iz časopisa “Duga” od 16. oktobra 1996.
Imam sreće da dugo poznajem Slobodana Stojanovića, dramskog i proznog pisca i dugogodišnjeg urednika u Televiziji. Zato i znam da je velika, romantična ljubav koja ga još od studentskih dana vezuje za njegovu Gordanu. Nije da on to krije, ali takav je, diskretan, skrupulozan, pravi gospodin. Serija “Više od igre”, učitelj, drame “Jastuk groba mog” o Dositeju, “Devojka s lampom” o Mileni Pavlović-Barili, “Ptic i Ptica” u kojima su godinama glumili Milena Dravić i Dragan Nikolić, pa “Hiljadu žena”, roman “Lav u Beogradu” ili zbirka priča “Otrčao” samo su deo spiska s kojim bi neko drugačiji od sebe napravio zvezdu. Slobodan Stojanović ne istrčava ispred svog dela, nije mu potrebno. Takva je i njegova Gordana, lepa, plava i ozbiljna. O našoj temi, o tome kako su se sreli, zavoleli i očuvali svoju ljubav tokom trideset pet godina braka razgovarali smo dugo i lepo, ali je najlepše pismo koje sam od njega tim povodom dobila.
Dragana Mirjana,
Brzopleto sam pristao na razgovor o ovoj temi, ali sad mi nema povratka, obećao sam.
Čini mi se da čujem kako mi se odnekud podsmehuje moj pokojni teča Cane Blagojević, zvani Lafajet, trgovac iz Čačka. Kadgod bi pročitao u novinama da neko slavi “pedeset godina srećnog braka”, teča bi pretio: “Vala, pozvaću ih da dođu u Čačak, platiću voznu kartu i dnevnicu. Da ih vidim! Lepo da ih ugostimo, ali posle ručka da im kažem u lice: Što lažete? Pedeset godina sreće? Pedeset godina briga, svađa i nervoze … Priznajte, ako je bilo te takozvane sreće, bilo je malo i kratko. Ja vam čestitam pedeset godina zajedničke muke i sekiracije … To je za čestitanje. Alal vera!”
Teča i tetka su imali lep i postojan brak, ukrašen sa dva sina i petoro unučadi. Po ovoj Lafajetovoj šali kasnije sam napisao jednu humoresku i objavio u “Politici”. Često smo teču pitali šta misli o braku, rekao bi bez mnogo razmišljanja, jasno i otresito: “Brak je, u stvari, samo jedna – časna reč.” Onda nisam razumeo šta to znači, a sad nešto nazirem. Časna reč! Ima nečeg ozbiljnog i čvrstog u tome.
Ja sam rođen, odrastao, odnegovan i vaspitan u sredini u kojoj su se brak, porodica, rodbina, kumstvo, prijateljstvo, pa čak i komšiluk, držali za svetinju. To je bilo postavljeno u temelj nečeg što bi se moglo zvati kultura života. Malograđanskog? Pa dobro.
Letos sam bio u Crnoj Gori, na okupu svih Stojanovića poreklom iz LJešanske mahije, iz Oraha. Skupilo se nas, bogme, prilično – iz osamdesetak porodica, razbacanih širom sveta. (Po Erdeljanićevom popisu na početku veka bilo je 14 kuća Stojanovića, za ovaj vek, uprkos strašnoj pogibiji, ipak smo se, hvala Bogu, sedmostruko uvećali!) Crnogorci kao Crnogorci, hvalili smo se i ovim i onim, a najlepšu pohvalu sam čuo od jedne naše snahe, iz Preka. Rekla je da su naši čuveni po tome što među Stojanovićima nije bilo ni jednog razvoda braka! (Ako je i bilo, molim vas, nemojte mi reći, ne kvarite mi priču).
Moja majka je iz Čačka, iz građanske, trgovačke familije. Tamo se, takođe, strogo držao patrijarhalni red, a brak za jednu od “sedam svetih tajni”. Setite se davne pouke iz veronauke, ako ste učili kad ste bili mali: Sveta tajna – prenošenje i primanje Božje blagodeti.
Razume se da ovakvi obrasci i stereotipi, pa i kad su deo neke tradicije i kulture, mogu da izazovu onu “nelagodnost od kulture” i razbuktaju razne frustracije, kad se preče najvišim vrednostima i stvarnim blagodetima života – slobodi i punom samoostvarenju ličnosti; ali oni isto tako mogu da razviju istinsku plemenitost. Odavno se bavim jednom dramom u kojoj pokušavam da opišem i bolje razumem Vernost. Vernost i čekanje. Moja majka je živela sa našim ocem samo osam godina. On je stradao u Mauthauzenu za vreme rata, 1942. godine. Imala je samo 33 godine i ostala mu verna, celog života, čekala ga, iako je znala da nikad neće doći. Penelopa je čekala Odiseja dvadeset godina, ali je imala nadu. Desetine, stotine hiljada žena iz našeg naroda, sve naše Penelope iskušane u čekanju – u onim ratovima na početku veka, u onom ratu usred veka, kao i u ovoj bežaniji i pogibelji naših dana. Ako se narod bude održao i spasao, moraće najviše da se zahvali njima. A one nisu tražile nikakvu pohvalu za vernost i čekanje, nego samo da žive sa svojim muževima i decom, zajedno. One su bile najbolji deo našeg naroda. U sličnoj patrijarhalnoj atmosferi odrasla je i Gordana.
Razume se da ja ovo ne držim za glavnu zalogu našeg zajedničkog života i braka, ali mislim da je i to bio jedan od oslonaca što smo nas dvoje održali zajednički život, evo, već skoro trideset pet godina. Sudim i po tome što su i naša braća, sestre, rođaci i kumovi uspeli da uzgaje čvrste brakove. Uopšte, mislim da postoji predrasuda o masovnoj nestabilnosti, trošnosti i krizi brakova kod nas. Nevolje i neprilike koje smo prošli neke su brakove uzdrmali, ali mnoge učvrstili. Slabe veze se kidaju, jake jačaju.
Nismo, ni Gordana ni ja, toliko stari da bismo živeli od sećanja. Zajedno smo već skoro četrdeset godina. Po mom kalendaru – koji se, dabome, ne mora poklapati s njenim – mi “vodimo ljubav” od 21. januara 1957. godine. Pamtim datum po tome što je bio Sveti Jovan, išla je na slavu kod Dušamićevih. Sreli smo se, dodirnuli, u starom požarevačkom parku, mogao bih na nekoj mapi da obeležim taj kvadratni metar, tu tačku, kao oni gusari mesto gde su zakopali blago – tri koraka levo od spomenika knezu Milošu, prema zgradi Načelstva u pozadini. Gospode, koliko je ljubavi započelo u ovom lepom parku? Skoro sam bio tamo, lepo su uredili park, spomenik očistili od grafita, vratili onu lepu secesionističku ogradu; mogao bih pomisliti – nama u čast. Bili smo veoma mladi – ona na maturi, 18, ja student, 20! Ukupno 38 godina!
Naše “zabavljanje” (kako se sad kaže “furanje”?; vi procenite šta je lepše) nije dugo potrajalo, do leta; a moja zaljubljenost, koja se udubila u upornu ljubav i čekanje – jeste. Sećam se još uvek jednog očajničkog stiha, mog, iz beskrajnih dana čekanja: “Nemoj doći, čekaću te.”
Jedan stih, dabome, može da ništa ne znači, ali sad mi se čini da najtačnije objašnjava ono što sam osećao, čekajući.
Jedno vreme, pet dugih, ispunjenih godina, išli smo svako svojim putem, svako za svojom slobodom, idejom, nadom, prividom, tražeći sebe. Udaljavali se, približavali, gubili, tražili, mimoilazili, pronalazili, mislili jedno o drugom … Ponovo smo se sreli krajem leta 1962. godine. Otad smo zajedno.
Bili smo zreliji, ali još uvek mladi – ona tek diplomirani arhitekta, 24, ja mladi pisac (već sam bio napisao “Opasnu vodu”, dramu koja je bila posvećena Gordani Milojević, njoj, i u kojoj se jedan lik zove – Gogen, tako je zovem i danas, to ime su prihvatili i naši prijatelji) i upravnik Narodne biblioteke u Požarevcu, 26. Ukupno 50 godina! Kao na ovoj fotografiji.
U Požarevcu smo živeli lepo, spokojno, prilično sadržajno. Misli se da je život u provinciji osuda na čamotinju i dosadu. Naš život u sedam požarevačkih godina je bio ispunjen smislom i razlogom. Ja sam mnogo čitao, dosta pisao, Gogen projektovala nekoliko lepih objekata. Bili smo okruženi prijateljima. Razume se, bilo je i neprijatnosti, čak i mojih težih nesporazuma sa gradom koji sam izabrao za zavičaj. (Rođen sam u Đakovici, na Kosovu, gde je otac pre rata bio sa službom, malo pamtim taj grad.) Bio sam potpisnik famoznog Predloga za razmišljanje, koji je izazvao Titov veliki gnev i neku vrstu anateme. Nerado se toga sećam, uzdam se u “umetnost zaboravljanja neprijatnih uspomena”. I praštanja!
Davnu nepriliku spominjem zbog nečeg drugog, mnogo važnijeg. Kad jednom ostanete sami, kad vas i poneki prijatelji napuste, okrenu vam leđa, a to mi se onda desilo, možete se srušiti ako nije pored vas, neko u koga se bez ostatka možete uzdati. Tih mučnih, prljavih dana Gogen je bila sa mnom – i kao uvek kad mi je bilo teško, kad bih posustao, posumnjao i pokleknuo. Bavim se pisanjem – poslom koji je sav od sumnje; takva pomoć i podrška su veoma potrebni. U Požarevcu nam se rodila kćerka, Katarina.
Iz tihe, prašnjave provincijske Biblioteke prešao sam u Beograd, u Savremeno pozorište, sa dve scene – na Krstu i Terazijama.
Mnogi zamišljaju pozorište kao neko carstvo slobode, raspusnog, nekonvencionalnog života, pogibelj za miran i spokojan porodični život i brak. Nije tako, u pozorištu sam upoznao mnogo uzornih porodičnih ljudi.
Gogen se zaposlila kao arhitekta-profesor u Građevinskoj školi, daleko, pri kraju Bulevara Revolucije, u Hajduk Stankovoj ulici. I prilično smo oskudevali. Rodio nam se sin, Miloš. Kome je bilo teže? Dabome, njoj!
U jesen sedamdeset četvrte pozvali su me na Televiziju. Pre toga sam imao nekoliko uspešnih i pohvaljenih radova za TV – dve-tri drame, seriju “Smoki”, nekoliko drama za decu i već sam napisao “Više od igre”.
Našao sam se u još burnijem vrtlogu nego u pozorištu. Radio sam razne uredničke poslove, ali sam se najviše radovao autorskom poslu. Biće da sam napravio i ponešto vredno i pametno.
Evo nas na slici sa snimanja serije “Učitelj”, dečaci pored nas – Miloš i moj sinovac Boško. Pre šesnaest godina. Ona – arhitekta, profesor, 42; ja – pisac i urednik TV, 44. Ukupno 82 godine!
Evo nas i na fotografijama koje je juče snimio foto-reporter vaše revije. Možda će čitav ovaj naš razgovor moći udobno da se smesti između ovih razdeljenih fotografija.
Ukupno skoro 120 godina! Uskoro će biti 35 godina otkako smo zajedno u braku; 35 njenih i 35 mojih godina, ukupno 70! Dodamo li tome i godine naše dece – skupiće se još 55. Zajedničkog života 125 godina, jer život u zajednici umnožava godine, svako dodaje svoje.
Kaća je prevodilac, diplomirala je engleski jezik i književnost, živi već tri godine u Kanadi. Voleo bih da se vrati. Miloš je pred diplomskim na Fakultetu dramskih umetnosti.
Možda bih ipak na kraju mogao nešto pribrano i sažeto da kažem o braku i zajedničkom životu. Još uvek ne znam sasvim tačno šta je značila ona Lafajetova skraćenica: Brak je u stvari – Časna reč. Ja bih se usudio da kažem: Zajednički život je kreacija onih koji žive zajedno.
Napisao sam dvadesetak drama, još toliko filmskih i televizijskih scenarija, desetak knjiga … Čovek bi trebalo da u remek-dela za koje snosi najveću, nezamenljivu odgovornost računa – sopstveni život, zajednički život sa ženom i vaspitanje dece. Za to su, takođe, potrebni vaspitanje i talenat.
Nedavno sam, na brzinu, sa velikim zadovoljstvom ispisao trideset malih TV pričica monologa za decu koje im je pričala Baka Rada, divna glumica Rada Savićević. Među njima su dve pričice koje bi se mislim, zgodno uklopile u ovaj naš razgovor. “Kako su se volele dve budale” i “Venčanje posle četrdeset godina”.
Vedrina, šala i humor su najsigurnije prečice do istine. Ako bude mesta i za njih, objavite ih. One, dabome, ne govore o Gordani i meni, ali ponešto kazuju o trajanju ljubavi i poverenja.
Hvala.
Slobodan Stojanović
