O štapu, lekcija treća.

pisano za radio, govorio Ljuba Tadić 1995.

 

Gospodo, časne starine, moje dame, baš se obradujem svakom našem sastanku i još jednom razgovoru u zimsko nedeljno posle podne. Primetili ste? Nabavio sam – štap. Lep? Po mojoj meri. Štapina!

Ne bih, da me nije posavetovao jedan prijatelj, starac takodje, koji visoko drži do svog staračkog stila, starac cakum-pakum, i da me nije izgrdio. Kakav si mi ti starac, gde ti je štap? Moram da te ponovim, momče – kaže; uzme me za ruku, kao dete, povede, od radnje do radnje, da tražimo – štap! Mislio sam: ništa lakše, štap je štap.

Vraga! Izabrati štap, po svojoj meri, po svom liku i prilici, djavolski je teško; jer, birajući štap birate prijatelja za ceo život. Šešir je šešir, promeni se sto šešira; a štap, jak, dobar, istinski – tvoj štap, kad ga jednom prihvatiš, ostaje s tobom doveka, sraste. Ne kaže tek tako pesnik Raka Drainac u jednom stihu: “Štap, jedini moj drug”. Namučili smo se, taj moj tutor, kicoš-starac i ja, dok smo, najzad, pronašli ovaj štap.

Činilo se: nema za Rajka kapa. Jedan tanak, drugi kratak, treći hladan u ruci, četvrti neke šućmuraste boje, ide mi uz odelo, ali se ne slaže sa kaputom… Jedva sam pronašao ovaj. Pogledajte! Šta kažete? Isti ja! Kažu ljudi da vremenom štap počne da liči na svog starca, a bogami i starac na svoj šap – malčice se povije, ovako.

Štap-drug, nema šta. Stisnete ovako topli rukohvat, kao da ste stisnuli šaku prijatelja, pobratima.

Priznaću vam, ovaj sam štap uzeo iz fundusa Narodnog pozorišta; onde se čuvaju grdne sablje, stari pištolji, odlikovanja, ali i štapovi. Ovome štapu ima možda i sto godina. (Zagleda se u dršku i rukohvat šapa.) Da, da… Ovu istu dršku su stiskali, grejali na njoj hladnu staračku ruku mnogi veliki glumci, Pera Todorović, čiča Ilija Stanojević, stari gospodin Gavrilović, Dobrica Milutinović, Raša Plaović.

Ne znam da li, pre nego što je stisnem, treba da je poljubim, ovako kao da ljubim ruku časnoj starini. (Pomiluje, pa poljubi rukohvat starog štapa.)

Srećni su i blagosloveni oni narodi u kojima poštuju i vole stare ljude. Jeste – i vole! – jer njima je više do malo ljubavi nego do mnogo poštovanja. Priča Ciceron, u svojoj raspravi o starosti, da su svoje stare najviše poštovali u Sparti i iznosi ovakav primer: desilo se, u Atini, da zakasni u prepuno pozorište neki starac, a da mu niko nije hteo da ustupi mesto – međutim, kad se to isto dogodilo u Sparti, svi su gledaoci poustajali sa svojih mesta, nisu hteli da sednu dok se starac nije smestio. I kod nas je, u srećna spartanska vremena, poštovanje časnih starina bilo vrlo veliko. U našim epskim narodnim pesmama, koje su po mnogo čemu zaista homerovske, najlepši likovi su likovi staraca: Jug Bogdan, Starina Novak ili starac Vujadin.

Kad je ono Deli Radivoje pomislio da može da hajdukuje bez starog junaka i harambaše Starine Novaka, koji beše ostario i prilično se “vina podnapio”, i rekao mu, nepromišljeno, dabome: “Hoću tebe, brate ostaviti, jer si, brate, ostario teško, pa ne možeš više da četuješ”, desilo mu se da ga brzo Turci ščepaju (Božja kazna!) i umalo ne udave – bi ga i udavili, da ne beše Starine Novaka. Novak i dijete Grujica udare na Turke, “isjekoše trideset delija, tri tovara blaga zadobiše”, iščupaše Deli Radivoja iz smrti. Nikakvu drugu nagradu Novak ne iskaše od Radivoja, nego samo da mu ovaj pošteno odgovori na jedno pitanje:

“O, moj brate, deli Radivoje! Što te pitam, pravo da mi kažeš:

Al` je bolje trideset hajduka, ali starac Starina Novače?”

Pesma se baš završava, stihovima, poučnim: “Teško onom svakome

junaku, što ne sluša svoga starijega.”

Ali, gospodo, i Starina Novak je morao nekog da sluša i posluša.  Pitamo se: koga? Staru gospođu Novak; ona se, istina, u pesmi ne pominje, ali je morala postojati! Sto posto! Jer, zna se: iza svakog uspešnog čoveka, makar on bio i hajduk-drumski razbojnik, stoji jedna žena!

Tako je bilo u stara spartanska vremena, ali vremena se menjaju – neki kažu na gore, može biti. Mi se, gospodo, uzdajmo u stare dobre običaje, ali se i sami postarajmo.

Ako treba i štapom – štapom! Ne dajte da na vas nasrću kurta i murta, svaka šuša. Oduprite se! Kod istog Cicerona pročitao sam jedan nauk: “Stari svet se poštuje samo onda, ako se sam brani, ako čuva svoje pravo, ako ni pred kim ne ustupa i ako je gospodar nad onim što mu pripada do poslednjeg daha života! Ja, naime, odajem priznanje starom  čoveku kod koga ima nečeg mladićkog.”

Navikavam se, polako na štap. Ovako bi, sećam se, moj deda voleo da osloni bradu na rukohvat štapa. Blago meni, imam štap, imam na koga da se oslonim.

Srešćemo se opet, iduće nedelje, jedva čekam, doviđenja.

SS

prethodna pričasledeća priča
Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *