O KOLU

Ne znam, narode, kaž`te mi, molim vas – da l` se još drži onaj lep običaj da nedeljom pre podne na Kalemegdanu igra kolo? Deco, kako je to bilo lepo!

Razveze harmonika, pa: Čačak, Stara Vlajna, Žikino kolo, Drmež, U šest, Preplet, Kukunješte, Teškoto … More, budu i zurle i bubnjevi… A tek frulaši! Narod cupka, podvriskuje, znoj lipti sa čela, al` se niko ne ispušta iz kola. Pršti na sve strane. Srećna zemlja!

I nije samo jedno kolo, nego – pet, pedeset pet. Koliko krajeva Srbije, koliko sela – onoliko kola…

U Beogradu, zna se, žive Beogradjani, stari Beogradjani – mnogo fini ljudi, kad vam kažem: fi-ni! Ne bi bili stari Beogradjani da nisu fi-ni! Ali, u našoj takoreći prestonici žive i – da izvinete – seljaci, tojest, oni koji su rodom iz sela. A ti ljudi vole da se sretnu, popričaju i odigraju makar jedno kolce iz svog kraja. Sad su i oni Beogradjani. Fi-ni!

Nema nijednog sela u našoj zemlji, da makar jedan čovek iz tog mesta ne živi u Beogradu. Ispada: Beograd je naše najveće selo. Odeš na Kalemegdan, ideš od kola do kola, kao da putuješ po celoj našoj zemlji.

Mita je to voleo više od mene. On je seljačko dete, kolo mu je u krvi, noge se same prepliću, živci mu igraju kukunješte… čim čuje kolce, odmah počne da cupka i odmah se hvata za keca.

A ja sam, izvin`te, malo više varoško dete. Preferiram okretne igre: kadril, valcer, tango… Može i polka…

Pre nekoliko dana prolazimo pored Kalenića pijace – poveli smo Bobana u Francusko zabaviše; tamo se dete igra, i usput, u igri, uči francuski – a kad smo bili kod opštine: Svadba! Kume, izgore ti kesa! Kolo u šesnaest!

Mita ne može da odoli, odmah se uhvati u kolo, povuče i mene… Igram, a nit` znam ko se ženi, ni ko udaje… Hoću da se odvojim, on ne da, stisn`o mi ruku. Odmah zabaci glavu, ovako…Krši noge. Zaboravio svog unuka, došlo mu…

A naš Boban, mali Francuz stoji sa strane i gleda ludog dedu i svoju još ludju babu kako igraju kao neki Indijanci.

Svatovi – mladini Vranjanci, mladoženjini valjda Crnogorci…    Kum, jedan brka, ivuče iz pojasa livor, puca u nebo… Uskoči u kolo, ihaj ihaj!

Promeni se kolo, nije više vranjansko, nego crnogorsko oro.

Ja se nekako otmem, htela bih nešto da objasnim Bobanu, a dete ne može čudom da se načudi. Da li mu deda poludeo? Eno ga – djipa u sred kola.

Kad je ugledao unuka, Mita ga uhvati i ubaci u sred kola, uči ga da i on djipa… Dete k`o dete – djipa sa dedom!

Vratimo se kući iz tih slučajnih, usputnih svatova, smejemo se, svima pričamo.

I šta se ispostavilo? Nijedno naše unuče ne ume da igra kolo! Bruka jedna! Počev od vojnika Mićka, do moje Ljšljike. E, nju će njena baka da nauči, ali fina kola, gospodska: Kraljice Natalije kolo, Neda grivnu ili nešto slično.

U Miti se probudio folklorac i član uprave KUD “Vasa Pelagić” – odmah otvorio školu igranja za svoje unuke!

Skupi decu, pusti im gramofonsku ploču, igra… Sam, kao onaj Grk Zorba. Onomad, kad mu je bio rodjendan, skupila se sva deca, svako bi hteo da mu nešto lepo pokloni: Maja, naša spisateljica, napisala pesmu… Šomi, mangup, kupio dedi one bezobrazne novine “Plej boj” sa golim ženskama. Krsti i andjeli! Šta sve deca neće da izmisle.

A Mita kaže: Deco, da odigramo kolo. Ali zajedno. Svi!

Deca k`o deca, hoće… Mita kolovodja, ja na kecu, držim Bilju u rukama… Svadba! Ruši!

U jednom momentu, Šomi promeni ploču, pusti neku disko stvar… Misliš da se Mita zaustavio, jok! Prepliće nogama i na tu muziku. More deco, narode, sve izidje na isto. Veselo srce kudelju prede.  Kolce ili diskać, svejedno!

(Na telefonu.) Alo, Ljiljko, dušo bakina, hoćemo jedno kolce pre spavanja. Posle igranke se uvek lepše spava i sanja. (Pevuši.) Taši, taši tanana i svilena marama… Laku noć, Banovo Brdo. Laku noć, kolovodje… Laku noć, folklorci… Vo vremja ono igranka se završavala kolom “Na levo, na desno” – “Hajd` na levo, braca Stevo, hajs` na desno Seka Perso…” Pa, laku ti noć, braca Stevo, laka ti noć, Seka Perso…

 

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *