Kasno, taknuto maknuto, reč se otkotrljala, carska se ne poriče, započeta rečenica: “Kasno, taknuto maknuto, reč se otkotrljala, carska se ne poriče, započeta rečenica se mora nastaviti, bez obzira na sudbinu joj, da se vrti u krug, dabome,” jer sve je, odavno, zakazano, u poslednjoj rečenici one priče:
“Slobodan sam, spokojan, mogu napisati koju hoću reč na kraju, na primer: kasno”, rečenica, i priča, krenule svojim tokom, kao voda iz česme, kao potok, ne zna se u koju će se veću vodu uliti, možda nestati u pesku, dok se ne pročita šta je već napisano, i šta se piše, a piše: “Kasno, taknuto maknuto, reč se otkotrljala, carska se ne poriče, započeta rečenica se mora nastaviti, bez obzira na sudbinu joj, da se vrti u krug, dabome, jer sve je, odavno, zakazano, u poslednjoj rečenici one priče: “Slobodan sam, spokojan, mogu napisati koju hoću reč na kraju, na primer – kasno”, rečenica, i priča, krenule svojim tokom, kao voda iz česme, kao potok, ne zna se u koju će se veću vodu uliti, možda nestati u pesku, dok se ne pročita ono šta je već napisano, i šta se piše, a piše: Za ime boga, ne opet: “Kasno, taknuto maknuto, itd…”, poludeću, neću! – hoću!, hoću da uživam u beskrajnoj, kružnoj rečenici, i priči, u kojoj se vreme umnožava, mrvi, raspada i nestaje, a sve je počelo iz tobožnje slobode, i još tobožnijeg spokoja, da se, najzad, može napisati bilo koja reč na kraju, tojest na početku, na primer – kasno, kojom se, zaista, završavala priča “Plagijator”, a započela priča “Kasno”, istog, sasvim drugog, S.S.; on se, nesrećnik, još jednom, upleo u Zmijac (Serpent), koji ždere sopstveni rep, slučajno pročitani, kod Valerija, kad je P.V. postao akademik dao je da mu se napravi mač sa zmijcem na drški i horoskopskim znacima na rukohvatu, znao je da će se neko, posle toliko godina, toga setiti, sasvim slučajno, da bi ga udrobio u rečenicu, i priču “Kasno”, da se, zajedno s njom, vrti u krug, vir i vrtlog, nepodnošljivom rečenicom, iz koje nema izlaza, a u koju se lako, nepromišljeno ulazi, običnim rečima: “Kasno, taknuto maknuto, reč se otkotrljala, carska se ne poriče” itd, sve do “da mu se napravi mač, sa zmijcem na drški i horoskopskim znacima na rukohvatu, znao je da će se neko, posle toliko godina, toga setiti, sasvim slučajno, da bi ga udrobio u rečenicu, i priču “Kasno”, da se zajedno s njom, vrti u krug, vir i vrtlog, nepodnošljivom rečenicom, iz koje nema izlaza, a u koju se lako, nepromišljeno ulazi, običnim rečima: “Kasno, taknuto maknuto, itd” itd, a nama više nije do igre, nimalo, umorili smo se, ali kasno je, kasno, kud nestadoše ona sloboda, i onaj spokoj, iz priče, kad nam se učinilo (i istom, sasvim drugom, S.S., onda veselom) da može napisati koju hoće reč na kraju, na primer – kasno, a da se ništa neće dogoditi, ne sluteći šta je na kraju, koga nema, jer ima li kraja rečenici: “Kasno, taknuto maknuto, itd, sve do: “jer ima li kraja rečenici: “Kasno, taknuto maknuto, itd, sve do: “jer ima li kraja rečenici: “Kasno…” itd, osim ako se ne odupremo, prekinemo, ili nastavimo, da uživamo u poništenim vremenima, i ostarimo, uprkos tome što vremena nema, a bilo ga previše, ipak nedovoljno da obuhvati samo jednu rečenicu koja počinje rečima :
“Kasno, taknuto maknuto”, a ne završava se, ni rečima: “Kasno, taknuto maknuto,itd, do “a ne završava se, ni rečima”, nego teče, teče, jer on (isti, još drukčiji, S.S.) više nikad neće biti slobodan i spokojan, kao onda, da pomisli da može da napiše koju hoće reč, ni, na primer – kasno, kojoj možda jeste nepromišljeno mesto na početku, ali nikako nije na kraju, kao što je bilo u onoj priči, jer ako vremena nema, ni “kasno” ne postoji, ni na početku, ni na kraju, osim ako zaista nije – kasno, iako smo na početku, i kraju, istovremeno.
(Priča “Plagijator”, i knjiga “Povodom mokrog snega”, “Prosveta”, Beograd l986., istog S.S., završavaju se rečenicom: “Slobodan sam, spokojan, mogu napisati koju hoću reč na kraju, na primer – kasno.)
april 94.
