LAV U BEOGRADU – Svečani doček Nove 1901. godine u Beogradu

SLOBODAN STOJANOVIĆ

LAV U BEOGRADU

Svečani doček Nove 1901. godine u Beogradu

Dušanu Radoviću

1.

PRIJEM NA PAROBRODU „LORELAJ“

 

Parobrod „Lorelaj“ je odskora u vlasništvu Ruskog paroplovnog društva iz Odese. Nabavljen je negde u Švapskoj, da ojača dunavsku flotu Društva. Na putovanju prema novoj matičnoj luci, brod se oko svetog Nikole 1900. godine zadržao nekoliko dana u beogradskom pristaništu. Lađa plovi bez putnika i komercijalnog tovara, sa najnužnijom posadom, jer odesko Društvo ima strogo limitiranu licencu plovidbe Dunavom, samo u donjem toku, uzvodno od ušća do Kladova, sa srpske i Turn Severina, sa rumunske strane.

 

Parobrod se zadržao nekoliko dana u Beogradu, tobož zbog lakše popravke stroja i nabavke nužnih potrepština, a u stvari zbog tajne misije agenata Društva iz Odese, da primame i privole beogradske bogataše, bankare, trgovce, brodare i poslovne ljude da kupe jedan broj slobodnih akcija Ruskog paroplovnog društva, i tako povežu interese Ruskog sa Srpskim paroborodarskim društvom, koje, takođe, ima velike poslovne naume i ambicije. Zajedno bi mogli da se snažnije oduptu monopolu austrijskih i madžarskih kompanija koje vladaju dunavskom plovidbom.

Zbog toga se izvesni Ežen Lupulesku, ovlašćeni agent Društva i lični poverenik kneza Gagarina, pretežnog vlasnika akcija Društva iz Odese, zauzeo da udesi gala primanje za bogradske bogataše.

„Lorelaj“ (ime lađe ispisano oštrim, opasnim slovima, goticom, ali pod milom, bratskom, ruskom carskom trobojkom: belo, zlatnožuto, crno), raskošno osvetljen i ukrašen, okićen lapionima i bengalskom vatrom, već drugu noć mami Beograđane, spreman da primi i prihvati uzvanike.

Pozvani gosti se kolebaju, nećkaju, dok prvi ne zgazi na lelujavu dasku pristupnog mosta, onda srljaju za njim, jedan za drugim, na sve kraćem rastojanju, obazrivo, sa pomešanim osećanjem strepnje i nade; ko može da odoli neizdržljivom svrabu radoznalosti i dobre prilike koja se sme propustiti, nikako.

Zanimljive, upečatljive fizionomije, većnom zabrinuta i namrštena licea, kakva i pristaju milionerima i poslovnim ljudima kad dolaze na važan skup. Živa zgoda da izbliza upoznamo desetak najimućnijih beogradskih industrijalca, trgovaca, bankara i uticajnih državnih činovnika.

Jedan je pravi vlaški bojar, u ogromnoj opakliji od skupe samurovine, pod teškom šubarom iskre mu lukave, razbojničke, zverske oči. Drugi je, reklo bi se, pariski kicoš, maločas iskočio iz neke Mopasanove novele, sa monoklom i cilindrom, u vrskaputu sa širokim namirisanim pelcom i lakim štapom sa srebrnom drškom. Treći je gordi i prgavi domaći čovek, možda Užičanin, možda došljak iz Bosne ili Stare Srbije, taj se ne stidi da se odmah vidi odakle je. Poneko unformisano lice sa kitnjastim epoletama i širokom satenskim ešarpama, sablje im vise o slabini i pljeskaju po visokim, ulaštenim čizmama sa mamuzama. Hladno je, duva košava – onako kako duva kad duva.

 

Dolazak gostiju na „Lorelaj“ iz prikrajka posmatraju dve očigledne protuve. Pomenuti, Ežen Lupulesku (prvo što se na njemu vidi i zapamti: bledo, belo, kao napuderisano lice i brkovi, crni, tanki, uvrnuti nagore), probisvet i lupež, tobož u nezakonitom, ali priznatom, srodstvu sa Obrenovićima, možda jeste. Drugi je Pera Todorović (tavno, opušteno lice, otečeni podočnjaci, žute, gnojne beonjače, izgubljene zenice bez iskre), poznati beogradski novinar i pisac, skandal majstor, pređe anarhista i revolucionar, potonja dvorska ulizica i čankoliz, kažu koji ga ne vole. Biće da se njih dvojica znaju od ranije, u studentskim godinama obojica su bili zaluđeni prevratničkim idejama Bakunjina; sad su, moglo bi se možda reći, propalice. Propalice, ali po sopstvenom izboru! (Čudan izbor, eh, kad bismo, nekako, umeli da ga objasnimo i razumemo!) Posmatraju oni, tako, zabrinute i uplašene pridošlice, Todorović ih predstavlja, svakog po imenu, činu i kapitalu, a Lupulesku se jednako čudi, išćuđava.

– Zašto su ovako namršteni? Umeju li ovi ljudi da se nasmeju?

– Ne. Oni su bogataši, milioneri.

– Baš zbog toga, ne razumem.

– Mnogo šta ti još neće biti jasno, moj dragi Ežen. U Srbiji si, ovde je sve naopačke. Bogataši su namćori, nikad se ne smeju, ali se zato sirotinja upiša od cerekanja.

Da potvrde pronicljivo i zajedljivo novinarsko zapažanje, pored njih prolaze bankari, trgovci i činovnici, svi namršteni, tobože važni. Pera ih šapatom legitimiše Lupulesku.

– Buket društvo, voleo je da kaže Steva Sremac, Krsmanović, stariji… Alias Bošnjaković. Leži na pologu od najmanje milion i po dukata. Kad je prelazio otud, iz Bosne, iz Donje Tuzle, ovamo, dovukao je na lađi bure puno napoleondora, u tovarnoj kviti je pisalo: jekseri i klamfe… Jovica Barlovac, kolonijalna roba, uvoz-izovz… Inženjer Toza Gođevac, sin… „Prva srpska kraljevska povlašćena fabrika mašina i livnica“… Rista Bademlić, upravnik varoši beogradske, vrdalama, smenjuju ih svakičas, kako im se prohte… Šta sad ugrabi, to mu je… Vasa Bajloni, pivara i mlinovi… Vlada Ilić, iz firme „Kosta Ilić i sinovi a.d.“, u ortakluku sa Teodorovićima fabrika štofa, sukna i gajtana u Leskovcu… Đoka Vajfert, učio pivarstvo u Minhenu, ali sav kapital ulupao tražeći ugalj, bakar i zlato po Homolju, čas ima čas nema…

Iza glavnih, teških gazda nasupaju fićfirići, tako ih je, skupa i đuture, Pera predstavio svom prijatelju, dodao bi možda još nešto na njihov sitni račun, da ga nije prepoznao jedan obilati veseli debeljko u bundi, širokog rumenog lica i razmahnutih ruku, pošao mu u susret, da ga zagrli.

– Dobro veče, gospo’n Pero.

– Dobro veče, gospo’n Pajo.

– Hoćemo li ovih dana partijicu domina?

– Ah, ko sme s vama, gos’in Pajo!

Kad rumeni debeljko uđe, Todorović i njega predstavi, misleći da se lista uzvanica iscprela.

– U čaršiji ga zovu Duplo Golo… Paja Bunda, ko zna, možda će biti i ministar, ako uzme za ženu kraljičinu sestru, jednu ludu.

Projuri i neki sumanuti tip, nosi pod pazuhom fotografske nogare.

– Fotograf Handžarlija. Otkud ovde, morao bi biti u apsu? Hm!

Na kraju stiže i poslednji gost – Moša Avram Maca, okretan, zgodan čovečuljak, pomalo snishodljiv Jevrejin, vrti u rukama raskriljeni kišobran, on sam sebe predstavi.

– „Prva srpska fabrika amrela“, Moša Avram Maca. Dobro veče, gospodin’ Todorović. S kime još imam čast?

Ežen Lupulesku se isprsi, lupi potpeticom o potpeticu.

– Ežen Lupulesku, poverenik Ruskog paroplovnog društva, izaslanik i opunomoćenik Velikog kneza Gagarina.

Moša se malčice prepadne od ovolike titule, ali ne odustane od svog nauma.

– Nisam pozvan, ali imam žarku želju da poklonim dva velika sunco-kišobrana za gornju palubu vašem vunderbar paroplovu, sa jednom molbom: nek sitnim, najsitnijim slovima, na obodu, bude zapisano: „Prva sprska fabrika suncobrana i kišobrana“ i – Moša Avram Maca, još sitnijim slovima, lupom da se čita.

Bude primljen. Pera Todorović i Ežen Lupulesku pođu za prispelim gositima u veliki brodski salon, Moša trčka za njima, bori se sa košavom, da mu ne otrgne kišobran.

Unutra toplo, napolju duva košava – onako kako duva kad duva.

U svečanom brodskom salonu zvanice čekaju da im se neko obrati, svakome u ruci kristalna čaša sa iskričavim šampanjcem. Lupulesku (belog lica i opasnih crnih brkova, kao Mandrak) se nakašlje i objavi.

– Poštovana gospodo, braćo Srbi, dobro nam došli na parobrod „Lorelaj“, koji će se uskoro zvati „Katarina Velika, carica Ruska“. Prenosim vam pozdrave Njegovog prevashodstva kneza Gagarina i Ruskog paroplovnog društva iz Odese. Zovem se Ežen Lupulesku. Mora biti da vas je začudilo otkud sam vam se onako familijarno obratio i oslovi pozdravom „braćo Srbi. Imam dva opravdanja za ovu slobodu. Prvo, ja sam, u neku ruku, sa polak ili četvrt, frtalj – kako se kaže, s vama pomešane krvi, ali to neke ostane u dubokoj diskreciji, drugo je važnije…

Slabo se u Beogradu može održati diskrecija, tajna se drži još kraće, a na to je, može biti, lukavi Lupulesku i računao… Nije dogurao ni do pola kratke pozdravne besede, već je prostrujalo došaptvanje. Prvo je Todorović nešto šapunuo Krsmanoviću, ovaj se začudio, preneo Barlovcu, Barlovac, zinuo od iznenađenja, pa vest doturio Tozi Gođevcu, ovaj se prekrstio, otpljunio, pa proširio dalje, Vajfertu. Od uha do uha, kao u dečjoj igi pokvarenih telefona, širilo se.

– Kopile Marije Katardži. Još jedno?

– Od kneza Kuze. Pa to mu ispada, je l’te, kao stric našeg, Njegovog veličanstva, ali nazakoniti, Milanov brat, brate…

– Koliko ih ima, majkoviću! Znam za Rudolfa, za ovog nisam čuo.

Šapat se dokotrlja do jednog oficira, ovaj samo otpljune i uhvati se za glavu, šapka mu pane, sagne se da je dohvati, sablja zvecne o pod – ko zna, možda će se i on, kroz tri godine, svetiti kraljevskom paru.

A Lupulesku je (ako ne laže) treći vanbračni sin Marije Katardži, raspusne matere našeg abdiciranog eks-kralja Milana. Pošto je bacio udicu i upecao kog je upecao, sve kuražniji Lupulesku (brčići se nakostrešili, ne mogu da se smire) krene od zvanice do zvanice, poverava im planove Ruskog društva iz Odese, poziva u ortakluk i savez.

– Sam Veliki knez mi je kazao na polasku: „Ežen, zapamti, molim te, kad budeš u Beogradu, pozdravi mi braću Srbe i zamoli ih u moje ime – nek sa pažnjom saslušaju predlog Ruskog paroplovnog društva, koji je i moj predlog.“ Nego, pre nego što vam, gospodo i braćo, reknem nekoliko o tom planu, pozivam vas da ispijemo za zdravlje i sreću sviju prisutnih i kneza Gagarina, za sve vaše pametne poslovne naume i preduzeća, za – daće Bog – našu dobru saradnju u buduće, kao i sreću i zdravlje Aleksandra Obrenovića Petog i kraljice vam Drage i pomolimo se Svevišnjem za skorog, toliko čekanog, prestolonaslednika Obrenovića Šestog… Bože, šta li mi dođe po srodstvu? Unuk, unuče dedino…

Poslednje reči zdravice, sprdnju, Lupulesku samo promrmlja Peri Todoroviću, namigujući, pa ispije čašu do dna; tako za njim učine i ostali, samo ono uniformisano lice se još jednom zagrcne, tuku ga za vrat da ga povrate. Osokoljeni Lupulesku se pomeša među zagrejane zvanice, sa bocom šampanjca, sam naliva i doliva, ide od jedne skupne do druge.

– Gospodo, ne priliče da vam ja, go kao crkveni miš, savetujem šta vam valja da činite, ipak poslušajte. Dunav je aorta Evrope! Njime plovi osamdeset putničkih lađa pod raznim zastavama, dvesta devedeset remorkera i više od dve i po hiljade tovarnih plovila. Osam miliona tona robe tamo i vamo, nizvodno i uzvodno. Otkako je, pre neku godinu, uređena plovidba kroz Sipski kanal, Dunav je glavna avenija Evrope. Ko tu vlada, svetom vlada! Petrolej, so i ugalj uzvodno, čak iz britanskih poseda, žito i industrijska roba nizvodno. Ni mi, kao ni Nemci, nemamo kolonije, pa se ovde sudaramo k’o dva ovna na uskome brvnu. A red je i pravda, gospodo, da se pravednije podeli ćar. Dosad su uglavnom vukli Austrijsko parobrodarsko iz Viene, sa jače od sedamdeset procenata, pa Madžarsko pomorsko i rečno a. d., kao sestrinsko mu, a šta pretekne, sića za bakšiš, Rumunskom brodarskom i vašem cenjenom Srpskom parobrodarskom društvu. Knez zna da već imate šest brodova, osim dičnog „Deligrada“, trideset šest šlepova i pet drvarica, ali vama, po svakom pravu, imalo bi da pripadne više; za to će se postarati knez i naše odesko društvo. Društvo je osnovano, s Božjim blagoslovom i imperatorskom milošću, pre četrnaest godina. Imademo dvanaest parobrodova i trinaesti „Lorelaj“, koga smo kupili u Nemačkoj, da ne pribrojavam one grdne tovarnike za transport rasutog tereta i petroleuma. Nego, u čemu je nevolja? Protekcija i sila austrijska brane našu polovidbu uzvodnije od Kladova i Turn Severina, ali, ako bismo povezali naša prava sa pravima vašeg Srpskog društva, eto nama puta do Beograda i još nekoliko na sever, eto vama puta na istok i u samo Crno More! Zbog toga je knez voljan da jedan broj akcija Društva ponudi isključivo srpskim interesentima. Mogu da kažem samo toliko da su taloni lane donosili na petrogradskoj berzi sedam i po procenata, ništa više! Eto, toliko… Koga budu interesovali detalji i posebne kondicije, nek izvoli u ružičasti ssalon, radu ću mu staviti na uvid i diskretnije podatke. Duga je noć. Želim da se prijatno osećate, kao kod svoje kuće. Pozivam vas da pogledate brod, ako zna, možda će biti i vaše akcionarsko vlasništvo, ako se odlučite za kupovinu talona Ruskog paroplovnog društva.

Primamljivu ponudu je lukavi Lupulesku razdelio u komade, svaki odeljak nudio drugoj grupi interesenata, a poslednji predlog, i poziv u intimni salon, namenio je starom Bošnjakoviću, držeći ga podruku, doveo ga do salona i uveo, prvog.

– Gospodine Bošnjakoviću, izvolite u ružičasti salon.

Bošnjaković, inače prek i odlučan čovek, malko se zamisli, krišom prekrsti i uđe u salon, prvi.

Ostali gosti se razmile po brodu, razgledaju ko šta voli. Najviše ih se, ipak, okupilo oko bogate trpeze i velike kupe svilenih bombona i drugih slatkiša, južnog voća i vina na svečanom stolu. Naši, kako ih svetski bonton i kućno vaspitanje uče, isprava su se ustručavali i snebivali, a onda navalili na posluženje.

Lutajući po lađi, u potpalublju, radoznali Moša Avram Maca se iznenada zatekne pred kavezom u kome je lav! Lav rikne na Mošu, ovaj se obeznani; srećom, tu se brzo nađe kapetan „Lorelaja“, u društvu sa Perom Todorovićem. Začas se oko kaveza okupi prilično znatiželjnika, bude među njima i upravnik varoši beogradske Rista Bademlić. Ludi Pera Todorović čika i draži lava, riču jedan na drugog, a kapetan smiri uplašene goste i objasni slučaj.

– Naša lađa nije na komercijalnoj maršruti, nema ni putnika ni trgovačke robe, osim ličnog prtljaga posade i nešto božićnih daorva kneza Gagarina. Lav je nabavljen za zoo-park u Odesi, božićni poklon kneza.

Gradoupravitelj Beograda se, bogami, zabrinuo.

– Izistinski laf?

Umesto odgovora, lav sam rikne, upravnik varoši pretrne, ali se i doseti.

– Ako je dobro zatvoren, možda bi ga mogli razgledati đaci, ko zna kad će Beograd steći svog prvog lafa. Gospodine kapetane, zna li se kolio će se dugo baviti u Beogradu „Lorelaj“?

– Samo dva dana, mala opravka na parnom kotlu i neke sitne nabavke po beogradskim dućanima. Moramo da stignemo u Odesu pre Nove godine i Božića; nosimo sve što treba za praznike. Knez je čovek široke ruke, pokrovitelj velikog gala-bala u Odesi, dočeka Nove 1901. godine, početka Dvadesetog veka, koji nam se, evo primakao na nekoliko dana, još nepune dve nedelje.

– A đaci bi zaista mogli?

Dok su se Moša, Pera Todorović, kapetan broda, Rista Bademlić i ostali vraćali gore u salon, upravnik varoši je izmolio da đaci, sa profesorima, vide lava, živog. Gore ih je kapetan molio da se posluže, slobodno.

– Svilene bombone iz Mocartovog grada! Poslužite se bombonama, gospodo. Možete slobodno i džepove napuniti, za vaše kod kuće, gospođe, decu…

Lupulesku, valjda zadovoljan pogodbom sa Bošnjakovićem, nudi Peru Todorovića havana cigarama; nego, Pera bi, izgleda, radije nešto jače. (Morfinista i čovek koji se više ni od čega ne ustručava.)

– Ima li nešto jače?

– Kokain? Hašiš? Amfion? Naći će se, Piter.

Ežen Lupulesku pušta muziku sa gramofona, kroz salon se razlije Štrausov valcer „Knez Mihailo srpski“, iščekuje hoće li Todorović da pogodi naziv valcera.

– „Knez Mihailo“ valcer?

– Bečki kompozitor za srpskog kneza. Dolaze i devojčure, naručio sam jednu lađu iz Zemuna.

Pera Todorović ne bi da izostane za Eženom Lupuleskuom.

– A ja jedan buljuk iz lučke krčme „Kod pocepanih gaća“. Zaista, tako se zove taj burdelj u pristaništu. Kraljica Draga je lično urgirala, da se prestonica ne bruka, naložila da promene firmu u „Tri ključa“, badava, nije se primilo.

Dve protuve se zagrle, lupe čelom o čelo.

– A nas dvojica smo jednom hteli da rušimo i menjamo ceo svet.

– Nismo ga srušili, ali ćemo ga otrovati.

Iziđu na palubu, napolju je mrak, košava duva – onako kako duva kad duva.

 

*   *   *

 

A dunavom, od Zemuna, nizvodno do ušća, pa uzvodno Savom, prema pristaništu, sredinom velike i mutne vode, uzburkane naletima karpatske košave, valja se mala “luda, pijana lađa”, puna devojčura i rospija iz zemunskih kupleraja.

S druge strane, na obali, iz pravca Kalemegdana, kaskaju teški i snažni konji štajerci, vuku poslednji noćni i prvi jutarnji beogradski tramvaj, iz nozdrva im sukljaju gusti pramenovi pare. U tramvaju su, osim kočijaša-tramvajdžije, samo dvojica putnika, dva mladića: Tanasije Ilić, zvani Struja i Duško Radović, zvani Duca.

Tanisije je tipograf u Zadruzi štamparskih radnika, prilično se razume i u struju. Električar, zanesen novim otkrićima u vezi sa strujom. Ima meku crnu bradu i širok flor na reveru, od žalosti za pokojnim Vasom Pelagićem, koji je umro nekoliko meseci ranije, na robiji. Prgav je čovek Tanasije, i malčice luckast, to jest – sastavlja pesme, potajno; o svom trošku je putovao u Pariz, na Šesti kongres Druge internacionale, upoznao se, rukovao, sa samim Fridrih Engelsom, itd. Moglo bi se mnogo lepog o njemu kazati.

Radović je, reklo bi se, prava šeprtlja, nosi cvikere, vezane uzicom iza glave, svakičas mu spadaju, stakla se zamagle, pa ih briše nekom velikom šarenom maramom. Duguljasto lice, kukast nos, šiljata brada, svud okolo tajni osmejak, kratak započet, kao nacrtan. Nama začudo, obučen je u džins pantalone sa širokim tregerima! (Onakve kakve će se masovno nositi kroz sto godina.)

Sede oni tako u mraznom tramvaju, razgovaraju, a okolo duva košava – onako kako duva kad duva – Tanasije se vajka na posao.

– Posla preko glave. Osim dežurstva u centrali, pogođeno je da se umesto preko hiljadu, koje varoških koje mehandžijskih, fenjera postavi elektirčno osvetljenje: sedamdeset lučnih lampi od hiljadu sveća u glavnim ulicama i preko hiljadu sijalica od po šezdeset sveća po sporednim ulicama! Ne silazim sa bandere… Kao neki gavran.

Radović tužno, sažaljivo gleda u svog druga, nešto mu žao.

– Zašto me tako tužno gledaš?

– Žao mi te, mnogo mi te žao Tanasije.

– Zašto? Šta ima da ti bude žao? Preda mnom se širom otvara ceo svet, uskoro počinje Dvadeseti vek, a on će biti, zna se, naš, radnički! Nauka će pobediti, elektrika i socijalizam. To su tri sestre, rođene! Nisam ti kazao, dobio sam pismo od Nikole Tesle.

A Radović jednako briše svoje zamagljene naočari, onom maramom, zaista je neveseo. Priča nešto, nejasno, nepovezano. Gore u nebu ogroman mesec, uštap, pun, zimski, leden…

– Nešto mi se ružno pričinjava, Tanasije. Muti mi se, kao da sanjam, vidim kako si se, ne daj Bože, skroz smrznuo, skočanjio se, a negde si daleko, bestraga, u sibirskom ledu i na strašnom vetru, prema kome je ova košava povetarac…
– Radoviću, ti si blesav! Valjda će biti što je veliki mesec, uštap… Tebi nikad ništa neće biti jasno, a sve je jasno! Kakav Sibir, kakvi bakrači! Ja ću u Ameriku, kao Tesla. Tamo ima prvo da se dogodi ono što čekamo. Tamo je bio prvi Prvi maj. Povešću sa sobom Juliju. Ej, dušo, nešto moram da ti poverim: volim tu devojku!

Utom se tramvaj zaustavi, baš ispred krčme “Kod pocepanih gaća”. To se ispred tramvaja isprečio jedan pijani oficir sa iskuanom sabljom. Iz tople, dimljive, žućkaste krčme izjuri buljuk noćnih danguba, beogradska mladež, svi se sjure u tramvaj, sa drekom, sa kikotom… Ljuti Tanasije iskoči iz tramvaja i psuje ih.

– Da vam svima mater i oca bujerskog u prkno! Dangube i lopuže, lezilebovići i rentijeri…

A Radović ne mogadne da iskoči i utekne, nego se pomeša sa njima; spale mu naočari, on baulja i traži ih. Stisnu ga između sebe dve devojčure, štipaju ga, cmaču… Tramvajdžija ošine konja, zvono zazvoni, tramvaj krene niz padinu prema pristaništu, ko zna šta im je još Tanasije ispsovao, nisu mogli da čuju, jer duvala je košava, jako – onako kako duva kad duva.

Kao po dogovoru, u taktu sa “Knez Mihailo” valcerom, u isti mah, primaknu se “Lorelaju” i zemunska lađa i konjski tramvaj na okretnici kod pristaništa.

(1990. se uveliko konjski tramvaj zamenjivao električnim – na tom poslu je radio Struja, briselska firma “Tramvaji grada Beograda, bezimeno društvo” – a na kalemegdanskoj liniji je konjski, sve do 1904.)

 

*   *   *

 

         Na lađu se sruče novi, zvani i nezvani, gosti – većinom mlad i obesan svet, začas se pomešaju sa starim gostima na prijemu. Tako se, posle ponoći, sretnu na lađi mnogi otac i sin. Otvaraju se nove boce šampanjca, pucaju i lete čepovi, prska razbijena srča. Lupulesku i Todorović su očigledno zadovoljni, sve se odvija po njihovom planu. Lav u kavezu još jednom rikne.

Mošu, koji pokušava da se izvuče, štipaju devojke, teraju ga da sa njima skakuće kan-kan.

Među prispelim gostima najviše galame i padaju u oči dva krupna gospodina i dve raskošne, malčice raskalašne, dame. Gospoda: Nikodim Lunjevica, onaj pijani oficir što se bio isprečio ispred tramvaja (rođeni brat kraljice Drage!) i Bošnjaković sin, beogradski bonvivan i zavodnik, naslednik najbogatije kuće. Dame: glumica Zorka Todosićka (neopisiva!) vesela, neuzdržana žena i Ajša, lepotica arapske krvi, vlasnica krčme “Kod pocepanih gaća”. Jedna plauvša druga zift crnka. Između njih dve, eto – a sasvim slučajno, priklješten i naš vrli Radović, zbunjen, briše svoje zamagljene cvikere. One podvriskuju čudne parole, uglas:

– Živela propast sveta! Živela anarhija! Živela smrt! I sifilis!

Pijani Lunjevica odmah traži kavgu, preti i psuje.

– Ko je psovao kraljici majku? Ko je psovao moju časnu mater? Čuo sam. Ko udara na dom Lunjevica? Da ga vidim i smoždim.

Pijanstvo i obest uzimaju maha. Ajša grabi starog Bošnjakovića, vuče ga za sobom; stari se isprva opire i otima, onda se i sam kikoće, kao jarac. Zorka zastane pred velikim gramofonom, pored nje je drugi Bošnjaković, sin.

– Mora biti moj. Čuješ, hoću gramofon!

         On valjda računa, koliko još može: “Ko zna koliko košta, hoću li imati…”, ali tanki račun briše Zorkina vriska.

– Mora biti moj! Mora!

         Pokušava sama da iščupa gramofon iz postolja, ali je aparat dobro pričvršćen, a i kapetan lađe ne da.

– Ne može, gramofon je deo brodskog inventara.

– Mora biti moj!

Lupulesku ih sve nadviče i obraduje.

– Noćas je sve besplatno: vino, slatkiši, duvan i žene, ko voli. Plaća Rusko paroplovno društvo.

U opštoj gunguli i pometnji sretnu se Moša Avram Maca i Radović. Moša se zgrane, više nego maločas kad se sreo sa lavom, oči u oči.

– Otkud ti ovde, crni nesrećniče?

Moša uspe, nekako, da išćupa i otme Duška od onih rospija i izdvoji ga u stranu.

Ne znam, gazda Mošo. Zatekao sam se u tramvaju, sa jednim drugom, radi u električnoj centrali, u noćnoj smeni… A ja, ja sam jutros malo poranio, ne mogu da zaspim..

– U radionicu, mangupe!

Moša grdi, Radoviću opet spadnu cvikeri, trgne se, uspravi i gleda u nebo – kao da mu se nešto osvetlilo i kazalo! Zgrabi Mošu, povuče ga za sobom, probijaju se kroz gužvu i opšti metež na brodu i palubi, beže sa ukelete lađe.

– Bežimo! Eksplodiraće!

Moša ništa ne može da shvati, ne zna se ko je luđi – razularena svetina ili njegov kalfa.

– Opet bulazniš, baksuziraš.

A Radoviću se sve jasnije priviđa.

– Bomba!

Dok se njih dvojica probijaju kroz pijanu rulju, bahanal na lađi bukti i divlja. U potpalubi, kroz odškrinuta vrata kabine, čuje se kikotanje žena (dama) i roktanje požudnih mušakraca (gospode). U uskom hodniku sretnu se otac i sin, Bošnjakovići, razgaćeni. Otac sa Ajšom, sin sa Zorkom.

– Sram te bilo, sine!

– Stidi se, oče! Ne diraj mi Ajšu!

– Zorka, zar sa mojim detetom? Ajša je moja, platio sam.

Bošnjakovići se svađaju, krešu jedan drugom, a njihove ukrštene miljenice se smeju, nude razmenu, odmah, a mogli bi i skupa. Sin opanjkava Ajšu ocu, dok mu ova trlja nos, pufnom pudrijere.

– Tata, od nje sam navukao triper.

– Dobila sam ga pre osam godina od tvog oca, na Tucin-dan. Sve u krug.

Ajša se kikoće, Bošnjaković-otac je raspali po obrazu (ima pravo, platio je), ona mu ne ostane dužna – ošamari njegovog sina, sin zamahne na oca, ali se, srećom, ispreči Zorka, vrisne, da čuje ceo Beograd, tamo u gustoj noći.

– Hoću gramofon!

Razdraženi lav još jednom rikne, ne bi li nadriknuo moćan glas silne glumice Zorke Todosić. Oboje nadgrmi snažna eksplozija. Raspuknuo se veliki parni kotao parobroda “Lorelaj”, u paramparče.

Ežen Lupulesku i Pera Todorović se cerkaju, kao siti đavoli.

A na obali, podalje, na sigurnom mestu, preko puta pristaništa, na tramvajskoj okretnici, stoje Moša Avram Maca i Duško Radović, uspeli su, u poslednjem trenutku, da se izvuku sa lađe. Moša, zgranut, bulji u Radovića, ovaj briše okanca svojih cvikera.

– Otkud si znao? Ti si vrač pogađač. Priznaj, zavirivao si u “Kabalu”.

Radović miluje starog konja, štajerca, koji će morati da ih vuče uz kalemegdanski breg, daje mu da se posluži kockom šećera, štajerac ga pogleda tužno (možda se osmehne), pa zarije glavu u zobnicu.

Tramvaj se sporo vere uz breg. (Da li se to nama pričinjava ili vaistinu čujemo staru gradsku pesmu “U ranu, ranu zoru”?)

Mutan Dunav, mutna Sava, a u daljini, prema istoku, pomalja se prva jutarnja rumen, levo od kalemegdanskog grebena. U sred neba veliki, pun mesec, glavobolja somnabula. Sprema se smena straže, meseca i sunca, a košava ne prestaje, nego duva, huče – onako kako duva kad duva.

Moša i Radović gledaju daleku rumen na istoku, svako misli svoju misao, stari Jevrejin uzdahne, a vedri, jutarnji Srbin se pokloni i pozdravi sunce.

– Dobro jutro, Beograde.

 

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *