O POSTU

pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.

 

Evo ima već sedam dana kako mnogi pravoslavci, poste. Medju njima ima ponajviše starijih ljudi. Pozdravim ih u njihovom nastojanju da se očiste i budu bolji.

Prošla je prva nedelja Velikog uskršnjeg posta, zovu je – čista sedmica. Verni se čiste, praštaju i mole za oprost, pripremaju se da zasluže veliki praznik. A danas počinje druga nedelja posta, zvana Pačista.

Uvek se o postu setim moje majke. I moje bake. Postile su ne samo onih dvanaest strogo posnih petaka, nego svaki petak. I svaku sredu! Postile su radosno, a ne skrušeno. Poznao bih joj na licu, u čudnom sjaju očiju, a naročito po tihom, svečanom glasu i lakom koraku da posti. I postila je nekako u potaji, da mi, deca, i ne znamo da posti. Baš onako kako je savetovao Gospod: “Kad postite, ne budite žalosni, kao licemjeri; jer oni načine bleda lica svoja da ih vide ljudi gde poste… A ti kad postiš lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš, nego otac tvoj koji je u tajnosti”.

Ustajala pre zore, usnila posle ponoći. Postila za sve nas. Moja majka.

Naše majke. Ja mislim, što i vi: da su najbolji deo našeg naroda, od kako smo, bile – naše majke. I njihove majke, i njihovih majki majke. Žene su pazile, držale i održale kuću i običaje, baš onako kako su postile – trpljivo i strpljivo, bez prazne gordosti,muške oholosti i taštine.

U onoj vajnoj istoriji, tiskaju se, muvaju i guraju, jedan drugom radeći o glavi i časti, muškarci – vladari i vojskovodje, pesnici i popovi, učenjaci i proroci, pustolovi i šarlatani. Nek im bude!

 

SS

 

Share Button

1 Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *