pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.
Mislio sam da se to samo meni događa: u poslednje vreme često se probudim neraspoložen, pun nekog nejasnog straha i briga. Čini mi se: ranije sam bio čvršći, bodriji, bezbrižniji.
Kome god se požalim svi me teše i uveravaju da je i s njima isto. Neka velika nervoza i strepnja se raširila, gnjavi i kinji ljude. Zagledajte se malo u jutarnja, zgužvana lica ljudi u tramvaju, na svakom su strah i sekiracija urezali duboku belegu i boru.
Pa se pitam: ama, jesu li su ljudi pre bili spokojniji i vedriji? Valjda jesu.
Gde se dede onaj pozdrav, sabajle i našte srca, lepo i glasno, da se čuje preko ulice: “Dobro jutro, komšija!”
Svako ćuti, nešto mrmlja u bradu, pilji ispred sebe, kao da nešto dole traži, pogled ne podiže.
Jedan moj učen i načitan prijatelj objašnjava da su Strah i Briga postali velika napast modernog, nespokojnog čoveka i da je to još odavno primetio, a valjda i sam to iskusio i Gete, onaj kome su svi zavideli: na lepoti, na pameti, na zdravlju, na ženama i na sreći. Taj i takav, jedan genije, Johan Volfgang Gete, patio je od Briga, onog istog nejasnog Straha s kojim se mi ujutru budimo.
U drugom delu “Fausta”, koji retko kogod dočita do kraja, a baš pred kraj, u petom činu, pred samu smrt, ostarelog Fausta pohode u poslednjoj noći neke “četiri sive žene”, četiri utvare koje nas prate do poslednjeg daha. Jedna od njih, i najgora, je Briga!
I baš sa njom Faust ima poslednji razgovor! Briga mu dahne u lice i Faust oslepi. “Čije se ja latim kože, ceo svet mu ne pomože!”, kaže i iskezi mu se Briga.
Nije lako s Brigom, a na nas, Srbe, navrzle su se i nagrnule sve brige ovog sveta. Istina, mi imamo neke stare narodne lekove i utehe. Kaže se: “More, udri brigu na veselje”, ili: “Brigo moja, pređi na drugoga”, ili, još prostije: “Baš me briga!” Kažem i ja ujutru, i “Udri brigu na veselje” i “More baš me briga!”, ali badava. Šta da se radi? Da čekaš da prođe, ako hoće da prođe. I da trpiš.
Setio sam se još jedne zgodne priče o tom nejasnom Strahu, kome ne znamo pravog uzroka i razloga, a koji često skoli čoveka da ne može da diše. Ima u romanu “Bakonja fra Brne” jedna epizoda kad je fra Brne bio uobrazio da je on mehur od sapunice i, dabome, silno se uplašio da će “znadeš, prsnuti ka` mijur”, mehur, ako bude izišao iz sobe napolje, na sunce. Danima nije izlazio iz svoje manastirske sobe, dok nisu pozvali narodnog vidara, nekog Pjevalicu, brkatog i krakatog razbojnika, da ga on leči. Pogleda Pjevalica onim njegovim očurdama uplašenog Fausta, to jest fra Brna, bledog, podnadulog od straha, nikakvog, doseti se, isuče iza pasa nožekanju, pa nagrnu na pacijenta, fra Brna. Fratar se prepadne, počne bežati, a Pjevalica, iskežen, strašan, za njim. Dok fra Brno ne uteče u manastirsko dvorište, na Sunce!
Pjevalica ga tad ščepa za mantiju, pa pita: “Je li ono Sunce?”.
“Jeste”, promuca fra Brno. “A jesi li ti mehur od sapunice?”.
“Jesam.” “Pa kako ne prsnu ako si mijur?” Fra Brno gleda u Sunce, nasmeje se, prođoše ga Strah i Briga. Tako je Pjevalica izlečio fra Brna.
Iz toga, valjda, i mi moramo izvući neku korist i pouku. Ne vredi kunjati kod kuće, valja da se pomešamo s ljudima, da izidjemo na Sunce.
Strah i Brige će proći. A ujutru? Videćemo! Naći će se neki dobričina, neki Pjevalica, da vas pozdravi, iz sveg glasa: “Dobro jutro!”
SS