Pre nego što se razboleo, Čupić je bio prijatan, umiljat i omiljen čovek. Voleo je šalu, dobro da pojede, popije, zapeva u društvu. Ja ga, istina, nisam lično poznavao (kretali smo se u dva različita društva – on sa kartarošima i šahistima, ja sa starinarima i numizmatičarima) ali se po svemu videlo da je društven, otvoren, mio čovek. Leti se, sećam se, oblačio sasvim komotno – na bosim nogama obične gumene sandale, na glavi veliki slamni šešir sombrero, baš ga briga! Zavideo sam mu, ja sam uvek bio zakopčan, uštogljen, pazio sam na odevanje, a oblačio sam se sasvim banalno, da ne padnem u oči i ne izazovem sprdnju.
Čupiću, zvali su ga od milje Čupko, je iznenada pozlilo u šah-klubu, baš za vreme partije sa rumunskim velemajstorom Čokalteom, koji je posle turnira u Banji gostovao u G. i igrao sa našim šahistima simultanku na 25 ploča, na slepo. Čupu su hitno odneli u Zdravstvenu stanicu, preko puta, a meč je nastavljen. U G. se oduvek dobro igrao šah (ovde je učio gimnaziju internacionalni majstor P. Vuković) ali je ipak Čokaltea pobedio 2l:4, izgubio je samo jednu partiju, naši su uspeli da izvuku pet remija, a Rumun je pristao na podelu poena i u prekinutoj partiji sa Čupićem, kad je ovome pozlilo, iako je imao dva pešaka više.
Dijagnoza je bila jasna – Srce! Angina pectoris, predinfraktno stanje.
Ćupić nije imao dovoljno poverenja u naše lekare, otišao je na pregled u Beograd, na kliniku. Tamo je dobio strogi savet – zabranjuju se: masno, slano, iznutrice, vino, duvan, dugo noćno sedenje i nerviranje, a preporučuju: čist vazduh, urednost, duge šetnje i trčkanje, da srce povrati potrebnu snagu i stekne kondiciju.
Kući se vratio sasvim drugi čovek. Odmah se primetilo, pažljivo, i sa čudjenjem, je posmatrao sve oko sebe, kao da se obreo u tudjem, nepoznatom gradu, zagledao se u svakog, kao da ga prvi put vidi, sve mu se činilo tudje, opasno, neprijateljsko – nebo, kuće, drveće, psi i kokoši, deca, prolaznici, prijatelji, rodjaci, stvari…I sebe je pomno i pažljivo posmatrao – dlanove, kao da iz njih čita, ruke, noge, prsa. Video sam ga, čitav sat je stajao pred spomenikom vojniku u centru grada i lagano, naglas, sricao, slog po slog, sva imena upisana u spisku – tamo ih bilo nekoliko Čupića, iz njihove familije, i jedan Milan, kapetan, njegov deda-stric, po kome je dobio ime. Ne, nije poludeo, daleko od toga; susret sa bolešću, mladjom sestrom smrti više opamećuje nego što zaglupljuje i zaludjuje čoveka. (Jesam dobro zapazio, i lepo se izrazio – “Mladja sestra smrti”?)
Milan Čupić se sasvim promenio, prestao da odlazi u šah-klub, zapustio nekadašnje kartaroško društvo, ostavio duvan i piće, na poslu, u kancelariji, izbegavao svaki razgovor, čak i šalu – u svemu se pridržavao strogih lekarskih saveta.
Čim se malo oporavio pokušao je da potrči i trči. Prvih dana se lako zamarao i znojio, ali nije odustajao, posle mesec i po dana svakodnevnog vežbanja mogao je već da bez većeg zamora lako pretrči kolometar, od njegovog stana u Sindjelićevoj, preko Pilićarske pijace i parka, do Rampe. Ovaj podvig ga podstaknuo na još veće napore i pregnuća. Osećao se pobednikom, i bio pobednik, ali mu se pobeda činila malom. Zbog toga je istog dana sebi postavio novi zadatak – dva kilometra, 2.OOO metara! Ovaj cilj je je postigao posle samo dvadeset dana treninga, svakog jutra je produžavao stazu za pedeset metara. (Tih dana sam ga i ja video kako trči, nije me mrzelo, polako sam vozio za njim, biciklom, praveći se da nam se, tobož slučajno, putevi poklapaju, trčao je od Sindjelićeve do kasarne.) Ispočetka su ga ljudi gledali sa čudjenjem, posle ga malo ismevali, ali, kad su videli da se on ne obazire, nego trči, prestali su da na njega obraćaju pažnju. Tako skoro niko, sem valjda njegovih najbližih (imao je ženu, ćerku i majku) nije primetio da je Čupić za nepunu godinu produžio svoju trkačku stazu na l2 kilometara, drumom od G. do sela Poljana!
Početkom leta dogovorno se razveo od žene, ćerka mu je već bila na studijama u Beogradu, u preduzeću su mu predložili invalidsku penziju, na to se on nasmejao, prvi put posle razboljevanja, i upitao ima li možda nekog člana kolektiva koji bi smeo s njim da se trka na l5.OOO metara; rasporedili su ga na radno mesto sa dvokratnim radnim vremenom, da bi u vremenskom razmaku izmedju dve smene mogao da trči, jer mu je za dnevni obrok trčanja, sa razgibavanjem, već bilo potrebno dva i po sata vremena.
Posle tri godine M. Čupić je svakoga dana trčao 4O kilometara!
Od G. preko Prugova, Poljane i Svirčevog Sela do Manastira i natrag. Ništa nije moglo da ga spreči, ni jedan dan nije izostao sa staze života; čak i kad je, zbog one epidemije boginja, bio privremeno zabranjen izlazak iz grada i ulazak u grad Čupić je trčao svoju trku.
Stazu je, dabome, odlično, napamet poznavao, kako ne bi, svaki dan isto, levo i desno, u odlasku i u povratku. I kerovi, i deca su na njega navikli, nisu jurili za njim. Nije nikakva šala, nego cela celcata istina: seljaci iz Poljane, razglašeni lažni svedoci i lupeži, koristili su Čupu da im svakog jutra donosi novine i sudske pozive iz grada, a vraća u grad poruke i vesti iz sela. Vremenom je trkač prestao da odlazi na lekarsku kontrolu, svi nalazi (puls, pritisak, EKG) pokazivali su da je njegovo srce potpuno zdravo i jako, ali on nije prestajao da trči i dalje jača svoje srce.
U junu Sedamdesetprve u našem kraju su održavani veliki vojni manevri “Morava 7l”, koje je nadgledao i sam vrhovni komandant, ni oni nisu sprečili Čupića da trči i otrči svoje. Iako su borna kola i tenkovi blokirali put prema Poljani, on se nekako izvukao iz opsednutog grada i nastavio da trči izmedju vojski, Crvenih koji su tobože branili grad i Plavih agresora koji su izvodili desant, prema Manastiru, onde, kod manastirske kapele, na izvoru lekovite vode Šopot, Čupa se obično okretao i, pošto bi se umio i popio malo vode iz šaka, trčao opet natrag, istim poznatim i prilično dosadnim prašnjavim putem. Nego ovoga puta Čupić je produžio da trči sve napred, prema istoku, preko livada i njiva, jer su Plavi u žaru borbe izistinski pokidali viseći most preko Jaruge.
Trčao, trčao, a nikako da se zamori, razgledao nepoznati predeo, levo i desno: visoki i vitki jaseni, poredjani u drvored na tačnom rastojanju, kao vojnici, breg pod savršeno uredjenim vinogradima, kao da ih neko odozgo nacrtao, ivica tamno zelene šume, sve bliža, protrčao kroz šumu, izbio na nasip, pa kroz peskove, i preko plićaka neke bistre rečice (biće valjda Pek?), istrčao na železničku prugu, jedno vreme trčao prugom, svaki drugi prag jedan korak, do tunela, onda opet preko brda i prevoja, kroz prokrčenu šumu, trasom stare, napuštene žičare, nad kojom su još lebdeli zardjali vagoneti, puni crvene kišnice, do rudnika (Blagojev Kamen?); mora biti da se već smrklo, a on nije prestajao da trči, niti brinuo kako će se vratiti kući, kad je protrčao onolike šume protrčaće i kroz noć. Šta je jedna noć? Šumark! Nešto na severu svetlucalo, kao žar na ugarku, nešto na istoku se plavilo, kao mesečina, istrčao iz noći, kao iz šume, a nije se zamorio, nimalo. Protrčao kroz neko vlaško selo, puno cveća, žutog, kroz zuj pčela u crkvenoj porti, punoj zrelih mirisnih lipa, ispod polukruga duge, koja se leti, svakog jutra, razvije iznad buka, kao zastava i razmišljao, postepeno i spokojno, kako je svet ipak uredjen po nekom planu, nasmešio se. Da li da to proveri, ili iz obične ljudske radoznalosti da još nešto vidi, ili što mu je prijalo, a nije mogao da umori, nije mu se ni spavalo, nastavio je da trči.
Njegov nestanak iz grada bio je, sa malim zakašnjenjem, posle nekoliko dana primećen, raspitivali se Poljanci šta je s njim i njihovim sudskim pozivima i novinama, jedno vreme smo čekali da se vrati, trčeći, zatim je pokrenuta neka mlitava potraga, niko se nije preterano zauzimao, ni njegovi najbliži. Pričalo se da su ga neki videli, iz autobusa, blizu Knjaževca, kako trči, smeškajući se, prema istoku, a da li je pretrčao bugarsku granicu niko nije mogao da potvrdi, ni graničari, ja mislim da jeste.
Trčao, otrčao.
S.S.
