BAKA RADIN DNEVNIK – VENČANJE POSLE ČETRDESET DVE GODINE

pisano za Televiziju 1995.

 

VENČANJE POSLE ČETRDESET DVE GODINE
Devetnaesti dan (Rada se lepo obukla, dolazi sa krštenja)

Deco, narode nećete mi verovati, upravo se vraćam sa venčanja. A znate ko su bili srećni mladenci? Nikad ne biste pogodili. Mita i ja! Časna reč! Ovako je bilo.
Naša Bilja, ona sa minđušom, ovde, u nosu je zaista divan devojčurak, ali, znate je, sasvim na svoju ruku. Ne znam kako, tek dete je otkrilo da nije kršteno.
Možda sam i ja, kao baba, donekle kriva: ali onda, kad je ona bila mala, nije se na to mnogo pazilo. Eto, dogodilo se. Srećom, može se ispraviti. Nikad nije kasno. Pa i spasitelj, Isus Hristos je kršten u zrelom dobu. Sveti Jovan Preteča i Krstitelj ga krstio u reci Jordanu.
Pošto se ispostavilo da među mladim svetom ima priličan broj koji nisu kršteni kad je bilo vreme, počela sad, da tako kažem: moda naknadnog pokrštavanja. Bude dana kad se u crkvi Svete Petke na Kalemegdanu krsti i po desetak mladića i devojaka, ceo razred.
Tako je i naša Bilja odlučila da se, zajedno sa još sedam-osam drugarica krsti. Pa, lepo!
Jer, znate, ja bih najviše volela da se jednom, kad im dođe za to vreme, i Maja i Bilja i moja Ljiljka venčaju u crkvi. Lep je to i svečan običaj. Tako su se venčavali naši stari, valjalo bi da se paze običaji. A, znate, popa neće da venča one koji nisu kršteni. Molim, prvo – krštenje, onda – venčanje! O kej!
Bilja, razume se, pozove na krštenje svoje roditelje, a oni nisu mogli, bajagi imali važna i preča posla.
A Mita i ja odemo. Taman da izostanemo. Bilja nam to nikad ne bi oprostila.
Lepo se obučemo. Ja, po starinskom običaju, spremim šta se sprema za krštenje: pogaču medenjaču, bocu vina i jedan dukat. Ovoliki! Da kupi momka.
Što vas dvoje matorih izvodite pozorište – grdi me kćerka, Biljina mati. Ćero moja, narodni običaji nisu pozorište. Jeste i ja sam, nekad, tako mislila i slabo sam držala do toga, a sad mi se čini da sam pogrešila. Kako da vam objasnim? Život je praznik.
Pođemo, dakle, Mita i ja Bilji na krštenje. A ona – nikad lepša. U beloj dugačkoj haljini. Kao vila. Čak joj i ona njena minđuša u nosiću lepo stoji, svetluca … Jedino nije htela da me posluša za cipele. Na nogama joj one bakandže, cokuletine! Srećom, haljina dugačka, pokrila ih, pa se ne vide. I ostale drugarice isto. I momčići. Milina jedna pogledati!
Ali, kad smo pristupili, pita nas sveštenik, onako uzgred, jesmo li nas dvoje: Mita i ja venčani. Tuc-muc, tuc-muc, priznamo da smo se registrovali u reonu, ali da nismo po crkvenim propisima. Umalo da se posvađamo pred popom ko je kriv … Nije se moglo: Mita bio drugi zamenik sekretara reonskog komiteta SKOJ-a, a ja član folklorne i recitatorske sekcije KUD-a “Vasa Pelagić”. Grdne titule!
“I mi smo verovali! To je za poštovanje, a ne ismevanje” – odseče Mita popu, ni krivom ni dužnom. Odmah bi se svađao. “Ne branim”, kaže sveštenik.
Kad je to čula Bilja navali: “Da se venčate!” Navalila, jedva smo utekli … Ali, evo, narode, osećam se kao da smo se jutros venčali, Mita i ja. Posle četrdeset dve godine u braku! Nismo venčani u crkvi, ali smo ipak imali divan brak. A znam i za obrnute slučajeve: svadba da se pamti, a posle se sve raspalo.
Jer, šta je najvažnije? Zna se: na slovo na slovo LJ! Ljubav! (Okreće brojeve telefona.)
Na slovo, na slovo LJ! Moja Ljiljka! “Taši, taši tanana i svilena marama … Košuljica bela, kuma ti donela …” Laku noć, Banovo brdo. Laku noć, banjo Koviljačo i banjo Matarugo, Ovčar banjo i Soko banjo, banjo Vrujci i Atomska banjo Trepčo, Rusando i Melenci … Laku noć, Vrnjci …

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *