O PLAKANJU

pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.

 

Sećate se, u nekom od prošlih naših susreta, razgovarali smo o lekovitosti šale, o tome da je osmeh na čovekovom licu najlepši nakit, i sve tako, u zasluženu slavu radovanju. Ali, mora biti da ste i vi primetili da stari ljudi – muškarci više i pre nego žene – lako zasuze. I zbog malog povoda. Ponekad i kad bi trebalo da se obraduju, ovde, u krajičku oka, se ovlaži i skupi dovoljno za jednu krupnu suzu, kad oteža ona počne da klizi niz čekinjav obraz, ovako…

Ima ona svoj put, ispod jagodice, do ivice usne, pa dole. Za prvom, stidljivom suzom krene druga, za drugom treća. Da pitaš onog koji, eto, plače: “Zašto?”, neće umeti da odgovori drukčije nego: “Onako”. Sa ženama je drukčije, lakše, one, brate, umeju sa suzama, plakanje su pretvorile u opasnu veštinu. Svaka čast!

Muškarci, dok su mladi i jaki, se stide da plaču, “gutaju suze”, kako se kaže. Međutim, one se skupljaju, godinama i godinama, pa se u starosti nakupi prilično neisplakanih suza – zbog ovoga, zbog onoga – i, kad popusti živac stiskavac, “grunu suze niz bijelo lice”, ne mogu da se ustave. Kad starac plače, ne plače zbog ovog ili onog, nego zbog svega zajedno, oplakuje ceo svoj život. Tako je odozgo uređeno, što ne platiš na mostu, platićeš  na ćupriji.

A žene su pametnije rasporedile, suza ovde, suza onde i – gotovo. Osim u životu – osmatrajući moje starce i sam sve češće osećajući  kako se skuplja suza – tu, ovde – to sam primetio u mom glumačkom poslu i u literaturi.

Niko bolje mušku suzu nije razumeo od Bore Stankovića. Rastaju se Koštana i Mitke, u četvrtom činu, ona plače, “grca”, kaže Bora, a Mitke dubi svoju tugu: “Ide, Koštana, jesen, dom, kuća, brat moj, m`gla i grobje…Toj ide. Koštan, k`d čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto ja sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja. Nemoj da plačeš. Sluza ne pomaga! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i muku zdaden! Tebe čeka koliba, čerge, kučiki i prosenje; mene – kuća, ognjište, pepel, dim, žena zasukana i s`s testo umrljana.”

Pokazalo se da je mušku suzu, takodje, razumeo i stari moj drug Duško Radović. Iako je celog života terao šalu i ugađao ljudima i deci da bude prijatno i vedro, krišom je pisao poneku rečenicu o plakanju. Kakav je bio – otmen i uzdržljiv, nikog da ne rastuži – dobri Duško nije za života objavio ove svoje refleksije, one su nadjene u njegovoj ostavštini. Sad ih imamo u knjizi koja može da nam pomogne da još bolje upoznamo ovog obilatog čoveka. Pročitaću vam nekoliko rečenica “O plakanju”.

Neko plače iz očiju, neko iz srca.
Plaču od nemoći, teše se suzama.
Pravite razlike među razlozima za plakanje.
Gledamo u prošlost kroz suze, pa nam se čini lepša no što je bila.
Treba samo zaplakati i posle imamo zbog čega plakati.
Treba plakati, uvek neko ili nešto ostane neoplakano.
Umorila se tuga od plakanja.
Šta ćemo sa onim sto ostaje posle plakanja?
Ponekad plačemo bez povoda, razloga imamo.
Što nismo učinili, isplakaćemo.
Ne može se isplakati, samo se može zaboraviti.
Nema lažnih suza, ima lažnih ljudi i lažnih muka.
Suze sazrevaju u samoći.
Žene plaču, muskarci se truju neisplakanim suzama.

 (čita, kad sklopi knjigu, osmehne se.)

Dabome, nije meni volja bila da vas rastužim, dragi moji vršnjaci i prijatelji, nego da se zajedno podsetimo da ne valja baš uvek “suze gutati”. I najtvrđem čoveku treba da se, kašto, prepusti svojim osećanjima, da ga nose. Jeste, smeh je zdrav, ali i suze su lekovite. Kažu nam da je još živa duša u nama.

Doviđenja!

 

prethodna pričasledeća priča
Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *