O starenju, lekcija četvrta

pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.

 

Oh, koliko bih voleo da se ovim našim susretima, u nedelju posle podne, radujete ovoliko kao ja. Zaista! A prvih dana sam strepeo, imao sam tremu, ali ne kao glumac pred publikom, kome je stalo da se dopadne, da mu pljeskaju – hvala, bilo je i toga, dosta – nego zbog toga što sam se, evo, usudio da razgovaram sa vama, pametnim i ozbiljnim, zrelim ljudima. Srećnicima koji su živeli, proživeli i preživeli, hvala Bogu, dobru komadešku ovog, uobraženog, glupog i prilično praznjikavog Dvadesetog veka; koji su, što se kaže, prošli sito i rešeto, pa sad, sa uzvišice svoje osvojene i lepe starosti, posmatraju, sa podsmehom i praštanjem, ovu, smešnu i slatku, ljudsku komediju, od gore. “Biti zreo – to je sve!”, veli Liru vojvoda od Glostera, a zna da se, ni on, ni dobri budalasti kralj, nikad neće uzdići do istinske zrelosti.

Nego, kako prepoznati “ozbiljnog” čoveka? Obično se zamišlja da zreo i ozbiljan čovek mora da bude zamišljen, i namršten, malčice ljut, i uvek u pravu. Dakle – dosadan! A ne mora. Naprotiv, malo ludosti i šale, pa i brljivosti, neće škoditi. Negde sam pročitao da “istinski ozbiljan čovek mora da bude, ponekad i pomalo, neozbiljan, jer, inače neće biti ozbiljan”. Zamršeno, neozbiljno, ali tačno! Bog je ljudima poklonio šalu. I osmeh!

(Da, da, zaista nisam nikad video ni jednu sliku i pretstavu Boga ili svetaca da se osmehuju ili smeškaju, makar malo, kosim, kratkim krajičkom usne, ovako. Možda bi život bio još lepši, a svet uljudniji.)

Često se setim jednog pitanja i jednog odgovora, pametne šale iz Radovićevog “Poletarca”. Tamo se jedan dečak pita: “Da li je on nevaljalac, mangup i matora bitanga? Pije, puši, kašlje, pljuje po podu, da oprostite – podriguje, i prdi! – svadja se, kocka, psuje vlast, skita, sedi ceo dan u kafani, ne pazi na sebe, dere se na babu…” A odgovara: “Nije. To je moj deda!”

Od nas staraca se traži da budemo pametni. Dobro! A oni, mlađi, da uživaju u privilegiji da budu blesavi. Da li je to fer? Nije!

Dabome, ogromno životno iskustvo starih valjalo bi da se pametno iskoristi. Od starih se može mnogo naučiti – šta treba i kako valja, ali još više – šta ne treba i kako ne valja.

Zbog toga sam, u šali, predložio mojim prijateljima, starkeljama iz “Madere”, da mi protokolišemo jednu firmu – sitni biznis, to je u modi – za pružanje intelektualnih i stručnih saveta. Imali bismo odličnu ekipu, od uspelih i autoritativnih neuspelih ljudi! Mogli bismo, svako iz svoje struke, a na osnovu naših kolosalnih neuspeha i poraza, da pošteno posavetujemo mlade šta nikako ne treba i kako nikako ne valja. Sto puta više bi im to koristilo od zvanih “pozitivnih” iskustava, da ih je bilo ne bismo dospeli gde smo dospeli. Ovde! Nigde!

U stvari, najveća prednost starosti je u tome što star čovek više nema ni jedan razlog da se plaši. Biće da je tu negde zrelost, o kojoj smo započeli današnji razgovor. Živeti osmehnut, bez straha i sa šalom – do tog uzvišenja se može uzdignuti samo star čovek.

Pominje Ciceron divan primer, kad se mudri Solon jedini usudio da se suprostavi tiraninu Pizistratu. “Otkud ti smelost da mi se tako protiviš?”, pitao ga tiranin. “Od duga života”, odgovorio mu starac. Oprostite za šalu, i ako sam nekog uvredio. Doviđenja.

SS

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *