O starosti, lekcija prva

pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.

 

Gospodo, rad sam vas pozvati da razgovaramo o jednoj lepoj temi, od koje se, ne znam zašto, ustručavamo: o starenju, o starosti, o starcima. Zašto? Zato,jer sam i sam, od neko doba, starac, brate. A kad se to zbilo, da sam unapredjen u počasno zvanje – starac, ne mogu da se setim, nisam primetio, biće da je bilo preko noći.

Probudim se jednoga jutra, vrlo rano, pola četiri (starci se rano bude, valjda da ne zakasne, ili da od dana i života otmu i iscede ama baš poslednju sekundu), osetim kako se kroz mene širi i meni buja neko novo, nepoznato, baš lepo, nekako svečano raspoloženje. Tišina! Oslušnem tišinu, još lepše, kao muzika. čujem neki glas, tih, pametan, prijateljski, šapuće mi: Gosin Ljubo, ostario si. Sad si starac. Čestitam. Hm, pomislim: možda još sanjam, ili me neko zajebava. A onaj glas, opet: čestitam! čestitam! Hvala, kažem.

Priznajem da sam u starost zakoračio bojažljivo, ništa nisam znao i počeleo sam da se o njoj posavetujem sa nekim pametnim čovekom, starcem dabome, da me pouči, uteši i obraduje.

Ja sam, kao što znate, po zanatu – glumac. Meni su rano, još dok sam bio mlad, i u muževnom dobu, ne znam zašto, često davali da igram starce. Ali, jedno je glumiti starca, drugo je biti starac.

Stari Grci (narod najsrećniji i najpametniji – jer su poštovali starce) su računali da je ljudski vek podeljen u sedam doba. Doba odojčeta (od rodjenja do četvrte godine), doba detinjstva (deset godina, do četrneste), doba mladosti (osam godina, do dvadeset druge), doba mlade muževnosti (dvadeset godina! – do četrdeset druge), doba zrele muževnosti (plus petnaest, do pedeset šeste),  pa šesto doba, zvano mladja starost (do šezdeset osme), a onda sedmo, zvano starije starije doba, slabačko (do osamdeset osme).

A ko i to doba nadživi (alal mu vera!) zaslužio je da se vrati u prvo detinjstvo. To je važilo za stare Grke, biće da su se sada godišta malčice ispremeštala, tamo vamo, ali krug je ostao isti.

Šekspir je to znao, postoji jedan njegov, prilično svirep i grub, monolog, u “Kako vam drago”, u kome se on sprda sa ljudima.

“Pa ceo svet je glumište gde ljudi

I žene glume, svaki ima tu

Izlazak svoj i odlazak, i svak`

Odglumi mnogo uloga svog veka,

A sedam doba njegovih je svakom

Po jedan čin.”

Dakle, uzmimo da je ljudski život kao jedan pozorišni komad – šta je na kraju? (Tojest, pre Kraja?) Starost! A kraj u svakom komadu je najvažniji!

Mnogi mudraci su razmišljali o starosti. Seneka je, na primer, u pismima mladim prijateljima često pisao o starosti. “Zagrlimo ovu starost, volimo je: ona je puna uživanja ako umeš u njoj pravilno da živiš. Ljudima koji vole vino najsladji je poslednji gutljaj. Ono što u sebi ima najviše prijatnosti odlaže se za kraj.”

Dabome, Bog i Priroda su sve udesili kako valja, sve blagoslovili Smislom i Razlogom. U davnoj pametnoj knjizi-raspravi, koja se baš tako i zove: “O starosti” (u ona bolje vremena ljudi su se učili i savetovali kako biti dostojan starac)

Ciceron je pisao:

“Svi žele da je (starost) dočekaju, a kad stigne, optužuju je.

Tolika je nedoslednost i izopačenost ljudske gluposti! Kažu da

stigne pre nego što joj se nadaju.”  A na drugom mestu: “nije

moguće da je Priroda poslednji čin života zanemarila, kao neki

nevešti pesnik, dok je ostale činove drame lepo rasporedila.

Nužno je bilo da postoji i neki završetak, i da se čin završi u

pravo vreme, kad život sazri, kao što biva sa voćem na drveću i

letinom na polju. Razborit čovek to treba da podnosi mirno.”

Dabome! Sad bolje razumem onaj glas što mi šaputao: “čestitam!”

Ali, ja sam tek starac-početnik, jedva čekam da još ostarim. Biti starac, veseli starac – kako gordo zvuči. Setite se Njegoševog Iguman Stefana.

“Srećan li si, igumne Stefane,

kako te je Bog vesela dao!

Ljepše stvari nema na svijetu

nego lice puno veselosti,

osobeno ka šta je kod tebe;

sa srebrnom bradom do pojasa,

sa srebrnom kosom do pojasa,

a lice ti glatko i veselo.

To je uprav blagoslov višnjega.”

Gospodo, rekoh već, rad sam pozvati vas na razgovor o starosti, lepoj temi od koje se, ne znam zašto, ustručavamo. Ako ste i vi tome radi, hajde, razgovarajmo, javite se, pišite mi, pomozite da se pomognemo.

Dabome, knjige su pametne, ali život je još pametniji, u buduće se nećemo preterano baviti knjigama, nego osmatrati oko sebe. Na primer, smeju li starci da se osvrću za mladim, zgodnim ženama?

Zanimljivo pitanje! Ne, nikako!

SS

sledeća priča
Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *