iz knjige NEŠTO LEPO
(ženske priče za pričanje)
Zar se i vama ne čini kako su se sve one priče o “prvoj ljubavi” (koja, zna se, “zaborava nema” od mnogog, nepotrebnog i dosadnog prepričavanja i dopričavanja, nekako sasvim osušile i ispraznile, kao neke kafanske pesme; kamo sreće da nikad i nisu pričane, nego da su ostale onde gde im je najtoplije, u škrinji najdragocenijih intimnih uspomena. Valjda zbog toga, ljudi retko, nerado, skoro nikad, ne pričaju o “poslednjoj ljubavi”, a ona je – zar ne? – isto tako važna, često i najvažnija ljubav njihovih života.
Rekoh li: “poslednja ljubav”? Pogrešila sam (nikad ne smete reći: nikad!), treba reći: “pretposlednja ljubav”, jer sa poslednjom se umire.
Negde sam pročitala da običan, zdrav čovek – to jest: žena – živi i umire voleći nekog, makar malčice zaljubljen. Zajedno sa nadom, ljubav umire poslednja. Mi do poslednjeg časa nekog volimo, jako i potpuno; a oni, retki, nesposobni za ljubav se računaju u žive leševe.
Mili moji, nije ovo prazna pohvala i uteha čoveku i ženi, nego neki nejasni blagoslov, možda milost Božja. A započeli smo razgovor o onoj “pretposlednjoj” ljubavi, o kojoj se tako nerado i uzdržljivo priča.
Bogami, nije baš tako, ima vrlo razglašenih priča o poslednjim ljubavima, ali – o ljubavima čuvenih muškaraca.
Sve veoma mnogo liče jedna na drugu: starkelja se zaljubi u neku zgodnu mladicu, koja mu, ovako onako, daje neke znake ohrabrenja i nade. On se saplete na “ludi kamen”, preporodi se, zaljubi i malčice pobrljavi … I završeci takvih priča su uvek isti, znate već … Malo tužni, ali fini za pričanje.
Tako se, na primer, učeni Dositej Obradović (najfiniji Srbin od kako je Srba) u šezdeset nekoj – koje nekad behu starije godine, možda zato što ih je ispunjavao bogatiji život – bio zaljubio u jednu mladu tršćansku lepoticu, ženu svog prijatelja i dobrotvora Jovana Teodorovića, Sofiju, i pisao joj strasna pisma. U slavu te ljubavi je – ako se sećate – napravljen onaj naš lepi film “Jastuk groba mog”.
Ili, recimo: Johan Volfgang Gete! Možda najumniji i najsrećniji čovek svog doba, genije svestan svoje genijalnosti, miljenik žena i dvorova, nedoljivi zavodnik, u sedamdeset petoj se zatreskao, kao dečkić, u Urliku fon Levecov, koja je imala samo sedamnaest! Dva, tri leta Gete je progonio curicu po Marijenbadu i Karlovim Varima, onde je ona provodila leta sa majkom i sestrama. Na kraju je i zaprosio – čak je preklinjao i vojvodu Karla Avgusta da se za njega zauzme kod Urlikinih roditelja. Matora mangupčina, već je bio zaludeo devojku; jedva su ga, na okolišan način, odbili. Teško je preboleo tu bol! Napisao je jednu od najlepših ljubavnih pesama, marijenbadsku “Elegiju”.
Kako Gete prepoznaje da mu se ljubav približava?
“Šta li taj susret obećava meni,
taj nerascvetali cvet ovoga dana?
I pakao i raj su otvoreni;
duša se sva koleba uzburkana!”
Imamo i mi u našoj književnosti sličan slučaj: ljubav ostarelog Laze Kostića prema Lenki Dunđerskoj. Imamo i mi našu somborsku “elegiju”, najlepšu ljubavnu ispovest i pesmu na našem jeziku.
Jeste li primetili? – muške ispovesti, elegija do elegije, nigde nijedan primer “jesenje sonate” o poznijoj, zreloj, “poslednjoj” ljubavi neke žene. Nema njene ispovesti, ni njene “elegije”. To je tabu!
Muškarac, i u stoprvoj, može da se zaljubi, i javno pati, svojim pesmama, a ženi je zabranjeno. Čist muški šovinizam i prostakluk! Od žene se traži, po mogućstvu, večita vernost. Penelopa ima da čeka, dvadeset godina!
Ili, kao u onoj nežnoj priči Šalom Alejhma o mlekadžiji Tejviju, koji je sa svojom krotkom i trpljivom Goldi, u teškoj sirotinji, izrodio sedam kćeri, i sve ih poudavao, a stalno dosađivao ženi blesavim i dosadnim pitanjem: “Da li me voliš?”
Pedeset godina mu ona kuva, pere, trpi i podnosi budalu, ugađa mu, izrodila sedam kćeri, a on je još uvek pita: “Goldi, da l me voliš?” “Otkud znam, možda te i volim.”
(Peva poznatu pesmu iz mjuzikla “Violinista na krovu”: “Da l ga volim?”)
Ljubav se ne može zabraniti! Ni narediti. Ljubav je prirodno stanje!
PRVA PRIČA ZA PRIČANJE: CICA
