju bio je veliki, pet i po minuta, gledali su na sat.
Ja sam se, dabome, brzo odljutila, ali Mita, namćor, ćuti. Ćuti, samo šišti! Jedva ga je Raka raskravio. Nsmejao se, ali kiselo. Maja je obećala samo da će malo da promeni naslov. Ne “Kako su se volele dve budale”, nego: “Kako su se volele dve slatke budale”. Cela familija je uživala.
Jedino moja LJiljka nije bila u pozorištu, ona je mala … (Bira brojeve telefona, peva joj uspavanku, “Taši, taši tanana…” Laku noć, Banovo brdo, laku noć, Bela Palanko i Crna Travo, laku noć Kuršumlijo, laku noć Srpska Crnjo.

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *