pisano za Televiziju 1995.
VENČANJE POSLE ČETRDESET DVE GODINE
Devetnaesti dan (Rada se lepo obukla, dolazi sa krštenja)
Deco, narode nećete mi verovati, upravo se vraćam sa venčanja. A znate ko su bili srećni mladenci? Nikad ne biste pogodili. Mita i ja! Časna reč! Ovako je bilo.
Naša Bilja, ona sa minđušom, ovde, u nosu je zaista divan devojčurak, ali, znate je, sasvim na svoju ruku. Ne znam kako, tek dete je otkrilo da nije kršteno.
Možda sam i ja, kao baba, donekle kriva: ali onda, kad je ona bila mala, nije se na to mnogo pazilo. Eto, dogodilo se. Srećom, može se ispraviti. Nikad nije kasno. Pa i spasitelj, Isus Hristos je kršten u zrelom dobu. Sveti Jovan Preteča i Krstitelj ga krstio u reci Jordanu.
Pošto se ispostavilo da među mladim svetom ima priličan broj koji nisu kršteni kad je bilo vreme, počela sad, da tako kažem: moda naknadnog pokrštavanja. Bude dana kad se u crkvi Svete Petke na Kalemegdanu krsti i po desetak mladića i devojaka, ceo razred.
Tako je i naša Bilja odlučila da se, zajedno sa još sedam-osam drugarica krsti. Pa, lepo!
Jer, znate, ja bih najviše volela da se jednom, kad im dođe za to vreme, i Maja i Bilja i moja Ljiljka venčaju u crkvi. Lep je to i svečan običaj. Tako su se venčavali naši stari, valjalo bi da se paze običaji. A, znate, popa neće da venča one koji nisu kršteni. Molim, prvo – krštenje, onda – venčanje! O kej!
Bilja, razume se, pozove na krštenje svoje roditelje, a oni nisu mogli, bajagi imali važna i preča posla.
A Mita i ja odemo. Taman da izostanemo. Bilja nam to nikad ne bi oprostila.
Lepo se obučemo. Ja, po starinskom običaju, spremim šta se sprema za krštenje: pogaču medenjaču, bocu vina i jedan dukat. Ovoliki! Da kupi momka.
Što vas dvoje matorih izvodite pozorište – grdi me kćerka, Biljina mati. Ćero moja, narodni običaji nisu pozorište. Jeste i ja sam, nekad, tako mislila i slabo sam držala do toga, a sad mi se čini da sam pogrešila. Kako da vam objasnim? Život je praznik.
Pođemo, dakle, Mita i ja Bilji na krštenje. A ona – nikad lepša. U beloj dugačkoj haljini. Kao vila. Čak joj i ona njena minđuša u nosiću lepo stoji, svetluca … Jedino nije htela da me posluša za cipele. Na nogama joj one bakandže, cokuletine! Srećom, haljina dugačka, pokrila ih, pa se ne vide. I ostale drugarice isto. I momčići. Milina jedna pogledati!
Ali, kad smo pristupili, pita nas sveštenik, onako uzgred, jesmo li nas dvoje: Mita i ja venčani. Tuc-muc, tuc-muc, priznamo da smo se registrovali u reonu, ali da nismo po crkvenim propisima. Umalo da se posvađamo pred popom ko je kriv … Nije se moglo: Mita bio drugi zamenik sekretara reonskog komiteta SKOJ-a, a ja član folklorne i recitatorske sekcije KUD-a “Vasa Pelagić”. Grdne titule!
“I mi smo verovali! To je za poštovanje, a ne ismevanje” – odseče Mita popu, ni krivom ni dužnom. Odmah bi se svađao. “Ne branim”, kaže sveštenik.
Kad je to čula Bilja navali: “Da se venčate!” Navalila, jedva smo utekli … Ali, evo, narode, osećam se kao da smo se jutros venčali, Mita i ja. Posle četrdeset dve godine u braku! Nismo venčani u crkvi, ali smo ipak imali divan brak. A znam i za obrnute slučajeve: svadba da se pamti, a posle se sve raspalo.
Jer, šta je najvažnije? Zna se: na slovo na slovo LJ! Ljubav! (Okreće brojeve telefona.)
Na slovo, na slovo LJ! Moja Ljiljka! “Taši, taši tanana i svilena marama … Košuljica bela, kuma ti donela …” Laku noć, Banovo brdo. Laku noć, banjo Koviljačo i banjo Matarugo, Ovčar banjo i Soko banjo, banjo Vrujci i Atomska banjo Trepčo, Rusando i Melenci … Laku noć, Vrnjci …
