Fusnota

Andrija (A.) je bio čovek preterano osetljiv, ljut i uvredljiv, lako bi mu zaigrala brada, ganutljiv i pun saučešća, lak na suzu, s druge strane čvrst i temeljan, uporan i istrajan – istovremeno.  Takva mešavina unapred udesi čoveka osudjenog da bude zbunjen, na kraju, da se teško odupre i otme. Kao u hemiji, dovoljan je neki malecki, slučajan povod, da se ove, suprotne, osobine sastave, da jedna drugu počnu da goje, i da se preokrenu u pravu kob.

Takav neželjeni i opasni ukrštaj i sticaj nastao je jednom, kad se A. udubio u članak “Ljubavni život životinja”. Počeo da čita, onako kako je uvek čitao, pažljivo, sa zaoštrenom pisaljkom, da zabeleži i bolje zapamti najvažnije, unoseći se, bez ostatka, u svaku reč, proveravajući njeno puno, glavno i sporedna značenja u rečnicima, ako bi mu se pojam ili radnja učinili dvosmislenim ili nejasnim – takav je bio: ozbiljan. (Nije još znao da izistinski ozbiljan čovek ne sme da bude stalno i neprekidno ozbiljan, nego i malo neozbiljan, da se odmori.)

Članak o ljubavnom životu životinja (od S.S.) bio je konfuzna mešavina proze i naučno popularnog štiva, pisan razgovetnim i uzdržanim stilom, više kao predavanje, i bio je objavljen u mesečniku “Priroda, da!”, reviji za ekologiju, u koju su se, uz naučnike, slabe pismenosti i rdjavog stila, ubacivali i (većinom neostvareni i neprihvaćeni) pisci “lepe književnosti”, drukčije orijentacije i interesovanja. Dakle, naš A. se uneo i udubio u članak o ljubavi, i plodjenju, medju životinjama i zaustavio već na prvoj stranici, usred pričice o papagaju, tom i tom, koji je presvisnuo od ljubavne tuge, osam časova pošto su mu, iz kaveza, oteli papagajku i ubili je – otkinuli joj glavu, na njegove oči, neka deca. Onde, gore, iznad primera i reči: “na njegove oči”, kojom se završavao pasus, nalazila se zvezdica koja je upućivala na fusnotu i izvor: “Psihopatologija dece”, str. 111., Dr. A.B.

Andrijine oči su već bile pune suza, zbog papagaja i papagajke, jer i sam je bio udovac; znao je da će nezaustavljivo da plače i rida, ako bude nastavio da čita članak-priču o nesrećnom papagaju (priču je namerno tako udesio S.S. samo da gane, one koje može da gane, kao što je A.) Srećom, ili nesrećom, u A. je prevladala ona druga osobina – temeljnost i ozbiljnost; odmah se postarao da pronadje tu upućenu knjigu: “Psihopatologija dece”, i tu stranicu 111.

Zaista, tamo su nabrojani brojni primeri dečje agresivnosti i sadizma. Umesto da se smiri, A. je još strašnije postradao. Bože, deca su pravi monstrumi! Primer sa papagajkom, kojoj obesni dečaci kidaju glavu, pred očima zaljubljenog papagaja, bio je još nevin i čedan pred drugim dečjim zločinima, bezrazložnim, prosto da čovek pomisli da je sve to laž i izmišljeno, bolesnim mozgom, ali kako ne verovati jednom univerzitetskom udžbeniku? Andrija nije mogao da zaustavi nove suze, zbog toga što su deca takva i šta sve čine, a nije bilo na toj stranici više ni jedne fusnote, koja bi mu pomogla da prekine čitanje. Nabrajana su mnoga dečja zlodela, sve veća i groznija, a na sledećoj stranici, u drugom redu, bio je primer kako su u nekom obdaništu u G. deca svakog dana, u podne, kad bi se cvet ladolež, koji se, znamo, proteče prema suncu, okretali saksiju sa cvetom naopako, samo da bi nesrećna biljka morala ispočetka da se muči, naginje i proteže prema suncu. Ne samo to, nego su (ta bezdušna i svirepa deca), kad su otkrila prirodnu pojavu – čudnju i težnju svih živih bića, uključujući i ona podzemna, prema suncu i svetlosti, palila sa druge strane jaku sijalicu, reflektor, da zbune i raspamete jadnu biljku. Srećom, ovaj primer, valjda zato što bi neko mogao da posumnja u verodostojnost, pozivao se na izvor, članak “Dečije igre”, objavljen u zborniku “Dete, čovek”, na stranici 29.

A. nije bio lenj (sve bi uradio da suzbije suze i potišteno raspoloženje), otišao je do Narodne biblioteke; srećom, stanovao je blizu, u Nebojšinoj, i poznavao ložača Ramadana, Šiptara, sa kojim se tajno družio (ovaj mu menjao dinare za marke), pa je lako, preko te veze, došao do tog zbornika, i do te 29. stranice, na kojoj je zaista pisalo ono o deci koja muče ladolež, ali sve mnogo veselije.

Tamo se ustvari pohvaljivao neki pedagog, vajni, koji je na taj način demonstrirao silnu snagu i vitalizam živih bića i učio decu i naučnom pogledu na svet, i potrebi za istrajnom borbom, istom poučnom lekcijom. Uz pomenuti primer bilo je još nekoliko divnih primera borbenosti živih bića i same dece i njihove upornosti da žive. Primeri su, takodje, bili veoma dirljivi, i, dabome, mamili suze A., ali sasvim drukčije vrste: suze-radosnice Ko zna koliko bi one tekle, i sasvim utešile A., da se nije isprečila nova fusnota, nju bi rado A. preskočio da u njemu nije vladala druga osobina, vrlina, takodje: temeljnost i ozbiljnost, preterana.

Odmah poslušao i proveravao novu fusnotu (četvrtu?). Ona je upućivala savesnog čitaoca na zagrebačke “Psihološke anale”, za l972. godinu, i rezime jednog, vrlo zanimljivog, istraživanje o reintegraciji divljih životinja u njihovu prirodnu sredinu, ako su od rodjenja odgajane u zoo-vrtovima, ili sličnim kultivisanim okolnostima, u kojima su mogli da maksimalno utišaju i pripitome, možda čak i pogase, svoje primarne zverske instikte, a u slučaju kad bi se ove (namerno, radi posmatranja i istraživanje) vratile medju svoje istokrvne rodjake iste vrste. Šta se utvrdilo?

Ispočetka su ove, doskora pitome, zveri bile hendikepirane, fizički su bile slabije, čula su im bila slabijih svojstava i refleksa, sporije su se orijentisale u prostoru, i – što je vema zanimljivo! – nisu imale nikakvih prednosti kod odgovarajućih partnera drugog pola u seksualnom sparivanju. Iako su, razume se, s obzirom na prethodne udobnosti, bili bolje negovani, ugojeni i timareni, prave divlje ženke su radije prihvatale svoje divlje mužjake, a izbegavale one koji su prošli kroz (uzaludan? poguban? kastrirajući?) proces pripitomljavanja i komfora, dok su pak mužjaci, autentični zverovi, u znatnom i uočljivom procentu (za čitavih 3l%) pokazivali pojačano interesovanje za krupnije i deblje ženke rodjene i mažene medju ljudima. (Zbog radoznalosti ili promenjenog mirisa, vonja? U to se studija nije upuštala.) U osmatranom periodu prilagodjavanja i ponovne reintegracije (tri godine) mnoge od nesudjenih domaćih životinja i kućnih ljubimaca su stradali, koje od gladi (nisu mogli da otmu hranu) ili nemoći (rastrzale su ih jače zveri, čak i zveri iste vrste), koje od gubitka imuniteta i raznih boleština (preko 48% – mnogo, ali još uvek manje od polovine); ali su zato oni koji su izdržali prvu fazu reintegracije (52%) vrlo brzo postajali predvodnici svojih krda i pravi gospodari džungle ili pustinje ili reke Nila (nilski konji i krokodili). Pokazalo se, nedvojbeno: život medju ljudima i stečeno iskustvo pomogli su im da razviju neophodne prednosti, čak i ako su bile zakržljale: lukavstvo, pritvornost, podmuklost i svirepost većeg stepena nego u tipičnim primerima svoje vrste.

Koji su se zaključci iz ovog istraživanja mogli izvesti i šta je uopšte smer istraživanja ovog sumnjivog eksperimenta?  To A. nije mogao, nikako, da zaključi iz ovog protivrečnog članka, jer se on pozivao i na obrnute primere, koji, na žalost, nisu bili proverljivi, niti egzaktno mereni, nego samo osmatrani empirijski i deskriptivno zabeleženi – kako se, u kolikoj meri, reintegrišu divlje životinje rodjene i dresirane u zoo-vrtovima, ili kod pasioniranih ljubitelja životinja, kad se nadju izvan kaveza, u kultivisanoj sredini i ambijentu gde žive ljudi.

Fusnota (peta) u zagrebačkim “Psihološkim analima” imperativno je nalagala zainteresovanom čitaocu (“Vidi!”) jedan novinski zapis (reportažu? humoresku?) u listu “Pančevac”, ali na osnovu istinitog dogadjaja, koji se desio u Pančevu. Narodna biblioteka koja bi morala da ima po jedan primerak svega što je štampano u našoj skraćenoj zemlji (po mogućstvu i u celom svetu), na nesreću nije imala celo to godište (l962.) “Pančevca”, pa je A. morao da se snalazi kako zna i ume; jer ga je baš zainteresovalo šta se to dogodilo u Pančevu l962., jer je on u tamošnjoj kasarni je služio vojni rok, baš tada, Šezdesetdruge, pa bi morao bi znati, a nije.

Imao je A. tog dana preča posla, ali nije mogao da se odupre ni svojoj radoznalosti, ni svojoj temeljnosti – pravo iz Biblioteke je otišao u Pančevo, u tamošnju ispostavu Državnog arhiva, koji je, jedini, imao sve brojeve “Pančevca”, od prvog do poslednjeg.

Našao je članak, opširan, preko cele strane: “Majmuni su medju nama!”, na prvi pogled sasvim neozbiljan. Autor (pseudonim S.S. – obrnuto od S.S., zanimljivo!) je pisao kako je iz kaveza putujuće menažerije italijanskog cirkusa “Amaro”, koji je gostovao samo tri dana u Pančevu, pobegao (nekako, ne zna se kako) bračni par majmuna, što i ne bi bilo toliko interesantno, jer se dešavalo i pre, da majmunica nije bila u drugom stanju, pred porodjajem.

Svi – uprava cirkusa, gradske vlasti, društvene organizacije i celo Pančevo su se dali u potragu za beguncima, zaludu. Majmuni, sa majmunčićem (morao se roditi, tvrdili su veterinari), su se negde sakrili u Pančevu, ali gde? Ni posle tri dana potraga nije dala rezultat, iako su mnoge informacije, većinom anonimne, jer ljudi nisu hteli da se upliću u tudje nadležnosti, i potkazivanja gradjana upućivali tragaoce na pogrešne adrese. (Čak je jedan Pančevac, ime mu se ne pominje u članku, bio nabedjen da je on traženi majmun-otac; ali se brzo pokazalo da je u pitanju čista zabuna. Ovo je, sigurno, nakitio novinar-pisac S.S. jer je glupo i preterano, niko pametan neće verovati, a članak može naškoditi ugledu grada, mnogo.)

Cirkus nije mogao dalje da čeka, otputovali su u Vršac, pa u Rumuniju, a nerešenu aferu su ostavili Pančevu da je raspliće kako ume, zataška i zaboravi, što pre.

Umesto da ćute i čekaju, Pančevci nisu mogli da se smire, nego su izmišljali razne i sve veće i veće budalaštine (kao što je ova u “Pančevcu”), uzalud je protiv svih tih dezinformacija dizao glas OO SSRN Pančeva.

Dok je čitao članak, A. se slatko smejao (baš ga briga, nije bio Pančevac i nije bio umešan) i nije mu bilo žao što je zbog toga (Ničega!) potegao put ovamo i izgubio celo prepodne, ako – prošetaće se pored kasarne (u kojoj je l962. služio vojni rok), do poslastičarnice na uglu (baš da vidi da li su još uvek šampite onako visoke, 15 cm., kao pre) i do groblja, da proveri da li je istina ono što je pisalo u članku: da se na groblju nalazi humka, bez krsta i ikakvog znaka, sa nepravilnim nadgrobnim kamenom na kome su umesto imena upisani, bolje reći: ugrebani, inicijali M.M.?

Svašta koješta je još pisalo u konfuznom članku “Majmuni su medju nama!”; ali temeljni, preterano ozbiljni A. ne bi bio kakav je bio da tekst nije dočitao do kraja. Neozbiljni i neodgovorni novinar S.S. (obrnuto od S.S.) je bio toliko drzak da se pozivao i na tobožnji naučni izvor: “Uspomene kraljevskog upravnika zoološkog vrta”, nekog Engleza D. Hopkinsa. Tako se, opet, naš A. zatekao pred fusnotom, sedmom!

A. je već bio kivan na pisca članka u “Pančevcu”, zbog njegove neozbiljnosti i teranja šege sa čitaocima, i rešio je da ga, na isti način (preko novina) raskrinka, kao falsifikatora; svejedno što je od onda (1962.) prošlo skoro trideset godina.

Ispravka nikad ne zastareva! Istina je najvažnija!

Nasamareni A. je bio je spreman da se zakune da je S.S. sve izmislio: i tog D. Hopkinsa i tobožnju knjigu “Uspomene upravnika kraljevskog zoološkog vrta”, i da takva knjiga uopšte ne postoji, prevedana na srpski. (“Nikad ne reci nikad”, to je A. morao znati, a nije, zaleteo se.)

Ne lezi vraže, u kompjuterskom katalogu svih knjiga, koje su popisane u javnim bibliotekama SR Srbije nalazili su se i ser Dejvid M. Hopkins i “Uspomene upravnika kraljevskog zoološkog vrta”, iz godine 1882., u prevodu D. Babića. Medjutim, isprečila se jedna teškoća, jedini primerak ove retke knjige se čuvao u biblioteci Matice Srpske u Novom Sadu!

Onakvom kakav je bio A., (pre ove za njega poučne vratolomije), nije bilo druge nego da iz Pančeva odjuri u Novi Sad (autobusom), ali za videla, dok se čitaonica Matice Srpske nije zatvorila, dakle pre sedam uveče. Stigao je na vreme i lako našao “Uspomene” (hvala budi Matičarima, najboljim knjižničarima, koji znaju šta je svrab i bolest čitanja).

Bila je to knjižurina od trista stranica, sa ilustracijama, u kojoj se A. nikad ne bi snašao da traženi odeljak o majmunima nije bio podvučen, mastiljavom olovkom. (To se, bogami, ne sme raditi sa knjigama u javnoj biblioteci! Sigurno S.S. – A. nije prestajao da se ljuti na njega.) Ser D. Hopkins je opisao sličan slučaj sa majmunskim parom koji se dogodio u Londonu sto godina ranije. Kraljevski zoološki vrt je dobio na poklon, od guvernera Njase i Tanganjike (današnje Zambije), par reprezentativnih egzemplara šimpanza od kojih se svakog časa očekivala prinova, prvi mali šimpanzo rodjen u Londonu, dakle – Londonac. Dogodilo se što niko nije očekivao – kavez se, sam od sebe, otvorio (ili ga šimpanzo otključao iznutra, nekako?) majmun i majmunica su iskočili i izgubili se u ogromnoj londonskoj luci, nikad ih nisu našli. (Odmah je bio angažovan Skotland Jard, možda i sam Šerlok Holms, uzalud.) Dabome, to je izazvalo priličnu aferu i mnoga glupa nagadjanja gde bi se mogli kriti majmuni u Londonu (gluplja od onih u Pančevu), pa je ser Dejvid Hopkins morao da sastavi ad memoar i dostavi traženi izveštaj u dva primerka, parlamentu i kraljici Viktoriji, koja se lično zanimala za pomenuti majmunski slučaj.

Šta sad da radi naš siroti i zbunjeni A.? (Šta biste vi radili na njegovom mestu?) Ništa od ispravke, nije znao šta da misli, pa je dalje čitao uspomene ser d. Hopkinsa, da se pribere. Spustio je pogled na sledeći obeležani odeljak, podvučen onom mastiljavom olovkom (nevaspitani S.S.?) i pročitao nešto, u osnovi, slično sa gornjim primerom.

Opisuje se kako je nekoliko veverica upalo i nastanilo se u jednoj napuštenu kuću, na ivici šume (ovo se dogodilo u Kanadi, gde ima mnogo veverica), a u toj kući je bilo mnogo knjiga i rukopisa, čitava biblioteka. (Ser D. Hopkins je, piše, bio u toj kući, u gostima kod svog druga sa studija, u Kembridžu, poznatog prirodnjaka E. K., ali nastranog.) Veverice su u kući, punoj knjiga i rukopisa, provele čitavu zimu, hranile se samo grickajući hartiju, listove knjiga (zanimljivo: samo bele ivice margina, gde nije bilo slova!) i kotile se preko svake mere i poznate proporcije. Poznato je da su veverice (kao i ostali glodari) i inače reproduktivno aktivne i vrlo plodne, ali je u ovoj izdvojenoj grupaciji (integriranoj u novu bio sredinu, punu hartije, knjiga i rukopisa) zabeležen nezabeležen obim novih radjanja, bez uobičajene prosečne stope uginuća novorodjenih.

Ko zna kakvu bi još glupost, ali i naučnu istinu, saznao A. iz “Uspomena upravnika kraljevskog zoološkog vrta”, da se iznad ovog pasusa, o vevericama, nije nalazila sitna zvezdica, spasonosne (osme?) fusnote.

U celu ovu zbrku sad se umešao i prevodilac, sasvim nepozvan (samo nam je još on trebao – D. Babić!) koji je čitaoca upućivao da je istu temu (o vevericama koje se hrane samo knjigama, dobro napreduju i umnožavaju po duploj geometrijskoj prograsiji) obradjivao i jedan naš autor, amater istraživač i da je svoje rezultate publikovao u radu “Ljubavni život životinja”, u reviji “Priroda, da!”.

Ozbiljni i temeljni A. je bio potresen, iz temelja. Sa mnom se neko izmotava! Vratio se kući, nameran da prekine ovu sprdačinu, uperenu protiv njega, lično, dok nije kasno. Zgrabio je “Prirodu, da!”, otvorenu na stranici sa člankom “Ljubavni život životinja”, da ga pocepa i baci u peć. Ipak, gvirnuo je još jedanput u tekst, u nastavku je zaista pisalo o tim prokletim vevericama, ali sa puno topline, razumevanja i osećanja o zaljubljenim bićima, čija nežna ljubavna osećanja i duševnu vedrinu gaje i podstiču knjige, kad ih grickaju, kao veverice.

Kao u hemiji, u nekoj retorti, u osećajnom i temeljnom A. još jednom su se ukrstile njegove suprotne osobine, nije mogao da odoli – gricnuo je ivicu papira ekološkog časopisa “Priroda, da!” i osetio neko čudno, prijatno strujanje po celom telu. Poželeo je da poljubi neku ženu! Dotad nepoznato mu osećanje je bilo silno, da nije mogao da mu se odupre, pa je odjurio na izvesnu adresu.

Sasvim nepromišljen, neozbiljan, prvi put, ali – veseo i srećan, prvi put.

***

SS

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *