Prva priča za pričanje: Cica, žena koja je celog života volela jednog jedinog muškarca, koji izgleda uopšte nije postojao

 

Obećala sam vam nekoliko ženskih elegija i “jesenjih sonata” o “poslednjoj ljubavi”. Za početak sam izabrala jednu, malčice brljivu priču, koja nekako spaja prvu i poslednju ljubav, a u stvari to je prilično česta priča kako je jedna žena volela ceo život jednog jedinog muškarca, koji izgleda uopšte nije postojao!

Moja prijateljica Dragica, Cica je oduvek bila – pica i po! Otrov za muškarce, u svojoj zavodničkoj karijeri nanizala ih – da ne brojimo, ne bismo ni mogli bez računara, sa jakom memorijom – iks ipsilon komada, udavala se i razudavala devet puta, uvek iz istog razloga: “zbog nesaglasnosti naravi”, nisu mogli da izdrže. Kad se samo setim tih nesrećnika – najrasniji primeri muških: jedan veterinar, doktor tih nauka, pravi gospodin, bečka mustra, imao štalu rasnih kasača na bečkom hipodromu … Šta mu vredi što je imao onakve konje, kad je na kraju ispao magarac. A Bože kako je bio lep – crna kosa, zelene oči …jedan pukovnik vazduhoplovstva, probni pilot na mlaznim avionima, klasni drug Jurija Gagarina i Germana Titova (zabavljao se, kažu, sa onom Valentinom Terješkovom. Rusi su mu nudili da se primi za astronauta, bio bi prvi Srbin u kosmosu). Ovolika mu leđa, usko dupe. Znao celog Puškina napamet. Ali, ne vredi, puko pukovnik, posle se, čujem, propio … Pilot, a pao sa bicikla, slomio kuk! Zbog Cice! jedan dramski pisac, pisao i TV serije, sa naočarima, kapacitet, isti Artur Miler (onaj što ga raznela Merlin Monro, da posle nje više nije mogao ni običan skeč da sastavi), badava našem Arturu dve Sterijine nagrade i pamet za tri glave, Cica (naša Merlinka, farbala se u plavo, i imala istu, vrcavu guzu; ali njoj, dabome, nije padalo na pamet da se ubije) raznela u paramparče još jednog našeg šekspirčića …pa jedan (bogami, bilo ih je dvojica – političari) – jedan član bivšeg predsedništva CK SKJ (ne znam gde je sad, čula sam da je u nekom manastiru, u klisuri između Ovčara i Kablara, primio se zaveta na večito ćutanje, okajava političke grehe i zablude: a ja mislim da je on odlepio, zbog Cice), drugi bio profesor političke škole, u Kumrovcu, posle ambasador ili ataše, u Turskoj, Bocuani i Gvatemali (sad je počasni konzul Nikaragve, pobegao kad se ovo zakuvalo, ja mislim da je klisnuo, od Cice, nije mogao da izdrži …) Fini, ali jadni ljudi, šta im je to trebalo …pa jedan Slovenac, oboa i pikolo, član vojnog orkestra Doma JNA, svirao i u Beogradskoj filharmoniji (kad se ovo kod nas zasralo, unapređen u general kapetana artiljerije u Janšinoj vojsci, ima li takav čin?) – Cica ga mnogo volela, najviše joj ličio na onog idealnog, dok ga jednom nije zatekla, sa jednim Crncem, u Zoološkom vrtu, drže se za ruke; pre toga je bio muškarčina, dok nije sreo Cicu …probala i sa jednim seljakom, dvajesdva hektara, farma goveda i vinograd, izvorni folklorac, pevač narodnih pesama, stekao svoju ličnu diskoteku (posle se prešaltovao na novokomponovane stvari, turbo-folk, svaka mu pesma počinjala istim stihom: “Cico, Cico, moja srećo i nesrećo … Zašto? Ne mogu da shvatim …”.

I da više ne nabrajam …A to su samo oni zvanični, overeni kod matičara, uzgrednih je bilo mnogo više, Cica ih je trošila kao papirne maramice “Paloma” – njen štos.

Ko je te divne ljude, muškarčine koji su mogli da usreće onoliko nervoznih žena oterao u nedođiju? Cica! A zašto? To je ona priča koju hoću da vam ispričam.

Tajna Cicine zavodljivosti bila je u tome što je ona u svakoj svojoj novoj ljubavi tražila ideal, svoj ideal.

Odavo, odavno, posle rata (onog!), imala je samo trinaest, tek su joj nabubreli sisići, Cica je stala pred ogledalo i pitala: “Ogledalo, ogledalce moje …”, nije čekala odgovor, našminkala se, natakarila tetkine cipele, sa ovolikom štiklom, i krenula u svoje prvo osvajanje – da zavede jednog klipetu, sina – jedinca naše nastavnice crtanja i ručnog rada, jednog, Bože me oprosti, nakaradu, u špilhoznama, u šarenim vunenim dokolenicama, sa nekim kačketom i penkalo, ovde u džepiću ko zna – možda je to bio samo poklopac nalivpera … Izđukao za glavu više od vršnjaka. I imao ispod nosa nešto kao brkovi – mora biti da je to bilo ono nešto osobito što je Cicu zaludelo. Dabome, začas je uspela da ga spetlja (teška muka!) i odvede u mali parkić iz pijace ali usred prvog poljupca, pojavila se mamica (njegova!) i vrisnula (do neba se čulo): “Kuku! Zmija!” Nastavnica ručnog rada je gurnula Cicu (slomila joj se štikla) i brisala dlanom masni, crveni karmin sa one crne fleke ispod nosa njenog sinčića, za koju se mojoj Cici učinilo da su brkovi. “Zakuni se, u majku se zakuni”, preklinjala magarca, dok ovaj nije promucao: “Kunem se!”

Otad je Cica u svakom svom muškarcu tražila onu budalu što se zaklela svojoj mami na večitu vernost, svakog od onih pobrojanih dasa i lepotana je poredila s njim… Nisu mogli da izdrže tu besmislenu konkurenciju, pa se, pre ili kasnije, predavali. Vremenom je On (sa velikim O!) u Cicinoj mašti u bojama izrastao u supermena!

A On se držao zakletve, nije imao posla sa ženama dok mu je mamica živa. Na sreću, to jest nesreću (vrag će znati šta je sreća, a šta nesreća) mamica je bila i živa i zdrava, kao dren. Živela je devedeset sedam, do prošle jeseni. Izdahnula je na njegovim rukama, strogo ga je gledala (već odrtavelu momčinu i starkelju, od šezdeset pet) i pretila mu prstom, ovako.

Prolazili su kroz Cicin život muškarci, ali i godine. Nijedan nije bio On, premda su se trudili da na njega liče, badava. Niko nije bio onoliko visok, onako vitak, onako nasmejan, onako lep i pametan, niti imao ono crno ispod nosa … Propadali su i venuli od ljubomore na tog Njega.

Srećom, ima Boga, ali on voli da se izmotava sa nama. Cica je, na kraju, dočekala šta je čekala. Spojile se prva i poslednja ljubav – srela Ga, na pratnji naše učiteljice crtanja i ručnog rada. Dabome, nisu mogli odmah kod matičara (Cica je kod matičara imala protekciju, zanimali su se dva meseca, vodio je u Grčku), dok ne prođe četrdeet dana, pa još godinu dana, dok nisu okadili spomenik … Ali ko čeka dočeka!

Vi mislite da je Cica najzad našla šta je tražila, svoju Sreću? Nije. Svom pretposlednjem muškarcu (nije poslednji, poslednji se još traži!) je takođe, svakog dana, suprostavljala Onog od pre pedeset godina – sa crnom flekom ispod nosa, u formi brkova. Badava je ovaj On (koji je nekad bio onaj On) pokušavao da se maskira (crtao brkove – ispao smešan, čas Čaplin, čas Salvador Dali, čas Staljin, čas Ljuša Ristić), ne vredi. Nesrećnik, postao je strašno, bolesno ljubomoran – na samog sebe!

I, dabome, pošandrcao! I on.

 

SS

sledeća sonata
Share Button