NEŠTO LEPO I

iz arhive 199?

 

Pre više od deset godina, u vreme srećnije, dobio sam od pokojnog Lole Đukića, čoveka koji je umeo da gaji prijateljstva, čudan dar. Poklonio mi ogromnu, ukoričenu svesku sa hiljadu praznih, belih listova. Nije ga mrzelo da od knjigovesca naruči da se sveska napravi i ukoriči, i još da se na koricama napiše naslov, zlatotiskom, kao da je prazna sveska neka knjiga, neka buduća knjiga. Pisalo je: NEŠTO LEPO.

“Evo ti, skribomane”, smeje se Đukić – “dela napiši NEŠTO LEPO. Umećeš ti to!”, još me hrabri – “Samo pazi! Ne sme ni jedan list da se istrgne iz sveske. A kad ispišeš, svesku mi vrati.” Bili smo, onda, veseli, orni, dobre volje, popili malo vina; olako sam primio dar, ali i obavezu da mu, jednom, kad tad, vratim svesku, ispisanu do poslednjeg lista.

Ali šta da radi sa praznom sveskom od hiljadu listova jedan lenji pisac? Pogotovo ako se primio grdne, preteške obaveze da piše i napiše NEŠTO LEPO? Danima, mesecima, čitavu jednu zimu, stajala Lolina sveska na stolu, prilazio bih joj, otvarao prvu stranicu, smišljao šta bi to NEŠTO LEPO mogao da zapišem. Isprva sam sve to držao za šalu, ali koliko je vreme duže odmicalo sve sam se više mučio. Lola me, međutim, gospodski nije potsećao na obavezu.

Došlo leto. Svesku sa hiljadu praznih stranica poneo sam sa sobom u Rovinj, siguran da ću tamo, u malom stanu u Kareri, za koji sam čvrsto držao da će mi biti utočište u starosti, pronaći i upisati bar NEŠTO LEPO u svesku sa naslovom NEŠTO LEPO.

Badava, prodjoše leto i jesen, još dva-tri leta, a Lolina sveska stoji na ogradi kamina – prazna, nenačeta. Dolaze mi prijatelji – bilo je među njima nekolicina odličnih pisaca, mogli bi oni, čini ti se, napisati NEŠTO LEPO – nudim im svesku. Neko se usudi, priđe, maši se za pisaljku, ali stane, odustane. A Lolina sveska stoji, čeka i potsmeva nam se.

Pomislim na kraju: pa zar to samo sobom nije NEŠTO LEPO? Lolino!

A onda se, odjednom, sve sručilo. Zbogom, Rovinju! U moj stančić u Rovinju provalio neki vrli, preterano vrli domoljub, bojovnik i ustaša – ne krije, poslao mi fotografiju kako je on uredio stan: iznad kamina, tamo gde su stajale Lolina sveska, i fotografija mog druga Duška Radovića – isprsio se namršteni poglavnik Ante Pavelić, isturio visoko bradu, a levo gore, valjda da ublaži bes i strogoću, beše postavljena jedna čedna, smirena blagoslovena Gospa, ružičastog lica! Bilo, prošlo. Prežalio sam Rovinj, ali jedno ne prestajem da se pitam – šta je taj Ivan Talić, tako se zvao, učinio sa praznom, Lolinom sveskom od hiljadu stranica na čijim je koricama pisalo NEŠTO LEPO?

Pre tri godine je otišao Lola. Ostao sam mu dužan. Nisam napisao NEŠTO LEPO. Eh, da je to jedino iznevereno obećanje!

Setio sam se ove priče o Lolinoj svesci pre nekoliko dana, kad me Mališa Marinković, Lolin drug, takođe, zamolio da pokušam da za Siti Radio napišem NEŠTO LEPO. Olako sam pristao, sve misleći da ću se, makar malčice, odužiti našem Loli.

Pa i ako ne budem ispisao hiljadu stranica, nego samo nekoliko, ipak će to biti NEŠTO, ko zna, možda i LEPO. Jer NEŠTO LEPO je i tražiti NEŠTO LEPO, i tamo gde ga nema i onda kad ga nema. Jer ga ima, nego ga mi ne vidimo.

 

SS

 

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *