Pisati za TV

Pisati za TV

* Nekada, u pionirsko doba TV, kad se od nje očekivalo da bude moćno sredstvo širenja i razvijanja kulture i umetnosti, pisati za TV bio je veliki izazov, bogami i čast.
TV je iskušavala i stvarala pisce. Duško Radović, koji je osim toga što je bio raskošan maštar i pesnik, bio i savršeni urednik i animator. U njegovom programu za decu, na primer u seriji “Ime i prezime”, pisali su svi onda mladji pisci bez kojih se kasniji moćan razvoj srpske književnosti u evropskim horizontima ne može zamisliti: Danilo Kiš, Bora Ćosić, Kovač, Matija Bećković…
One prve dve knjige “Antologije TV drame” mogle bi da zamene neki leksikon o srpskim piscima i srpskoj literaturi. U našim prvim TV dramama su otvorene teme o kojima su potom pisani značajni romani i knjige pripovedaka.
Naša, takodje visoko cenjena, književnost za decu jednostavno se ne može shvatiti bez kolosalnog doprinosa autora koji su pisali za radio i TV, a za ove medije su pisali svoje najbolje, antologijske takvi talenti kao što su Aleksandar Popović, Duško Radović, Ljubomir Rušumović…

* Medjutim, sav ovaj basnoslovni ulog Radija i TV ostao je, bar zasad, ne samo neprimećen i kritički neocenjen, nego vrlo često potcenjivan, čak i ismevan, od uzdržane i čistunske, malčice i uobražene, književne javnosti i kritike.
U tom nesporazumu vidim prvi i najvažniji razlog zašto pisci od ugleda i perspektive u poslednjim godinama nerado pišu za TV.
* Dabome, u medjuvremenu su i Radio i TV krenuli naopakim smerom medija, udaljavanjem od autentičnih vrednosti kulture, umetnosti, nauke i civilizacije, prema glamuru, spektaklu, zabavi, politici, hitu i šoku, politici, hipnozi. Tu istinski i odgovorni stvaraoci nemaju šta da traže, ako ne misle da svoj talenat za sitne, ili krupne, pare prodaju luciferu.

* Huda sudbina pisanja za TV najbolje se može pratiti na primeru pisanja za TV serije, koje su oduvek bile prestižni medijski žanr i stvarno ogledalo snage i ubedljivosti svake ambiciozne TV.
Beogradska TV je u svom već četrdesetogodišnjem iskustvu pokazala da je zaista bila jedna od najmoćnijih i najsnalažljivijih TV u Evropi. Vrlo brzo je savladala i suvereno osvojila sve mogućnosti i žanrove naracije igranom TV serijom.
Šteta da još nije načinjena neka zasnovanija studija o TV seriji u programima TV Beograd. Prvoklasnog, reprezentativnog materijala ima dovoljno.

TV serije po motivima kapitalnih dela naše književnosti (recimo, “Pesma” Oskara Davića u režiji Žike Pavlovića, “Petrijin venac” Dragoslava Mihajlovića u režiji Srdjana Karanovića ili “Osma ofanziva” Branka Ćopića u režiji Soje Jovanović). Posao medijske prezentacije naše prozne književnosti nije, dabome, završen, niti može da bude iscrpen. Na primer, roman-freska “Vreme smrti” Dobrice Ćosića je idealan, samim sobom skoro već gotov scenario za uzbudljivu TV seriju koja bi sigurno bila zanimljiva za ceo svet.
Biografske TV serije kakva je bila “Vuk Karadžić” Vitezovića i Kadijevića. Dositejevi “Život i priključenija” su, takodje, sami sobom savršeni scenariji za zanimljivu priču o našem i evropskom
XVIII veku i Baroku. Ja sam, u “Jastuku groba mog”, samo dodirnuo komadić iz Dositejevog života. Vitezović se, vidim, dobrano muči sa “Svetim Savom”, a naše su hagiografije i žitije svetih pisani kao scenariji.
Naša TV je, takodje, vrlo brzo i spretno osvojila i druge žanrove TV serije. “Otpisani” Markovića i Djordjevića se mogu prikazivati u svakoj školi koja je namerna da nauči scenariste i reditelje kako se prave akcioni filmovi i serije.
Lola Djukić i Novak su suvereno vladali aktuelnom humorističkom serijom sa satiričkim ambicijama iz koje se, kasnije, razvio naš specifičan žanr serije iz svakodnevnog života, neka vrsta domaće “sapunske opere”, bez koje se više ne može zamisliti TV program.

* Ja sam, medjutim, u svom radu imao ambiciju da iskušam šta se može postići sa nekom vrstom originalnog TV romana. U tom pravcu je kod nas bilo dobrih pokušaja i uspešnih ostvarenja; mislim na “Salaš u Malom Ritu” i “Letovanje u Jakobsveldu” Arsena Diklića ili “Osvajanje slobode” Gordana Mihića. Napisao sam i napravio sa Šotrom “Više od igre” i “Učitelja”, koje nekim srećnim sticajem publika može ovih dana da vidi i još jednom proveri njihovu vrednost. Prošlo je više od dvadeset godina od kako sam to radio.
Nešto me svrbi, pokušao bih pod starost još jedanput. Imam roman “Lav u Beogradu”, čini mi se da se od njega može sačiniti lepa TV priča u slavu Beograda, beogradskog duha i Duška Radovića, na početku ovog zbrkanog veka. U romanu sam zamislio kako je Beograd dočekao prvo jutro 1901. godine.
Ovih dana, na početku nove 1997., ostaje nam, svima, da se nadamo da će se pisci vratiti TV. Za to je potrebnnije i da se TV okrene piscima, pa i da se izvini, ako se nekad i negde ogrešila o njih.

 

S.S 1997

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *