Slobodan Stojanović

SLOBODAN STOJANOVIĆ

(književnik)

 

Rođen 13. februara 1937. u Đakovici. Radio kao upravnik Narodne biblioteke “Ilija M. Petrović” u Požarevcu, umetnički direktor Savremenog pozorišta u Beogradu (sada Beogradsko dramsko pozorište),urednik Televizije Beograd i kao profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iznenada umro 04. januara 2000. godine u Požarevcu.

Iza sebe ostavio:

Drame: “Opasna voda”, “Ožiljak”,  “Slatke i gorke trešnje”, “ITD”, “Tesna vrata”, “Akvarijum”, “Zajedno”, “Kuća na brdu”, “Ti si to”, “Prenoćište”, “Raste trava”, “Ptic i ptica”, “Osmejak Svetog Spiridona”, “Veliki dan”.

Dramatizacije: “Loše okovani Prometej”, “Hiljadu kamiona”, “Ćutanje Slobodana radenika”, “Poletarac”, “Vukadin”, “Ujkin san”.

Dramske restauracije: “Lažni car Šćepan Mali”, “Smrt Maksima Crnojevića”, “Trol i Kresida”.

TV drame i serije: “Tuga”, “Golubovića apoteka”, “Smoki”, “Siroče“, “Više od igre”, “Učitelj”, “Držanje za vazduh”, “Jednog lepog dana”, “Osam stotina žena”, “Jastuk groba mog“, “Čarobni breg – Rondo”,“Srce i njena deca”…

 

Knjige proza: “Povodom mokrog snega”, “Otrčao”, “Učitelj”, “Lav u Beogradu”, “Devojka sa lampom 36.g.”, “LJubavna priča sa srećnim završetkom”.

 

Ostalo: dečje priče, čitav ciklus “Baka Radinih priča”, novele, eseji ….

 

SPISAK NAJVAŽNIJIH DELA SLOBODANA STOJANOVIĆA

 

 

TV EMISIJA iz serije PORTRETI o Slobodanu Stojanoviću .Produkcija RTS 2010.

 

Iz arhive

beleške koje je napisao sebi kao pripreme za razgovor na književnim večerima organizovanim u Požarevcu 1999. godine

Moje priče

 

Poziv i odgovor. Moj predlog. Četiri susreta.

 

Nije običan susret pisca sa čitaocima nego nešto kao ispovest. Ispovest, osvrt, potrebniji nekom ko se ispoveda nego onima pred kojima se ispoveda. Odnosi nisu prisni, ali su stvarni. Čovek ne bira svoje roditelje, niti zavičaj.

Požarevac je moj neizabrani, natureni zavičaj. Odvajkada se zna da između čoveka i njegovog zavičaja postoji napetost. To je i kod običnih ljudi. Mladići žele da pobegnu daleko od zavičaja, svi potajno žude da mu se, na kraju, pobednički, na belom konju, vrate, ima i obrnutih slučajeva, čovek sraste sa svojom kućom, uraste u zavičaj, kao mahovina, kao lišaj, kao trava, odživi svoj život onde gde ga je Gospod posejao. Dešava se to i darovitim ljudima, čiji se talenat ne proveri i ne rascveta u velikoj svetskoj bašti koja je, takođe, Vrt Gospodnji. (O jednoj takvoj ženi pišem u Šopot-vodi). Još su složeniji i zapetljaniji odnosi umetnika i zavičaja.

Umetnik nema drugog gradiva osim detinjstva i svojih snova. Jer, naše Detinjstvo je naš Zavičaj. A jezik otadžbina, veza sa narodom i kulturom u koju nas je Gospod posejao. Zbog toga budu mnogi nesporazumi, nerazumevanja, sukobi. Imao sam i ja nekoliko sukoba, bolnih, ali srećom bezazlenih. Možda grešim, češće sam bio žrtva, kašto slučajna; jer sam čovek popustljiv, i slab, od moje majke sam primio veliku umetnost, umetnost zaboravljanja neprijatnih uspomena. Znam ja da se one ne zaboravljaju, nego gomilaju u duplom, donjem dnu. Odande pritiskaju. Kod umetnika, srećom, preobraćaju u gradivo od kojih su satkane njihove priče. Otud ona nejasna moralna obaveza da se zavičaj voli, izmišljao sam (i našao razloga) za ljubav prema zavičaju.

Drugi razlog za ispovest, ako bi se tom patetičnom reči moglo da nazove ovo sećanje, je potreba da se na kapiji ulaska starost, bojažljivo, osvrnem i vidim šta sam to kroz ove godine uradio i osetim u svoj svojoj snazi Greh i Žal za izgubljenim vremenom. Bogami i da razmislim o onom šta bih još možda mogao da radim, završavam, počinjem, prepravljam. Daće mi Dobri Bog, možda, još neku godinicu. Za kaznu, ali možda i za ispravku.

Zašto prvo “Moje priče”? Ne samo zato što sam ovih dana, 5. marta 1954. čitao priču “Košava”. Taj dan držim za prvi dan. Pozorište. I pre toga sam pisao priče, pamtim dve. Obe su karakteristične za moje osećanje i izbor motiva, ovako-onako one se pojavljuju i u mojim kasnijim pričama na kojima sam radio sa mnogo brige.

Drugi, manje intiman, ozbiljniji, razlog je to što držim da je umetnost sastavljanja i pričanja priča najstarija, ali i najveća umetnost. Šta je priča? Ona je jedini način da kako tako ovladamo haosom i odupremo se ništavilu. Ako ne verujemo u Promisao da smo svi lica iz neke Božje nadpriče, u kojoj je svakom biću podaren blagoslov i određen udeo u igri, a Život je, dabome, bez smisla, apsurdan. Ja kroz veći deo svog života nisam verovao u Promisao i Božju volju, ali sam iskreno poštovao i zavideo svima onima koji su verovali. Meni najbliže biće, moja majka, čedno je verovala. Dovoljna mi je bila vera u moć Priče. Priča uzima šakama iz magme života, iz vrele gline, iz živog tela svoju “funtu mesa” i od nje čini nešto što možemo shvatiti kao celo, završeno. Aristotelova definicija. Čovek ne može bez priče, jer bez nje ne može da sredi svoj život. Uvek smo usred neke priče, moramo odrediti početak, sredinu i kraj, moramo obuhvatiti sadržaj: da bismo je kasnije mogli posmatrati kao naš život. Dabome, život teži priči, ne samo od gradiva onog šta je proživeo, ili sanjao, nego i od onoga što Bloh zove budni snovi, nade.

Dabome, nije svaka priča Priča. Priča postaje pričom tek veštim, umetničkim pripovedanjem. Sadržaj je, kadkad, važan, ali moguća je i Priča bez sadržaja. Moj pokušaj sa “praznim” pričama. Lepota je u pripovedanju. O tome kasnije.

Moje poštovanje Priče još je veće jer sam utvrdio da svako književno delo u svom jezgru ima Priču. Čak i poezija! Ne samo književnost, već i sve druge umetnosti. Jedino je, valjda, muzika iznad Priče, zato je i iznad svih drugih umetnosti.

Za mene je prioritet Priče nastao iz praktičnog knjižvenog rada. Ja važim za dramskog pisca, a ne pripovedača. U poslednje vreme radim prozu, pripovedam. Međutim, moje drame su uvek bile Priče. To je s jedne strane, dobro – čvrste su, koherentne, pregledne, ali sa druge nije – trome, bez prave dramske strasti. O.K. rekao sam, probaću sa pričama. Međutim, opet se pojavila pukotina. Bile su nekako napete, nikako da se opuste u tiho pričanje kojim se pišu romani. M. Nikolić o mojim pričama: Dugo sam se mučio i kolebao na ovoj raskrsnici, kao Buridanov magarac, a onda rekoh sebi – piši slobodno!

Moje priče. Napisao sam ih možda stotinu. Okupio u dvema knjigama i drugim celinama.

Nešto o prvim pričama koje su zagubljene, zaturene, nisam ih tražio, ali ih imam sačuvane, sve četiri, u malom mozgu, odande one još pulsiraju posle toliko godina. Prva priča koju sam javno, publici, a ne samo svojim drugovima u družini “Razvitak” čitao je bila “Košava”. Sadržaj. Prva intervencija. Socijalna osetljivost, možda preterana, valjda zato što smo, svi, bili siromašni. Pre toga sam napisao i jedan duži tekst, tobožnji odlomak iz romana, “Quo vadis?” Druga, strožija intervencija. Zašto? Tad se u meni zasadilo nepoverenje, možda bi se moglo reći počelo “zamućenje”. Doba vrlo osetljivo, nezgodno. Slučaj P. Radovanovića. Sećam se još i jednog rada, u Brehtovskim stihovima, čitao sam Majakovskog o velikoj nagradi za izgubljeno pseto. Kritika P. Vukotića. Ali, za najvažnije priče držim “Sreća počinje u ponedeljak” i “Četiri pojave u Zaovačkoj gori”. Dok su prve priče imale za temu nešto što se zbivalo napolju, u svetu, ove su me uvodile u nešto opasno i tajanstveno unutra, u meni. To je bilo vreme “Razvitka”, ali vrlo brzo zatim i moje odluke da se odreknem priča i pisanja. Šta me je to privlačilo? Misterij nauke. Bolest. Neprocenjiva korist od nauke, koja takođe, kao i Priča, pokušava da ovlada haosom, ali i disciplinovanje mišljenja, koncentracija, poštovanje forme i procedure. To mi je, mislim, dalo važnu prednost pred drugim kolegama piscima.

“Opasna voda” (i “Dva jelena” i “Loše okovani Prometej”, dabome) i pričanje Priče – dramom. Nikad nisam prestao da pišem prave Priče. Napisao sam ih ne znam koliko, razbacao ih. Neke skupio u provizorne celine. “Ti si to”, monolozi. Skriven monogram T. Od tih priča držim za najvažniju “Otrčao”, i 1969. vratio sam joj se dvadeset sedam godina kasnije. Objavljivao sam u “Letopisu Matice Srpske” najstarijem našem književnom časopisu. Oduvek sam mislio da priča mora da bude na neki način savršena, kao pesma. Oko svake priče sam se veoma starao, neke veoma dugo držao otvorene i nezavršene, godinama; da bi se, kasnije, svima činilo da su iz ruke Lakopisca kome rečenica bistro i slobodno teče.

Prva zbirka priča “Povodom mokrog snega”. Prvi naslov “Zamućenje života”. Promenio naslov. Zašto? Dostojevski. Svirepe ispovesti. Možda sam pogrešio. Zamućenje. LJudi kojima se život zamutio, apsurdom ili nerazumevanjem sredine, ali koji su uspeli da se iz mutljaga dokopaju vidika bistrine. Priče ispričane docnije, s one strane.

Sve priče u “Mokrom snegu” su pričane u ispovednom, prvom licu. Prednosti: dubina i iskrenost, introspektivna psihologija. Nedostaci: subjektivnost, patološko, sado-mazohističko uživanje u patnji i samoruženju, preteranoj iskrenosti, razaranju intime i proizvoljnost koju isključuje biheviorna psihologija.

Još jedna karakteristika ovih priča – u njoj postoje mnogi tragovi, pa i žigovi, književne mode i vulgarnog ukusa doba: ona zvana stvarnosna proza, sa elementima fantastike. Kišovog metoda oneobičavanja.

Kratki sadržaji. Zamućenje? “Moj brat”. “Sto stotina stotina”. “Razgovor na španskom jeziku”. “Sumnjivo lice”. “Plagijator”. Interesovanje filmskih producenata. Znak dramskog elementa u pričama. Slučaj sa “Razgovorom”.

Fragmenti. Izbor. Zašto? Sve se dešava u gradiću G. Požarevac kao pozornica, ambijent. Pijac. Bunker. Daščara i kuća. Vašarište i utrina. Školsko dvorište. Dom kulture i bioskop. Čitaonica. Železnička stanica. Fijaker. Hotel. Večera o državnom trošku. Park pod snegom. Park usred leta. Letnjikovac. Zaovačka gora i Sestroljin. Spoljna stanica. Čitaonica. Ulice i adrese u kojima smo živeli. Mesta ispunjena osećanjem bola i greha.

Međutim, ljudi kao prototipa – nema. To je taj? Nije! To je složen proces izgradnje lika. Završetci priča. “Plagijator”.

Drugu zbirku sam objavio deset godina kasnije. Sasvim drukčija. “Otrčao”. Tri kruga pripovedaka – “Paradoksi”, “Prazne priče”, “Parovi”.

Prethodnim pričama su najbliži “Parovi”. Ideja o parovima, slična u postupku kao kod Strindberga u “Brakovima”. Sudbina para umesto sudbine pojedinca.

Napuštanje ispovednog pripovedanja u prvom licu, pripovedanjem u trećem licu. Izoštravanje socijalnog uvida. Parovi kao rezultanta društvenog života. To su najkritičnije i najgorče priče koje sam napisao. Pripovetke su veće po obimu, gotovo se mogu računati za novele. “Gradimir i Anđelka”. “Uglješa i Milica”. Sudbine koje obuhvataju čitavu polovinu veka, od rata i oslobođenja do sloma komunističkog projekta. Spreman sam da odgovaram za istinitost ovih svirepih priča o slomu i stradanju parova.

Priče su pune radnje i dramatike. Mnogi ih cene kao scenarije za film ili TV serije. Zbog toga im drugi zameraju, pogotovo što ih čitaju u istoj knjizi sa sasvim drukčijim pričama.

“Paradoksi” i “Prazne priče” izlaze iz dve-tri izvorne priče koje sam napisao mnogo ranije. Iz odavne priče, pre skoro 40 godina, “Sreća počinje u ponedeljak”, iz priče “Otrčao”, po kojoj sam naslovio knjigu, i neposredno, kao dosledna razrada iz priče “Plagijator”.

Ideja o “praznim pričama”. Pripovedanje važnije od pripovedanog. Bruno Šulc. Počeo sam sa “paradoksima”, o piscu, o glumcu, o sujeverju, da bi otvorio istraživanja o mogućnosti “prazne” priče, perpetum mobila, koji bi se održavao samim pripovedanjem. Za tu avanturu bio mi je potreban “vajni pisac S.S.” sa kojim sam započeo posprdnu prepirku sa njegovim književnim stereotipima, modelima, navikama i manirima. U svim pričama se ismeva taj S.S. To se mnogima pričinjavalo kao dosetka, hir, komedijski stimulans a ja sam to uzimao za ozbiljno.

Druga potreba je bila za korišćenjem književnog gradiva kao novog gradiva. Reciklaža. Borhes nam je otkrio da je ono što smo čitali i pročitali jednako vredno i istinito kao ono što smo živeli i preživeli, to je jedna proširena, integralna stvarnost. Borhesovo otkriće nije novo, ni kolosalno. To je četiri veka ranije otkrio Don Kihot, za koga je čitano bilo mnogo stvarnije od življenog. Život je san, pisao je Kalderon de la Barka. Zbog toga je meni bio potreban “vajni pisac S.S., zbog toga mi je bilo potrebno širenje polja stvarnosti na literaturu. I na san. To sam, valjda, dobro pokazao u priči koja se transparentno zove “Prostranstvo priče”. To je moj “postmodernizam”. NJega je, prilično, razumela Milica Nikolić u svom obimnom radu koji donosi novi broj “Savremenika”, koji akribično analizira priču čiji naslov zaista niko nikad neće moći da zapamti, pa ni pisac.

Te priče drži da se ne raspadnu samo pripovedanje. I, dabome, humor, koji izbija iz dubine apsurda.

Fragmenti. Za reprezentativnu priču ovog metoda mogao bih uzeti “Fusnotu”. Ili još bolje i zabavnije “Malo rumeno prase sa repom u obliku znaka pitanja”. Ipak držim da se najbolje povezuju priče “Plagijator”, iz prve knjige i “Kasno”, iz druge knjige.

Ja ne znam kada me, u koju stranputicu ili ćorsokak vode “prazne priče”, ali nekoliko godina nisam mogao da im se oduprem. One su počele da mi nagrizaju i dramske tekstove. Ne znam šta iz čega proizilazi, “prazne priče” iz “Ptica i ptice”, ili obrnuto. Ali i novi dramski tekstovi, makar po dramskoj strukturi i geometrizmu hoće da liče na prazne priče, tj. da budu “prazne drame”. Ali to je drugi problem, o njemu kasnije.

Da se oduprem ovoj opasnosti ja sam se, posle “Parova”, posvetio dvema temama, jednoj koju radno zovem “Jesenje sonate”, o poznim ljubavima zrelih žena i drugoj koju zovem “Penelope”, o ženama koje čekaju, o vernim ženama. Uopšte, o zrelim ženama, otvaraju mi se priče sa začudnim horizontima. Sve je to izišlo iz jedne priče koja mi se otela, ne mogu da je savladam, nego se razvila u roman “LJubavna priča sa srećnim završetkom”, o kojoj ću govoriti kad budem govorio o romanima, tad ćete je, možda, i čitati.

O “Jesenjim sonatama”. O mom čestom pisanju po narudžbini, koje, takođe, može biti korisno i strasno. Priče za pričanje, a ne priče za čitanje. Jedna priča. “Gospođa Olga”.

Među svoje priče do kojih veoma držim su priče o deci i za decu. Razbacane koje kuda. Priče o bukvaru i “Poletarcu”. Duško Radović i njegov uticaj na mene. Priče o deci pretvorene u filmove koje je prihvatio ceo svet. Trptih. “Siroče”, “Učitelj”, “Držanje za vazduh”, “Baka Radine priče”.

Na kraju. Ah kad bih mogao od svih priča da napravim jednu Priču! To sam i poželeo večeras. Kako je vraški teško napraviti Priču. I o tome postoji priča. “O pepeljari”.

 

http://www.youtube.com/watch?v=cHaALhJY91I

Emisija za decu u produkciji RTS, Slobodan Stojanović preporučuje knjigu za čitanje i priča o sebi i svom detinjstvu.

 

 

 

Slobodan Stojanović, njim samim – Sanja Milić

Čitanje – jedna od najvećih sreća ili Kako je govorio Slobodan Stojanović.

1.

Znate, dramske, pozorišne, filmske i ove televizijske poslove radi čovek iz godine u godinu, tu postoji ritam, korak koji čovek mora da održava. Sa knjigama sam bio mnogo uzdržljiviji. Imam kod kuće u fasciklama i u onoj mašini, u onome kompjuteru, mnogo stranica. Strepim mnogo više od čitalaca nego od gledalaca …

2.

Ja sam tu priču Otrčao napisao još sedamdesetprve i držao sam je u jednoj fascikli na kojoj je pisalo Otrčao. Ta priča govori o tome kako se čovek može iznenada osloboditi … Ta priča je mene uvek, kad god bih se nje setio, oslobađala i kuražila za tako neke male književne avanture, pustolovine i otrčavanja. Kad god bih napisao kakvu pričicu, ili došao do nekoga sižea ili do neke ideje tako oslobođene, tako puštene da poleti, ja bih je stavljao u tu fasciklu … i kada je trebalo da knjigu ovako skupim i predam, prekomponujem, uredim, za mene to je bio naslov koji nisam više mogao da izbegnem, iako sam unutra, u jednom ciklusu priča imao naslov koji bi može biti bio reprezentativniji i transparentnije govorio o mojim pričama, to su Prazne priče.

3.

Uzimao sam situacije pre svega artističke i tražio u njima to duplo dno priče. U priči o pepeljari Čehov veli – ništa lakše, samo sedi, uzmi recimo neku temu, neki objekt, počni da ga opisuješ, opisuj ga i ti si pisac, uzmi recimo pepeljaru. Jedan nesrećnik od mojih junaka grabi se za pepeljaru, pokušava da je opisuje, muči se i ne uspe da opiše jednu običnu pepeljaru, ali uspe da zabeleži te svoje muke pa mu priznaju da taj njegov neuspeh je uspeh. Tu držim da se sadrži jedan od većih paradoksa umetnosti …

4.

Meni se čini da je priča onda dobra, onda uspela, kada je kao kristal koji, kada se razbije u bezbroj komadića, svaki komadić je također kristal i iz tog kristala se može videti ona celina iz koje je ona razbivena …

5.

Pisac S.S. (književni lik – nap. S.M.) zaplete se u neku svoju petljanciju i situaciju, pa mu se desi da usni negde o Savindanu devedesetdruge godine, a probudi se pet i po meseci ranije, pa se to tako ponavlja na neki način sa ovim starcem koji bi voleo da je umro, a nije, nego su ga tobož spasli. Tu se sada dešava da čovek treba da proživi kao svoju budućnost nešto što je već proživeo. Dakle, taj perfekt, to prošlo doba postane nečija vrlo, vrlo dobro poznata budućnost … Tema približavanja vremena vremenu, poništavanja, udvajanja, pa čak i nestajanja vremena je opsesivna tema ne samo moje literature, nego i moga pokušaja razumevanja zavežljaja i zapetljaja … Sve je fragmentirano, sve je otišlo u paramparčad, ali svako paramparče žudi za onom celinom iz koje je ono bačeno, bačeno u prostor … Za rešavanje problema vremena u mojim pričama negde sam se koristio ne samo znanjem, intuicijom jezika, probao sam sve da rešim kao u Ravelovom Boleru – u repeticijama, u ponavljanjima, u varijacijama, u novim intenzitetima, koristeći i neka astronomska, filozofska, naučna saznanja o tome šta je to krivo vreme i šta su to krivine vremena.

4.

Volim što u mojim knjigama, pa i u ovim pričama (zbirci Otrčao – nap. S.M.), uvek ima tih osmeha. Ja držim da je šalu Bog ljudima dao i da je to jedan od najvećih darova koji su ljudi dobili. Moje priče i moji radovi, i oni najudubljeniji i oni koji su mi najviše muka i nespokoja donosili, spasavani su uvek jednom šalom i vedrinom, pa i držim da su ponajbolje dve, tri pričice unutra, na prvi pogled šale, i to što je u njima šaljivo, to je i najvrednije.

7.

Ja sam ponajviše radova, ponajviše naslova ostavio za sobom kao dramatičar. Počeo sam dramom, napisao sam desetine drama koje su igrane u skoro svim našim pozorištima i dosta prevođene i igrane napolju. Potom sam veoma mnogo, vele i dosta uspešno, radio za televiziju, i televizijske drame i TV serije i ono što sam naročito voleo – radio sam TV serije i filmove za decu. Imao sam sreću da sam to radio s Šotrom, s kojim sam se dobro razumevao, i napravili smo nekoliko radova za koje držim da su vredna dostignuća u mojoj karijeri. Prozom sam se naravno bavio i ranije, ali sam joj se dao potpuno i sasvim u ovim poslednjim godinama. Svoju poslednju pozorišnu dramu uradio sam negde osamdesetpete, šeste godine – Ptica i pticu … Radio sam onda nešto u šta sam se uneo baš sasvim. To je moj rad i kao teoretičara drame i kao, čini mi se, jednoga praktičnog dramaturga – napravio sam Lažnog cara Šćepana Malog, vratio sam srpskim pozorištima NJegoša čiji je veliki dar malčice zasenjen njegovom refleksivnošću, poezijom i filozofijom. Ja sam ne samo verovao nego, čini mi se, sa Mijačom i predstavom o Šćepanu Malom, i pokazao njegov kolosalan humoristički i dramski talenat. Napravio sam sada po Lazi Kostiću, po njegovoj prvoj velikoj tragediji Maksim Crnojević, svoju, da tako kažem, restauraciju ove tragedije. To je rad u koji sam uložio nekoliko godina i koji ću, nadam se, vrlo skoro proveriti u Narodnom pozorištu sa Nikitom Milivojevićem. Ostaje mi još jedan od tih ambicioznih poduhvata – da na scenu dovedem poeziju Branka Radičevića. napravio sam jedan veliki scenski triptih koji u prologu ima Đački rastanak, u središtu onaj čarobni roman u stihovima Ludi Branko koji je, ne znam zašto, valjda zbog neke stidljivosti naše književnosti, dosta sklanjan da ga ne čitaju ne samo deca, nego i odrasli čitaoci zbog izvesnih, mislilo se, lascivnih i slobodnijih scena. A taj roman u stihovima broji više od stotinu pesama, meni se čini da je od visoke, kolosalne vrednosti, kao neki naš Onjegin. E, ako bi se dalo i pošlo za rukom da tri takva pesnika kao što su NJegoš, Laza Kostić i Branko Radičević dovedemo, dakle pred kraj veka, i potvrdimo, pozorište i ja, da je u njima dramska energija ogromna i da može da se rascveta, ja bih tada mogao da spokojno kažem da sam svoje poslanje dramaturga ili teoretičara drame ispunio.

8.

Ja sam napravio nešto što se zove restauracija (tragedije Maksim Crnojević – nap. S.M.). Iskustvo postmoderne mi je prilično u tome pomoglo. Kad kažem restauracija, ja zamišljam uvek poneku od naših restauriranih crkvi ili manastira. Kad u njih uđete, sećate se, ogromne površine su bele, uništene, ali se arhitektura, ali se volumeni mogu slutiti, a samo poneke partije gore su isijane, restauracijom dovedene do onoga sjaja i onoga bljeska kakav je samo u nekadašnjem dobu to bio. To sam ja radio i sa Lazom Kostićem. Održao sam priču, ojačao joj i, da kažem, neke dramske oslonce, a zadržao sam u vrhovima, samo u trenucima najvišeg usijanja i ushićenja Lazine stihove, tako da će današnji gledalac prolaziti kroz tragediju o Maksimu Crnojeviću kao kroz jedan restaurirani prostor. Dijalozi su, da kažem, tehnički, govore ljudi kolokvijalnim jezikom, tako se prolazi kroz siže ali, kad se dođe do onih izrazito dramskih trenutaka šekspirovske snage i više od toga – Isidora Sekulić je stvarno vrlo promišljeno utvrdila koji je tip tragedije Maksim Crnojević, da nije šekspirovska kako je i sam Laza mislio, nego da će pre biti da je od one još finije tragičke vrste, od antičke, i tako da mislim scena će proveriti, da li je moguća ta jedna kompatibilnost između visoke, najviše poezije uz koju se uzdizao srpski jezik u Lazinim ushićenjima i ovaj govor današnji, da li su to od jednoga jezika tvorevine. To će biti i jedno od iskušenja te moje restauracije. Nisam nikako hteo da to nazovem onako kako to moderni teoretičari postmodernog doba hoće da kažu – reciklaža, jer me to malo gadi.

9.

I ja sam u ovim teškim godinama kroz koje smo svi prolazili nekoliko puta pročitao celoga Lazu Kostića i to naglas …

10.

Čitanje je jedna od najvećih sreća koje sam ja tokom života osvojio. Ja zaista mislim da čitati i pisati je gotovo isto stvaralaštvo. Veoma mnogo verujem u čitaoca, jer znam da on podiže tu katedralu koju pisac obori u reči. On svojom fantazijom, svojim znanjem, svojim iskustvom, svojom inteligencijom, svojom osećajnošću daje život knjizi. Pisac tu hoće da uzme i deo slave koji njemu ne pripada. Čitalac je taj koji od knjige pravi ponovo život. Stvara je jednako kao pisac. Hvalim čitaoca ne zbog toga da bih se dodvorio onome ko će otvoriti moju knjigu, nego hvalim i samog sebe kad otvaram knjige drugih pisaca. Duboko sam uveren da ima čitalaca koji su bolji od pisaca i koji od, da kažem, slabijih knjiga prave veće. Pročitao sam jedan esej Muzilov koji kaže da nije istina da ima doba kada nema remek-dela, kad nema kolosalnih umetničkih ostvarenja, nego kaže ima doba kad nema remek-čitalaca, nema čitalaca koji su u stanju da pročitaju. Verujem u čitaoca koji čitajući telefonski imenik grada Beograda može da stvori Uliks.