Lica:
ALEKSANDAR ŠOPOT
MAJA ZRILIĆ
MIRKO OBLAK, n.h.
ŽIR, domaćin
SLAVICA, devojčica
MIĆA BELIĆ
Doktor RUSKI
ŠMRK ŠMRK, iz Rudnika
VOJNIK
ZEC, gluvonemi poslužitelj
GORDANA RIBAR
OPOMENE
(čitaju se, kazuju, podrazumevaju, zaboravljaju)
Nije svejedno što se nalazimo u pozorištu, ja ovde, vi tamo. Budući da to nikad i nikako ne možemo da zaboravimo i poništimo, još jedanput velim, opominjem – gosti moji, mi smo u pozorištu.
Tako smo povezani jednim ugovorom, sve je odavno uređeno i, uglavnom, vrlo jasno. Došli ste da gledate Igru, ja vam se moram odužiti. O.K. Onda nek Igra počne, osam je sati, haljine i odela u foteljama, ruka u ruci, postignut je obavezan mrak, nek počne, nek počne … Ali, zar vam nije žao mene, gosti moji?
Ja se zahvaljujem što ste platili ulaznicu; stekli ste pravo da me gledate, ali i ja … svakome od vas bih dao veliki milion (da imam) i oba svoja oka (imam ih zaludu) da mogu vas da vidim. Međutim, svi smo sasvim dobro sakriveni, spaseni. Kao da istine ne treba otkrivati, i onako su tu, svi ih, ćuteći, priznajemo, a u pozorišta dolazimo da se varamo, priznajući drugima (nikad sebi, nikad sebi) da je Igra istina, jer nije. Istina je napolju, naše blage želje su unutra. A prihvatio sam se pozorišta, najčistije i najprljavije struke.
Dabome, predstava je započela. Obično smo se dogovorno lagali, prenosili u nekoj svilenoj nosiljci-ljuljašci u nekakve salone, krčme, kaveze, oluje, mesečine, prošle i nikad postojale vekove, opisane neopisive prirode, tresli munjama (220 V), pili lažne otrove, streljali lažnim mecima, ponosili se kostimima, oružjem, perikama, lažnim bradama i nosevima, a ja (stidljivko?) velim, opominjem, kao da vas odvraćam – gosti moji, i ostali, mi smo u pozorištu.
Dobićete obećano, ovo gunđanje je pride. Nećete biti prevareni! Povezani smo osim ugovorom, nečim još čvršćim – Prvobitnim dogovorom da se u ovoj kući, u skori zakazani čas, uznosimo preko svoje mere, uznosimo … Biće, nek bude, jer u Prvobitnom dogovoru nema grešaka i propusta (osim one greške na samom početku) pa su ove Opomene bile bez smera, naopačke, a moj stid sumnjiv, lažan.
Još bolje, ako ste već presudili da sam rđav pisac i igrač, pa ne umem ni prvu reč i prvi korak. A ja računam da je, možda, ovo dobar početak, skoro pošten.
Nekad sam mislio – zvona će da objave početak moje Igre, ili makar udarac u gong, kad već nisam umeo da prvi izmislim MGM lava. Sve sam zaboravio jednog dana: bilo je drugo, ispravljeno predveče, purpur zapalio zapadno nebo, valjda je bila i nekakva, isto takva, muzika – to, i još nešto lepuškasto i mlako, rekao sam ženi koja mi je obećala dete, ona mi je, jasna, a rasejana, sa pogledom uperenim na onu stranu, odjednom radosna od prizora koji nisam video, rekla: “Kvariigro, ćuti!”
Kako znam da svaka borba protiv Prvobitnog dogovora, protiv odličnog, takoreći najboljeg Prvobitnog dogovora Sizifova dokolica i dosada, pa još kao ovo, kobajagi, dragoceno, vreme teče, baš kao reka, odozgo dole, evo otpočinjem posao i objavljujem – nek počne drama zvana OPASNA VODA i, budući da je Dogovor, nek se podignu zavesa, i magla.
Još nešto, drama Opasna voda nek vam se čini da se događa u malom planinskom letovalištu gore u brdima. Ispod planinske kuće jezero je Čemerno, iznad nje Rudnik zlata.
A ja još jednom opominjem – gosti moji, mi smo u pozorištu.
PRVI ČIN
Spomen-dom n.h. Slobodana Šopota, skoro sazidana planinska kuća. Skromno, ali udobno. Na postolju, u jednoj niši, u visini očiju, bista istog n.h. Za stolom sedi Saša Šopot, sin onog sa biste, nad pismom Gordani. Rano je, jutro sveže i čisto. Ulazi Maja Zrilić, daktilografkinja n.h. Mirka Oblaka, pozvanog da, sa mladim Šopotom, prisustvuje otkrivanju spomenika.
MAJA
Dobro jutro. Poranili ste, Saša.
SAŠA
Pisao sam pismo. Gordani, poneka pisma pišem uvek rano. Dok su mi usta čista od razgovora, i laži, gospođo Zrilić. Pre nego što popijem … belu kafu i bljuvotine iz novina.
MAJA
Opet si rđave volje. Opraštam ti, kao uvek. (Ugleda kako po zidu, Saši iznad glave, gmiže stonoga.) Čuvaj se, eto ti stonoge iznad glave. Prlja li te ona, Saša?
SAŠA
(Prstima prignječi stonogu.) Moj zaštitni znak. Sa sto nogu, a uvek pred vratima, poštovana gospođo, staramajka …
MAJA
Jutros si nemoguć, kako li će tek biti danas. Saša, Saša …
SAŠA
Aleksandar Šopot, po zanimanju sin palog borca, pozvan na proslavu pogibije svog oca, i karneval povodom otkrivanja njegovog spomenika. Osobeni znaci – već kvarni zubi … Ne, osobeni znaci – nema. Neoženjen, ali zaljubljen, gospođo.
MAJA
Ali priznaj ipak da je noćas … Noć sa vešticom … Kad već hoćeš da ljude deliš po godinama.
SAŠA
Ako se dele, dele. Zaista ne po starosti, ali nikad neću pristati da budem u tvojoj, velikoj, najvećoj grupi.
MAJA
A sinoć? Mrak gasi razlike?
SAŠA
Sinoć … Daj mi brzo naliv-pero dok pismo nisam pocepao, daj, daj! Da upišem adresu. Jutros, rano, pre svih vaših …
MAJA
I tvojih!
SAŠA
I mojih, dabome! Sapuna, kolinosa, pasti za sunce, protiv sunca, vitamina u prahu, sperme u zapečaćenim bočicama, pisao sam Gordani o Čemernu i onom Rudniku gore. Molim te, naliv-pero.
MAJA
Nemam, odvikla sam se da pišem rukom. Uzećemo njegovu pisaću mašinu. Ovde mi se popela, ali kad je za tebe, još jednom ću pretrčati prstima preko dirki mog daktilo-pijanina.
SAŠA
Jutros ste raspevani. Sigurno te onaj guslar, narodni heroj, inspirisao. Požuri …
MAJA
Ako me prvo poljubiš.
SAŠA
Požuri, pomozi mi, Majo.
MAJA
Poljubi me.
LJube se, poljubac potraje.
MAJA
Jednog jutra ćeš reći da si posle ovoga čistiji.
SAŠA
Sutra uveče – mali otišao, tu-tu!
MAJA
Sutra možda neće biti sutra. Svejedno.
Ona ode, on sam nad pismom, dopisuje.
SAŠA
Voli, tvoj Saša Stonogić. (Čita.) Čemerno je ono jezero dole. Tako se zove. Inače voda je bistra i môra, Gogen, da na dnu, među kamenjem, postoji ulaz u neku pećinu, čistu, gde jedva kaplje, gde se, preko kamena, cedi jedan pravi kristal. Mislim na tvoje čelo, – vrelo, najdraža … Već je pet, počinje radio-program, “Dobro jutro, deco”, na glas, cvrkut ptice, navlačim grimasu na lice. Počinje moje radno vreme. Grimasa mi dobro pristaje, moj broj. Psuje mi se, mila. Napolju nek je dobro. Jezero dole, Rudnik gore … A moja prirođena obrazina već na licu. Jedina ćeš ti mi videti lice, pravo, i prepoznati me, jer tebe voli … Stonogić. Stonogić? Stonoga gmiže, a ja? Stojim?
Maja se vraća, donosi pisaću mašinu, proteže prste.
MAJA
Kao juče? Kao sutra? Gordana Ribar, Beograd, ulica …
SAŠA
Kao juče, kao sutra. Gordana Ribar …
MAJA
Znam, zapamtila sam … Dobra daktilografkinja, kad jednom čujem … Broj osam. (Dok kuca.) Je li lepa?
SAŠA
Lepa je.
MAJA
Kako je zoveš? Šapućeš li joj iste reči? Kad si blizu, i samo moj, pomišljam da to nikada ranije nisi govorio, da nikad nećeš ponoviti … U stvari, mali slatki glumac, možda je to samo tvoja dobro uvežbana ulogica koju dobro igraš?
SAŠA
NJu zovem – Gogen, njoj govorim svoje prave reči.
MAJA
Znači – psuješ.
SAŠA
Ona je nešto sasvim drugo. Ona je Čemerno. Znaš kako je kad se kupaš u njemu, kad zaroniš, kao u pesku, vrelom, sipkavom.
Maja mu dodaje pismo sa upisanom adresom, igra se s njim, daje mu, uzima.
MAJA
A – hvala?
LJube se. Spolja se čuje hrapav, grub, komandantski glas, ljut, pun kašlja.
OBLAK
Mašinu! Moju pisaću mašinu!
MAJA
Probudio se.
SAŠA
Na posao, blago vama, korisni ste. Vi pošteno zarađujete zadovoljstvo da se vozite automobilom, posle podne, dok gazda spava, da se baškarite u državnim letnjikovcima i apartmanima sa toplom i hladnom vodom. Zavidim vam. Imali ste retku sreću i dobru proverenu preporuku da služite jednog pravog narodnog heroja.
Ulazi Marko Oblak, poštapa tešku nogu davno, u ratu, ranjen, posle rata doranjen.
OBLAK
Šta ovo znači? Čija je ovo pisaća mašina? Tvoja? Tvoja? Ovo je moja pisaća mašina! Niko ne sme da je dotakne dok mu ja ne naredim. Jeste li dobro čuli? Niko!
MAJA
Samo jednu adresu na pismu.
OBLAK
Ni slovo, ni tačku. To je moja pisća mašina.
SAŠA
O.K. Vaša pisaća mašina. Umesto mitraljeza.
OBLAK
Mladiću, ne uobražavaj da može da me iznerviraš, još manje da možeš da skreneš moju pažnju na sebe, na sitnice. Ti tako možeš praznoglavim devojčurama i izgladnelim, nenasitim ženama, meni nećeš …
SAŠA
I ne trudim se. Nisam se borio, ni dokazao, protiv okupatora i domaćih izdajnika, kako to lepo umete da kažete, uzrečicom, pa ne mogu da razgovaram s vama.
OBLAK
(Maji.) Pusti ga. Nek cvili. Jado moj, ne laješ, cviliš. Da ti vidim zubiće, stomatolozi će imati grdne muke s njima, pokvarili se od mnogo slatkiša. A pogledaj moj, vidi ovaj (pokazuje svoj zub u vilici, gvozdeni) on je od gvožđa. Da, i od gvožđa se mogu praviti zubi. Nikad ga neću promeniti, namestili su mi ga u martu četrdeset četvrte i – evo već četrnaest godina, kad god zagrizem, osećam metak u ustima. Ne dam da ga promene, ne dam ništa moje, ni moju pisaću mašinu. (Maji, koja se sklanja, odlazi.) Za doručak – kačamak.
MAJA
Ali, doktor …
OBLAK
Nikakav doktor meni ne može da zabrani, niko, niko … I moju pisaću mašinu da niste dotakli bez pitanja. Jasno?
SAŠA
Dabome! Vi ste vašu pisaću mašinu zaradili, izvojevali u krvavoj borbi protiv Nemaca i domaćih … Hoćete li i to da zapišete u Memoarima, da se zna?
OBLAK
Hoću. Baš tako – i svoju pisaću mašinu izvojevao sam.
SAŠA
Kakav je naslov vaših memoara? “Od 1941. do 1945.”? Do četrdeset pete?
Maja se vraća, s novinama.
OBLAK
Je li došla pošta? Treba da dobijem jedno pismo. Od doktora Ruskog. Donesite ga odmah gore. I opominjem vas, vi morate mene da slušate. Zašto sam vas doveo ovamo? Da mi pomažete, ili da se ovde sa uobraženim balavcima …
MAJA
Neće se ponoviti.
OBLAK
Ne sme.
SAŠA
Smrt fašizmu – sloboda narodu! Slušamo vas, služimo svojoj otadžbini, druže pukovniče …
Oblak zastane na vratima, dodaje, jetko, da prekine Sašu.
OBLAK
… u penziji?
Kad ode, preplašena Maja muca.
MAJA
Ne smeš tako, Saša. Čoveče, znaš li ti ko je on?
SAŠA
Znam, vrlo dobro – narodni heroj Mirko Oblak. Borac od 41, i pre četrdeset prve, odličan prijatelj i školski drug mog pokojnog oca Slobodana Šopota, u čiju se slavu, a on se protiv svih slava borio, zove ova dosadna planinska kuća, u koju se uselio televizor i “sve ili ništa”. Ništa u domu mog preozbiljnog oca. Ova bista nimalo ne liči na njega. Pogledaj kako ozareno gleda u mene, a morao bi da žmuri. Neki pijani vajar milovao je ovaj vrat, dobio za to milion dinara, a u atelju je, znam, pravio viceve na njegov račun.
Maramicom vezuje oči bisti, kao da s njom igra igru skrivalice i šuge.
Gde sam? Pronađi me. Ko? Tvoj sin. Traži me, nađi. Nije ovo moj otac. Nije onoMirko Oblak. Znam ja Oblaka – Hajduka, ja njega više volim od sviju vas. Za vas je on bolesnik, razjedena jetra, živčani slom, drvena noga, gvozdeni zub. Svi ste snishodljivi prema njemu. Svi ga potajno sažaljevate, mnogi mrze – narod sažaljeva svog narodnog heroja! Zato i jesam ovakav, ovako se jedino može govoriti sa narodnim herojem, nezaposlenim, dokonim narodnim herojem. Ne umete da cenite svog heroja, niste ga ni zaslužili. NJemu je teže od svih, a ja hoću da mu bude još teže, da ostane heroj. Oseća se kao ja, kad sam imao jedanaest, četrdeset sedme … Došli iz Crvenog krsta i Saveza boraca, da me obuku u zeleno odelo, brinuli o meni. A ti memoari koje ti diktira … opasni su. Osetiš li iza svake njegove fraze kako se grči? Ne ume sa rečima.
MAJA
Ostavi to, Saša.
SAŠA
Neću. Istina je ono što ti diktira, nije on ni glup pisac. NJegovo uprošćavanje nije literatura, ali istina je tvrđa, nezgrapnija od svih romana što s jeseni dobijaju nagrade. On oseća da je sad zauvek daleko od suve a herojske smrti, recimo mog oca, ili tamo nekog ranjenika – tifusara kome niko ne pamti lik i ime, a bio je sasvim blizu. On to zna, plašim se za njega. Istina je za ravnodušne.
MAJA
Hajdemo gore, Saša.
SAŠA
Šta očekuje od Ruskog?
MAJA
Ne znam, veoma je nervozan. Sam mu je pismo napisao. Izgleda traži da ga aktiviraju.
SAŠA
Poslednja slamka.
MAJA
Neće. Neće posle onog pucanja. Pa on nema snage, ni živaca, za bilo kakav posao, a hoće da utiče, da vodi… Noću urliče kao ranjeni vuk i bunca. Moram da pobegnem od njega ili ću i ja poludeti.”Moje pete, moje pete!”, a on nogu nema, Saša. “Gore mi pete, gore … Požar, vatra!”, tako cele noći, čuje se i kod mene u sobi.
Ulazi Žir, domaćin i ekonom planinske kuće, sa poštom i novinama; s njim je devojčica Slavica.
ŽIR
Dragi gosti Čemerna, evo Božić-bate … Za druga Oblaka dva pisma, “Borba” i jedan telegram, za vas, Majo, razglednica s mora …
MAJA
Moja ćerkica.
SLAVICA
Koje je to mesto na slici? Teto, ja skupljam razglednice, hoćete li kad pročitate … ?
MAJA
Biograd na moru.
SLAVICA
Postoje dva Beograda?
SAŠA
Beograd na moru i Beograd na buteru.
MAJA
(Slavici.) Hajde sa mnom, imam još nekoliko razglednica, jednu iz Pariza, u boji. (NJih dve odlaze.)
ŽIR
Za tebe danas ništa, osim novina…
SAŠA
Potražiću među onolikim oglasima traže li gdegod dokone narodne heroje, žene raseljenih lica i mladolike baksuze, raznosače mrzovolje, pa će vaš pansion brzo ostati pust.
Žir strpljivo odvezuje maramu sa očiju na bisti.
ŽIR
U ovoj kući ne bi smeo tako da govoriš, momče. U ovoj kući, ovih dana …
SAŠA
Ovih dana kada se proslavlja smrt moga oca?
ŽIR
Ne njegova smrt, mladiću – njegova pobeda! Naša pobeda! Budi dobar Saša, on je to zaslužio. Ja sam i za naš Dom doneo poklon.
Uz bistu stavlja bronzani venac, valjda deo skulpture, podnožje.
ŽIR
Ovde bi trebalo da piše – “Ovde budite bolji! Pokušajte.”
SAŠA
Kasno.
ŽIR
Uvek je pravo vreme. Ova tri dana otkako ste ti i drug Oblak naši gosti, priznaću ti, nemam vremena da se udubljujem u ono šta govoriš, a hteo bih … I ja sam, kad sam bio u zarobljeništvu, beskrajno dugačak dan, još duži sati, vreme boli, ubijaju besposlica i tuga, počeo sam da poboljevam … Onda sam počeo od nekog drveta da deljem šahovske figure, vidiš one tamo … Sine, tebi je sve učinjeno, a ti tako lako potežeš teške reči. Drugi možda imaju, ali ti nemaš pravo. Kao što i ja nisam imao pravo da ti ovo kažem, a rekoh. Biće danas velika vrućina, baš ti zavidim, imaš vremena, kupaj se u Čemernu … i zdravstvuj!
SAŠA
Zavidim ja vama što nemate vremena.
Žir odlazi, Saša sam, mumla, kao da se tetura, meša karte, slaže ih, nasumice baca po stolu, radio krešti neku muziku, marševe.
SAŠA
Isto, isto … Poslužavnici, lutrije, sedmica, kralj, velika desetka, šuškavci mantili, “sve ili ništa” … Ništa!
Silazi Oblak, radostan, mnogo bolje volje, grmi od sreće, umalo ne padne, zaustavi se.
OBLAK
Momče! Stiže, dolazi Glavonja! On je bio odličan prijatelj tvog matorog. Obradovaće se da te vidi. Ruski, doktor, tvoj Šopa i ja – to su bili drugovi, ovakvi! Musketari! Uzmi moj auto i idi (Dobaci mu ključeve automobila.) Meni je Ruski, Glavonja … čitaj – “Hajduk, dolazim osamanestog”, danas. Nas trojica smo bili drugovi – Šopa tvrdoglav kao cigla, Ruski debeo, a pažljiv, kao pčela, ja nervozan stršljen. To su bili drugovi, svaki sa tri ruke, od svakog po jedna, ovakvi …
SAŠA
Posebnog kova.
OBLAK
Idi do đavola! Rekao sam, uzmi moj auto i vozi. Razbij ako hoćeš. Meni je Glavonja brat, mi smo zajedno … Vidiš ovaj zub? To mi je Ruski namestio …
SAŠA
U martu četrdeset četvrte i već četrnaest godina …
OBLAK
To je moj gvozdeni zub, a ti … Ti, ti više da nisi taknuo moju pisaću mašinu, ni moj auto … Ovu ženu da si ostavio na miru!
SAŠA
(Baci mu natrag ključeve.) I ne bih voleo, to je vaš ratni plen, jer vi ste ga u krvavoj borbi s Nemcima … Odlazim pešice, mogu i puzeći … A vi? Kad ćete pogledati istini u oči?
Oblak prilazi Saši stisnutih kutnjaka i pesnica, ovaj ne uzmiče.
OBLAK
Slušaj, momče!
SAŠA
Besposleni pop jariće krsti. Vi ste besposleni narodni heroj, narod sažaljeva svog narodnog heroja.
Oblak raspali Sašu šamarom. Saša izdrži.
SAŠA
Gde čuvaš svoje ordenje? Moja nana čuva njegovo u starom pletenom koferu, a ja imam pismenu potvrdu da sam njegov sin, napismeno važnije od svake diplome.
Dolazi Mića Belić, lokalni partijski i državni funkcioner, stara se oko proslave.
SAŠA
Dobro je da si došao, pukovnik baš traži nekog ko bi slušao njegove partizanske rečenice – deseterce ispod gvozdenog zuba.
MIĆA
Kuda, Saša?
SAŠA
Putem, rasputem, nađem bubu rasečenu, puna krvi, crvi, ko se prvi javi sve da promrljavi …
(Ode.)
BELIĆ
Sve smo pripremili za svečanost. Otkrivanje spomenika sutra ujutru, bićemo na jezeru oko devet. Narod će se okupiti, dobili smo kamione od Rudnika, i od vojske. Dolazi televizija, prenosiće svečanost celoj zemlji. Kako se osećate jutros? Treba li vam što?
OBLAK
Dobro sam. Ne treba mi ništa.
BELIĆ
Radite memoare, pišete? Kako napreduje posao?
OBLAK
Na proslavu će doći i doktor Ruski.
BELIĆ
Zaista? Nisu nam javili.
OBLAK
Zaista? Zaista! Umete li vi nešto drugo da kažete. Ni vi više da niste uzimali moju pisaću mašinu! Jasno?
BELIĆ
Dabome, druže Oblak, dabome … Kuda ćete posle proslave? Mogli biste ostati ovde, svi bismo se radovali.
OBLAK
Na posao druže. Ponovo se vraćam na posao. Dosta je i bilo lenčarenja, svakog čeka njegov zadatak. Zato i dolazi Ruski, nude mi, pozivaju, predlažu jedan važan posao, jer ja sam se oporavio, opet sam onaj stari … Vidi.
BELIĆ
Zaista, lepo izgledate, sunce vas izgorelo … Ruke kao u goroseče.
OBLAK
Znaš ti, druže, šta za mene znači ponovo raditi! Kao da si opet u borbi, ceo, opet – čovek. Ovo je poslednji put da otkrivam spomenike, i to jedino zato jer je Šopa, Šopot bio moj veliki prijatelj. Kakav je čovečina bio! Ovaj njegov Saša liči pomalo. Takav isti, tvrdoglav, cigla, a u duši veran i dobar … Ovaj slinavko nije ni pola od Šope. Slobodan je verovao, on je verovao, a ovaj njegov razmaženko … On, Ruski i ja … Znaš Ruskog? To ti je drug, ništa se nije promenio, nije ga nagrizla rđa. On je sredio, ja ću ponovo u akciju, u borbu, na posao. Ne znaš kako ti je to, vrati ti se sigurnost u ruke. Pogledaj, više ne drhću. Mogu da stojim, mogu ponovo da određujem gde će ko, ponovo da slušam. Ja … ja sam zdrav, spreman. Kako se ti ono zoveš?
BELIĆ
Mića.
OBLAK
Druže Mićo, Ruski je drug. Mi smo zajedno … Vidiš ovaj zub, gvozdeni? On mi ga četrdeset četvrte namestio …
Osvrće se, očekuje ko će doći, nada se Ruskom, ali i strepi, dabome, Ispred planinske kuće zaustavio se automobil. Dolazi doktor Ruski, sa Žirom. Susret starih prijatelja, malo nespretan, pun nategnute srdačnosti.
RUSKI
Razbojniče, hadučino, stara mešino! Ispičuturo! Milion godina te nema. Odlično izgledaš, boga mi. Kako je u Švajcerlandu? Kako im kapitalizam, hoće li već jednom na otpad? Koliko si ih pobio?
OBLAK
Odlično, Glavonja! Izvnite, druže glavni za sve glavne stvari i sitnice besposlice. Čitao sam, slušao sam. Bojao sam se hoću li te poznati. A ti, ni brkove nisi pustio.
RUSKI
Kako ti je stara, je li još gore?
OBLAK
Dobro je jadnica. Ne silazi u grad, gore je. Nisam je davno video, osam i po godina … Otkako mi tvoji doktori isekoše … Ne smem, hoće da me ženi. (Smeju se.) A ja sam ti dobro, odlično, zdrav kao riba i – spreman!
RUSKI
Divno ti je ovde, baš lepo. Ostani koliko hoćeš, divni ljudi, kao među svojima. Eh, kako bih se ja odmorio, moj Oblače, nemoj na orače …
OBLAK
Sad dobijaš pojačanje. Iz strategijske rezerve! Zdrav. regrutno sposoban, em-pe-ve proveren i ispravan … Upadam u krkljanac, glavačke i iz sve snage. E, da nam je tu i Šopa!
Obojica dođu do biste svog poginulog prijatelja, gledaju je.
RUSKI
Da, da …
OBLAK
Znači – idem?
RUSKI
Polako, Hajduk. Razgovaraćemo.
OBLAK
Glavonja, nemoj da vrdaš. Idem ili ne idem?
RUSKI
Slušaj, mi smo u Beogradu dugo razgovarali, eto, umalo da zaboravim, svi te pozdravljaju.
OBLAK
Glavonja, idem ili ne idem?
RUSKI
Misli se da je bolje …
OBLAK
Idem ili ne idem?
RUSKI
I doktori misle … Ne ideš, Mirko.
OBLAK
U redu, u redu … Ovo je Mića.
BELIĆ
Velić.
OBLAK
Sekretar sreskog …
RUSKI
(Beliću.) Nešto ću vas zamoliti. (Oblaku.) Vraćam se brzo, za sat-dva. Razgovraćemo na miru o svemu, posle podne.
OBLAK
Ko je odredio? Ti? Starac? Ko ima pravo da određuje idem li ja ili ne idem? Ti?
RUSKI
Ne ja, Mirko …
OBLAK
Kako ste to mene izmerili? Ko meri? Koji su to novi tegovi, od ovog, od ovakvog gvožđa?
RUSKI
Ne ja, zauzimao sam se. Raspitaj se, čućeš.
OBLAK
Odahnuo si?
RUSKI
Ne vređaj.
OBLAK
Tebe da ne vređam? Ja tebe vređam?
RUSKI
(Bjeliću.) Da nas ne čekaju.
Oblak prilazi baru sa pićem, uzima jednu bocu.
OBLAK
U redu, idi, idi … Ne, stani, stoj! Stoj kad naređujem! Ostani da sutra otkriješ dva spomenika. Šopi i Hajduku, Glavonja.
Izlomi grlić na boci, Belić i Žir pokušavaju da ga spreče, on ih odbije, potegne revolver.
OBLAK
Ovo može u meso. Pucalo je u Nemce. Gledajte kako gine Mirko Oblak, partizan i narodni heroj, ranjavan osam, devet puta, razbio dvanaest tenkova, s krpom od jetre u raspadanju, sa penzijom od 85.000 dinara, automobilom, vilom, pisaćom mašinom i premnogo vremena.
Stižu Maja i Saša.
OBLAK
Stigli ste na vreme. Mašinu u ruke, pišite. Naredba!
Maja uplašena, ne zna šta će. Saša joj dodaje pisaću mašinu, stavlja ppair.
SAŠA
Naredba? Da čujemo. Pišite!
OBLAK
Narodni heroj Mirko Oblak nije pristao uredno da umre, sa počastima i plutonima, o državnom trošku … Nije pristao da ostane očigledno sredstvo za nastavu Enobeje u osnovnim školama, živi trofej Vojnog muzeja, putujući otkrivač spomenika svojim izginulim drugovima …
Naliva piće iz boce na čaršav, pljeska po zastirci, dlanom, guši se njime … Niko se ne usuđuje da priđe uperenom revolveru. Saša prilazi, otimaju se, iščupa mu iz grla čaršav.
SAŠA
Izađite. Izađite svi napolje. Svi!
DRUGI ČIN
Istog dana, posle podne. U dubokoj stolici-fotelji Oblak, Saša podno njegovih nogu. Soli-lokvij Oblaka koji ko zna otkad traje.
OBLAK
Za mene nema mesta, Saša. Ima pravo Glavonja, ja sam nervozna olupina. Pa šta sam očekivao? Da dođe, da kaže: baš dobro što ti se jetra raspada, svejedno što nemaš nogu, što si svaki čas lud i izbezumljen, takav nam baš sad treba za ministra narodnog zdravlja. U pravu su oni; oni sada grade pruge, fabrike i mostove, menjaju zakone i ugovore, trguju, teraju politiku, proslavljaju i kopaju – oni su država. A ja nikad istinskog oduševljenja za to nisam imao. Šta ću im ja ovakav? Oni prave najpravičniju državu na svetu. Dobro! Socijalizam iz svoje glave i nekoliko knjiga. Dobro! Vidiš onu žičaru gore? Onaj Rudnik? Ono košta, čuo si, deset milijardi dinara. Dinara! Ni ja, ni ti nikad nećemo moći da shvatimo koliko je to. Mnogo ili malo? Deset milijardi dinara! Meni je lakše da shvatim deset milijardi Nemaca, nego deset milijardi dinara. Sve je to dobro znam … znam i da bih najčistiji ostao da sam poginuo sa Šopom; ja bih uvek bio i ostao pravi narodni heroj da sam dobio gangrenu, da sam ostao, onako ranjen, na snegu gore, da me baš Glavonja nije izvukao. Za mene nema mesta, Saša, to je jasno, ali … ja sam živ. Tu je greška. Čija? Živ, a mrtav. Do đavola, reci da mi ništa ne duguju, da su mi sve dali, i više nego zaslužujem … I penziju, i vilu, i auto, besplatne ulaznice, i poštu, i Švajcarsku, sanatorijum, ali zar je sve u tome? Ja sam živ, tu nema pomoći. Zašto ćutiš? Sad ćutiš. Ujedaj svojim sekutićima. Reci – za to si se borio, čoveče! Dao si obe svoje noge da bi Radio Beograd svirao ča-ča-ča. Reci nešto gadno, naljuti me. Meni sad možeš reći sve. Zašto ćutiš? Govori kad ti naređujem! Govori kad kažem. Govori! Laj, psu otrovni. Govori, naređujem!
Ščepa Sašu za okovratnik. Saša ustane, zapeva.
SAŠA
“Partizan sam, tim se dičim / To ne može biti svak …”
Oblak prihvati pesmu, ustaje, kao da vrši smotru postrojenog odreda.
OBLAK
Odred, mirno! Pesmu!
Dolaze Doktor Ruski, Žir i Mića Bjelić, zastanu na vratima. Oblak posrne, sruči se pored Saše, koji stiska u šakama njegov štap. Žir i Ruski podižu Oblaka.
RUSKI
Mirko, čoveče. Šta ti je? Oprosti.
OBLAK
Na svoje mesto. Ti si borac, na front. Svi na front. Ovo je bila moja poslednja smotra. (Saši.) Ti ostani, samo ja i ti ćemo sedeti u mraku, samo ja i ti ćemo da otkrivamo spomenike i obilazimo groblja.
Potraje ćutnje. Ruski priđe Oblaku, rukom stisne njegovo rame.
RUSKI
Je li ti lakše, Mirko?
OBLAK
Hvala ti na brizi, ministre, još uvek nemam nogu.
RUSKI
Ne može tako, prvo – nisam nikakav ministar, i da jesam to ne bi bilo što mi se to prohtelo, nego zato što je naš novi borbeni raspord takav, drugo – pomisli malo kako je drugim ljudima, kako je meni … Boli, ali ne cvilim, ne zapomažem. Nije najbolji od nas onaj koga najviše boli.
SAŠA
Vi ste stena.
RUSKI
Nisam stena, nego čovek na ivici strpljenja, jedva se uzdržavam da te ne raspalim. Šta radiš sa ovim čovekom?
SAŠA
Ne uzdžavate se plašite se. Plašite se skandala, on nije preporučljiv, može da pokvari …
RUSKI
(Oblaku.) Šta još treba da uradim? Kleknem, poljubim u ruku, napišem transparent – “Volim Hajduka!”? Zar posle dvadeset godina? Posle dvadeset godina! Ali, čoveče, ja nisam kriv.
SAŠA
Što ste se vi, druže Oblak, izgubili u crnim, tučanim oblacima.
RUSKI
Jeste, što si ti bolestan. (Saši.) A ti pobesneo.
SAŠA
Bolji izraz – podlegao rđavom uticaju filma, malograđanske promaje i mutnih knjiga sa zapada, severa, istoka, juga. Izaberite stranu sveta.
RUSKI
Da, tačno!
SAŠA
Nastavite. Ja sam iz socijalističke “izgubljene generacije” …
RUSKI
Kakve generacije, iz koje si ti generacije, degeneriku?
SAŠA
Iz vaše. NJegove i vaše. Ali ne iz generacije vašeg sina, doktore, on je dečko uredan i napredan, ide redovno na partijske sastanke, kao što bi redovno išao u crkvu, a mene nisu iz partije najurili jedino zbog mog prezimena … Vaš sin je zlatni dečko, vredan, usmeren, pun propisanih vrlina; čim završi fakultet dobiće uput na specijalizaciju u svetu, da se pripremi da upravlja našim brodom … Ne, ja iz te zlatne generacije nisam. I nije mi žao – nimalo.
RUSKI
Svi vi imate isuviše pameti da biste mogli da ostanete zdravi. O zdravlju je reč, mali.
OBLAK
Ne pameti, isuviše vremena.
ŽIR
LJudi, vreme je za …
Dojuri usplahiren, paničan čovek, zvani Šmrk Šmrk, jer stalno šmrkće dok govori, vrišti.
ŠMRK – ŠMRK
Požar! Gori šuma iznad Čemerna. Sve crveno! Opasno za Rudnik. Vatrogasci ništa ne mogu. Dolazi vojska. Pucaju borovi. Neke stare mine. Strašan požar. Opasan.
RUSKI
Uzećemo tvoj automobil, Mirko.
OBLAK
Ne dam. Idem i ja.
RUSKI
Zajedno ćemo.
OBLAK
Idem sam.
RUSKI
(Beliću.) Nađite brzo neka kola, kamion.
Odlaze svi. Oblak zastane pred vratima, držeći u rukama svežanj papira.
OBLAK
(Saši.) Nećeš sa mnom? (Ne čeka odgovor.) Nemoj. Ovo su ti memoari.Moj život, zamena za moj život. Pričuvaj dok se ne vratim. I – čitaj. (Ode.)
SAŠA
Neću. Borite se sami protiv požara. (Ostane sam.) Zlato neće izgoreti. Ja sam već navikao na vatru, navikao da gori. (Pogleda rukopis memoara, baci ga na radio-aparat u uglu.) Vrlo dobra lekcija za radio-školu za decu.
Dolazi Maja, zove ga gore, vuče za ruku, on se opire.
MAJA
Nikoga nema, sami smo. Hajdemo gore, dečko.
SAŠA
To je i tvoj požar, idi da gasiš.
MAJA
Saša, šta je s tobom?
SAŠA
Izgleda da nije jedino njegova privilegija da bude lud.
MAJA
Stvarno je poludeo, danas je tražio da se skinem gola.
Saša šakama čvrsto stisne Majino lice, pilji u njega.
MAJA
Tako si lep. Pravi požar.
SAŠA
Gogen, hoću da mislim o tebi. Samo nek se razgrne ovo prazno lice. Obećaj mi, Gogen, nikad neće ostariti.
Saša odgurne Maju, ona ode, zbunjena i porušena.
SAŠA
Ovo ne gori šuma, od požara bukti moja glava. Bukti u njoj opasna voda u kojoj sve vidim. (Prilazi bisti.) A ti? Vidiš? Vidiš li mene svojim kamenim okom? Svog sina! Zašto mi nešto ne kažeš? Šapneš? Govori, govori!
Silazi devojčica Slavica, uplakana, u dugoj spavaćici.
SLAVICA
Čika Sašo, zašti i ti nisi otišao da gasiš požar? Jesi li ti bolestan? I tebe boli guša? Plašiš se vatre?
SAŠA
Ovaj požar nije mnogo veliki, Slavice.
SLAVICA
Jeste, ne mogu da spavam, stalno se ljulja zavesa. I crveno je, plašim se.
SAŠA
Ugasiće ga, tvoj tata, oni su najbolji, najjači. Tvoj tata je napravio onaj šah, onaj čika što je došao on je doktor, čika Mirko … on je napisao jednu knjigu, čitaćeš. Ja moram da čuvam tu knjigu dok se on ne vrati. Ne brini, dolaze vojnici.
Devojčica hoće da pođe, Saša je zadrži.
SAŠA
Nemoj da ideš, Slavice, ostani. (Šapne joj.) Nemoj nikom da kažeš – bojim se da budem sam, kao da je mrak, znaš …
Neko lupa na vrata, s treskom ulazi jedan vojnik.
VOJNIK
Druže, mogu li dobiti malo vode?
SAŠA
Dabome. Slavice, donesi bokal. Kako požar?
VOJNIK
Civili sve naduvaju. Neki kreteni, izletnici, cigara, suva trava, začas belaj .. Ima li malo vina?
SAŠA
Biće.
Slavica donosi bokal s vodom. Saša podmeće ruke da ga vojnik polije da se umije. Pljuska lice.
SAŠA
Gori mi glava, polićeš me, drugar?
VOJNIK
Hoću, braco. Gasimo požar, kako tebe da ne ugasimo.
SAŠA
Polij mi na vrat.
Smeju se obojica. Saša doliva u bokal vino iz boce, vojnik dugo pije, u slast. Dodaje, šta je preteklo, Saši, da otpije. Saša mu vrati, da dokrajči.
VOJNIK
Hvala, seko. (Ode.)
SLAVICA
Jesi li ti bio vojnik, Saša?
SAŠA
Jesam.
SLAVICA
A oficir?
SAŠA
Nisam.
SLAVICA
Tata kaže da je čika Oblak oficir najveći, Titov general.
Saša uzima Oblakov rukopis, razgleda ga.
SAŠA
Čitaćemo šta je napisao general.
Čita ovlaš, u sebi, preko reda, onda zainteresovano.
SLAVICA
Zašto ne čitaš? Obećao si.
SAŠA
“Memoarima ovim pocepaj zadnju stranicu, Saša, ili pocepaj sve sem zadnje. Pišem poslednju stranicu. Možda sam mogao da budem bar dobar pisac, jer sam ovo na poslednjoj stranici ja mislio i osetio, ovako. Postaraj se da ti to ne bude istina. Sve sam ovo na poslednjoj stranici napisao jutros, kad sam postao lud, kad mi je ostalo u svesti, na dnu pameti, kao talog, samo znanje o tome – ja sam lud. Sve je to zbog one OPASNE VODE. Kažu, a ovu priču sam ja izmislio, da je prvi Rudar dugo kopao zlato i kristale, i mulj i amorfno kamenje, srećan kopao i kopao, ali mu jednom, dok je ležao, spavao, odmarao se, došao Glas da kaže – to sam ja čuo, izmislio – Uzmi od one opasne vode sa Čemernog, operi njime svoje blago, svoje kristale, svoj mulj, svoje grumenje zlata, svoje amorfno kamenje. Rudar je to čuo i pregršt svog blaga, i neku svoju decu, prelio OPASNOM VODOM. Odjednom, sve njegovo blago – mulj i zlato, sve se rastopilo, ne osta ničeg osim golih, nemoćnih, praznih prstiju i te opasne vode. To sam ja, za mene, izmislio. I izmislio sam još da je počeo da je pije, tu vodu, dok ga ona nije izgorela. Inače, meni su pete u ratu izgorele, u jednom ratnom požaru, amputirali su ih … I ko zna šta još moje je izgorelo. Tako sam počeo da gorim, odozdo. Ja ću pronaći još jedan požar, u kome ću izgoreti ceo, ostaci mene.
SLAVICA
Ne razumem, tata je pričao drukčiju priču.
SAŠA
Ova priča nije lepa, nije za decu, ni za veliku ni za malu. NJu ćemo istrgnuti iz ove sveske, i sakrićemo je … Ovde.
Skloni je u nedra.
SLAVICA
Ja se njega plašim. Uvek viče, i stalno se češe … LJuti se.
SAŠA
Neće se više ljutiti …
Dojuri Ruski, usplahiren.
RUSKI
Saša!
SAŠA
Znam.
RUSKI
Ne bih se stideo da zaplačem. On, tvoj Šopa i ja … Jesam li sve učinio? Reci.
SAŠA
(Pruža mu rukopis.) Uzmite, štampajte. Postarajte se da bude što veći tiraž.
RUSKI
Nikakva knjiga neće moći da ga zameni.
SAŠA
Sutra ću pred spomenikom govoriti ja.
RUSKI
U devet.
GOVOR
Saše Šopota 19. avgusta 1958. pred spomenikom i na Televiziji koja je prenela govor Jugoslaviji
Nikada nisam držao govore, a danas je 19. avgust, stari pravoslavni praznik Preobraženja. Zato vam s verom govorim, ne u Boga, njega sigurno nema. Ne znam s kakvom verom vam govorim, ali znam da je sa verom. Devetnaestog avgusta četrdeset treće, pre petnaest godina, poginuo je moj otac Slobodan Šopot. Noćas, devetnaestog avgusta, gaseći požar, poginuo je, izgoreo narodni heroj Mirko Oblak. Moj otac i Oblak su pali za … slobodu, a sloboda je ono od čega živite, ljudi sa Čemerna. Ne treba cveća na grob ove dvojice, ne treba im zahvalnosti, nisu potrebne stipendije za njihovu decu … Samo – budite bolji! Pokušajte! Ne morate ih ni spominjati. Budite bolji i – klonite se opasne vode. Ne umem da držim govore, reći ću još samo ovo – Oblak je poručio da budemo bolji. I ja. Neću vam reći: rodio se devetsto šeste, bio je komunista, voleo otadžbinu, nego samo – bejaše čovek Oblak, i gasio je požar. Nije se ubio, to su izmislili i razglasili novinari. Gasio je požar. Niko zato ne treba da nariče nad njim, ni vi doktore, ni njegova majka gore u brdima, ni ja, ni “Borba”, niko! I još jednom isto – moj otac je zaslužio da budem bolji. Da pokušam. Neću vam reći: rodio se devetsto pete, bio je komunista, voleo je otadžbinu, nego bio je čovek, valjda običan, kao mi svi. Reći ću još da se leti kladio da je lubenica crvena, i da ničeg gorkog i prljavog nije bilo u njegovoj razvaljenoj utrobi, kad su mu živu glavu zabili u nju. Ostao je ceo, zgrčen kao plod, sa glavom u svojoj zdravoj utrobi. Zato, niko ne sme da nariče za mojim ocem, ni ja. Ne umem da držim govore – gledaj u ovo lice što se prazni pred tobom. Zemljo moja, Gogen, pogledaj, jutros nema grimase … A nema ni lica.
Pogleda gore u nebo, neki osmeh, slab i nemoćan, bolestan preko izmučenog lica.
Jedan oblak, možda je to Oblak. Lagano odlazi.
OPOMENE, OPET
(čitaju se, kazuju, podrazumevaju, zaboravljaju)
Da sam pisac i igrač kakav treba, ovde bi morala da se završi Igra, jer sve je naoko gotovo. Po starim pravilima. Igra je završena.
Bio bi to dobar, odličan završetak. Nekada sam mislio da će baš tako da se završi – govorom, udarom u neki veliki gong, posle čega će da zatutnji i jači, bruji, kad već ja nisam prvi izmislio MGM lava, ali sam sve to zaboravio jednog dana.
Bilo je drugo ili treće, popravljeno i udešeno kasno predveče, purpur je zapalio zapadno nebo, valjda je bila i nekakva muzika, isto takva, ja sam sve to, i još nešto lepuškasto i mlako, rekao ženi koja mi je obećala sina, a ona mi je, jasna i rasejana, sa pogledom uperenim na onu stranu, odjednom radosna od prizora koji nisam mogao da vidim, rekla: “Kvariigro, ćuti!”
Nek bude još jedan, treći čin. Jer, dabome, nije dovoljan samo jedan Govor, makar i na Preobraženje, potreban je čin. Da ne bi ječalo od praznine, bolelo od Reda, da se Igra ne završ praznom, bledom nadom, da se nastavi tamo gde je započela, u mucavom, nemuštom razgovoru onih koji se bolno ne sporazumevaju, a što je čin baš takav da mi ona opet može reći – “Kvariigro!” za to treba pohvaliti, a ne kriviti, onaj dobri, tako reći najbolji od svih – Prvobitni dogovor.
Nek bude Dogovor, nek se još jednom podignu zavesa, i magla, nek počne čin koji se događa u učinioci Osnovne škole u selu Duboka. Tako će zvono koje označava početak škole značiti kraj moje Igre. Zaboravljam da vas poslednji put opomenem, kasno je za odvraćanje, da ste gosti moji i da smo u pozorištu, sa uzaludnom nadom da smo večeras, makar za najkraći trenutak, bili negde, ne znam gde, a ne u pozorištu, gde jesmo, znamo i bez opomene.
TREĆI ČIN
Škola u selu Duboka, učionica. Saša i gluvonemi školski poslužitelj Zec.
SAŠA
Hoćemo li se nas dvojica slagati? Prijatelji? Mi smo iste sudbine – ne čuješ, ja neke reči ne razumem, ne govoriš, ja neke važne reči ne mogu, guše … Obojica vidimo. Nesrećni? Sami, odvojeni? Sam, odvojen, gluv, nem – koliko reči da se nazove ovaj nered. Dobro ćemo se slagati, bar se nikad nećemo lagati.
Zec s nepoverenjem, i strahom, prati Sašu, sluti njegov napor, pomaže mu – radosno, umobolno, neveštom rukom napiše na tabli krupnim slovima – “Ja Zec”. Saša se obraduje.
SAŠA
Ko te naučio? Uča? (Sam napiše – Saša, prijatelj.) Najzad – prijatelj. Prijatelj iz Duboke. Prijatelju, pričaću ti o Gordani. (Napiše na tabli – Gordana.) To moraš da naučiš da pišeš, molim te, pokušaj, ti to možeš. Ona je od drugih sastojaka. Molim te, Zec.
Uzima ga za šaku, Zec se opire, Saša piše po tabli Gordanino ime, zajedničkom rukom sa Zecom.
SAŠA
Nisam je izmislio, postoji … Evo njenog pisma; imam i sliku, pokazaću ti, ti je možda poznaješ … Ne poreci je … Ona je čista, kao Čemerno … Ne poreci. Ona ima kosu, mladu kožu, miriše preko svih daljina …
Dlazi Žir, donosi nekakav putni kovčeg.
ŽIR
Već si našao druga. Dobar je Zec. Zdravo, Zec. Ove stvari ostale ti gore u Domu.
SAŠA
Vrati, hoću da budem sam.
ŽIR
Doveo sam – Gordanu.
Gordana i Saša, sretnu se. Žir i Zec, koji drmusa teškom glavom, odlaze. Gordana gleda za Zecom, uplašena.
GORDANA
Neposlušni dečko.
SAŠA
Zašto si kosu …? (Gleda u njenu novu frizuru, kratku, ošišanu.) Pogledaj, maločas sam te dozivao.
GORDANA
(Pokazuje kosu.) Sviđa ti se? Kažu da ličim na dečaka.
Ona napiše na tabli svoju rečenicu – “Volim te, mali, ljuti”. On je zagrli.
SAŠA
Mala, a svud oko mene. Koliko te ima sa svih strana? Juče, Gogen …
GORDANA
Gledala sam te, slušala juče. Branio si im da plaču, a cela zemlja, Beograd …
SAŠA
Postao sam “glavni”? O meni se priča kao o novom pevaču, o zemljotresu, o novoj marki automobila, s pogonom na maglu i mrak … A ja ne ponajem onog koji je iz mene govorio, ne razumem ga. Stidim se, kako ću pred ljude? Oholi idiot se usudio da traži od drugih: “Budite bolji!” A ko je on? Šta traži od mene?
GORDANA
Neću te više ostavljati samog, nikad, šašavi, razmaženi dečko.
SAŠA
Prvo se sve porušilo, a onda počelo da pomalja, nejasno. Ostao sam sam, Gogen, samo onaj mutavi …
GORDANA
Ne volim ga, uplašio me. Tebi Saša ovde nije mesto. Ne pripadaš.
SAŠA
Hoću nešto da ti kažem.
GORDANA
Prvo ja. Otići ćemo daleko odavde, vratićemo se u Beograd, opet našim divnim, prekinutim šetnjama, čekaju nas krivudave putanje u Košutnjaku … Preseliću se k tebi, uredićemo tvoju garsonjeru, skupljaćemo lepe stvari, prenećemo naš klavir … male kafne i bioskopi, kauboji koji sve mogu …
SAŠA
Gordana, zašto si kosu …?
GORDANA
Ne dopada ti se?
SAŠA
Gogen, ostaću ovde. Divno je to o čemu si pričala, divno, ali to više nije moje. Evo ti (pruža joj svežanj ključeva) useli se u moj stan, ne moraš misliti na mene, izbaci moje knjige i stare novine, “Sportove”, da te ne podsećaju.
GORDANA
Saša, nisi pred kamerama. Ja sam ovde.
SAŠA
Ćuti, Gogen, molim te. Ovo što se događa sa mnom je prilika, Gogen, da od mene ponovo postane čovek. (Tiho, spremnoj da ga sluša, jer sluti ozbiljan nesporazum.) Mnogi ljudi, i ti najdraža, imaju Priliku još pre rođenja, iskoriste je – prokleti se rađaju pre svoje Prilike. Slušaj me, ali ne zapamti šta ću ti reći, zaboravi. Divno je ono što si ispričala i obećala, ali kad sve to kroz OPASNU VODU pogledaš, drobi se i raspada. Kad kroz opasnu vodu vidim sebe beogradskog, i drugog, kako neradosno i besomučno jurim u stampedu, usred zahuktale gomile koja srlja nekud napred, napred … Ćuti, Gogen! Znam da govorim zbunjeno, naopako i natraške, kao onaj drugi. Da mogu da izjurim pred gomilu i kriknem, glasom koji se razume, kome će verovati: “Stanite”! Još jednom pogledajte, proverite Prvobitni dogovor, možda ima greške, možda kvadrat nije onako sjajan i čist … Možda su kulturu pokušavali da spasu od Grka, koji su divno uredili i bajke i basne, i istoriju, astronomiju i zakone grada, baš Genserik, Atila i Varvari.”
Sašu zaneo, zaveo njegov pomešani, nesređeni govor. Gordana ga gleda, sa čuđenjem i brigom, onda se odmakne, golim dlanom briše svoje ime na školskoj tabli, zaprlja ruku. On joj briše dlan, tragovi krede na njegovom licu, bledom i nervoznom.
SAŠA
Doktor Ruski je sve uredio. Molio sam ga, ostaću ovde. Biću učitelj. I đak. Misle da mogu sa mojim semestrima … Ti idi. Biću bolji učitelj nego što sam mislio da ću moći da budem. Strog, prema sebi: – đaku. Dabome, decu ću učiti kako je propisano i naređeno. Treba da budem sam, da opasnu vodu …
GORDANA
A ja?
SAŠA
Zašto si kosu …?
GORDANA
Ti me ne voliš. Zar opasna voda ništi i ljubav? Kada polazi autobus za Beograd?
SAŠA
Vratiću se, pošto ovde, u osnovnoj školi, raščistim da predstoji borba za povišenje jednog drugog životnog standarda, više životnog … Autobus? U deset.
GORDANA
Ćao, mali. Zdravo, Saša.
SAŠA
Zdravo, Gogen.
Gordana ode. Saša pred išaranom školskom tablom, punom, do skora, važnih reči.
SAŠA
Škola može da počne … Zec! Zec! Ne čuje me. (Šapne, tiho.) Zec, Zec … Zeko!
Kao da ga je čuo, Zec dolazi, sa zvonom, šolskom klepetušom.
SAŠA
Zec, zvoni!
K r a j
Napisano u leto 1959. u Blagojevom Kamenu.
Prvo izvođenje u decembru 1961. u Beogradu.
