OSMEJAK SVETOG SPIRIDONA

OSMEJAK  SVETOG  SPIRIDONA                  

(Božićne priče, radosne.  I Igra, vesela.)               

“… Nikog, dok ne  umre, sudnji dok ne pogleda dan,

neću ni srećnim ni zadovoljnim da smatram, pre

nego mu skončanje vidim bez žalosti u oku.”

 

Sofokle:  “Gospodar  Edip”.  Hor, završna pesma

 

PRVI DEO

 

BOŽIĆNE PRIČE

( Šest prologa)

 Prazna pozornica u mraku. Negde, u prostoru, ni na nebu ni na zemlji, lebdi stari božićni vertep. Maketa crkve usred idiličnog predela. Kroz otškrinute dveri crkve probija se topla, zlatasta svetlost. Iz zvonika se čuje slabašno zvonce. Okolo, u predelu – zatravljena livada, breg, potok, bunar. Konji, goveda, ovce i jaganjci, koze, krmača i prasad, živina… Staja puna zlatastog sena, jasle iz kojih će se oglasiti silazak Spasitelja među ljude. Nad vertepom, nebom, kruži zvezda repatica.

 

Prolog, prvi

OLGA

VEZ NA SRPSKOM PLATNU 

Ispod vertepa. Kuća Raspopovića.

OLGA

u pletenoj stolici, u rukama joj kovčežić u srebrnom okovu. Teško se kreće.

Govori pribrano, ali sporo, monotono, skoro utučeno.

 

OLGA:

Ovo je moja kuća… naša kuća. Možda ste čuli: Sanatorijum Raspopovića. Kao da nikad nisam izlazila iz kuće… Tako žive biljke. Mahovina, lišaji trava. Ukoreni ih Gospod na jednom mestu, pomiluje, blagoslovi. Ostavi ih da čekaju… Smenjuju se godišnja doba. Smenjuju se doba.

Kuća… kao umorna glava… mnogo pamti. Nepotrebno, suvišno pamćenje.

Ah, kada bismo mogli da se oslobodimo tog tereta.

Osećate li kako nesita prošlost ždere, proždire Budućnost? Svakog trenutka.

Višak Prošlosti – manjak budućnosti.

Na kraju, može sve da nestane, da se ugasi u prošlom.

Kuću je, na starom kućištu, sazidao moj pradeda, Obren Raspopović, odavno. Osvećena je na Preobraženje 1882. Te godine je proglašena kraljevina Srbija. Kralj i kraljica bili su nam u gostima. Deda je, od ranije, bio prijatelj, i ortak, sa Natalijinim ocem, vlaškim spahijom, Knezom Keško… Mutno neko prijateljstvo, svašta se o njemu nagađalo.

Sve pomešano. Od svud veje… Vejavica natrpane, neupokojene prošlosti; nikako da se skrasi u priču. Taman se učini: sve je poređano u kakav takav poredak, onda, iznenada, odnekud, iskrsne neki neskladni podatak; sve se preokrene. Sa budućnošću je lakše. Ona ima samo dve boje.  Boju nade, da će sve biti bolje i prijatnije. I boju straha, da će sve biti rđavo i mučno.

Obren je bio jedan od prvih školovanijih lekara u Srbiji, studirao je u Beču. Zvali su ga Hećim, po turski. Naši su se odavno bavili vidarenjem i lekarijama. U najstarijoj tapiji upisani smo kao Hećimovići.

Nije čudo, ovaj rajski predeo oko izvora šopot vode odvajkada je razglašen po lekovitosti. Veruje se da Šopot – voda leči oči. Ovamo dolaze izdaleka, da se umiju, da oplaknu oči. Deda je imao pametnu ideju – da ovde podigne Banju! Modernu, evropsku, po ugledu na Marijenbad, Toplice, Spa i Baden Baden.

Zašto ne i Šopot banja?

Sačuvalo se mnogo legendi o izlečenju šopot vodom. Čuli ste za narodnu baladu “Bog nikom dužan ne ostaje” ?

Ja sam izvezla čitav strip o toj legendi. Izlagala sam na izložbi, u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Možda ste gledali, bilo je na televiziji. Hteli su da otkupe moj vez. Nisam dala… Vama ću dati, da pogledate…

 

Daje gledaocima ručni rad – vez, vunenim, raznobojnim koncem, na, zvanom, srpskom platnu. Strip od šesnaest kvadrata. Stradanje nevine sestrice Jelice, koju rastržu konji. Vez ide iz ruke u ruku. Gledaoci razgledaju.

 

“Dva su bora naporedno rasla -Među njima tankovrha jela – To ne bila dva bora zelena – Ni međ njima tankovrha jela – Već to bila dva brata rođena – Jedno Pavle, a drugo Radule – Među njima sestrica Jelica… ”

Tako je bilo na početku. A na kraju? Besni konji rastrgnu nevinu Jelicu!

“Đe je od nje kaplja krvi pala -Onđe raste smilje i kovilje – Đe je ona sama sobom pala – Onđe se je crkva sagradila… ”

To su crkve i manastiriu našem kraju: Zaova, Sestroljin, Rukumija… onde gde su joj ruke pale… Bradača… onde gde joj je pala odvaljena vilica… A ovde, gde su pale njene ljubičaste oči, i usne, potekla je voda šopot… Otud onoliko ljubičica oko česme.

Iz izvora se i dan danas, noću čuje šopot, šaput, šapat…

 

Čujemo šuštanje vode.

 

OLGA: … Čujete li šopot?

Moj deda je zaista verovao da je Raj ovde, na Zemlji, a ne negde na Nebu. Ko veruje u “Knjigu postanja”, mora verovati da je Gospod ukrasio ceo svet da bude Vrt, a ne samo onaj uzani, Edenski trapez, stisnut rekama Fison, Gehon, Tigris i Eufrat.

Deda je verovao da je Raj ovde. Četiri reke? Tu su! Dunav, Morava, Mlava, Pek… Zavičaj!

Svaki čovek zamišlja Raj kao svoj Zavičaj.

Taj isti, neizmenjeni predeo sam i ja izvezla, vunicom, na starom srpskom platnu.

OLGA pokazuje gore, na osvetljeni vertep. Slabašni zvuk zvona. Zvezda repatica mine preko neba.

On je napravio ovaj Božićni vertep, sa Crkvom, Zvonikom i Stajom, usred svog Zavičaja.

Kad su mu se raspali planovi o Banji, Sanatorijumu i Vrtu oko Izvora…. deda Jakov je kuću pretvorio u Dom za siročiće, odbačenu decu… Ja… njegova unučica … sam bila prvo siroče u Domu. U mojoj, našoj kući! Da li su deca deca koja ne znaju svoje roditelje… za čije se poništene roditelje ništa ne zna… ona čedna i nevina stvorenja, rajske duše bez tuđe prošlosti? Spasena od roditeljskog, svetskog… i praroditeljskog… greha? Ostaje im samo – Budućnost.

Uskoro nam stiže Božić! Kad smo bili mali, Domci, išli smo od kuće do kuće sa vertepom, pevali… da i mi objavimo: stigao je, rodio se Bogomladenac.

Onaj koji gasi Prošlost… Onaj koji osvetljava Budućnost…

 

Treperi žižak u vertepu, promine preko njega zvezda repatica. Izvor šopot – vode zagrgori jače, vedrije.

 

 

Prolog drugi

 

LAZAR 

OSMEJAH SVETOG SPIRIDONA, IKONA

 

Ispod vertepa. Kapela nad Izvorom šopot-vode.

LAZAR, sa tamnim naočarima, pomalo nesigurnih pokreta, slabovid, u kapeli nad Izvorom šopot – vode. Kapela se restaurira, u niši se priprema mesto za ikonu Svetog Spiridona Čudotvorca.

 

LAZAR:

Čudotvorna ikona! Sveti Spiridon ima plave oči. I – osmehuje se! Jeste li ikad videli sveca koji se smeje? Hrist je uvek ozbiljan, tužan, ponekad i ljut.

Ikona sveca plavih očiju, koji se još i smeje, je, dabome, oduvek zbunjivala popove i vladike. A narod joj je verovao. Celivao, zahvalno darivao… Ali, vladike!  Iako bi imali i prilične koristi od toga, nisu hteli da ikonu blagoslove, nikako… Branili su da se drži u kapeli, grdili, pretili anatemom, zahtevali da se spali, kao da je najcrnje svetogrđe. Zašto? Niko to nije objašnjavao, to se podrazumevalo. Jedan običan, mali, kosi, tek započeti, radostan osmeh, osmejak… osmejah! – kako lepše reče moja majka -nije smeo da se pojavi, ni na licu predobrog Svetog Spiridona.

Ali, narod je verovao da šopot voda leči samo ako se Sveti smeje i osmehom blagosilja. Srećom, nalazio se uvek među narodom neko ko je umeo da naslika nasmejanog Spiridona. Slikar slika, vladike sklanjaju.

Pričalo se da je neki vladika, iz Temišvara, kome je curilo iz oka, dolazio na Šopot, umivao se, i izlečio! Ali, kada su seljaci tražili da okadi kapelu, da celiva i osveti ikonu, on ni tad nije. Nije smeo, plašio se. Dabome, ponovo oslepeo, istog jutra. Voda više nije htela da mu pomogne. Ogorčeni vladika je onda razglasio da Šopot ne samo što ne leči, nego škodi, i da izvor mora da se zatrpa.

Tako traje to preganjanje, beskrajno. Možda će tako biti i sa ovom ikonom, koja je tolike godine lutala po svetu. Kad bi vladike jednom izgnali ikonu iz kapele, Raspopovići su je krili u staroj kući… Slavili su Svetog Spiridona Čudotvorca.

Svetac pada na katolički Božić, 25. decembra.

Kad su onda, davno odavno, pre sto i pedeset godina, preziđivali staru kapelu oko česme, pozvali su čuvenog gradištanskog živopisca Živka Pavlovića… on je oslikao mnoge crkve po Srbiji… ikonostas u samoj svetoj lavri Studenici… da namoluje novu ikonu, ali tako da se baš ne vidi da se Sveti grohotom smeje… kako su ga  narodni slikari crtali, svim vladikama u inat, verujući da će tako ponovo dozvati lekovitu moć šopot vode… koja se bila neko vreme mnogo uzmutila i osećala na sumpor… iz izvora se čulo neko krkljanje, kao kašalj… nego da se ispotiha smeška, zubi da mu gvire, oči da mu sijaju, plave!

U ovu, Živkovu, ikonu… iako ni ona nikad nije bila blagoslovena od Crkve… narod je verovao.

Izvor se razbistrio, šapat se opet noću čuo, Banja izišla na glas. Oko Izvora, i Raspopovića kuće, zidali su se letnjikovci i vile. Sanatorijum Raspopovića! Banju su rušili ratovi, jedan za drugim. Za onog Prvog rata, Bugari su bili ovde držali štab, komoru i štalu u povlačenju sve razneli, kapelu porušili, ikonu odneli, nikad joj se nije ušlo u trag…

Verujete li u čuda? Ja sam pronašao ikonu Svetog Spiridona plavih očiju, koji se smeje! Pre četiri meseca. U Duali, u Kamerunu! Da!

 

LAZAR daje gledaocima ikonu Svetog Spiridona, da je razgledaju, iz ruke u ruku.

 

Ne bih nikako hteo da vas zbunjujem. I ja sam… kao većina vas… oprezan sa čudom. Mene moj poziv upućuje na činjenice, uzdržava od praznoverice.

Ja sam vam neki vajni istraživač, istoričar kulture, antropolog. “Uobražena nauka. Dokolica razmaženog bogataša. ” Citiram dragu osobu. Zaista, imao sam sreću, moj otac je doktor Adam Crnogorac… Sigurno ste čuli, ili čitali, nešto o njemu; obožava da daje intervjue, da razgovara sa celim svetom.

Dugo je radio po zemljama zapadne, francuske Afrike, u Senegalu, Gvineji i Slonovači. Spuštao se i u Crnu Afriku, Gabon, Kamerun… Dermatolog, kažu: među najboljim znalcima ljudske kože, ekspert i ambasador Uneska, prijatelj Leopolda Sengora, predsednika Senegala, i još čuvenijeg pesnika.

Misli se da na svetu nema čoveka koji više zna o Pigmejima od mog oca. On mi je omogućio finu dokolicu, da studiram i putujem po svetu. Studirao sam nešto što se otprilike zove: socijana antropologija. Tragom sociologa Lisjen Levi- Brila, pedeset godina posle njega, obišao sam plemena i narode u Africi koje je on opisivao u svom delu “Mističko iskustvo”.

Na tom putovanju sam se razboleo… ako se tako može reći… od jedne veoma retke, neopisane očne bolesti, koja još nema svoje ime u registru očnih bolesti bele medicine, a koju domoroci u Kamerunu zovu: Vatra oka… Iznenada me spopao napad. Lilo, liptalo, cedilo se iz oba oka. Nisam mogao da zaustavim suze. Velike, guste, vrele… Plave! Kao kapi istopljenog kobalta… Cedilo se, dok se i poslednja kap nije iscedila. Jedno mi oko… ovo … ostalo sasvim suho, suzne žlezde izgorele… Ponekad, u snu, osetim da mi se izgorelo oko ovlaži, hteo bih da se ne probudim, jer znam, kad se probudim: oko je suvo, glatko, kao da je od žada, od porculana.

Gospode, šta moji roditelji nisu činili da pronađu leka mojoj bolesti, koja je, može biti, neki znak! I opomena!

Ja se, međutim, nisam osećao nimalo kažnjen. Primio sam ovu, nazovi, bolest, srodio se sa njom, kao sa nečim što je samo moje, što će se jednom, ne znam kada, pokazati da je baš to moja istinska prednost, znak i dar Božji…

Ja ne znam da li ono što vidim mojim suhim okom ono što drugi vidite vašim vlažnim očima. Kakav je svet viđen vlažnim očima? Zaboravio sam.

Na onom putovanju, pre nekoliko meseci, prvog dan kada sam počeo da suzim vrele suze… Primetili ste, ne kažem: plačem. Nisam plakao… Neko nepoznato raspoloženje strujalo je kroz mene… Neko iščekivanje, odavna nada, bez imalo straha… Tada sam pronašao ikonu Svetog Spiridona!

U Duali, u Kamerunu! Ikona je ležala u prašini – među raznom starudijom, nad lavinom svega i svačega:  zgnječenim limenkama koka kole, praznim bocama piva i viskija, svežnja dopisnica i razglednica iz belog sveta, nekoliko komada ulubljenog aluminijskog posuđa… Brodska baterijska lampa, napuklo ogledalo – sa četiri nalepljene konkavne ploče, lik se u njima krivi, deformiše, i ponovo sastavlja u zaobljenu, reljefnu, sferoidnu celinu – fotografija De Gola, na kojoj su generalu iskopane oči, prljava “bali” lula, od keramike, sa izvajanom ljudskom glavom, još i jedan žižak od obične, vulgarne plastike, u kome je goreo slabi rumeni plamičak, koji nikako nije mogao da se ugasi, neki bedni trik. Desetak pocepanih knjiga i molitvenika… raspolućena Biblija na portugalskom jeziku… nekoliko ubuđalih rasparenih listova Francuskog kalendara 1794. godine, Engelsova “Dijalektika prirode”, svežanj nevažećih jugoslovenskih novčanica, sa likom Pupina, u apoenima od po deset milijardi dinara iz 1993. … Dvanaest nula!

Šta se sve moglo zateći na jednoj gomili starudije na buvljaku u pristaništu u Duali! Da sam popisao gomilicu ispred dečaka, napisao bih lepu pesmu!

Najzanimljiviji su bili mali bicikli od tanke žice, srme, ručni rad. Gledao sam kako ih mali crnja hitro uvija, kao da crta i veze, i zavija u poslednji čvorić – zubima! Zabavljao se tako što je svaki čas drešio male bicikle… povukao bi jednu žicu, i odjednom bi se ceo bicikl odrešio, oparao u tanku srebrnu nit, liniju… Istom brzinom bi ga ponovo vezivao u bicikl, sa čvorom na sedištu…

Mogao me lako omađijati da ne primetim Svetog Spiridona. Sveti me je gledao, odozdo, iz prašine – ugledao sam njegov osmeh… Osmejah! Isti kao sad! Sveti se smeje, vekovima, ništa ne može da ga namršti. Sveti me doveo do Svetlane… Svetlana ovamo…

Gore – lebdi božićni vertep. Slabašni zvuk zvonca u tornju crkve, slabašno svetlo žižka kroz otškrinute dveri.

Zvezda repatica mine preko neba.

 

 

Prolog treći 

KNEZ

VRT GOSPODNJI, PLANOVI

Ispod vertepa. Kuća Raspopovića.

KNEZ, vedar čovek, domaćin. U kućnoj, staklenoj botaničkoj bašti, među cvećem i saksijama.

 

KNEZ:

Neko ko se zove -Lav Nikolajevič, i koga još i nabeđuju da je KNEZ, morao bi, svakako, da se ustručava od svake bezazlenosti, pogotovo ako je i inače bezazlen. Podsmevaće mu se da je isti smetenjak kao njegov mnogo čuveniji imenjak -Lav Nikolajevič Miškin, Idiot. Hm! Ali, i Tolstoj se takođe zvao kao nas dvojica -Lav Nikolajevič! Na njega, dabome, niko ne bi pomislio kad bih mu se ja predstavio -Lav Nikolajevič Gajev.

Smeje se, prihvati ikonu koja je išla iz ruke u ruku.

KNEZ:

Za ikonu bi se moglo reći da je moja. Dvostruko! Ali ona, dabome, pre svih pripada mojoj ženi, Olgi. Raspopovićima. Sveti Spiridon Čudotvorac je baš nemiran, dobrodušan, popustljiv, bezazlen svetac, svakome da pomogne… Moj otac Nikolaj Vasiljevič Gajev… I on imenjak čuvenog Rusa – Gogolja!

Da… to se sa nama sprda velika ruska književnost… i naša upisana sudbina, od koje se ne može uteći, da se beži na kraj sveta… Naše porodično ime se pominje još kod Karazmina. A Gajev… Setili ste se? … prezime čuvenog šeprtlje iz “Višnjika”, mog deduške Leonida Andrejeviča.

Vidite, sve pomešano. Mora biti da je Čehov i poznavao nekog od naših Gajevih ; živeli smo u Odesi, otac je bio agronom, projektant nekoliko lepih parkova u Odesi i Jalti, kustos Botaničke bašte… Bežeći iz Odese, kupio je čudotvornu ikonu od jednog prosjaka u luci. Bio je to neki bugarski oficir, bez obe noge… Biće, onaj pustahija koji je ukrao ikonu iz Kapele na šopot – vodi. Sve kao u nekoj udešenoj i ugodnoj božićnoj priči!

Nego, otkuda Sveti Spiridon u Africi, među crncima? Gle! Kako se sve, iznenada, i začas, razdreši i sveže u novi, još zapetljaniji čvor. Grešni otac moj, Nikolaj Vasiljevič, sklanjajući se od Crvenih, ukrcao se u poslednju lađu potučene vojske generala Vrangela i dospeo sa zbegom u Carigrad. General Petar Nikolajevič Vrangel… Bog mu pokoj duši dao, kad god me navede put do Beograda, odem na njegov grob… se postarao da skloni od pogibije, i uvrede, mnoge nemoćne, izgubljene, rasejane Ruse koje je opisivao Čehov…

Istom, poslednjom lađom izbegle su tri kćeri generala Prozorova, kod koga je Vrangel služio kao mladi poručnik ; bio je klasni drug barona Tuzenbaha, nesuđenog Irininog verenika, koga je u dvoboju… Sećate se? … ustrelio onaj kapetan Soljoni… Moje drage babuške! Olga, Maša i Irina! Dugo su živele u Pančevu, sve do Šezdeset prve. Olja i jasmo ih često posećivali; od njih je čovek mogao mnogo da nauči – šta je Sreća, kako se ona može pametno i lako udesitii, samo ako je čovek sebi skladan i ugodan. “Koliko nedaća i nervoze u mladosti, toliko ugodnosti i spokoja u starosti. Treba samo živeti, čekati, dočekati… ”, učile su nas.

Pokojni otac nije bio skroman, ni sebi skladan – promašio Sreću. Iz bežanije je dospeo ovamo. Bez ičega, samo sa ikonom Svetog Spiridona, i glavom prepunom botanike i fantastičnih planova za egzotične parkove i botaničke bašte… Srbi su Ruse prihvatili bratski. Primili su ga za kustosa beogradske Botaničke bašte, Jevremovca… Upoznao se sa doktorom Raspopovićem, našim Velikim Gospodinom, dedom moje Olge, koji je pokušavao ponovo, da uredi banju oko šopot – vode.

 

KNEZ odvija svitak. Stari, požuteli planovi za podizanje velikog banjskog vrta oko šopot-vode. Tlocrti i perspektive, u akvarelu. Daje gledaocima, da se razgleda. Plan ide iz ruke u ruku, a KNEZ nastavlja svoju priču.

 

KNEZ:

Banjski park je trebalo da bude pravi renesansni vrt. Zamišljen je kao kopija Vinjolinih vrtova u Kapraroli, letnjoj rezidenciji porodice Farenze. Pokazalo se da je teren oko šopot-vode idealan za postavku ovog Vrta, kao da ga je sam Svevišnji blagoslovio i za to odredio. Mesto bogato vodom, sklonito od vetrova i prašine, sa finom, blagom klimom, kao pod staklenim zvonom, pogodno da prihvati i očuva najnežnije tropsko rastinje. Uspeo sam ovde da zapatim i odnegujem… i kroz najžešće mrazove… drvored pitomih kestena…

Gospod blagoslovio, ali Sotona prokleo…

Zamislite, mili moji, kako bejahu ozareni i ushićeni moj otac i stari doktor, kada su, posle sedam godina izbivanja, na Petrovdan 1925.  vratili ikonu Svetog Spiridona na suđeno joj mesto, u Kapeli nad šopot- vodom! Činilo im se da je to istinsko čudo ugodio Višnji. Zauzeli su se, zavetno i svojski, da podignu Vrt gospodnji. Avaj! Šopotu se nije dalo da se uznese i rascveta u najlepši banjski vrt u Srbiji, da bude kao onaj Vilandijev vrt u Tureni, u Val-d- Loar, koji je crtao pariski arhitekta Di Karso.

Ali, šta se to preči ispred svakog našeg idealnog nauma? Na šopot-vodi su ostali samo belezi i kote, ponešto od započetih radova… Kada su kopani temelji, otkrilo se da je ovde i u rimskim vremenima bila banja. Arheolozi slute da bi to mogla biti ona Aqua passaris, Vrapčja banja, često pominjana u analima kao čudotvorno lečilište rimskih legionara iz Viminacijuma.

Strahotna letnja nepogoda i bujica sruče se jednog dana na Šopot, silna neka gorka, opasna voda pokulja iz dubine, raznese sve što su Olgin ded i moj otac dotad podigli. Oni to razumeju kao znak i opomenu odozgo i odustanu od daljeg udešavanja Vrta gospodnjeg.

Ostali su mi ti očevi planovi… Ali i potajna nada da će se jednom, kad budem smogao novu snagu, nastaviti taj naum, makar opet izazvao opasnu vodu iz nutrine.

Otac je uoči rata, Četrdesete, otputovao u Francusku, odande u zapadnu francusku Afriku, Senegal, tobož u neku istraživačku ekspediciju.

Neskrašen čovek. U stvari, bežao je od moje majke i mene, imao sam tek tri godine… Moja jadna mati mu nije oprostila, ja jesam… Ona se ubila, ja sam živ… I živeću, dok me dobri Bog bude držao ovde…

Otac dušu ogrešio, ukrao i poneo sa sobom ikonu Svetog Spiridona.

Grešnik, mislio da će mu nasmejani svetac uvek biti na pomoći, samo da o njemu brine, kao da je on jedini na svetu. Duboko je verovao u ikonu i šopot-vodu. Patio je on neke čudne očne bolesti, od koje se izlečio melemom od kantariona i ispiranjem golog oka ledenom vodom sa Šopot izvora. Buknuo rat, iz Dakra je otplovio preko okeana, u Argentinu… Bez blagoslova Svetog Spiridona. Ceo prtljag, u kome je čuvao ikonu, ukrali su mu dakarskom pristaništu domorodci, lukavi lopovi… U Argentini su ga prihvatili Rusi i razglasili da je istinski KNEZ Gajev. Dobrodošlo da ga prime za poslužitelja u Biblioteci u Buenos Airesu. Tamo je skončao, od tuge, od kajanja… Jadni KNEZ. Ako je verovati svedočenju i priči… što je isto… Horhe Luis Borhes je o njemu ostavio kratak zapis u knjizi“Smrt i busola”.

Dobro je da je Sveti … posle pedeset sedam godina! … opet ovde u Kapeli nad šopot-vodom. Možda će nam pomoći da podignemo Vrt oko Šopot-vode, i da se izleči ko je bolestan od očiju.

 

Čuje se slabašno zvonce iz crkve na vertepu, zvezda repatica, još jednom, pređe preko ljubičastog neba. Čuje se i daleki žubor Izvora šopot-vode. Pomešano.

 

 

Prolog četvrti

ADAM 

PIGMEJSKE BOMBONE

 

Ispod vertepa. Kuća Raspopovića.

 

ADAM, jede bombone, kasnije poslužiće i gledaoce. Kao uvek, odlično raspoložen. Ali, promukao… Salon, nekadašnja “spavaona” u sanatorijumu i domu za siročad… U dubini – jedna udobna beržera, okrenuta leđima, da ne znamo ko sedi u njoj…

 

ADAM:

Postojao je samo jedan promil šanse da ja zaživim, a još manji, nulti procent, da proživim ovako ispunjen život, kakav sam živeo i živim. I da se uzdignem dovde gde sam -u istinskom bogatstvu, gotovo u Sreći.

Mislite da je nepristojno objaviti: ja sam srećan čovek? Jeste, mnogi srećni ljudi strepe da se pohvale srećom, da je ne ureknu; plaše se da im se Sreća iznenada ne preobrati u Nesreću. Vidite, ti već nisu srećni, jer… Sreća i Strepnja ne idu zajedno ; onaj koji strepi – nije srećan. Umesto da pevaju i slave boga što su srećni, oni potajno misle da su krivi što su srećni. Kao da je Sreća nešto što ne pripada ljudima. Ja sam iskusio nešto sasvim drugo.

Sreće i radosti ima u izobilju, nesreće i mučnine mnogo manje. To vam je, u stvari, isto kao sa Zdravljem i Bolešću.

Jeste, ja sam vam kao neki agitator, maneken Sreće.

Bez pouzdanja u Sreću, bez podrazumevanja Sreće, nema Sreće. Zato bih, pre svega, trebalo da zahvalim sebi, ali, još više bogu, što me je načinio ovakvim kakav jesam, kakav treba da budem. Kada se uporede dva trenutka mene, razmaknuta pedeset osam godina, reklo bi se da su samo čudo, prevelika božja milost, mogli da ih sastave…

Međutim, sve je teklo običnim, ponekad čak i sporim tokom, skakutao sam s kamena na kamen, sve po suvom.

Zaključio sam iz toga ono što bi trebalo poveriti i drugima: život je udešen ljudima za sreću, a prokletstvo su izmislili, i dozivaju ga… izvinite… oni nezgodni, prljavi, baksuz ljudi, koji ne umeju sa životom.

Mene je majka, nemoćna nesrećnica, ostavila, baš kao u onim strašnim pričama, u šumi, da me rastrgnu zveri… Od svih romana najviše volim “Knjigu o džungli”; zveri neće na dete, nego će ga odgojiti. Imao sam više sreće od Moglija da me nađu dobri ljudi i smeste u sanatorij Raspopovića.

Bio februar, našli su me u jednoj pletenoj torbi, uvijenog u krpe, ušuškanog u mokre, smrznute novine… Vriskao sam, drao se, tražio svoje. Morao sam imati snažan glas, inače ne bi me čuli. Od tad ne prestajem da se derem, to ste primetili.. . Četiri kilograma živog bića, crvenog lica, pomodrelih prstiju i ušiju… Doneli su me ovde, u sanatorijum… Gospodin me razvio i obrisao, bacio na kantar, izmerio… Bio sam dugajlija… Jedino su mi gležnjevi na nogama bili ugnječeni, od mraza… Kao onom nesrećniku iz Tebe, Edipu…

“Mora biti da je ovo neki Crnogorac! ”, rekao je Gospodin. Tako su me i upisali u knjigu Doma, pod brojem devet: Adam Crnogorac! Adam, kao prvi čovek!

Gospodo, moram da vam priznam, docnije, kad sam se ukrepio, ja sam svoje ime Adam prihvatio ozbiljno, kao obavezu… Kad bi svaki čovek sebe računao za Prvog, ali ne i za jedinog čoveka, bilo bi dobro. Ja sam, može biti, zaista Crnogorac, ali, kada bi moralo da se bira iz kog bi naroda čovek voleo da bude, ja bih se opredelio za – Pigmeje! Ozbiljno! Upoznao sam dobro, sa poverenjem i ljubavlju, pigmejski narod. Živeo sam sa njima, pisao o njima… Svaki Pigmej misli da je baš on prvi čovek, Adam! I da samo od njega zavisi kako će živeti oni posle njega.

Učili su nas da moramo da trpimo i ispaštamo neki praroditeljski greh, da smo zasluženo najureni iz Raja; umesto da nas savetuju da živimo kao da smo i mi sami praroditelji, da posle nas ljudi žive ljudski, da uživaju u Raju.

Ali, u to treba verovati, istinski. Vera i Sreća su sestre, bliznakinje. Koja je starija? Verom do Sreće? Srećom u Veri?

 

ADAM služi bombone gledaocima, kesa sa bombonama ide iz ruke u ruku. Neki će se, dabome, poslužiti. Za svaki slučaj, nek bude dovoljno bombona, trebaće.

 

Poslužite se. Bombone. Pigmejske! Uvijene u mirišljavi papir od kanadskog crnog bora; kanadska vlada mi je pomogla da nađem fabričicu slatkiša u Vankuveru… Uzmite, probajte, prvo da okusite, da vam se bombone oslade, kao što su se osladile svakom ko je okusio, da tražite još jednu, tek onda da vam kažem, dok se budete oblizivali, da su to bombone koje vole i mese Pigmejci. I da su one od zemlje! Jedini njihov tajni sastojak: Zemlja i Voda!

Dečji klikeri? Zemljani klikeri, pečeni na vrelom suncu, afričkom. Zemlja, voda, nekoliko kapi smole koja se luči iz nekog starog kvrgavog stabla duda.

Sve se to topi sa vašom… vašom! … pljuvačkom. Cela tajna! Ako postoji neki nepoznati substrat opojnosti, onda je to nešto protiv čuđenja. Pigmejci se nikad i ničemu ne čude. Čuđenje je znak oholosti, naše uobraženosti, da sve mora da bude razumevno, objašnjeno, da izgubi i poslednji talog tajne.

Valjda da se pokaže koliko smo umni, razumni. Volter veli: “Na kraju Razum ipak bude u pravu, uvek! ”Šipak! Jer, isti nas taj Razum, na kraju, uči da je razum nemoćan… U tome je, dabome, u pravu. To je paradoks, kvakina kvaka.

 

Odavde, iz sanatorijuma Raspopović, sam izišao, a zašto sam se ovamo vratio, bog će znati, ali ne verujem da će mi objasniti. I ne pitam. On me vodi, ja ga poslušno sledim. On me, evo, savetuje da ispričam, u najkraće, koliko je moguće, dok još imam vremena, moj život, Njemu u slavu.

Stari doktor, zvali smo ga – Gospodin, je pretvorio Sanatorijum u Dom za napuštenu decu. Njegova jedinica, miljenica, ćerka, Olgina majka, umrla je na porođaju. Nije bila udata, studirala, ludirala se po Parizu, volela se sa nekim Kubancem, čuvenim čelistom… Nisu bili spremni, ni nadareni dobrotom, da budu roditelji… Stari Gospodinje prihvatio posmrče, unučicu, i ugasio zapusteli Sanatorijum… Poslednji Raspopović je od kuće napravio Dom za napuštenu decu. Zašto? Nije morao nikome da polaže račune. Ostavio je zagonetnu, pametnu pouku, pozdrav: I bez sreće možeš biti srećan! 

Ne dopadaju vam se pigmejske bombne? Niste se još usudili da probate? Plašite se Sreće – plašio sam se i ja. Sećanje na Sreću širi mutni osećaj tuge, iščekivanje Sreće je ispunjeno strepnjom i nadom… Prethodna, prošla sreća, i buduća, skora, obećana sreća su samo senke Sreće. Sreća je sad, sad! Sad, dok se bombona kotrlja u ustima, lepi uz nepca, dok se natapa, rastapa i stapa sa vrućom sluzokožom, gubi u žlezdama… Sad! Nestaje sa vremenom.

Pokušavam… a ne umem… da vam prevedem ono što mi je ta malecka, mirišljava ženica kazala, pokazala… Ovako!

 

ADAM crta po vazduhu neke arabeske… Prstima pravi kružiće, povezuje ih uzamišljeni lanac… Koji ne može da se rastrgne i pokida.

 

Doveli mi u bolnicu dve bliznakinje. Pigmejke! Idioti! Lovili ih kao zverčice za zoološki vrt. Posmatrao sam iz prikrajka. Ah, kako su se samo smejale i radovale, jedna drugoj bištile kosu, češale iza uha, golicale.

Kada sam se pojavio – ovako nasmejan, srećna budala – uplašile se, drhtale. Tražio sam da ih, odmah, vrate onamo odakle su ih oteli – u buš, njihovoj kolibi, njihovom dvorcu. Proveo sam tri nedelje sa Pigmejima, njihovim rođacima. Kao Guliver među patuljcima. Isprva sam pomislio – ovako visok i moćan, možda im ličim na boga! A onda sam otkrio da je njima lepo ono što je malo, a ružno ono što je veliko. Ne ličim im na lepotana – kamoli na boga – nego da sam neskladna, neka nepregledna nakarada, rugoba… A to što me gledaju milo, nije zbog toga što mi se dive, ili što me se plaše, nego zato što me sažaljevaju. Dabome, njihovi bogovi, njihovi lepotani i lepotice, junaci i ideali su neki još sitniji Pigmejci. Oni se svojih malih bogova ne plaše; oni ih vole! Sve je kod njih kako treba, kako im valja da budu srećni – ne čuvaju Pigmeje njihovi bogovi, Pigmeji čuvaju i vole svoje bogove.

Njima je sreća navika, običaj, i bez sreće srećni, usput.

Pitao sam koja je najlepša u bušu, doveli mi jednu devojku. Njihova princeza! Sve njihove devojke su princeze!

Njena koža! Narandžasta, hladna, glatka. Potpuno nepoznat osećaj dodira, miluješ najfiniji somot, malo vlažan, ovlaži se tvoj dlan, ali ne i koža koju dodiruješ. Neko nejasno, neodoljivo, prijatno gibanje pod prstima, jagodice prstiju se gube, nestaju, tonu, kao u nekom pesku, vlažnom… Ne znam, moja Alma kaže: tako osećaju vrhovi prstiju kad dodiruju klavirske dirke, nejednako se potapaju u tonove… Ja sam dermatolog, držao sam, milovao, najlepše ženske šake, dodirivao najnegovanije kože… Ovo je nešto drugo.

Deseto! Pigmejska princeza je divno mirisala. Poslužila me bombonama.

Rekao sam: Adame, uzmi!

Ono što se dogodilo zatim, nizalo se samo od sebe. Ako u tim bombonama ima nečeg opojnog, onda je to sastojak koji deluje na naš osećaj za čuđenje. Probudio sam se u zoru, nezačuđen! Ovde mi, preko grudi – mala princeza!

Možda tamo, u Kamerunu, imamo sina. Naš sin, moj sin… Lepi kepec?

Ružni gorostas?

Možda ću, jednom, imati snage da ga potražim, da ga vidim… Uskoro…

 

ADAM govori, ali sve promuklije, teže, škripi dušnik, znoji se. Ipak, osmehuje se, bez grča. Iz beržere ustaje ALMA, prilazi, pomaže mu… U rukama joj mala muzička škrinja, kad se otvori poklopac – “Mala noćna muzika”…

 

Gore, nad njima – vertep. Malo zvonce u tornju crkve slabašno zvoni, ali se, nekako, upari i uklapa sa Mocartovim prvim taktovima “Male noćne muzike”… Zvezda repatica mine preko neba.

 

Prolog peti

ALMA

MUZIČKA KUTIJA, MALA NOĆNA MUZIKA

 

Ispod vertepa. Kuća Raspopovića.

ALMA, u rukama joj izrezbarena muzička kutija, zatvori poklopac, utihne “Mala noćna muzika”. Lagano, starim ključem, ALMA navija opruge mehanizma malog kućnog vergla.

 

ALMA:

Svako veče, posle molitve – klečali smo na golim smrznutim kolenima i molili: “Legoh spati, Boga zvati, i anđele prizivati… Bog se desi na nebesi, nebesa se otvoriše… Anđeli se pokloniše, Hrista Boga zamoliše: kad ja legnem, kad zaspim, da nikakvo zlo ne snim… ” -stari Gospodin bi otvarao poklopac kutije… U san ih odnosila Mocartova “Mala noćna muzika”… sve dok se ne bi opustila i poslednja opruga mehanizma. Gospodin je sve vreme sedeo u naslonjači. Ustao bi, obišao svaki krevetac, pomilovao svako dete i proverio da li je zaspalo… Onda bi zaklopio škrinju. I dugo je navijao ovim ključem… Ovako.

Kao svoju zalogu, ALMA daje gledaocima – muzičku kutiju, da je razgledaju. Ko poželi, može i da je otvori… Muzička kutija ide iz ruke u ruku…

U ovom salonu, zvali smo ga – spavaona, spavalo je nas dvanaestoro, sedam devojčica, pet dečkića… Ja sam ležala u krevetcu izmedju Olge i Vide… Ovde, bliže prozoru… Napolju je bio veliki razgranati pitomi kesten… Isti kao ovaj, možda baš on… Ili njegov sin? Možda kesten devojčica? Kestena?

Nežno, južno drvo, mraz ga zimi izmoždi, ali se svakoga leta ponovo obnavljao… Isti pitomi kesten, drvored pitomih kestena…

Volim da me pitaju: imate li sestru, brata? Da bih mogla da se pohvalim: šest sestrica, petoricu braće! Da ih nabrojim, kao pesmicu: Senka, Zaga, Olga… Lonja, Koča, Mića, Vida, Bisa, Gara… Golub i moj Adam Crnogorac!

Svi smo, hvala Bogu, živi i zdravi, celi ljudi… Samo je Golub odleteo… Jednog jutra… Bila je zima, kao sad… Gospodin je probdio pored njegove postelje celu noć. Onda je otvorio prozor, širom… Mraz je hrupio u našu spavaonu… Ležale smo zgrčene, cvokotale… “Odleteo naš Golub”, rekao, uvio ga u plahtu i odneo… Pevali smo nad Golubovom humkom u porti. “Gospode, primi ga u tvoje toplo naručje… ” Pevala sam i ja. Praznik je… Moramo verovati u čuda. Da li ću umeti da opišem kako je bilo?

Radije bih vam to odsvirala, na harfi… Čini mi se, da bih to sad… večeras, uoči Praznika… ovde, blizu Izvora šopot-vode… umela. Čuda su osnova svakog živog života. Nije dovoljno verovati u čuda koja su se dogodila nekad, u ono davno Davno, moramo verovati u svakodnevicu čuda… U skoro veliko čudo… Kad god život… koji je i sam neprekidno čudo… posrne i klone u očaj, čudo je tu da ga obnovi. Zbog toga sam tražila od Adama da dođemo, da se vratimo ovamo, preko mora… Moj sin Lazar našao ikonu, šopot voda će mu isceliti oči… Znam! Verujem! Moj Adam… Adam je bolestan…

Ja sam bila gluvonemo dete… U dom su me doneli kad sam imala samo nekoliko meseci… Nisam mogla ni da jecam, ni da cvilim… Ni da plačem, kao druga deca. Ni da kašljem. Ništa! Mrak. Strašna, nepodnošljiva, gusta, mukla tišina… Bruj krvotoka, šum disanja, drhtavica… Beskrajna vrtoglavica.

Nisam mogla da zaspim… Nekoliko godina… prvih godina! … bez trenutka sna! Slatkog sna! Nisam ni znala šta je san. Moje sestrice su molile: “Legoh spati, Boga zvati..  ” I ja sam klečala… kao one… sklapala dlanove… kao oni… ali sa mojih usana se nije uznosila molitva… Ali, Višnji čuje i nečujno. Odlazili su u san sa Malom noćnom muzikom iz te kutije, što je sad u vašim rukama.

Otvorite poklopac, molim vas…

Onaj, u čijim se rukama bude zatekla muzička kutija, otvoriće, valjda, poklopac; čuće se, opet, nekoliko taktova Mocartove “Male noćne. ”

Ja je nisam čula… Ulazila sam u beskrajnu noć, u beskranu vrtoglavicu, još jednu… Jedno sam umela da “predem”, kao mačkica… Ko je umeo to da čuje… Olga je čula; ona je, takođe, umela da “prede”, ovako… Ponekad smo spavale zajedno, u istom krevetcu… Sećam se, jednom, kad je nju bolelo uho… Držala sam svoju šaku na njenom uhu, cele noći… Spavala je… Ne sećam se vrtoglavice…

ALMA

…zuji, bruji, “prede”, neki čudan, gust, mumlav, a melodičan ton koji se može varirati raspoloženjem, izlazi iz nje. Smeje se…

Razumete? Neki put tako, mačeći, razgovaram i sa Adamom… I telefonom, preko okeana… Kada hoću da mu kažem nešto važno… Da ga volim, na primer… Ili nešto o našem sinu, Lazaru, o njegovoj bolesti… Sad kad smo se, sad, posle toliko godina, srele, Olga i ja smo se site narazgovarale, “predući”.

Dve stare mačke, kao dve mace, nekad.

Tako je bilo sve dok naš Golub nije odleteo. Imali smo u Domu i mali hor… Pevali su… Oni. Kažu da je Golub imao divan, kristalni, heruvimski glas… Ja ga nisam čula. Stajala sa strane i “prela”… Ali, onog jutra kad je Golub odleteo, stala sam i ja u hor i – pevala, u sebi… Molitva je izlazila iz mene.

Na onom mestu gde se uvek uzdizao, uznosio Golubov solo… “Aleluja”… kada su svi, sa bolom, očekivali strašnu, neprebolnu prazninu, provaliju… jer naš Golub je odleteo… stari Gospodin je prestao da diriguje, klonule mu ruke… Ali, čulo se: “Aleluja”… Pevala sam ja!

“Deco, naša Alma peva! ”, rekao je stari Gospodin… Čula sam! … i nastavio da diriguje… Pevali smo… Čuo nas Golub, tamo u Gospodovom naručju…

Čudo? Nije čudo, milost Božija. Imala sam četiri… možda četiri stotina četrdeset četiri godine… Te noći sam prvi put zaspala. I sanjala! Harfu!

Bezbroj zategnutih, raznobojnih žica…

Za Bogojavljenje… čekali smo da se Nebo otvori… ujutru su nas pod posteljom čekali krišom potureni pokloni.

Stari Gospodin je svakom detetu sam birao poklon… Ja sam dobila jednu staru citru, koja je, ko zna otkad, čamila… nema, kao ja… na tavanu stare kuće. Ujutru sam čupkala žice na citri, kao da berem kupine. Svirala sam! Godinu dana kasnije Gospodin me je odveo u Beograd… Tada sam prvi put videla pravu harfu… Bila je veća od mene… Uspinjala sam se na prste da dohvatim gornje žice. Mogla sam da se verem po harfi… Bila sam čudo od deteta… Sa devet godina svirala sam prvi koncert! Nesita muzike! Trebalo je tonovima ispuniti onu ogromnu pustinju tišine, i nesanice… zaustaviti, utrnuti onu vrtoglavicu… napuniti prazni zaborav… osvetliti i obojiti onu pomrčinu, gusti mrak u pećini u kojoj sam odćutala cvokotavo detinjstvo…

Više ne sviram, odavno… Od kako smo se Adam i ja skrasili u Kanadi, prozračnoj zemlji, sviram samo na svadbama! Kada me pozovu… Volim da me pozovu. Dali smo oglas: “Čuvena harfistkinja rado svira na svadbama… Besplatno… Sopstvena harfa… I prevoz! ”

Nosimo i poklone mladencima…

Novaca imamo, hvala Bogu. Adam je stekao prilično bogatstvo, ne možemo ga potrošiti… Sad namerava da ovde, zajedno sa Lonjom, oko česme šopot- vode naprave divan vrt… Ne znam da li vam je Lav Nikolajevič pokazivao planove njegovog oca…

Nadala sam se, radovala se da ću svirati harfu… posledji put… na svadbi našeg sina…

Zagrcne se, zbuni, zamuca… U rukama joj muzička kutija – vratila se od gledalaca –odškrine poklopac škrinje, ali odmah prekine prve taktove “Male noćne… ” Zaklopi škrinju.

Ne plaši se, Alma, reci mu… Moraš!

Gore, božićni vertep… Kao da se zvuk zvonca sa tornja crkve opet upario sa Mocartovim tonovima.

 

 

Prolog šesti

SVETLANA 

“NEŠTO LEPO”, BOŽIĆNO IZDANJE

 

Ispod vertepa. KućaRaspopovića.

SVETLANA sa svežnjem šarenih, ilustrovanih novina, tabloida. Praznični, božićni broj revije ”Nešto lepo”.

 

SVETLANA: Već sam čula sam kakome zovu: Princeza od Kiča! Znam, znam! Tako su me prozvali zavidljivice i zavidljivci, pakosnice i pakosnici… Njima u inat podpisujem se nasleđenom titulom, punim ličnim i porodičnim imenom:

Kneginja Svetlana Ljvova Gajeva! Redovno pišem u ovoj reviji, koja se na srpskom zove “Nešto lepo”, a koja, pod tim istim, slatkim, i mirišljavim! , naslovom izlazi na devet jezika: francuskom, španskom, italijanskom, engleskom, nemačkom, ruskom, arapskom, grčkom i srpskom! Esperanto!

(Naslov “Nešto lepo”, brzo, kao kolporter, izvikuje na svakom od ovih jezika. )

Praznici su na pragu, valjda su ljudi… deca… zaslužili “nešto lepo”…

Ako nemate novca za skupe poklone, sastavite božićnu priču. Priča je najlepši poklon; i onome kome se priča, i onome ko priča…

Kao svoju zalogu, SVETLANA deli gledaocima nekoliko primeraka revije “Nešto lepo”, da pogledaju, uzgred pročitaju, makar naslove i – pomirišu.

Jer su ove novine pafemisane! Amarige de Givenchy! Praznično, božićno izdanje… Božićne priče su nekad pisali najbolji pisci… Dikens, Dostojevski… Andersen, Selma Lagerlef… I sam Šekspir! Nije propuštao da za Tri kralja, za Dvanaestu, Bogojavljensku noć ne udesi “nešto lepo” ili “kako god hoćete”, “what you will”, makar neku radosno-tužnu, tužno-radosnu “zimsku bajku o duhovima i kepecima”, “TheWinters Tale”. Pisali su i naši… Simo Matavulj, Ćorović… I Njegoš!

Ipak, najlepše božićne priče nisu napisane, one se pričaju… O praznicima smo svi lepši i bolji, kao iz priče… To nas Priča priča… po svojoj igri i slobodi. Samo je pustite neka se razigra… Začas ćete se i sami naći u kovitlacu započete Priče, kojom više ne možete da upravljate… Ona će vas uvući usvoj vir, ali ne plašite se… Nema sreće bez vrtoglavice…

Zašto su baš mene od onoliko slatkorečivih beogradskih novinara i pisaca izabrali da pišem “nešto lepo” za “Nešto lepo” ne znam, mogu da samo da nagađam. Pisala sam o Šopot vodi, o našoj kući u Banji, o Sanatorijumu i Domu za decu bez roditelja, o kome se zavetno i brižno, kao najnežniji otac, starao moj pradeda, doktor Jakov Raspopović, poslednji Raspopović.

Nisam pisala u slavu još jedne ugasle srpske porodice, nego zato što znam da i jutros, danas, noćas, u ovaj studeni Božji blagi dan, luta po Srbiji nebrojeno mnogo, na desetina hiljada, dece bez roditelja, čitav jedan dečji narod… Ili su, nesrećnici, izginuli u ovom našem odvratnom ratu… ili su, nesrećnici i nesrećnice, podivljali i utekli u nedođiju, u pakao, od sopstvene dece, od Boga… Pisala sam o dvanestoro štićenika Doma Raspopović, dvanestoro malih, mucavih apostola pozajmljene dobrote, da, ako ikako mogu i umem, ohrabrim, makar za Božić i Bogojavljenje, tu promrzlu decu… da će se i oni… baš kao doktor Adam Crnogorac… ili moj otac… uzdići i uzvisiti do Sreće i Spokoja.

Kneginja od Kiča? Ko čita kič, piše kič, živi kič, sanja kič… Događa mu se kič. Sa mnom se ovih dana dogodilo nešto zaista čudno, kao u prazničnoj priči… Za “Nešto lepo”sam pisala legendu, koju samu detinjstvu slušala od svojih roditelja o čudotvornoj ikoni osmehnutog Svetog Spiridona. Pisala sam ono što sam znala: o Izvoru šopot vode, o živopiscu Živku Pavloviću iz Gradišta, o čudesnom izbivanju i lutanju ikone, besputom, kroz Bugarsku, do pristaništa u Odesi, i povratka na suđeno joj mesto –u Kapeli nad virom šopot vode. I kako je čudotvorna ikona sastavila moje roditelje, Olgu i Lonju.

Bez nje ne bi bilo mene! I kako je ikona… činilo se – zauvek… nestala u brodolomu… A onda sam… u avionu iz Madrida za Pariz, upoznala-Lazara!

Vraćala sam se sa jednog, smešnog, operetskog skupa… Pod pokroviteljstvom španskog kraljevskog Protokola, uz popriličnu novčanu i medijsku pomoć japanske firme “Micubiši” i Pariske, internacionalne redakcije “Nešto lepo”, bio je upriličen skup nekadašnjeg, razbaštinjenog, plemstva iz razvaljenih istočno-evropskih zemalja. Skupu sam prisustvovala u dvostrukoj ulozi. Na poziv Protokola, kao kći kneza Lava Nikolajeviča Gajeva… Kneginja. Princeza od Kiča? Kako vam drago, ali naše prezime se zaista pominje u osnovnom izvorniku ruskog plemstva – Karamzinovoj “Istoriji Rusije”… I kao akreditovani novinar revije “Nešto lepo”…

Lazar je putovao u Pariz na još jedan, uzaludan, pregled očiju… U putnoj torbi nosio je ikonu Svetog Spiridona! Na sedištu pored njega sedeo je – Princ Nikola Drugi, unuk poslednjeg kralja Crne Gore, Nikole Petrovića. Njegoš! Lazar mu je pokazao ikonu i raspitivao se za adresu nekog dobrog restauratora u Parizu.

Mili moji, u tome i jeste tajna Božićne priče! Priča priča vas… Odjednom ćete se… ko zna gde… možda u avionu, kao ja… naći usred nezavršene priče. Zavolela sam tog mladića, skrivenog iza tamnih naočara… Sastavio nas nasmejani, plavooki Sveti Spiridon Čudotvorac… da zajedno nastavimo božićnu priču o Izvoru šopot vode.

(Znam ja… kao što i vi znate… da živim samo u ovoj, slučajnoj, nejasnoj, prilično bezbrižnoj, još jednoj “praznoj” priči, izmišljotini vajnog pisca S. S. Ali, ni on više ne može upravljati našim sudbinama. Priča je kao san, priča jeste san! A snom se ne može upravljati )

Lebdeći vertep se lagano spušta. Da se spusti u Kapelu iznad Izvora šopot vode.

 

 

DRUGI DEO 

BEZ ŽALOSTI U OKU

 

(Skerco)

 

PRVA SLIKA

 

Pozornica u mraku. Samo gore, negde, lebdi onaj stari vertep, sa početka predstave. Žmirka žižak, blago, toplo žuto svetlo izbija kroz dveri Crkve. I iz staje. Sa zvonika se čuje slabašno zvonce. Nad vertepom zvezda repatica. Vertep se lagano spušta, kao sa neba, na scenu, koja se postepeno osvetljava.

Kapela nad Izvorom šopot vode, u restauraciji. Mrzli dan. Izvorište vode je operveženo i okovano ledom. Iz trograne lule česme kulja snažan mlaz vode. Izvor jako žubori tokom svake scene u kapeli.

U jednom zidu kapele, iznad Izvora, uređuje se mesto na kome će stajati ikona Svetog Spiridona, plitka, zasvođena niša, sa mermernom poličicom na kojoj neprekidno treperi žižak.

Pored vertepa su ADAM i KNEZ. Kao nekad, davno, kad su za vertepom, zajedno sa ostalom decom iz sanatorijuma, obilazili Banju i selo. ADAM grli KNEZA. Ushićen je vertepom, zagušen davnim uspomenama.

Sa strane stoje, gledaju ih, uživaju u sreći svojih roditelja, koja se razliva i na njih, SVETLANA i LAZAR.

 

ADAM

Lonja! Baćuška! Lepši poklon za Božić nisam mogao zamisliti. Lazare,

pogledaj! To je onaj vertep o kome sam vam pričao svake Badnje večeri.

Lonja! (Grli ga, ljubi )

KNEZ

Našao sam ga na tavanu. (LAZARU i SVETLANI. ) Napravio ga je naš stari

Gospodin… (SVETLANI. ) Tvoj pradeda… Jakov Raspopović. Sa vertepom

smo išli kroz Banju, od kuće do kuće… Pevali…

ADAM

Ispred nas je išao gajdaš… Deda Vlauca… Sa ogromnom šubarom, u bundi

opakliji… Mirisao je na vruću rakiju…

 

KNEZ

maršira oko vertepa, sastavi šake u trubu, oponaša zvuk gajdi – tu temu ćemo

kasnije lako prepoznati. ADAM mu se pridruži. Izvode, kao nekad, vertepsku scenu, kao dva

cara, dva mudraca sa istoka, Baltazar i Elhinor, došli da se poklone Novorođenom.

 

ADAM

“Gde je car Judejski što se rodio? Došli smo da mu se poklonimo i da ga

obdarujemo – zlatom, tamjanom i smirnom. ”

KNEZ

“A ko ste vi? ”

ADAM

“Ja sam car Baltazar sa istočne strane… ”

KNEZ

“Ja sam car Melhior sa istočne strane… ”

ADAM

“Videli smo zvezdu na istoku… Eno je! Ona nas vodi. ”

KNEZ

“Kuda vas to zvezda vodi, o vi carevi i mudraci sa Istoka? ”

ADAM

“Care i rode! U tvojoj zemlji, u Vitlejemu, rodiće se čedo od Matere čiste i

bezgrašne – Isus, čelovođa i Spasitelj… Idemo za zvezdom, gde se zvezda

zaustavi, onde će se roditi Spasitelj sveta… ”

 

KNEZ

upravlja zvezdom, šara repaticom po nebeskom svodu, dok je najzad ne zaustavi.

 

KNEZ i ADAM

pevaju neku božićnu pesmu, dok SVETLANA i LAZAR gledaju, malčice u

čudu, dvojicu ozarenih ljudi…

 

ADAM (SVETLANI)

Bili smo maskirani kao carevi i mudraci… Ja sam bio Baltazar, tvoj otac – Melhior.

KNEZ

Imao sam oko glave čalmu, kao indijski car, radža…

Sećaš li se, ko je je bio

treći car, Gašpar?

ADAM

Mislim -Koča. Zvani Glavonja. Konstantin… On je sad u Rusiji. Trebalo je

da ga zovemo… Imam njegov telefon… Došao bi…

KNEZ

Nije Koča. On je bio car Irod… Gašpar je bio Mića. Imao je piskav glas. Nije umeo da kaže r. “Jasam carrr Gašparrr… ” Sećaš se kad su mu onda spale pantalone? Video sam ga, pre dve godine… Sa novom mladom. Petom!

Bivšom Mis Jugoslavije. (Smeju se sećajući se starog druga. LAZARU. )

Naš drug je čuveni frizer. I on bi došao sigurno, samo da smo ga zvali da nosimo vertep.

ADAM

Vidite, deco, ovaj vertep je ukrasio naš stari Gospodin… Na Badnji dan smo išli s njim od kuće do kuće i igrali ovakvo pozorište tu u crkvenoj porti, ispred kapele… Ispred nas je išao deda Vlauca… on je ložio vatru u Sanatorijumu… sa gajdama!

KNEZ

imitira zvuk gajdi, maršira po kapeli, kao da svira gajde.

SVETLANA (LAZARU. )

Pisala sam o tome… Poslednji put u zimu 1950. Do tad im niko

nije branio,  ali tad se ukopistila neka učiteljica Divna, preterana komunistkinja…

Kao, doktor Raspopović tera decu da se mole Bogu, nosa vertep po Banji…

Uskoro su raspustili Sanatorijum… Deca porasla, pošla u školu, neke su razmestili po drugim domovima… A moj pradeda, stari Gospodin, je umro…

ADAM

Deco! Lonja i ja smo se dogovorili da napravimo isti ovakav Vrt oko Izvora i

Kapele. Kao na ovom vertepu… (LAZARU. ) Treba da vidiš te stare planove…

Lonjin otac je bio čuveni botaničar i vrtlar. On je zasadio onu aleju pitomih kestena… Stari Gospodin i on su imali divan naum, da naprave istinski Vrt gospodnji… Nije im se posrećilo. Ali, Lonja i ja ćemo napraviti Vrt!

(Grli KNEZA. )Hoćemo li Lave Nikolajeviču?

KNEZ

Da, da..  Ali, prvo moramo jutros da utoplimo kestene. Biće noćas strašan mraz… Vraga bi se oni održali tolike godine, da ih svake zime ne prigrevam, uvijam u krpe i stare novine… Kesten je nežna, osetljiva biljka… Biće!

ADAM

(Grli SVETLANU, poljubi se )Dečice, živećete u Vrtu! Volim te kao da si mi rođena kći.

KNEZ (Grli LAZARA)

Radujem se, mladiću…

ADAM (SVETLANI )

Oduvek sam želeo da imam ćerku, nije mi se dalo… Svejedno, dobiću snaju… (Teatralno, kao u prosidbi ) O, Vaša svetlosti, mila kneginjice, pristajete li da pođete za jednog prostog Crnogorca, kome se ne zna ni đed, ako je uopšte Crnogorac. Moždaje Cigan… Kamo sreće da je Pigmej!

SVETLANA

(Prihvata šalu, u istom tonu ) Kad me sveštenik bude pitao hoću li da zadržim devojačko prezime, reći ću: Ja sam odsad Svetlana Adamović!

ADAM

(Zagrcne se od sreće, otad govori sasvim promuklo ) Kćeri moja! O kako će se Alma radovati!

LAZAR

Sneg! Hajdemo u naš Vrt, kneginjice.

Dvoje mladenaca istrče iz kapele, na sneg.

ADAM

Lazare, donesi naš poklon za čika Lonju. (SVETLANA i LAZAR odu )

Iznenadićeš se… Alma se setila.

KNEZ

Šteta što naše matore devojčice nisu sa nama… Olga je poslednjih dana vrlo nervozna. Uzbudio vaš dolazak, guše je uspomene i sećanja… Teško se kreće, ima neke probleme sa kičmom, ali neće nikako da se leči… Ovde u staroj kući nam je divno, ali vlažno… Predlagao sam joj da idemo na more, mogli smo da kupimo lepu kućicu u Herceg Novom…

ADAM

Eh, žene, žene… Alma opet ima vrtoglavice, kao nekad… Ne znam, nekog

uspomene bole, mene raduju…

Zakašlje se, guši… Odlazi do česme, punim šakama pije studenu šopot vodu.

KNEZ

Adame! Nemoj!

ADAM

Napravićemo im Vrt, kunem ti se… Imam dovoljno novaca…

KNEZ

To ne zavisi od para, moj Adame. Napravićemo Vrt! Hajde, idemo u kuću.

Ne smeš, Adame…

ADAM

Lonja, Lonja… Ja sam car Baltazar, video sam zvezdu na istoku, došao

sam ovamo, da se još jednom poklonim… i napijem ledene šopot vode…

KNEZ

(Odvraća ga od vode) Ja sam car Melhior, care Baltazare, hajdemo kući na vruću rakiju…

ADAM

Lonja! Ja sam, na žalost, lekar…

KNEZ

Dosta, dosta! Baš zato što si lekar ne bi smeo da imaš poverenje u lekare i

medicinu. (Odvrati ga i odvoji od vode )

ADAM

Lonja, voleo bih da umrem “bez žalosti u oku”… Da proživim i tu vajnu smrt kao sve što sam proživeo, radosno… Pigmejci su mi objasnili: nije Smrt sa one, nego sa ove strane života… Pripada životu. Razumeš, Lonja?

KNEZ

Ako hoćeš, dovešćemo i Pigmeje ovamo. Kad budemo uredili Vrt.

ADAM

(Govori sa najvećim naporom, krklja) Zar mogu dve – tri slučajne gluposti… kao što su mrzovolja, bolest… ili Smrt sama… da pokvare, zaprljaju, ismeju i izbrukaju onu nepreglednu Sreću života? Glupo bi bilo, odvratno, da čovek koji je živeo srećno, ljudski, krotko čedo božje, i radosno, slaveći boga i njegov znak – život… “bez žalosti u oku”… umre mrzovoljan… To bi sve poništilo. Neću! Smrt nema nikakvu ideju. Život je makar Nešto… Smrt je Ništa.

Vraćaju se SVETLANA i LAZAR.

LAZAR donosi poklon za KNEZA. Gajde! On pokušava da namesti gajde i dune u pisak svirale.

LAZAR

Gospodine, kako se ovo namešta?

KNEZ

Gajde! (Zgrabi gajde, stisne ih, duva. Razliju se prvi tonovi )

ADAM

Deco, možemo u vertepe… Ja sam car Baltazar, video sam zvezdu na

Istoku, došao sam da se poklonim…

Zapeva promuklim glasom dečju božićnu pesmu. KNEZ duva u gajde. LAZAR zagrli SVETLANU.

 

 

DRUGA SLIKA

 

Kuća Raspopovića, stara, udobna, raskošna za naše prilike. U kaminu pucketa cerovina. Napolju mraz. Pored kamina majka i kći, OLGA i SVETLANA. Otvore se vrata, u kuću hrupi, zajedno sa vetrom i pramenom snežne mećave, KNEZ, veseo čovek sa gajdama. Može  li se na gajdama prepoznati tema neke klasične stvari, na primer: Dečja simfonija J. Hajdna? Bilo bi zgodno, ako ne može ne mari, dobro će doći neka vlaška melodija, puna ritma.

Domaćin, muž, otac – Lav Nikolajevič Gajev, pravi ruski KNEZ! – korača, maršira kroz kuću; žena i kći ga gledaju sa obožavanjem. OLGI u krilu okovani kovčežić u kome se čuvaju porodična dokumenta, tapije, nakit, odlikovanja, važni papiri, svedočanstva, fotografije… Po podu, razbacane šarene ilustrovane novine, tabloidi, revijska moderna štampa.

 

SVETLANA

Pravi KNEZ!  Nas dve smo dve najsrećnije žene na svetu. Niko nema

boljeg oca od mene, ni boljeg muža od tebe. Trebalo je samo da ih

vidiš na okupu. Slatka opereta – prinčevi i princeze, grofovi s koca i

konopca, baroni minhauzeni, prava bulumenta. Nekadašnje plemstvo iz

Rumunije, Moldavije i Ukrajine, Bugarske i Srbije, Rusije… Svi na

jednom mestu! Buvljak pod pokroviteljstvom japanske firme Micubiši!

OLGA

Nisu ti Japanci budale. Makar u jednoj od tih zemalja vratiće se kralj

na presto; neće zaboraviti dobrotvore iz Micubišija.

SVETLANA

Putujući karavan. Ove godine u Madridu, dogodine u Marijenbadu.

Imamo poziv, moraš naterati tatu da pođe.

(Još uvek se, odnekud iz kuće, čuju gajde, malo tiše, čuće se tokom celes cene)

SVETLANA

Da je Lonja pristao da pođe sa mnom ne bi ga pustili da se vrati

kući. Zadržali bi ga na dvoru. Primio nas kralj – zgodan i jasan

čovek, lepši nego na fotografijama.

OLGA

Nije se radovao što si išla u Španiju.

SVETLANA

Ali, ti si želela, priznaj! Koja majka ne bi poželele da joj se ćerka nađe u dvorcu, u društvu plave krvi? Koji novinar bi propustio takvu priliku? (Mnogo novina i šarenih tabloida sa reportažama i fotografijama sa godišnjeg susreta raščinjenog evropskog plemstva. )Mama, nas dve smo zaista kneginje!

(Smeje se, izmotava. OLGA je zamišljena, nervozna… Prebira po svom kovčežiću)

OLGA

Nisi smela da se tako potpisuješ, znaš gde živimo? Kneginja Svetlana

Ljvovič Gajeva?!  Tata će se naljutiti kad bude pročitao.

SVETLANA

Neće? Prvo, Lonja nikad ne čita novine, pogotovo ne budalaštine u kojima ja pišem. Drugo, on se na mene ne može naljutiti. Treće, pa zar nisam princeza? Lonjin rodoslov je tamo jedini bio neosporan. Gajevi su zapisani u Karamzinovoj “Istoriji Rusije”… A tata je imenjak dvojice najčuvenijih Rusa: Lava Nikolajeviča Tolstoja, iz Jasne Poljane… I Lava Nikolajeviča Miškina, iz “Idiota”… Pa to je sve samo šala, mama. On to najbolje zna.

Jer, jedino je on pravi, istinski KNEZ.

(Poslušaju gajde )

Misliš da će mi se zavrteti mozak? Ne poznaješ me, Olga. Ja sam sasvim na mog milog oca – KNEZA kome nimalo nije do kneževstva. Svi su se tamo čudili što se krije.

Ne znam odakle su saznali da je živ. Adresu su dobili čak iz Buenos Airesa.

Koga mi imamo tamo?

OLGA

Priče, priče… Ruske skaske! Lonjin otac, Nikolaj Vasiljevič Gajev, KNEZ takođe, je pred rat otputovao u Francusku, odatle u Afriku! Luda botanika, luda glava! Nemci su torpedima potopili brod. Nikad se nije javio. Lonja nerado, retko priča o ocu. Ostavio ih je same, Lonja je imao samo četiri godine…

OLGA

ćuti, zamišljena, prebira po nakitu i papirima.

SVETLANA

Šta je s vama, kneginjo?

OLGA

Je li tamo bilo zanimljivih muškaraca?

SVETLANA

Nijednog ko bi mogao da me odvrati od mog novog momka. Zaljubila sam se, Olga. Sve me svrbi, drhtim kad pomislim na njega.

OLGA

Sanjala sam da te prosi neki španski princ. Svet je pun zgodnih muškaraca.

SVETLANA

Samo je jedan Lazar Adamović Crnogorac! Jesi li primetila koliko mnogo liči na našeg Lonju? Isto tako zanesen, odsutan, a veseo… Oni su zaista vrlo zanimljivi ljudi. Koliko se doktor obradovao poklonu! On i Lonja su nam igrali ceo vertep. Dvojica mudraca sa Istoka… Car Melhior… Car Baltazar…

Divni ljudi, zajedno ste odrasli u Sanatorijumu. Opet zajedno posle toliko godina! Okupljeni oko naše ikone! Na Božić! To mora da je neki znak. To ne može biti slučajno.

OLGA ispusti kovčežić, sve se prospe.

SVETLANA hoće da pomogne majci, ova je odgurne.

OLGA

Ostavi, sama ću.

SVETLANA

Mama, šta je s tobom? Nešto kriješ od mene?

OLGA

Obećaj mi da ćeš prestati… da ćeš raskinti sa Lazarom.

SVETLANA

Zašto? Nije plemićskog roda? Mama, on je Crnogorac! Svako od njih je čegović, u devet pasova! Sin doktora Adama Crnogorca! U podgoričkoj “Pobjedi” već mesecima izlaze bezbrojna pisma u kojima se najveća i najčuvenija crnogorska bratstva otimaju za čuvenog doktora koji je odrastao u domu za siročad u Raspopovića sanatorijumu. Lazar se dobro zna sa poslednjim crnogorskim princem Nikolom Drugim. Upoznala sam ga u avionu.

OLGA

Preklinjem te!

SVETLANA

Volim ga.

OLGA

Gospode! Ne smeš da ga voliš… A moraš, moraš da ga voliš. Jadno moje

dete.

OLGA zaplače, SVETLANA je zagrli.

SVETLANA

Mama, šta je sa tobom? Da pozovem tatu? Lonja!

OLGA

Ne! Ostavi ga nek svira. Dete moje, dušo moja, moram nešto da ti priznam.

Pogledaj ovu fotografiju.

 

Odnekud se čuju gajde, SVETLANA razgleda fotografiju, na njoj… šteta što ne vidimo…OLGA i ona, kad je bila mala, u dečjim kolicima. Pored kolica krupan, naočit gospodin, reklo bi se odmah – Crnogorac!

 

SVETLANA

Ovo si ti, a ova beba u kolicima -ja. Bože, kako si ti lepa žena, prava

kneginja! Ako je ovaj gospodin pored tebe?

OLGA

Adam Crnogorac.

SVETLANA

Lazarev otac! Kako ga odmah nisam prepoznala. Taj nos, to čelo… Tad

je nosio brkove… Baš su mu lepo stajali. Reći ću mu… Lazar nimalo ne

liči na oca. Zamisli Lazara sa brkovima! (Smeje se. ) Pa ja više ličim na

njega. Pogledaj tu kuku od nosa.

OLGA

Tvoj otac.

SVETLANA

Olga, ti si poludela.

OLGA

Dok sasvim ne poludim moram ti sve ispričati.

SVETLANA

Nemoj!

 

Slušaju gajde, KNEZ izvodi neku bravuru na gajdama. OLGA podigne pogled, gleda ćerku, još jednom potvrdi, zaplače… SVETLANA uspe da ostane pribrana, u ruci joj fotografija.

 

SVETLANA

Zna li on?

OLGA

Ne zna. Niko ne zna. Svaka žena zna, oseti trenutak začeća… Božja

sekunda, nebo se nad tobom odškrine, i zatvori. Jedan, samo jedan tren,

mrak, miris neki, kliktaj… I moja najveća sreća – ti!

SVETLANA

Kako si mogla tolike godine da živiš u laži?

OLGA

Kunem ti se, niko nikad nije više voleo nekog čoveka koliko ja volim Lonju.

SVETLANA

Reci mi da to nije istina.

OLGA

Neka idu, što pre… Zašto su se vraćali? Ti si kriva. Raspršili smo se pre

toliko godina po belom svetu, ti si nas svojim pričama o ikoni Svetog

Spiridona ponovo skupila. Sve se odjednom vezalo u čvor. Neka idu. Sve

će opet biti kao pre.

SVETLANA

On je… Lazar je, dakle, moj brat?

 

Spopadne je histeričan napad jecaja, koji se smenjuje sa histeričnim smehom.

 

SVETLANA

I ja nisam ruska kneginja, nego crnogorska odiva! Gospode, kao u nekoj izvrnutoj, naopačke grčkoj tragediji. Tata nije moj tata? Jesi li sigurna da si me ti rodila? Da me niste našli u kupusu? Lažna princeza! Prava kneginja od Kiča! Stižu me bruka i kazna što sam se ismevala sa lepuškastom Istinom. (Smiri se. ) Kako si mogla da živiš u tom mutljagu straha i laži?

OLGA

Samo nemoj reći ocu.

SVETLANA

Kome ocu?

OLGA

Lonji.

SVETLANA

Ja ne mogu da živim u laži.

OLGA

Reci mu.

 

KNEZ opet prošeta preko pozornice, uživa u gajdama. SVETLANA mu pojuri u susret, zagrli ga.

 

SVETLANA

Lonja, tatice!

KNEZ

Sine moj rođeni, jabuko moja!

OLGA zgrabi kovčežić, izjuri iz kuće, napolje, u mećavu…

KNEZ

Olja! Šta je mami? Da je nisi nešto uvredila? Olga je preterano osetljiva.

Ptičice moja, tvoja majka je najbolja, najčednija žena na svetu. A tvoj otac se pomalo razume u tri stvari: cveće, gajde i žene. (Pokazuje gajde. ) Nisu mogli bolje da me obraduju… Alma se setila koliko sam želeo gajde kad sam bio mali… Slušaj! Imao sam sreću, jabuko moja… to sam već jednom rekao? … baš lepo… imam najbolje gajde, najlepšu ženu i tebe! Olga!

SVETLANA

Ostavi je, nek se isplače. Svakoj ženi ponekad dođe, mora da plače. (Sama takođe plače ) Najbolje je tad ostaviti je na miru. Tatice, Lonja, ti si čovek sa onog sveta.

KNEZ

Plači, plači… Praznici su za plakanje.

 

KNEZ svira u gajde, neka prastara pastirska tema.

 

 

TREĆA SLIKA

 

 

Kapela nad Izvorom šopot-vode, u restauraciji. Niša u kojoj će stajati čudotvorna ikona Svetog Spiridona. LAZAR gore, na skeli. Silazi, upravo pošto mu je SVETLANA poverila dugo čuvanu tajnu. Njih dvoje su brat i sestra! Na ivici rodoskrvnuća! Izvor šopot vode grgori sve vreme, šapuće.

 

LAZAR

(U rukama mu ikona )Smeješ mi se, Sveti? Kakva klopka? Reci mi. (Silazi

sa skele, lagano) Šta ćemo sad, mila moja kneginjo? Gospode, kako da te

zovem? Sestrice? (Zagrli je ) Uvek sam želeo da imam sestru. Ali… vi ćete

zauvek ostati moja kneginja.

SVETLANA

Šta da radimo, Lazare?

LAZAR

Lakše je biti Crnogorac. Izgubila si jedno plemićko prezime – rusko, dobila drugo – crnogorsko. Ne znam samo hoće li nam to španski protokol… i Micubiši… priznati. Da ne boli, smejao bih se.

SVETLANA

Sve kao san. “Kneginjo, hoćete li zadržati vaše prezime ili uzeti prezime

supruga? “Ja sam od sad Svetlana Adamović! ”

LAZAR

Primećuješ kako se lelujam? Prazne reči, prazne misli… Odjednom neka

ogromna praznina.

SVETLANA

Sve je izgledalo odveć lepo i srećno da bi moglo da bude stvarno. Srećna deca srećnih roditelja. Manekeni sreće. Možda se to Usud igra s nama, da zamuti i pomete sreću… . Da te nisam srela, da se nisam zaljubila, sve bi ostalo zatrpano, zakopano u mojoj jadnoj majci, u njenom malom srebrnom kovčežiću. Mislila sam da se to događa jedino u rđavim romanima i nekom davnom pozorištu.

LAZAR

Moja sestra! Plašim se da te dodirnem, a opet… nešto me silno, a čisto, privlači vama, kneginjo.

SVETLANA

Gospode, sve tako krhko, kao od stakla, najfinijeg porculana, od živaca i

treptaja… Pomozi mi.

LAZAR

Otići ću. Zauvek… Imam jedan poziv iz Egipta. Mislio sam da ćemo

zajedno u Luksor.

SVETLANA

Misliš da tvoj odlazak može da promeni? Ne može! Mi smo brat i sestra. Jedan otac, dve majke, dvoje zbunjene dece… Pored najboljih roditelja – siročići… Kao oni crvići iz sanatorijuma Raspopović. I postoji laž! Do sinoć je o njoj znala samo moja majka, danas je znamo nas troje. A sutra? Šta će biti sutra?

LAZAR

Moja jadna majka to ne sme saznati. Srušio bi se ceo njen svet.

SVETLANA

Ne, ja to tati, mom slatkom Lonji, ne mogu reći! Gospode, oprosti mi.

Mrzim tvog oca… Mog oca… Prokleti Crnogorac! Gospode, zar moramo i

mi nastavljati da gajimo i čuvamo laž?

LAZAR

Ne smeš tako da govoriš o njemu. Ne poznaješ ga. Naš otac je, on je…

kako da kažem… on je zaista dostojan čovek.

U tom se pojavi “dostojni otac”, doktor ADAM CRNOGORAC; čovek, reklo bi se, malo priprost, pun sebe, drekne, promuklo.

ADAM

Dečice moja! Ah, da znate samo koliko sam srećan! Srce mi je ovoliko! Kad vidim va sdvoje, dvoje jagnjadi, pomislim koliko je Bog milostiv i nežan.

LAZAR

Oče, molim te, tiše, tiše… Boli me glava.

ADAM

O, vaša svetlosti, mila kneginjice! Drago dete moje. Uzmite od ovih

bombona… Zasladite se.

LAZAR

Oče, uzmi ti bombonu… I… ako možeš… malo ćuti. Slušaj. Gospode, kako

biti jasan? Ti si me učio da je laž bolest. Gospođa Olga je poverila Svetlani

tajnu koja ceo Svetlanin život… i moj život… preokreće. I ruši. Ti… ti si

Svetlanin otac.

SVETLANA

Recite da nije istina, da je moja majka luda, da je umislila neku noć u

Beogradu, u Studentskom domu u Zagrebačkoj ulici.

ADAM izvadi iz džepe punu kesu pigmejskih bombona, trpa u usta, jednu, još jednu i još jednu; ne treba mu mnogo da shvati, da se pribere. I da bukne od nove sreće…

ADAM

Gospode, nemoj! Zagušićeš me srećom. Ja sam najsrećniji čovek na svetu!

Imam najlepšu kćer i najpametnijeg sina. Hvala Ti, Gospode. Bojim se da

će me, na kraju, ovolika sreća srušiti.

LAZAR

Jesi li mislio na moju majku?

ADAM

Nikad ništa od nje nisam krio. Alma je koren moje preterane sreće. Pričao sam joj i o pigmejskoj princezi. Sve! Moja je duša prosta, kao u kakve bezazlene, rumene životinje. Deco moja, vas dvoje možda imate još jednog brata, divne glatke kože… Tamo, usred Afrike, juri antilope…

SVETLANA

Vi niste normalni.

ADAM

Dabome! Šta misliš, srce moje, kome se to osmehuje, kome namiguje Spiridon? (Uzme ikonu, namiguje Svetom. ) Idem da ispričam Almi. Ona se, ne znam zbog čega, nije radovala vašoj ljubavi. Toliko je želela da dođemo ovamo, na Šopot; a sad, kad smo ovde… ovde gde smo se oboje ispileli iz istog pologa… veoma je nervozna, drhti kao u groznici…

LAZAR

Oče, ti si… ti si čovek koji je toliko prost da ga niko ne može razumeti.

Nemojti, ja ću razgovarati sa mamom.

SVETLANA

Lazare, šta da radim?

ADAM

U čemu je problem?

SVETLANA

Dosta! Umukni, ti grozni, slučajni čoveče! Ja to Lonji ne smem reći.

ADAM

Reći ću mu ja. Lonja je moj najbolji drug. On i ja smo rasli i odrasli zajedno, kao neki blizanci. Stari Gospodin nas nije razdvajao. Dva lavića, uvek je govorio.

SVETLANA

Gospodine… Doktore… Vi ste… Oče, ti si najobičniji prostak.

ADAM

Hm! Sad se vidi. Da, zaista – moja ćerka. Rođena prostakuša rođenog

prostaka. (Zagrli LAZARA )Srećom, tvoj brat… moj sin je mnogo finiji od

nas dvoje. Od svilene je pređe, sasvim na majku. Gle! Drhti!

LAZAR odlazi. Začas ostanu sami SVETLANA i ADAM. On raširi ruke, da je zagrli.

ADAM

Dete moje, radosti moja!

SVETLANA

Ali, ja vas ne poznajem.

 

SVETLANA odlazi. ADAM uzme ikonu.

 

ADAM

Znam zašto se smeješ. Raduješ se. Višak sreće. Ne, ne podsmevaš se, ti to ne umeš. (Poljubi ikonu, nimalo pobožno, punim usnama) Nauči me, pomozi. Voleo bih da umrem osmehnut. (Kašlje, suvo, progovori sasvim promuklim, suhim glasom ) Bez žalosti u oku… Grlo, dušnik… Suši se… Znam, uskoro neću moći da govorim. Hoću li moći da se osmehujem? Kao ti?

 

Umiva se, halapljivo pije šopot-vodu iz zaleđenog izvora. Snažan žubor izvorske vode.

 

ČETVRTA SLIKA

 

Salon u kući Raspopovića, nekadašnja “spavaona” doma siročadi. ALMA, zavaljena u beržeru, zuri u tavanicu, u naručju joj muzička škrinja, nekoliko tonova Male noćne muzike, zatvori poklopac. LAZAR dolazi, okleva pre nego što joj se javi.

 

LAZAR

Mama.

ALMA

Nije trebalo da dolazimo ovamo.

LAZAR

Ti si to želela, tražila.

ALMA

Zbog tebe. Mislila sam da Šopot voda leči.

LAZAR

Tebi je pomogla.

ALMA

Ne leči dva puta. Ovde je bila velika spavaonica. Nas dvanestoro dece, siročadi, svako u svojoj jadnoj, znojavoj postelji. A noć duga, beskrajna. Pogledaj onu veliku rozetu gore. Rogljasta, kao neka zvezda. Pred zoru počne da se vrti, lagano, kolebajući se, čas na jednu, čas na drugu stranu… onda se… iznenada… kad ti se učini da više ne možeš da izdržiš… ni da zažmuriš… jer mrak je još strašniji… izukrštani, izlomljeni kvadrat počne da se vrti… u oba pravca, da svrdla i dubi po malom, mekom, bespomoćnom dečijem mozgu… Otrgnula bih se i otela iz nepodnošljive vrtoglavice i istrčala napolje, na česmu šopot- vode… Da se umijem. Tako sam se, svakog jutra, otimala iz ove, iste, nepodnošljive vrtoglavice. (Zažmuri ) Nije trebalo da se vraćam ovamo. Posle toliko godina – opet vrtoglavica.

LAZAR

Hajdemo na izvor, zajedno.

 

ALMA ustane. Brižno, materinski, gleda sina, dugo ga gleda, pomiluje ga po obrazu.

 

ALMA

Sine, nešto moram da ti kažem. Zaboleće te, znam… I obradovaće te…

Kad se sve stiša… Svetlana je tvoja sestra!

LAZAR

Ti znaš?

ALMA

Ko bi još mogao znati? Mislila sam da će to ostati večita tajna, ali od kako

se ona pojavila…

LAZAR

Ko mama?

ALMA

Svetlana. (Zagrli sina )Srećo moja, ona je tvoja sestra.

LAZAR

Znam.

ALMA

Tek sad vidim koliko sam bila bezumna… Morala sam to da ti poverim

mnogo ranije. Ali, bojala sam se da će to razoriti našu sreću… Ja Adama

zaista volim, volim… Volela sam ga uvek, punom ljubavlju… Moraš ga i ti

voleti, on je čudesan čovek, božji blagoslov… Naša… tvoja i moja…

najveća sreća. Bez njega bismo bili neki sasvim drugi ljudi… Bez nas bi i

on bio neki sasvim drugi čovek… Mi smo jedna od najsrećnijih porodica…

Ti ćeš ozdraviti. Znam to, osećam… Čim sam se oslobodila ove tajne, ove

neprekidne vrtoglavice… Osećam kako se pomeni razlivaju oproštaj i

blagoslov…

LAZAR

O čemu to govoriš, mama?

ALMA

On je više nego tvoj otac.

LAZAR

Ko?

ALMA

Adam.

LAZAR

Tata?

ALMA

Ali… on nije tvoj otac. Sad znaš.

LAZAR

Alma… Mama, hajdemo na česmu. Da se umijemo hladnom vodom,

oboje…

ALMA

Razumeš li? Vaša ljubav je nemoguća. Svetlana je tvoja sestra.

LAZAR

(Uzme joj muzičku kutiju. Pomogne joj da ustane iz beržere, zagrli je ) Jesam li ja tvoj sin? Bar nešto da smo načisto.

ALMA

(Poljubi ga ) Čedo moje.

 

Odlaze.

Kapela nad Izvorom. Snažan žubor šopot vode. ALMI pune šake vode studenice. Led okiva izvorište vode. U kapelu prolazi KNEZ.

 

KNEZ

Dobro jutro, Alma. Dobro jutro, sine. Došli ste da se pozdravite sa Svetim Spiridonom? Da vam dan počne osmehom? Imaćemo ove godine lep Božić.

Divan mraz! Sutra je Sveti Spiridon. Pada na katolički Božić. Od Božića do Božića, četrnaest najlepših dana. Ove godine lepših nego ikad – jer ste vi došli. Alma ne znaš koliko se Olga i ja radujemo. Vi ste nam najlepši poklon za Božić. Hvala ti za gajde, znam da si to ti smislila.

ALMA

Adam je jurio po celom Londonu da ih nađe, hteo je da ide čak u Glazgov.

KNEZ

Posle toliko godina! I što su naša deca zajedno. Sve mi pomalo liči na bajku, na radosnu božićnu priču. Sinoć smo se Adam i ja igrali kao deca, kao nekad, pevali… Šta mu je to sa grlom? Promukao je, kašljao. Halapljivo je, punim šakama, ovako, pio ledenu vodu sa izvora. Uzalud sam ga odvraćao.

ALMA

Adam je bolestan.

KNEZ

Nešto ozbiljno?

ALMA

Bojim se, Lonja.

KNEZ

On ne može biti bolestan. Dogovorili smo se da zajedno napravimo Vrt.

Pokazao sam mu planove… Našoj deci…

ALMA

Adam zaista misli da šopot voda bistri i leči.

KNEZ

Bistri.

ALMA

I leči! Moramo verovati. Ne smemo prestati da verujemo. Zamutiće se.

Slušaju žubor i šapat izvora.

KNEZ

(LAZARU) Skini naočari, oplakni oči. (Zagleda ga) Gospode, koliko ti ličiš na mog oca. Otkako si ovde stalno mislim o njemu. Pokazaću ti fotografiju.

Isto tako vitak, dugog vrata… Imao je ovde, ispod levog oka, dva mladeža…

Kao dve tačke… Svi Gajevi su imali taj beleg…

LAZAR skine naočari, umiva se šopot-vodom. KNEZ odlazi…

ALMA

Sine, pogledaj onog čoveka. KNEZ Lav Nikolajevič je tvoj otac.

ALMA se nagne nad izvorom, pije ledenu šopot-vodu.

LAZAR

Majko!

ALMA

Ona… Svetlana je tvoja sestra.

 

Pojavi se ADAM, u žurbi za KNEZOM, da ga stigne, da mu “objasni”…

 

LAZAR

Ko?

ADAM

Lonja! Stani, čekaj! Nikako da ga stignem. Moram da mu objasnim. Alma,

je li ti sin ispričao? Zar to nije divno!?  Brat i sestra, posle toliko godina!

Kao u nekoj bajci… u nekom grčkom komadu… kao prizor sa antičke vaze.

Ali ne u tragediji, nego obrnuto, u nekom radosnom komadu, gde se sve

preokreće, ali ne u propast, nego u silnu radost prepoznavanja i otkrića…

Sreća ima bezbroj lica… Proviđenje nas poslalo ovamo, ti si ga prozrela,

tvoja duša je od svile, prozračne… Hvala ti.

Guši se od uzbuđenja, promukli glas se savim raspadne. Grli ALMU.

ALMA

Adame, ti si jedini čovek mog života.

Dojuri SVETLANA, obruši se na ADAMA.

SVETLANA

Vi… Ti mu to ne smeš reći. Nemate pravo. To je stvar između nas, moje majke i Lonje. A vi… vi ste prost čovek, divljak jedan, Pigmej… Sve ste već jednom unakazili, nemojte opet, ne smete…

ALMA

Dete moje, znala sam da će istina jednom grunuti, kad tad… Adame, njih

dvoje su brat i sestra.

ADAM

Znam! Srećan sam zbog toga. Moja deca. Ja sam im otac.

LAZAR

Nisi.

ALMA

(Zagrli ADAMA, odjuri ) Oprosti mi

ADAM

(LAZARU ) Jesam li ti rekao da je tvoja majka najbolja žena na svetu.

Zamisli, Alma, oni su mislili da ćeš se ti naljutiti…

LAZAR

Oče, ja najviše gubim. Gospodin Gajev je zaista prvoklasan čovek, ali ti… ti si moj pravi otac.

ADAM

I jesam tvoj otac? Šta to pričaš?

 

Opet – gajde. ADAM odjuri za zvukom.

 

ADAM

Lonja! Čekaj! Da ti objasnim, Lonja!

SVETLANA

Ne smete! Stani! Budalo!

SVETLANA pokušava da zaustavi ADAMA, ADAM se otima, ona otrči za njim. Ostaje sam LAZAR, sa ikonom. Skine naočari, briše oči, dodiruje mladež ispod levog oka, začuđen je… Kao da ponovo vidi, jasno, kao da je oko ponovo vlažno, suzno… Osmehne se nasmejanoj ikoni. On je prvi “progledao”… SVETLANA i on su slobodni!

Nisu sestra i brat!

LAZAR

Hvala ti, Sveti!

Grgorenje, žubor, šum šopot-vode… Gajde… Mala noćna muzika, iz muzičke škrinje…

LAZAREV kliktavi smeh… Pomešano.

 

 

PETA SLIKA

 

Salon. OLGA i ALMA, pošto su, valjda, jedna drugoj poverile “tajnu”… Smeju se… Nikako ne uspevaju da zaustave zagrcnuti smeh… Grle se… Na stolu boca višnjevače.

 

OLGA

Da nas dve gucnemo još po jedan šeri?

 

Nalije po čašicu višnjevače, nije im prva, kucnu se… Jedva uzdržavaju novu navalu smeha…

 

ALMA

Mila moja, pa šta mi ti sada dođeš?

OLGA

Čekaj da izračunam… Snaja? Zaova? Jetrva? Deveruša? Nije… Prija!

ALMA

Pa, prijo, kako ćemo?

OLGA

Prijo, lako ćemo!

 

Smeju se. OLGA počne da “prede”… Kao nekad, davno davno…

 

OLGA

Sećaš li se? Da nisi, crna, zaboravila da predeš “mačeći”?

 

ALMA joj odgovara na isti način… ”Prede”, umiljava se…

 

ALMA

Kao dve mace… Dve matore mačketine…

 

“Predu”, uživaju u “razgovoru”, koji ponekad prekidaju vraćajući se običnom govoru, da bismo i mi, gledaoci, ponešto od toga čuli i povezali, kako tako.

 

OLGA

Sećaš se? I kad si ti, onda, kada je odleteo Golub, progovorila, propevala ja sam s tobom i dalje razgovarala na “mačećem”… Sve dok te nisu odveli iz doma… Plakala sam kad si otišla…

ALMA

Naučila sam i mog Crnogorca da prede… Razgovaramo, ”predemo” se,

telefonom… Ljudi ponekad pomisle da smo ludi…

OLGA

Zar nismo?

“Predu”, pijuckaju, kikoću se…

OLGA

Maco, maco, ti si i mog Lonju učila da prede?

ALMA

Čijeg Lonju?

OLGA

A čijeg Crnogorca?

Ućute, uozbilje se… Tiho “predu”…

ALMA

Bilo je sasvim slučajno, Olga. Kunem ti se.

OLGA

Verujem ti. … Veruješ li ti meni?

 

“Predu”, svaka svoju priču… Jedna drugu slušaju radoznalo, tek uzgred komentarišući šta se i kako to nekad zbilo… Dabome, mi, gledaoci, ćemo ostati uskraćeni za te pikanterije.

Zašto da zavlačimo nos u tuđe tajne i intimnosti? Razgovor dve stare mačke je slobodna glumačka numera i improvizacija, prekidana tek ovde-onde ponekom slatkom upadicom i pikantnim ženskim komentarima… Dabome, usput cvrckaju šeri brendi.

Upadice OLGINE, dok ALMA “prede” kako se “ono” dogodilo između nje i KNEZA:

Verujem… Bolesna? … Moj Lonja!?  … Nemoj mi reći … Kažeš, posle tvog

koncerta? … Cveće!?  Dabome, cveće, cveće… Orhideje? … U uniformi? …

Skoplje? Dom JNA? … Aha! Da, da… Tamo je Lonja služio vojsku… Vojnik?

Oprašta se! … Orhideje? … Mangup, pravi mangup … Sređivao botaničku

baštu… Poklon vlade Egipta, posle zemljotresa … Sećam se, pisao mi je…

Svaki dan… Čuvam ta pisma… Nije. O tome nije… Ništa, a ceo roman…

Jeste, kao u snu… Moja Svetlana bi mogla o tome da piše za “Nešto lepo”…

Upadice ALMINE, dok OLGA “prede ”kako se “ono” dogodilo između nje i ADAMA:

Studentski dom “14. decembar”, Đilasov… Tamo u Zagrebačkoj? U mojoj

sobi!?  … A gde sam bila ja? … Aha! Sećam se, sećam… Nikad to neću

zaboraviti… Ne mogu… Koncert u Skoplju… Svirala sam Hajdna …

Crnogorac? Peva!?  … Popili? Višnjevača? Ne znam, ne znam … Popustila

bih i ja, verovatno … Seti se, molim te. Šta je pevao? … “Tu sej per me una

kara bambina”?  Pusti, ostavi me da pogodim… Znam… Čekaj … Domeniko Modunjo! “Venti kvatro mile baći”! … Tada je nosio brkove… Uvek je bio seksi… (Prestane da se smeje, uozbiji se, možda i zaplače ) Bolestan je…

Olga… Međutim, iiz ovo nekoliko OLGINIH i ALMINIH neopreznih upadica, pod dejstvom šerija, možemo, donekle, taman koliko nam treba za priču, da rekonstruišemo – kad se, gde se, pa čak i kako se dogodilo “ono” što je u korenu i čvoru zapleta naše priče, to jest, kako su začeti naši mili mladenci SVETLANA i LAZAR.

Dakle, otprilike ovako: OLGA i ADAM u Beogradu u studentskoj sobi (ALMINOJ! ), dok je već čuvena harfistkinja imala koncert u Domu JNA u Skoplju. ALMA i KNEZ u Skoplju, posle njenog koncerta (nije valjda u garderobi? ko zna! ), kad je vojnik KNEZ došao dajoj čestita, orhidejama!

Ostalo dočarajte po svom ukusu. I ovo je bilo preterano, s naše strane. Bolje da smo bili diskretniji.

 

Ko zna dokle bi“dve mačke” ovako “prele”, i šta bi se još izlajale, da se ne pojavi KNEZ, sa gajdama! Prođe, promaršira (kao u prvoj slici) kroz salon… Za njim dojuri zadihani ADAM… Za ADAMOM trči SVETLANA, pokušava da ga zaustavi…

 

ADAM

Lonja! Lonja! Da ti objasnim… (Pogleda OLGU, razneži se, pomiluje je po obrazu) Zašto mi nisi ranije rekla? (Pogleda ALMU, zgrabi joj ruku, ljubi je)

Dušo moja!

Nastavio bi on poteru za KNEZOM da ga SVETLANA ne drži, ADAM se otima…

SVETLANA

(ALMI) Gospođo, recite mu vi… On… Vaš muž je jedan neotesani prostak,

klipan… (OLGI) Prava cepanica! Mama, kako si mogla sa njim!?  Recite

mu neka ostavi na miru mog oca. (ADAMU) Čujete li vi… ti… ti, ti, grozni

čoveče kukastog nosa… (KNEZU sa gajdama) Tata!

 

ADAM

(Misli da se obraća njemu) Reci, čedo moje!

SVETLANA se otme, otrči za zvukom gajdi, na kojima baš tad KNEZ izvodi neku vlašku vragoliju, kao kikot…

SVETLANA

Lonja! Tatice!

ADAM

(ALMI) Jesi li primetila koliko liči na mene? Taj nos! Grčki! Čista

antika!

ADAM odjuri za SVETLANOM. Dve stare mačke ih gledaju u čudu, kucnu se, gucnu po još jedan gutljaj šerija.

ALMA

A Lav Nikolajevič još ne zna?

OLGA

Crnogorac zna?

ALMA

Zna, ali samo jednu polovinu. Misli da je ceo svet njegov. Da ima i sina i

ćerku…

OLGA

I dve žene!

ALMA

Baš kao u svakoj komediji. Muškarci uvek poslednji saznaju.

OLGA

(Računa na prste) Dvoje dece, dve žene… Na kraju će ispasti da smo svi

dobili… Lonja – sina i ćerku. Dupla sreća!

ALMA

Mene ne računaš?

OLGA

Alma, Lonju ti ne dam!

ALMA

A ti da ostaviš na miru mog Crnogorca. Adam je samo moj!

 

Smeju se, nastave da “predu”… ALMA otvori poklopac škrinje… “Mala noćna muzika”.

 

 

ŠESTA SLIKA. ANAGNORIZAM. I EKSOD

 

Kapela nad Izvorom šopot-vode… Voda lije, pljuska iz trostruke keramičke lule… Mraz je, izvorište i slivište vode okovano ledom… Ali šum i žubor vode snažan, vedar… Traje tokom cele scene… U niši kapele ikona Svetog Spiridona… Okićena zimskim cvećem.

LAZAR sam u kapeli, pljuska lice šopot-vodom…

 

LAZAR

Vidim! Vidim! Sve je tako prozračno… Ceo svet…

 

U kapelu će dojuriti , jedan za drugim, u kratkim razmacima: KNEZ, sa svojim gajdama, pa SVETLANA, a zatim, hramljući, sasvim promukao, ADAM.

 

LAZAR

Gospodine Gajev! Lave Nikolajeviču… Oče! … Vidim!

 

KNEZ prestane da duva u gajde. Tišina… Samo žubor česme… KNEZ se upiljio u LAZARA.

 

LAZAR

Šopot voda… Sveti Spiridon…

KNEZ

Gospode, koliko ti ličiš na Nikolaja Vasiljeviča… Sad, kad si skinuo crne

naočari… Moj otac je imao isti takav mladež ispod oka…

LAZAR

Moj deda… KNEZ Nikolaj Vasiljevič Gajev… On mi je ostavio ikonu… Tamo, u Kamerunu, u Duali… Znao je da ću je naći kad mi bude najviše potrebna…

 

KNEZ ne razume baš sve, ali nešto sluti… LAZAR ga zagrli.

 

LAZAR

Oče, vidim!

 

SVETLANA zatekne u zagrljaju KNEZA i LAZARA, oca i sina, krikne…

 

SVETLANA

Oče! Tatice! Lonja! (Zagrli ih, obojicu) Ti si moj tata! Ne slušaj onu budalu.

Ti si moj tata… Ali, on… Lazar je moj brat. Objasniću ti, Lonja… Samo budi miran… Tih, kao uvek… Tatice!

KNEZ

Deco moja! (SVETLANI) On vidi!

 

U kapelu dolazi ADAM, hramljući, ukaljan, biće da je usput pao i skrljao se, govori sasvim promuklo… Bogme, posrće…

 

ADAM

Lonja, baćuška, da ti objasnim…

LAZAR

Tata, da ti objasnim…

ADAM

Sve je jasno! Pao sam, izgleda da sam slomio rame…

 

SVETLANA potrči ADAMU u susret, prihvati ga.

 

SVETLANA

Tata, šta je bilo?

ADAM

Nije ništa, ništa strašno, ćeri moja… Rame… Levo.

KNEZ

Adame, baćuška… Da ti objasnim…

SVETLANA

Lonja, tatice, da ti objasnim…

LAZAR

(ADAMU) Tata, ja vidim!

 

ADAM ga zagrli

 

ADAM

Znao sam! Šopot-voda sve leči. Lonja, kako da ti kažem… Pogledaj moj

nos… Sirano! Ipak, bolje je što sam slomio rame, a ne nos. Ovaj nos, ova

kljunina je dokaz! Svetlana, čedo, pokaži tvom bivšem ocu tvoj nosić.

SVETLANA

Budalo! Ćuti, umukni! (KNEZU) Lonja!

KNEZ

Ja ne znam jesam li Lazarev otac, ali znam da je on unuk KNEZA Nikolaja

Vasiljeviča, mog oca… Adame, pogledaj ovaj mladež ispod levog oka… I

deduška Leonid Andrejevič ga imao… Svi Gajevi su imali ovde mladež…

Pokazaću ti slike…

ADAM

Nos, Lonja… Mislim nos…

 

SVETLANA i LAZAR zagledaju jedno drugo – ona njegov mladež, on njen nos…

 

LAZAR

Vidim! (Zagrli je) Vidim! Sve!

SVETLANA

Braco moj mili!

LAZAR

Srećo moja!

ADAM

(Pokušava da ubedi KNEZA, stalno pokazujući svoj nos) Nosina… Kuka! Ali grčki… (Grli KNEZA) Napravićemo Vrt oko Šopot – vode, najlepši!

KNEZ

Dogovorili smo se… I pozvaćemo Pigmeje u goste!

 

KNEZ se, ponovo, prihvati svojih gajdi, svira Hajdnovu “Dečju simfoniju”…Dolaze OLGA i ALMA, poprilično cvrcnute… Lelujaju se u hodu… “Predu”… Pevuckaju…

Izgleda da je i LAZAR, najzad, uspeo da objasni SVETLANI.

Sad može da počne finale: komično“prepoznavanje”, anagnorizam, sasvim po Aristotelovim pravilima, malčice izvrnutim. Umesto “tragičke ironije” – “komička ironija”.

 

 

LAZAR

Kako ne razumeš? Sve je jasno. Vidim! Pogledaj… (Pokazuje ikonu Svetog

Spiridona) Smeje se…

SVETLANA

Moj Lonja? Tvoj tata? Tvoj Adam – moj otac. Onda?

LAZAR

Onda – da! (Ljubi je)

SVETLANA

Da! Da! Da!  (Ljubi ga, tri puta)

ALMA i OLGA prihvate bolnog, posrnulog ADAMA.

ALMA

Adame, srećo moja, šta je bilo?

ADAM

(Sasvim promukao, grli je zdravom rukom) Alma, srećo! On, on, naš sin – idi!

ALMA

Sine! (Poleti u zagrljaj LAZARU)

SVETLANA

Mama! On… Gospodin Adam… Tata je slomio rame.

OLGA

Ko?

SVETLANA

Gospodin… Moj tata.

 

KNEZ, koji je sve vreme duvao u gajde, odjednom prestane… Razrogači oči, zapanjen.

 

OLGA

(Poleti mu u zagrljaj) Lonja, srećo moja!

ALMA

Adame!

LAZAR

Kneginjo moja!

SVETLANA

Lažna kneginja… Princeza od Kiča! Ali, ti si pravi KNEZ… Istinski KNEZ! Sa mladežom ispod oka.

OLGA

(ALMI) I ja sam kneginja – jer sam udata za pravog KNEZA.

ALMA

Pa, i ja sam kneginja – rodila sam pravog KNEZA.

SVETLANA

(LAZARU) Hoću li i ja biti kneginja? Ako se udam za jednog pravog KNEZA?

ADAM

(Poslednjom snagom glasa, koji se gasi) A ja? Ja sam Crnogorac. I Pigmej.

I ponosim se time, vaša blagorodstva.

 

KNEZ gajdama objavljuje srećni završetak ovog skerca, ali- ADAM nas odvodi u pravi, poslednji EKSOD

ADAM, posrćući, prilazi Izvoru… Šake mu pune ledene vode… Voda se preliva preko njegovih dlanova…

Međutim, žubor šopot-vode odjednom prestane, naglo! Mukla, bolna tišina… Kao da se samo Vreme zamrzlo…

Svi se trgnu, gledaju u trostruku lulu izvorišne česme, iz koje je, do maločas, obilato lila voda, u ključevima… Iz nje više ne izvire voda!

ADAM se okrene, vidimo mu lice, na licu osmeh… Osmejah! Pokušava da govori, glas iz njega ne izvire više, samo neko mumlanje… Pokazuje prstima one pigmejske znake, povezane u lanac… Uzalud, ne razumeju ga… Muči se, napreže… Doseti se! Počne i on da mumla, “prede”… Prilazi mu ALMA. “Prevodi” nam…

 

ALMA

(Prevodi s mukom, reč po reč, slog po slog, kao da čita iz nejasnog zapisa)

“Zato nikog dok ne umre, sudnji dok ne pogleda dan,

neću ni srećnim ni zadovoljnim da smatram, pre

neg mu skončanje vidim bez žalosti u oku… ”

Svi se, u čudu, zgledaju. ADAM ih daruje svojim poslednjim, pobedonosnim “osmejhom”. Prilazi mu LAZAR…

LAZAR

Znam, oče… Sofokle… (KNEZU) Završetak “Edipa”…

KNEZ

(Zaklopi šakom ADAMOVE oči) … bez žalosti u oku… Prvi čovek…

ALMA

Adam… Moj Adam…

SVETLANAi LAZAR

(U isti glas) Oče! Tata!

 

Istog trenutka – ponovo oživi i zažubori Izvor šopot-vode… Snažan žubor… Moćan ključ vode šikne iz Izvora, pokulja kroz trogranu lulu česme…

Lagano se zamrači pozornica. Gore, u mraku, lebdi božićni vertep. Slabašno zvonce iz tornja, žućkasta svetlost probija kroz otškrinute dveri crkve. Greje iz staje, najjače onde gde su jasle. Preko neba klizi zvezda repatica…

 

KRAJ

 

Slobodan Stojanović

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *