Držim da je umetnost sastavljanja i pričanja priča najstarija, ali i najveća umetnost.
Šta je priča?
Ona je jedini način da kako tako ovladamo haosom i odupremo se ništavilu. Ako ne verujemo u Promisao da smo svi lica iz neke Božje nadpriče, u kojoj je svakom biću podaren blagoslov i određen udeo u igri, a Život je, dabome, bez smisla, apsurdan. Ja kroz veći deo svog života nisam verovao u Promisao i Božju volju, ali sam iskreno poštovao i zavideo svima onima koji su verovali. Meni najbliže biće, moja majka, čedno je verovala. Dovoljna mi je bila vera u moć Priče.
Priča uzima šakama iz magme života, iz vrele gline, iz živog tela svoju “funtu mesa” i od nje čini nešto što možemo shvatiti kao celo, završeno. Aristotelova definicija. Čovek ne može bez priče, jer bez nje ne može da sredi svoj život. Uvek smo usred neke priče, moramo odrediti početak, sredinu i kraj, moramo obuhvatiti sadržaj: da bismo je kasnije mogli posmatrati kao naš život. Dabome, život teži priči, ne samo od gradiva onog šta je proživeo, ili sanjao, nego i od onoga što Bloh zove budni snovi, nade.
Dabome, nije svaka priča Priča. Priča postaje pričom tek veštim, umetničkim pripovedanjem. Sadržaj je, kadkad, važan, ali moguća je i Priča bez sadržaja. Moj pokušaj sa “praznim” pričama. Lepota je u pripovedanju. O tome kasnije.
Moje poštovanje Priče još je veće, jer sam utvrdio da svako književno delo u svom jezgru ima Priču. Čak i poezija! Ne samo književnost, već i sve druge umetnosti. Jedino je, valjda, muzika iznad Priče, zato je i iznad svih drugih umetnosti.
SS
Malo rumeno prase, sa repom u obliku znaka pitanja
Priča iz zbirke priča OTRČAO
