ŠEGRTOVANJE KOD VELIKOG MAJSTORA

Stranica mog života

Čoveku se ponekad učini da može čitav svoj životopis ispisati na samo jednoj jedinoj stranici, pa da opet pretekne velika belina, a da mu za doziv i opis samo jednog trenutka otetog iz ništavila prošlosti neže biti dovoljne ni stotine stranica. Jer, nikad nije ni bilo vremena – ono što se sa nama, i oko nas, dogadjalo, pa i oni retki, usporeni, najtiši, najispunjeniji naši minuti, uvek su se naglo stropoštavali u prošlost, onamo gde je nestalog vremena na pretek. Počinje, uvek iznova, “traganje za nestalim vremenom”, koje nestajući iz života nastaje u sećanju, da zauvek nestane u poslednjem mraku zaborava.

Tako se osećam jutros, kad hoću da dozovem i otmem od poslednjeg nestajanja “jednu stranicu mog života”. A hteo bih, evo, da se setim prvog susreta i poznanstva sa jednim prijateljem, čovekom koji mi je u životu veoma mnogo značio. Jer, možda bi moj život imao sasvim drugi smer da nije bilo tog, ipak slučajnog, susreta.

To je bio susret sa Duškom Radovićem.

Datume, čak i godine, slabo pamtim, po nekom mom otprilike računu biće da je to bilo u proleće 1963. dakle pre trideset pet godina. U to vreme sam živeo u Požarevcu, bio sam tamo upravnik Narodne biblioteke. Bio sam već i donekle uveden i razglašen pisac, dve-tri izvedene drame u pozorištu, i pomno sam studirao dramaturgiju na ondašnjoj Akademiji za pozorište, film i TV.

Pisao sam onda mnogo, poletno i lako, na kolenu. Oduvek sam voleo da svoje nove tekstove čitam prijateljima, a imao sam sreću, bilo ih je, nekolicina, koji su pristajali i voleli da slušaju, ili su razumevali, prihvatali i praštali ovu moju pomalo smešnu slabost. Na Akademiji to su bili moji divni i zauvek prijatelji i kolege, a osim njih, dabome, i naši strpljivi profesori Josip Kulundžić i Ratko Djurović. Čitali smo jedni drugima svoja nova sočinjenija. Ali imao sam još i bar petoricu mojih žrtava – Acu Stojanovića, poletnog čoveka, koji je, setite se, mnogo zadužio srpski film u najtežim vremenima, reditelja i potonjeg odličnog dramskog pisca Radoslava Dorića, Radomira Stevića Rasa, koji me držao za pisca njegovog Teatra nacionalne drame, pa Dejana Djurkovića, čoveka silnog znanja i najoštrijeg uma i glumca Miću Tomića, koji vas je mogao ohrabriti za svaku pustolovinu, što ludju utoliko više. Ne, nisam im poveravao tekstove na čitanje, nego sam im ja sam čitao, naglas, svakom ponaosob.

Na jednu takvu seansu Mića Tomić je doveo jednog čoveka koga pre nisam poznavao. Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati. Bio je to Duško.

Čitao sam im jedan svoj grdno zamršeni komad koji se zvao “Linč”. (Taj je moj komad igran u Rasovom pozorištu, režirao ga Radomir Šaranović.) Sedeli smo, ako se dobro sećam, u kafani “Smederevo”. Čtao sam čitav sat. Veoma mi je bilo stalo do Mićinog mišljenja, jer prethodni utisci i komentari o ovom mom tekstu većinom nisu bili pohvalni, a to me je, priznajem, tištalo, jer sam ovu dramu dugo radio i veoma mnogo u nju polagao. Bio sam duboko uveren da sam uradio nešto zaista novo, čak i ozbiljno. Ne sećam se više Mićinog komentara, čak ni onog šta su drugi moji dragi slušaoci  onda mislili o “Linču” (na nesreću i sam tekst ove moje drame se kasnije izgubio – posle mnogo godina Eva Ras je pronašla u arhivi Rasovog pozorišta nekoliko stranica u koje se ni sad ne usudjujem da zagvirim), ali se živo sećam šta mi je rekao onaj, mislio sam, sasvim slučajni čovek, koji je ni kriv ni dužan strpljivo slušao “Linč”.

“Mladiću, vi ste pisac”, rekao je. Samo to.

Istog dana, vraćajući se kući u Požarevac, u autobusu sam čitao “Danas”, jednu od naših najzanimljivijih književnih revija, koju je uredjivao Stevan Majstorović. Na poslednjoj stranici “Danasa” bile su objavljene nekolike pesme i glose Duška Radovića, medju njima i ona basnoslovna pesma o parcovu, koju je Mak aplicirao u svoj film, i – Duškova fotografija. Prepoznao sam čoveka koji mi je priznao da sam pisac. Čitao sam čudne stihove: “U špajzu ima jedan sira / i parcov jede toga sira / bezobzira…”

Nije prošlo mnogo vremena, ni mesec dana, dobio sam pismo. Pisao mi Radović. Kratko, razgovetno, jasno. “Napiši scenario za dramu o deci. Trideset stranica. Tema – ime i prezime. Požuri.” On je tad uredjivao Program za decu na Televiziji – po mnogim ocenama najbolji TV program za decu na svetu!

Napisao sam TV pričicu “Hm” i odneo mu u Beograd, pročitao mu. “Dobro. Napiši još jednu.” Napisao sam “Alergiju”. “Još jednu!” Sastavio sam “Vikend u zatvoru Maršalse”, sličicu iz detinjstva Čarls Dikensa. Onda mi je Duško dao jednu pesmicu-pričicu Brane Petrovića, zvala se “Moj otac”. “Gledaj, pa udesi i ovo za TV.” Udesio sam. Bili smo vrlo zadovoljni – Duško, Brančilo i ja. Tu stvarčicu je režirao Lule Stanković, divno.

Tako sam, kod Duška, na vreme, shvatio da rečenica “Mladiću, ti si pisac” i nije kompliment, nego priznanje da si radnik. Mogao bih reći da sam šegrtovao kod velikog majstora. Dramaturgiju sam učio kod Josipa Kulundžića i Ratka Djurovića, ali sam šegrtovao i zanat učio kod Duška Radovića. Imao sam sreću i živu zgodu, koji bih danas poželeo svakom mom studentu da ono što uče u školi, kod profesora, mogu odmah da provere na poslu, kod majstora.

Kad sam malčice ojačao Duško je tražio da napišem i TV seriju za decu, kao neku vrstu kalfenskog rada. Napisao sam seriju “Smoki”, možda je neki još sećaju, igrao je Ljubiša Samardžić.

Na nesreću, u proleće 1967. zadesila nas nevolja sa “Predlogom za razmišljanje”. Duško je, ljut, otišao sa Televizije. Bio je to možda najveći gubitak za Televiziju. Na gubitku je, možda, bio i on. Posle basnoslovne serije “Na slovo, na slovo” on bi, siguran sam, uradio još nešto veliko za TV, nego tada, možda, ne bi bilo “Poletarca”, ni “Beograde, dobro jutro”. Šta god je pravio ovaj čarobnjak bilo je pametno, lepo, lekovito, vedro i korisno svem narodu, deci naročito.

Mislim da su tada i istekle moje godine šegrtovanja. Mogao sam otad i sam da se nekako dovijam. Dabome, naša saradnja se nije prekidala, dosadjivao sam mu čitanjem – uvek je imao strpljenja da me sluša. Retko je kad opširnije govorio. Medjutim sa njegovog lica ste mogli da čitate. Katkad bi se trgnuo, namrštio, izbečio, grčio kao da mu kida utroba. Iz njegovog inače blagog i pospanog oka sevnula bi opasna munja. On jednostavno nije mogao da podnosi gluposti, banalnosti i prostakluk. Kuku vama ako biste se u tome obrukali.

Dabome, nisam ja bio ni jedini, ni najbolji, njegov štićenik i učenik. Šegrtovali su, u ono vreme, i docnije, kroz ceo njegov rasipni život, mnogi – neki od njih su se razvili u čuvene pisce, akademike i lauerate. Umeo je podjednako sa muzičarima, slikarima i glumcima. Svi su mu priznavali majstorsko prvenstvo.

Kroz duge godine našeg prijateljstva upućivao me i u neke svoje pesničke i druge naume i preduzeća. Pomagao sam oko “Poletarca”.

Radili smo, barabar, u četri ruke, višemesečnu svakodnevnu radio seriju “Osnovna škola Studija B”. To je bilo argatovanje! Svakog dana emisija! Nisam mogao da držim korak sa njim.

Bio sam blizu i gledao koliko se muči oko onih vedrih, duhovitih i umnih pozdrava svetu “Beograde, dobro jutro!” Da bismo svi mi uživali u petominutnom jutarnjem raskošnom vodoskoku duha, stari majstor, kao neki proto pekar, se budio u pola tri i kinjio sebe do sedam i petnaest, da iscedi iz sebe uvek još jednu čistu kap! Svakoga dana! Nad svakom rečenicom je bdio kao da piše zavetne psalme.

Sećajući se prvog, moram da se setim i našeg poslednjeg susreta i razgovora, dvadeset godina kasnije. Bilo je to u Rovinju. Bio je već mnogo bolestan, ali je nekom čudnom snagom ustao iz postelje i došao na more. Bio je to težak, nepotreban put. Ne znam ko ga je nagovorio.

Poslednjeg dana na moru, ujutru, pre zore, vrlo vrlo rano, bilo tek četiri, sedeli smo na jednoj klupi na Katarini, sami, ćutali, zurili u more oboreno bonacom. Bojao sam se da mu nisam možda na smetnji i nisam se usudjivao ništa da kažem. Kao uvek, Duško je, lako, drešio čvor. “Ozdraviću”, rekao je – “ovde mi je prijalo, ali idem na Zlatibor, tamo će me sve proći.” Znao je on, dabome, dobro kuda to on odlazi, ovo je rekao meni da olakša. Kao nekom detetu. Hvala mu.

Slobodan Stojanović

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *