I
Prethodno razmišljanje o smrti
Najčudnija i najraširenija, nerešena i nerešiva, bolest našeg doba je alergija (narodno ime: gadjenje). Medicina, i dan danas, strpljivo beleži i opisuje sve registrovane alergente (uzročnike i izazivače gadjenja), iako je, makar o tome, načisto: spisak je beskrajan. Nepodnošljivo gadjenje (sa pratećim simptomima: osip, crvenilo, koprivnjača, svrab, osećaj nezaustavljivog nadimanja i oticanja, gušenje, strah od smrti…) mogu izazvati i razbuktati najčudniji uzroci, da ne nabrajamo.
Za našu priču je dovoljno što je, nedavno, zabeležen i slučaj alergije (gadjenja) kod jednog pisca – na čitanje teksta koji bi neposredno pre toga, maločas, sam napisao!
Da malo objasnimo, kad bi crni nesrećnik (kuku njemu!) (pisac inače neosporan, ugledan, vredan, nagradjivan) seo ujutru (oran) za radni sto, pred svoju nerazdvojnu pisaću mašinu (sasvim zdrav, spokojan, pribran) (kao svaki dan, godinama, pre toga) da hitro otkuca rečenicu, koju je (preko noći, u priznatom stvaralačkom polusnu) (ili ujutru, izležavajući se u postelji) već sastavio i sredio, samo da se napiše, recimo: “Najčudnija i najraširenija, nerešena i nerešiva, bolest našeg doba je alergija (narodno ime: gadjenje)”, i pošto bi je zakitio pripadajućom tačkom, dabome, nije mogao da se uzdrži da je (mahinalno) ne pročita (ne da bi u njoj uživao, nego da bi samo proverio da se nije potkrala kakva greščica pri kucanju) – a tad bi, naprečac, osetio oštro peckanje u očima, svrabež po čitavom telu, grebanje u grlu, obrazi, šake i stopala bi mu otekli, koža se zgužvala i išarala širokim modrim flekama, a krajnici, i žlezde pod pazuhom i u preponama, nabujali i očvrsli, kao guke. Strašno! Lekari, specijalisti alergolozi, su se grdno namučili dok nisu utvrdili uzrok njegovih napada. Prvo su krivili nedužnu pisaću mašinu (savetovali da piše olovkom ili nalivperom, nije pomoglo), zatim sumnjičili: stonu lampu, upijač, grafit, plastiku, metal, mastilo, i sam papir, dok, najzad, nisu, posle raznih testova (pod nepromišljenim opterećenjem, umalo nije nastradao), belodano, utvrdili alergiju na čitanje tek napisanog! A to je, priznaćete, bolest teška, uvredljiva za pisca. Poništava ga!
Badava su ga prijatelji, lekari (nekoliko upućeni u misterijum literature) i kolege pisci tešili da je od iste bolesti stradavao i veliki francuski pisac Marsel Prust (pronicljivi alergolog koji je prvi utvrdio uzročnik gadjenja kod našeg pisca je – da ga neko ne pretekne, jer već behu registrovani novi slučajevi, kod drugih pisaca i novinara, širom sveta – objavio i atribuirao svoj nalaz u Medjunarodnom alergološkom glasniku (IAW) i predložio da se taj oblik alergije i suma pratećih simptoma nazovu: “Prustov sindrom” – time bi naneo tešku nepravdu našem piscu i našoj književnosti, da ne dobiju zaslužen pomen i u medicini – medjutim, predlog nije prihvaćen, nego je otvorio zanimljivu raspravu, još ne završenu), naš S.S. (krijemo ga inicijalima, kako nas obavezuje Hipokratova zakletva) je zapao u duboku depresiju (narodno ime: potištenost), koja je, takodje, bolest, teška.
S.S. se našao se pred groznim izborom (kuku njemu!): gadjenje, sa gušenjem, ili potištenost, sa upornom tugom? U prvom slučaju, svaka radost i oduševljenje (pri Pisanju) behu surovo kažnjavani gadjenjem (pri čitanju onog šta je napisano) (a neki davni pisci, za koje se misli da su patili od slične pošasti, su i to mogli da izdrže i podnesu – filozof Lucije Anej Seneka izveštava u jednom pismu, Pedeset četvrtom, prijatelja Lucilija, o užasnom iskustvu sa astmatičkom krizom, napad opisuje kao “udar vetra”, i veli da razume zašto lekari ovu bolest nazivaju: “prethodno razmišljanje o smrti”, F.M. Dostojevski je prkosio epilepsiji, Gi de Mopasan luetičkom ludilu, Marsel Prust astmi); u drugom slučaju, sledilo je mučno pristajanje na Nepisanje (sasvim i zauvek!) i prateću, gustu i nepreglednu tupost i tugu kao jedino, uporno osećanje. Jadni naš S.S., nije bio ni Prust, ni Dostojevski, kamo li Gi de Mopasan (mada jest o njemu jednom negde napisano, nepromišljeno: “Mopasan jedne epohe bez stila?”) (hm, šta bi to moglo da znači?) pa se prepustio nejasnoj sudbini (Božjoj kazni, zašto?) i pristao na tešku tugu Nepisanja, koja je za jednog uspešnog skribomana (beše dotad objavio jedanest knjiga priča!) (za svaki Božić nova knjiga, šest godina!) kazna gora od samoubistva.
Ali, trebalo je nečim ispuniti provaliju dokonog, ispražnjenog vremena. I od nečeg živeti (život u tuzi nije jeftiniji od života u sreći i euforiji) (ko pije, jednako popije – mnogo, pije li od tuge ili od derta i besa, svejedno), pa se naš čovečuljak morao primiti i manje cenjenog posla od Pisanja, sa čitanjem napisanog. Ranjeni pisac nije mogao da prihvati savet i upozorenje lekara da svakako mora da promeni svoje profesionalne navike i životni stil (“Radosni robijaš” – tako je, u srećno doba, predstavljao sebe u intervjuima – “svakog jutra, od sedam nula nula do jedanest nula nula, za pisaćim stolom!”) i da, za neko vreme, dok se ne utvrdi kuda uočeni proces smera, ode nekud na odmor, što duži. (“Natrag prirodi!”, maestro, to nam savetuju sve vaše priče”, laskao je lekar svom čuvenom pacijentu.) (Zaista, “Srpski Bunjin” je važio za majstora nad majstorima u prozračnoj, akvarelskoj deskripciji klimata i pejzaža) (ostaće on neprevazidjeni animalist – njegovi minuciozni opisi domaćih životinja, šumskih i pustinjskih zveri, riba i ptica, i insekata!, su često izdvajani iz konteksta priča i objavljivani kao kapriciozni medaljoni, poslastice za čitaoce finog ukusa) (prevodioci su se oko njih trudili kao da su pesme) (najčuvenji ilustratori – i Japanci! – su se nadmetali na jednom simpatičnom tematskom turniru na Frankfurtskom sajmu knjiga l983. – kad je naš pisac zasluženo dobio nagradu Turgenjeva – ko će bolje likovno reagovati na zakazanu temu: “malo, rumeno prase, sa repićem u obliku znak pitanja”, opis neobično lepog praseta iz nagradjene priče našeg S.S.) (da, on beše pedantnost uzdignuo do stila!) (Pardon,gospodo! Ne potsmevajte se sitnom vezu, proći će razne književne mode i kerefeke – a Opis će ostati da bude ispit svačijoj književnoj spremi, i talentu!) Medjutim, naš veličajni pejsažist, i neuporedivi animalist, niti je voleo pravu prirodu, niti žive životinje – osim onih iz njegovih priča. U otvorenoj, nemerljivoj, nezgrapnoj, ravnodušnoj, u suštini aljkavoj, prirodi osećao se nelagodno, uvek u opasnosti, kao na promaji, nije joj pripadao, (pravdao se jednom Ničeovom antinomijom, “S one strane dobra i zla”: da “priroda nema nikakva posla sa pojedincem; jer, šta predstavlja pojedinac za prirodu?”).
U stvari, S.S. nije hteo u književne invalide, nikako; brižno je krio svoju bolest, i bruku. Mnogi su bili zaprepašćeni kad se prvi dobitnik nagrade Turgenjeva (l983.) (povodom stogodišnjice smrti velikog pisca Novosadski sajam lova i ribolova i moskovski časopis “Oganjok” behu organizovali veliki medjunarodni konkurs, za najlepšu priču iz lova, objavljenu te godine) (nagradjena priča bude objavljivana, istoga dana, u najuglednijim književnim revijama, na šest velikih jezika, i jeziku na kome je napisana) (ovaj plemeniti ekološko-umetnički turnir se redovno držao sve do rušenja Berlinskog zida, kad se sve srušilo) primio da, u najstarijim prestoničnim novinama (osnovane l9O4.), u kojima je, kroz mnoge godine, svake subote, objavljivao svoje priče, otsad bude samo urednik, tj. on da bira i preporučuje tudje priče! Medjutim, slavni pisac nije hteo, nikako, da, čuvano i negovano, sinekurno mestašce u prestižnim novinama prepusti, tek tako, nekom književnom rivalu (jedva bi to dočekali) (kao svaki pravi pisac, ni S.S. nije imao prijatelja), pa je predložio uredništvu novina da se raspiše stalni otvoreni, anonimni konkurs za priču (“Naš narod je talentovan, misli epski, treperi dramski, klikće lirski”, citirao uvaženog kritičara, budalčinu za koga je on bio “Mopasan, epohe bez stila”), predlog bude prihvaćen, oberučke. (Oglas u subotnjem izdanju: “Pišite! S.S. bira priču za vas. Čitajte!”) Lepo, lukavo! S.S. je mislio da ih (nas) je sve, opet, nadmudrio, još jednom.
Kad su mu iz redakcije javili da su stigli prvi rukopisi priča bio je spreman; ali osećao se čudno, pomešano. Ona (sudjena mu) tuga beše već nekako polegla po celom mu biću, kao laka, smirena, ravnomerna prašina, a nad njom se (gle!) usudjivala da uspravi neka nova, bojažljiva, nespretna radost (tanki vijak, plavičast, kao dim iz cigarete); dva pomešana osećanja (jednaka, uporna tuga i tanak plamičak radosti, svakičas mogao da utrne) razlivala se kroz njega kao novo (nepoznato mu) raspoloženje, prijatno – tek na ulici, na pola, napamet poznatog, puta od kuće do uredništva, primetio je kako zvižduće (On!) (“Kad sam bio mladjan lovac ja”), i kako koraka lako, klizajući, svečanim, produženim koracima (iako je dan bio vetrovit, pun nekog pepela, i pritisnut mutnim olovnim oblacima). (Gle! Kao nekad, pre bolesti, kad je nosio svoju novu priču, pravo u štampariju.) Znači, moglo bi se – samo plamičak da ne utrne. (Prethodno razmišljanje o smrti? O.K.) Bio je spreman.
U redakciji su ga dočekali kako dolikuje i sleduje miljeniku, slavnom, usporenom piscu, sa počastima kao nekad: (svi ustali!) (posluženje i poklon: mapa reprodukcija Alberta Direra, zateklo se na pisaćem stolu glavnog urednika) (i uvek ista šala: šta je rekao i kako je gorko plakao, kad su mu neki vajni obožavatelji književnosti iz zavičajnog mu grada, a prostaci nad prostacima!, povodom Turgenjev nagrade čuvenoj priči o “malom, rumenom prsetu, sa repom u obliku znak pitanja”, doneli na poklon istinsko malo rumeno prasence, sa onakvim repićem – a reš pečeno, na ražnju!) (grupni portret sa piscem, fotografija), baš vaspitano, pomalo starinski, začudno za današnje nervozne običaje bez običaja; morao je da uzvrati nekom ljubaznošću (“Nemojte, deco moja, vi ćete me sasvim razmaziti”) i poukom-izjavicom, počasni anterfile u nedeljnom izdanju “Rekli su” (“Onaj ko svoj, i maleni, talenat zapusti, i ne ostvari ga Delom – lenština je, zaslužuje prezir; a umetnik koji zakržlja, pa upropasti, svoj veliki talenat, darak Božji – zločinac je, zaslužuje kaznu”) (ovu sentencu je držao za mudrost i moralni imperativ – isto je, drugim rečima, izjavio već nekoliko puta). Sve se odvijalo po učtivom i uzdržanom scenariju. (Prazno prazno.)
“Srećom, ništa nisu primetili”, pomislio je, ali nije mogao da se obraduje; već je bio (bazno i strukturno) tužan i utučen, i na to priviknut. “Baš lepo od njih. Uostalom, i zaslužio sam. Nego, zašto Direr?”, strepeo je da se medju crtežima nalazi i razvikana ezoterična “Melanholia” (osamdeset osam značenja, zasad!), koja potkazuje i njegov slučaj. “A ako teraju sprdnju sa mnom?”, brzo je listao album Direrovih drvoreza (raskošno divot izdanje Stare minhenske pinakoteke) (“Glucktiches Neue Jahr l992!”) (“Sedam smrtnih grehova”) (srećom, bez “Melanholije”) (dabome, ona je bakropis). “Ne može se odnositi na mene, ne! nikako; ja sam čovek od pretežnih vrlina, da! svakako” nastavljao je, odavni (bolesni) nezavršeni, razgovor sam sa sobom. (Isti, kratki, kosi, započeti, ukočeni osmeh na umornom i ozbiljnom licu.)
S.S. nije smeo da se duže zadržava medju opasnom mladjarijom, uzeo je iz ekspedicije prva tri koverta (beli, plavi, žuti) sa prispelim radovima za konkurs i krenuo kući, istim putom.
S pravom je očekivao (tražio) da mu se vrati ono isto prijatno raspoloženje koje je imao jutros (kad je dolazio), kao zaslužena, dogovorena olakšica; koračao je dugim, uperenim koracima, prav i ispršen (kao oficir), podignutog pogleda (okolno gorje pod prvim snegom) (a, vetar, medjutim, pun pepela) i osluškivao da čuje kad će iz njega da zastruji (sam od sebe) veseli zvižduk (slutio je i melodiju: jedna tema iz mjuzikla “Violinist na krovu”). Ništa! Samo ravnomerno disanje. “Nije ni to malo”, S.S. je pristajao na najmanju sreću. (“Prethodno razmišljanje o smrti?” O.K.)
U izabrani i zakazani čas (pet nula nula, posle podne) (okolo brzi decembarski mrak, osvetljen sitnim prahom snega) (pepela?) (belo veče bele noći) S.S. (utišan i utešen, što ravnomerno diše) (možda arija?) je otvorio beli koverat i počeo da čita prvu priču prispelu na konkurs, koji je on zamislio, sebi u korist.
Gle! Naslov: “Prethodno razmišljanje o smrti”!
*
U toj “priči” je, od reči do reči, doslovno (sa svom gomilom interpunkcije) (sasvim po kapricima nakaradnog literarnog manira docnijeg S.S.) (uh, mnogo mnogo zagrada) (kao kod onog Francuza, nobelovca, Klod Simona, taj je zagradjivao i tekstove već dvaput ogradjene zagradama) bilo ispričano (napisano) sve (ovo) što piše (tek ste pročitali) u poverljivom izveštaju o stanju zdravlja i potonjim dovijanjima pisca S.S. (anamneza bolesti, gle!, postaje pričom) – baš sve, od: “Najčudnija i najraširenija, nerešena i nerešiva, bolest našeg doba je alergija (narodno ime: gadjenje)” (sa pripadajućom tačkom) (.), do poslednjeg novog reda, i znaka usklika, na kraju: “Gle! Naslov: “Prethodno razmišljanje o smrti”!”
II
I bez sreće srećan
Ni pribraniji čovek ne bi učinio ništa pametnije od njega: “Dobro!”, rekao glasno, toplo se obukao i izišao da se prošeta i razmisli.
Noćni sneg, sitni igličasti prah, sipio odozgo, i odozdo (kao u jeftinim venecijanskim suvenirima: staklena muranska kugla, sa gondolom, odozgo veje, dok naveje, kad se kugla okrene, sneg pada naopačke, dok ne napada). (Tojest, vreme?) Dakle, sneg (vreme?) sa sviju strana, odozgo, odozdo – S.S. nije mogao da odredi smer pahuljica, čitav prostor je bio ispunjen (molekulima) (tačkama) istom prašinom najsitnijih kristala leda (prijatna gustina) (oh! kako bi to lepo opisao, samo da sme da piše). Začas je razumeo: nije on to u svom uskom vrtu (trapez gradskog dvorišta, kratka betonska staza, kontejner pun djubreta, purnja dim iz neugaslog pepela, dva gola, bolesna stabla divljeg kestena, jedna jalova trešnja) (obilno rodi svakog leta, ali plodovi budu sitni, crni, gorki, kao bobice kukute), ni u snu, nego usred jednog citata (oko njega, sa svih strana: priča) (da, neko njega priča) (ko?). I on se oseća prijatno, smešak da se osmehne, i potsmehne, nepoznatom potkazivaču; jer, ko može, kroz ovaj citirani sneg, da ulovi njegov kratki, kosi, jedva osmeh? Utešen i obradovan, što se, eto, iskobeljao iz citata (ismejani sneg, koji tako često pada u njegovim pričama, odjednom, prestao da sipi) (novo, vedro, noćno nebo, puno mraznih zvezda) tudje priče o njegovoj tajni (ispisane njegovim stilom) (podli potkazivač nije parodirao samo stil, nego i njegov slučaj, njega lično), S.S. je, tajnim (nedozvoljenim?) osmehom, pohvalio sopstveni razum i svoju veštu prirodu (talenat?); oni su mu, još jednom, pomogli da se uzdigne iznad priče koja je pretila da ga ispriča, do kraja.
Ali ako je već, neoprezno, zakoračio u drugu, opasniju priču? U nepoznati nastavak? Ako ga prva priča (“Prethodno razmišljanje o smrti”) (u beloj koverti) pričala do malopre (šta je bilo), ova druga (u plavoj koverti?) ga, možda, priča od malopre (šta sad jeste, i kako jeste)? A postoji i treći, žuti koverat! U njemu bi mogla biti priča, najopasnija, o maloposle i posle (šta će biti); ne bi se usudio da otvori koverat (plavi? žuti?).
Plavo? žuto? žuto? Plavo? Sklapa i rasklapa (S.S.) noćnu priču pomešanih vremena, sluti da i ovo njegovo sklapanje i rasklapanje pripadaju priči; i bude mu dobro od toga (kao da je ponovo pisac) i poželi da ta priča bude lepa i pametna (bolja od najbolje koju je napisao) (baš kao da je piše on, a ne oni drugi) (razni: beli, plavi i žuti). Zna on, dobro, da može, svakičas, priču (njihovu) da izgužva i zaprlja, i preokrene, nekim nespretnim korakom (zato korača oprezno, kratkim i širokim, raskrečenim koracima – glatka klizava poledica, podmuklica, pokrivena prahom novog, citiranog, snega) (mogao bi, lako, da se opruži, slomi rame ili kuk) (kihne naglas, kao kakav Akakije Akakijevič) (a onda, zna se: sledio bi dosadni nastavak priče u bolnici) ili da je upropasti prostačkim razmišljanjima (kakva ljudima, i onim najfinijim, svakičas padaju na um), tad bi se (njihova) priča (o njemu) srozala (kao mnoge što su).
(Dogurali smo, evo, dotle da se o priči više stara onaj o kome se priča nego onaj koji priča. Zar to nije pravično?)
Sad, takav i takav, S.S., dabome, ne žuri da se vrati kući, da čita priče iz plavog i žutog koverta, nego nastoji da u te priče (ako ih je, kao što misli, prozreo i zatekao na delu) unese nešto više od lepšeg, boljeg sebe, za obostrano dobro.
Ne zna kako bi bolje pomogao (tudjoj) pri_i nego da opet misli o jednom (svom) tajnom (proročkom) sižeu za priču, koji on odavno prevrće i proverava, odlažući da ga razradi i obradi pričom (ili romanom?), kad bude bio za to spreman i pozvan (ko zove?); sad je kasno, može ga ustupiti, više mu ne treba, šteta da propadne (jer on pisati više ne sme, iz zdravstvenih razloga).
Ovakvu je priču bio zamislio. Živeo jedan starac i doživeo 81. godinu (9×9=81, idealna mera, po Sokratu) i (neznajući za stoičko upustvo) rešio da se oprosti sa svetom i svojima. Mogao je sam da izabere način: prestaće da prima hranu i vodu, dok se ne ugasi. Razume se, rešeni starac (čovek otmen i nenametljiv) o svom naumu nije obavestio bližnje ukućane (zašto da ih rastuži i zbunjuje?), sve je činio krišom. Umirao, uživajući, lagano i dugo, u ravnoj i sporoj tišini, obilazili ga retki prijatelji, dovoljno vremena da se (i dva puta) seti svega (lepog). Iz dana u dan (devet dana!), iz sata u sat, kroz beskrajno produžene minute, blaženom starcu je bivalo sve prijatnije, dok se (najzad!) nije ugasilo (jarko) svetlo, da ga primi ono drugo (blago) svetlo. “Tako? Baš fino!”, poslednje što je pomislio. Avaj, sredjeni starac nije dugo uživao u zasluženoj blagosti; na njegovu nesreću, probudio se u bolnici (bolan povratak iz blage u jarku svetlost). U stare, ispucale, presahle žile kapljao obogaćeni fiziološki rastvor (kap po kap) (svaka kap po jedan nezasluženi, nepotrebni bol) (bodež). Brižni ukućani su, u poslednjem trenutku, dozvali Hitnu pomoć i odvukli (osmehnutog) samrtnika u bolnicu, da ga “spasu”. Belim, praznim, pogledom starac je ugledao (umesto otvorenog neba) nasmejano lice svoje unuke (“Deko, slatki moj dedice!”) (voleo je tu devojčicu) (više nego ona njega) i pomislio: da joj se osmehne (povraćenom snagom) ili da je grdi. “Pokvarili ste (sve)?” Znao je da svoj, jednom već dostignuti podvig neće moći da ponovi (pravilo: prvi put istinska tragedija, drugi put prostačka farsa), nego da će i on umirati i umreti (krepati) kao drugi, u bolovima, kao pas.
S.S. se, lako, opraštao od svog tajnog sižea, u koji je toliko mnogo polagao, čak se obradovao (koliko može melanholik) što ovom (njegovom) sižeu sasvim pristaje (nečiji, čiji?) (tudj) naslov: “Prethodno razmišljanje o smrti”. Bio je ponosan na svoj doprinos (tudjoj) priči, koju će on (nadmoćno, potsmešljivo) čitati kad se vrati kući (bilo tek pola osam), pošto popije čašu kuvanog vina u malom, uskom, bistrou “Koviljača”, preko puta.
Iz poznatog azimuta, sa kafanskog stola, iza zatamljenog zida od stakla (boje dima) (iznenadno, ulično ogledalo, ogledali se prolaznici, svako bi zastao, sebe da prepozna) (spolja nije moglo da se vidi unutra – iznutra se videlo spolja), S.S. je mogao da vidi (osvetljeni) kvadrat svog prozora na drugom spratu (nejaka, mutna, žuta svetlost njegove stone lampe, okolo mnoga okna, puna srebrne prašine, titranje televizijskih ekrana) (svima, svima, pre spavanja: TV dnevnik) i da zamisli sebe kako (spokojno) čita (već poznatu mu) priču (nastavak priče) iz plavog koverta. (Žuti kovarat, neotvoren, leži preko Direrovih “Smrtnih grehova”, neka čeka.) Je li to ona, doskora, stvarna zgrada, u kojoj je proživeo skoro čitav svoj vek ili samo, još jedna, pretrpana i nezgrapna, rečenica (kulise priče)?
“Gospode, koliko je veliko i rastuće “prostranstvo priče”, kao kosmos”, lagano, kroz grlo i jednjak, u S.S. klizi vrelo kuvano vino. Da ne zaboravi, ponovi, glasno: “Prostranstvo priče”, još i nacrta (na okruglom katronskom podmetaču) (noktom) trougao oko ljubičastog kruga (trag čaše kuvanog vina).
Ali, avaj! U ovom (retkom) (blaženom) trenutku ceo stakleni zid (ogledalo) ispuni jedna odvratna figura (šubara, teški kaput sa širokim astraganskim pelcom, čizme valjuške) (debeli, rumeni obrazi, nos pun crnih tačkica, prljavo busenje obrva i klempave uši, pritisnute nadole teškom šubarom) (još se i smeje!) (maše, nezgrapnom prljavom rukavicom, za pozdrav, sebi, u ogledalo). Ko? Ljubazni blesan, dosadni, nepodnošljivi kritičar, koji ga (onda) preterano pohvalio (“Mopasan epohe bez stila”); taj baksuz će upropastiti i srozati priču, ako udje u “Koviljaču”. (Nekoliko puta su sedeli za ovim stolom, razgovarali, prazno. O jevrejskom humoru.) Dugo (beskrajno) traje ogledanje dok se (ispunjen sobom) “ljubazni blesan” ne odluči da nastavi svojim putom (“Dodjavola!” – poželi mu pisac miljenik).
“Ipak, lepo veče”, pomisli S.S., dok strpljivo pokušava da na svoje lice nanese obrazinu “gospodske tišine” (stih Laze Kostića, iz “Maksima Crnojevića”: “tišina na licu mu gospodskom”), koja bi mu (večeras) (u priči) sasvim pristajala.
Bio je spreman za (prilično iskrenu) ispovest. Recimo, ako bi ga (u noćnom intervju-u, u “Koviljači”) pitali ko je na njegovu (već načetu i izmenjenu) narav i njegov književni iskaz presudno uticao (jer i on je bio, u mladosti, srazmerno, nervozan i brz, kao drugi) S.S. bi rado priznao (kome?) da je to jedan slučajan stih: “I bez Sreće možeš biti srećan” (rusko-moldavski pesnik, “ptić Petra Velikog”, knez Antioh Dimitrijevič Kantemir) (čitao ga uzgred, povodom našeg Zaharija Orfelina). Spasonosne utehe i privlačne ideje o (maloj) sreći bez (velike i burne) Sreće S.S. se dokopao u sličnom (prelomnom) stanju u kome se sada zatekao, onda kad ga napustila žena koju je voleo (otišla pre jedanaest, umrla pre tri godine).
I bez sreće srećan, on poželi laku noć (uvek istim) gostima u “Koviljači” (susedi, zabavljeni oko domina) i ponese (za alibi) crtež na kartonskom podmetaču (trougao oko kruga).
Kod kuće, S.S. (bez brige) otvara plavi koverat, unutra, osim priče (šest stranica) nadje i jedan kvadratni kartonski podmetač (isti kao onaj koji je doneo iz “Koviljače”) sa poznatim crtežom
(trougao oko bledog, ljubičastog kruga). Pre nego što počne da čita (nezbunjeni S.S.) sravnjuje kartonske podmetače (blizanci!) i više ne može da razlikuje koji je iz “Koviljače” koji iz plavog koverta, igra se s njima, meša ih kao karte.
Do ponoći čita očekivanu, poverljivu priču, iz plavog koverta (zna i naslov: “I bez sreće srećan”).
*
U (plavoj) priči, dabome, piše sve ono (deja vue) (tojest, već napisano), od rečenice: “Ni pribraniji čovek nebi učinio ništa pametnije od njega: “Dobro”, rekao glasno… itd., itd., sve, do poslednje zagrade: “(zna i naslov: “I bez sreće srećan”)”, sa tačkom (“.”), na kraju.
III
“dok ne prodje ova java što mi sada dodijava”
S.S. je zaspao, lako, i spavao zdravo i dugo, nasmejan. Ranije je spavao na oprezu, strepeo od sna, napinjao se da svaki san, i najsporedniji, zapamti, jer je i sadržaj svojih iskrzanih snova računao u život, takodje, pa kad bi ga zaboravio, ili iskrivio u jutarnjem prisećanju, što se uvek dešavalo, osećao se pokraden i uvredjen, budio se umoran i unapred poražen; najzad je mogao da spava do mile volje, spokojno i duboko, jer ujutru će pročitati, u priči iz preostalog žutog koverta, detaljan izveštaj o snu.
Sanjao je kako, usred noći, trči kroz Beograd, pravo u Glavnu poštu, u Takovskoj, koja jedino radi non-stop, da preda nekoliko pisama, u raznobojnim kovertima (beli, plavi, žuti, mrki, rumeni i zeleni), onda se, iznenada, podigne grdni vetar, njemu odavni dušmanin, oluja mu otme iz ruku koverte, zavitla ih u kovitlac, pa S.S. ne može da ih pohvata, lete, lete raznobojni koverti. Možda su u njima nastavci priče, misli S.S.
Ujutru se probudi ispavan, krepak, vrlo oran i zdrav. Istinski zdrav. U sobi je veoma toplo, kao usred leta, kroz širom otvoreni prozor kulja obilje letnje vrućine! Na nebu, već visoko, odavno, Sunce, ogromno, avgustovsko! S.S. misli da sanja, jer: otkud leto usred zime?, ali brzo, iz minuta u minut, iz podatka u podatak, on je načisto da je budan. Čuje, iz radija: “Danas je četvrtak, 11. avgust 1991., Sunce izišlo u pet časova i devet minuta, zaći će… Vedro i toplo, bez vetra. Najviša temperatura 32 stepena”, itd.
S.S. potraži žuti koverat, nadje ga, onde je gde ga je, sinoć, ostavio, a nigde mape Direrovih crteža! “Dakle, otprilike ovako”, pribira se S.S., “jutros četvrtak, 11. avgust 91., a sinoć sreda 26. januar 92. Znači, otspavao sam dugačku noć, unazad, dugu pet i po meseci. Proveriću u priči.” Lagano otvara koverat i misli:
“Ako je tako, onda sam ja još zdrav, tojest, tek ću se razboleti, kroz nekoliko dana.” Zaista, prvi napad astme (“udar vetra”, po Seneki) je doživeo 3O. avgusta 91.
Još okleva da izvadi priču iz koverta, zašto da žuri kad zna šta piše, vremena su se sasvim primakla jedna drugom, izjednačila i poništila, jedno vreme sasvim propalo, drugo se udvostručilo, ako je strepeo od budućnosti, jutros, ponovnog 11. avgusta 1991. (ukleta godina, sleva u desno i sdesna u levo, isto: 1991) zna šta će ga snaći i šta će mu se dogadjati sutra i kroz idućih pet i po meseci, do Savinjdana 1992. Čime je on zaslužio privilegiju da mu, makar pet meseci, Prošlost bude Budućnost? Ume bistri, ali popustljivi S.S. dobro da računa i zna da u priči u žutoj koverti stoji i jedna potsmešljiva fusnota, opomena da ništa neće moći da izmeni i popravi, nego da će sve biti, dva puta, kako je već bilo tako će opet biti.
(Eh, da nije tako, mogao bi da se izbegne i grozni rat, koji besni, koji će tek da besni. Avgusta 91. Beogradjani su letovali u svom Dubrovniku, poslednji put.)
S.S. je, dakle, kažnjen, a ne nagradjen, jer mora da ispočetka odživi pet i po meseci svog života. Kojih pet meseci? Najgorih i najtežih: teška, uvredljiva bolest, koja će ga rastrgnuti i oteti od smisla njegovog života (Pisanje!), uzaludno dovijanje kako da sakrije bedu i sramotu, još će, na kraju, morati da celom svetu, u prestoničnim novinama, razglasi sopstveni zdravstveni slučaj i sudbinu, a (tudjim) pričama, za primer i opomenu.
“Dokle?”, pita S.S. i odgovara, distihom Laza Kostića: “dok ne prodje ova java što mi sada dodijava”. Da, jedino ga blaži i teši što će, jednog sporog, produženog popodneva, na mekom miholjskom suncu, u oktobru, u zavičajnom mu Velikom Gradištu, ponovo čitati Laze Kostića pesme i kinjiti svoj ostareli, umorni mozak da nauči napamet “Gospodjici L.D. u spomenicu”, makar poslednja tri stiha: “od jeseni do jeseni pevam srcu: mirno veni! Blago meni!” Otkako se razboleo i sasvim priviknuo melanholiji, Lazini stihovi su mu prijali bolje od svakog leka.
*
Izvukao je priču iz žutog koverta, nekoliko stranica, ovlaš i preko reda čitao mlak, dosadan i poznat izveštaj ispod klonulog naslova: “dok ne prodje ova java što mi sada dodijava”, od: “S.S. je zaspao, lako” itd. do, tobože, lekovitih stihova Laze Kostića, koje će tek (a ponovo!) čitati, u oktobru, u Gradištu, jer: tako piše u priči, a danas mu je četvrtak, 11. avgust 1991.
Ostaje mu još da polako i strpljivo misli koliko je ogromno, i rastuće, “prostranstvo priče”, jer se, iznenada, setio na šta ga potseća crtež: trougao oko izbledelog, isprekidanog ljubičastog kruga, na oba kartonska podmetača, iz “Koviljače” i iz priče iz plavog koverta, oba su tum na stolu. Prijatno mu je što je priča iz žutog koverta ispričana utišano, jednom linijom, ne kao one u belom i plavom kovertu, nervozno, bez mere, sa puno zagrada, ne bi li da obuhvate što više, šta trebe i šta ne treba.
I još nešto mu prija, dabome, S.S. neće žuriti, zna on, sad, da ima višak vremena, pet i po meseci do Savinjdana l992., dotle će moći dobro da promozga šta da čini sa ovim pričama, da li da ih objavi ili…
***
Preteklo:
A ako je Bog? Ili neko njegov? Nije se usudio da otvori žuti koverat, jer, ako bi ga odmah otvorio, a u njemu pisalo sledeće, koje još nije doživeo, i ako je to možda strašno. Vremena su se sticala i preticala, još uvek je mislio da on ipak živi, makar za sekundu, pre nego što se to upiše u priču, a da ga priča juri, ali ako bi odmah otvorio? Možda prazan list? Otvorio je – zaista prazan list.
Ko bi mogao da bude pisac? Niko nego on sam. Otišao u redakciju i zamolio da se objavi oglas da se jave autori priča, tih i tih. Prošlo nekoliko dana, niko se nije javio. Dakle tako! Ipak ja. Ali kad? Odlučio je, morao, subota je došla i objavio priču za pričom. Publika je bila ushićena, tako je napravio svoj najveći književni uspeh, nezavršeni roman koji i dan danas izlazi u listu, ipak je dosadio publici.
Zapis u snu, bez simptoma…Slatki san, zaborav…Ujutru,tekst… San: žuri na poštu… Kantemir o sreći bez sreće…detalj, komad, dokaz sna, koji bi se mogao naći u pismu, plavom.
Dosta, požuri k kraju!
.
