P.S. – posle pet i po godina 

Čini mi se da mi je lakše bilo da preuredim, sastavim i napišem “Maksima Crnojevića” (mog, od Lazinog, našeg) nego da smislim kako da nazovem ono šta sam radio i uradio.

Sličan problem sam imao i sa Njegoševim “Lažnim carom Šćepanom Malim”, koji sam, na kraju, potpisao ovako: “priredio i epilog napisao S.S.”. U “Lažnom caru” sam od više od 4.000 Njegoševih, ugradio u tekst 900 stihova, još i složio i dopisao ceo epilog – “dejstvije peto” (120 stihova!), pa ipak sam učinio manju “restauraciju” izvornika nego u “Maksimu Crnojeviću”.

Najzad sam se odlučio: “dramska restauracija tragedije Laze Kostića “Maksim Crnojević”. Ponekad, opet, mislim kako bi naša reč OBNOVA  bolje pristajala nego latinska RESTAURACIJA. Između ove dve sinonimne reči, ali ne i sasvim indentične po značenju, mora da je, negde, ona, potrebna mi, još nepostojeća, međureč, koja bi tačnije imenovala ono što sam radio.

(RESTAURACIJA – obnavljanje, uspostavljanje nečega u prvobitnom ili sličnom vidu; prepravka, prepravljanje ili obnova nečega. OBNOVA – podizanje, popravka nečeg što je bilo, pa dotrajalo ili porušeno; obnavljanje; vraćanje nečeg u pređašnje stanje.)

Postmodernistička nomenklatura podastirala mi i nudila  još jedan predlog: RECIKLAŽA. Malčice odvratna reč, koja se, čitam, usvaja za sasvim legitiman književno-teorijski pojam. Ona bi, po sadržaju, trebalo da znači – od rasutih otpadaka, iverja i paramparčića Nečeg napraviti Nešto Drugo;  to, dabome, ni približno, ne bi označilo ono što sam bio naumio da uradim, radio i uradio sa “Maksimom”.

Lazin “Maksim Crnojević”  je složena i opsežna tragedija (više od 3.500 stihova!), inspirativno izvire iz naše najduže epske pesme “Ženidba Maksima Crnojevića” (1.250 stihova!). Ja sam za moju restauraciju uzeo oko 1.300 stihova, ali najvrednijih. Osim toga, iz jednog fragmenta (Filetinog monologa) rekonstruisao sam, zamislio i dopisao dramski prolog (ceo prethodni, prvi čin), a potom i brojne dramske prozne aplikacije kroz čitav tok dramske radnje,  uveo i sproveo jednu novu paralelnu dramsku radnju (nabavljanje prve ćirilske štamparije u Mlecima, itd…) i situirao tragediju o nesrećnom zetskom kneževiću u kontekst epohe, kao istorijsku (ili kripto-ostorijsku) dramu, uvažavajući istovremeno pozitivne istoriografske, ali i arte fakte o Veneciji i Zeti Crnojevića, poslednjoj slobodnoj i nepokorenoj državi Srba pri svršetku XV veka.

Iz ove kvantifikacije se, dabome, ne može još ništa zaključiti, osim da je restautatorska intervencija bila zaista vrlo radikalna. I rizična, razume se.

Nova drama ili restauracija? Petar Konjović je svoju operu po “Maksimu” je svoj rad naslovio “Knez od Zete”. Isidora: “Maestro Konjović ujednači je stil, i patetika i tragika Lazine drame ostaju u veličanstvu muzikom kazanih sudbinskih tajni.”)

Ipak – restauracija! Zadržao sam, čuvao i – daj Bože! – sačuvao i “obnovio” ne samo Lazinu tragedijsku ideju, nego i dramsku strukturu.

Iako nas Isidora mudro opominje da sadržaj, tragični motivi, duh i dikcija Lazinog “Maksima” “potiču, ne iz istorije, nego iz naše narodne pesme”, što je, dabome, ne samo tačno nego i transparentno (da li da, zaludu, isterujemo  šta je pak starije – kokoška ili jaje?; odakle pa “potiče” naša narodna pesma, da li iz istorije ili direktno iz drevnog mita?) ja sam, svejedno, uzeo za osnovu stvarnu i pretpostavljenu istorijsku situaciju i zbilju i na njoj fundirao “restauraciju” “Maksima Crnojevića”, trudeći se, koliko najviše mogu, da čuvam i revitalizujem osnovni tragični motiv – O propadljivosti Lepote, sa njegovim nebrojenim, ontološkim ali i istorijskim, implikacijama.

Da bih to postigao, morao sam da se opredelim i odlučim za dva, podjednako opasna i rizična, postupka.

Prvi – da pomešam sopstveni, dramsko-prozni, sa pesnikovim, dramsko-lirskim, diskursom, sa nadom da se iz tog bastarda neće izroditi neki neotmeni, sakati, nezgrapni i ružni prozno-lirski iskaz; jer, nije to ona dozvoljena i kondicionalna mešavina, kao u renesansnoj ili klasicističkoj drami, u kojima plemeniti likovi govore u poeziji, a prosti u prozi, nego baš iz nauma i izbora, ali i nužde, da se sačini “restauracija” tragedije.

Obnova starog i “restauracija”, na primer u arhitekturi, gde su iskustva obnovitelja najveća i najbolja, nisu sami sebi svrha – da kopirajući uzor i izvornik obnove ono što je nekoć baš tako bilo, nego da tako “restaurirana” kuća, dvorac, kvart, ili čitav grad, mogu da posluže ljudima ne samo da im se dive nego i da udobno žive u njemu. Kao u Parizu, na primer, koji je umeo da prihvati sve tekovine novih, dabome i budućih vremena: vodovod, kanalizaciju, gas, elektriku, metro, telefon, kablovsku kapilarnu mrežu…

Tako sam i ja naumio da “restauriram” i udesim Lazinog “Maksima” za savremenog pozorišnog gledaoca, da mu ugodim da može da se lakše i sigurnije kreće kroz njegove, mnoge i krivudave, staze i bogaze, do najviših tragedijskih vrhova. Jednostavno, osetio sam koliko sam se i sam teško probijao kroz gusto pesničko pletivo, koje, kašto, guši i preči slobodan i lak dramski tok radnje (nije me čudilo kad sam, tokom dvogodišnje muke oko “Maksima”, primetio da mnogi, i veoma obrazovani, knjizi i čitanju skloni, ljudi nisu pročitali ili dočitali najzanimljiviju, i najbolju, tragediju napisanu na našem jeziku).

Dakle, onaj donji, informativni, sloj teksta tragedije preveo sam u prozni govor, sasvim savremen i kolokvijalan, proširen sa pozitivnim istoriografskim objekcijama, fusnotama i dramskim digresijama, ali sam moćne Lazine stihove ostavio da vrhune u dramskim i tragedijskim visinama; verujući da će, tad i tako, njihov sjaj biti još blještaviji.

(Ah, kako bih voleo ako bi se budući gledalac “restauriranog” “Maksima Crnojevića” osećao kao da je negde u visokom planinskom gorju, gde iznad sumaglice “proze”, u donjim slojevima, sijaju osunčani alpski vrhovi, u visinama. Ili, možda još srećnija slika – da se gledalac oseća kao u tek “restauriranoj” antičkoj ili srednjevekovnoj crkvi, u kojoj su freske i živopis očišćeni pa blistaju samo u ponekim visokim partijama, u nanosu ili u kupoli, ali je i zgrada manastira arhitektonski obnovljena i učvršćena na istim osnovama na kojima je davno bila.)

To se, dabome, može ostvariti – s pomoću Božjom – jedino u živom pozorištu. Ni na kraj pameti nije mi padala na um apsurdna ideja da “prepravljam” “Maksima Crnojevića” kao književnu i književno-istorijsku činjenicu i istinsko remek-delo naše dramske poezije (u jednom mom komadu, “Ptic i ptica”, šalio sam se na račun nekog gospodina Stojanovića, banjskog pisca, koga su, izmotavajući se, zvali Tolstojevski, a koji je, ludački, naumio i zaintačio se da “popravlja” Dostojevskog, tojest da ispravlja one grdne nevolje i nesreće koje su se obrušavale na nesrećne ličnosti iz njegovih romana). Lazina tragedija, od prvog do poslednjeg stiha, dabome, pripada Književnosti, a moja “restauracija” traži svoj razlog i svoje opravdanje u Pozorištu.

Drugo – da bih postavio širi, dublji i čvršći fundament, ali na istom dramskom tlocrtu, za “restauraciju” “Maksima”, kao, moguće, istorijske drame-tragedije, trebalo je da napišem novi prvi čin.

To, međutim, nije bila samo jednostavna intervencija – krčenje, udešavanja i pripremanja okolnog terena za obnovljenu građevinu, nego je zadirala i u mnogo delikatnije i osetljivije tragedijsko tkivo, preteći da ga duboko, možda i smrtno, povredi i oskrnavi.

Uveo sam i izveo na scenu – lepog Maksima! U Lazinom izvorniku o Maksimu se zaista govori kao o fascinantno, zasenjujuće lepom čoveku, ali se taj i takav, lepi Maksim ne vidi; nesrećni knežević kad ga prvi put vidimo je već poružneo i unakažen krastama od boginja.

Inače, sve ostale, zaista brojne, intervencije su poticale iz ova dva “ogrešenja”. A šta sam, i kako, uradio ovom “restauracijom” može potvrditi samo Pozorište. Dabome, da se i njega nadam, i verujem.

S.S.   

“MAKSIM CRNOJEVIĆ” – DRAMSKA RESTAURACIJA TRAGEDIJE LAZE KOSTIĆA

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *