* Prilog za anketu Film-video
Slep za sličnosti, vidovit za razlike
Prvih godina našeg veka Lav Nikolajevič Tolstoj je u svom čuvenom Dnevniku sa ogromnim uzbudjenjem pisao o pisaćoj mašini, koju je dobio na poklon. Dragoceni dar. Praznik u Jasnoj Poljani. Postoje jedna fotografija i jedan film – grof svečano seda za svoj sto sa pisaćom mašinom! Novi vek može da počne. Pre toga je odana Sofija Andrejevna, dvanaest puta, svojom rukom, prepisivala “Rat i mir”!
Nije prošao ni pun vek, a lane je u Americi prestala proizvodnja i najmodernijih pisaćih mašina, mehaničkih, električnih. Buvljaci puni starih, i novih, pisaćih mašina. Uz njih je sve više i onih glomaznih kompjutera prve, druge i treće generacije.
Još za mog života u školi se učio predmet koji se zvao krasnopis, lepo pisanje. Ah, ona divna, romantična romb i redis pera, uvlake i mastionice! Pedesetih su se pojavile “hemijske olovke”, odoše u nepovrat pravila lepog pisanja “kosa, prava na desno savijena” i naši kitnjasti kaligrafski monogrami i posvete u “Spomenarima”.
Sećam se sa koliko je tužne radosti (postoji i to!) Duško Radović sastavljao i pisao “Sentimentalnosti”, potpuri nežnih, osećajnih i nostalgičnih rečenica i pouka. Zamolio ga bio jedan, onda mlad, vrlo talentovan, kaligraf da napiše tekst koji bi on ukrasio za diplomski rad. Čuo sam da je umetnik sad negde u Nemačkoj, radi u velikoj ekipi na izradi softera- programa. Sad svako može na ekranu svog kućnog kompjutera da uživa u sopstvenoj rečenici, ispisanoj najlepšim krasnopisom; volj ti slatkom, dekorativnom ćirilicom, volj ti strogom, uglastom gotikom.
O svemu ovome mislim, skanjerajući se, pre nego što se usudim da napišem nekoliko rečenica na forsiranu temu o relaciji i mogućim implikacijama sprega: film – video, koje sam, lakomisleno, obećao reditelju Milanu Kneževiću, predselektoru programa i uredniku kataloga Martovskog festivala u Beogradu.
Postoji kod Daviča jedan opominjući, vrlo poučan stih: “Slep za sličnosti, vidovit za razlike.” Djavo će znati zašto, skloni smo da uočavamo razlike, a da previdjamo sličnosti, naročito kad su
sličnosti velike i pretežne, a razlike sićušne i sporedne. To je ono što se zove “tragedija malih razlika”. (Biva često da se ceo svet zbog toga dovede u pitanje. Boja kože, kose oči, jagodice,
male rasne razlike izmedju ljudi i naroda kašto se preuveličavaju do nelagodnog otpora, odvratnog gadjenja i suludog antagonizma.”Srbi i Hrvati su dva naroda koje deli ISTI jezik”, pisao nam je zajedljivi, ali lucidni Miroslav Krleža.)
Sve mi se čini da se i rasprava film – video (baš kao ona, nekad, pozorište – film – TV) upućuje na straputicu, i u ćorsokak, prema razlikama, a ne prema sličnostima, koje su nekad toliko očigledne da ih izjednačavaju u identitetu.
Video sam 170 projekcija, koje filmova, koje elektronskih video zapisa, koji su bili prijavljeni za ovogodišnji Festival. Svi su, festivalskim propozicijama, zbog praktičnosti, bili preneseni na
video. Vraćajući se kući, umoran i iscrpen od silnog buljenja u ekran, ipak bih na pitanje “Gde si bio, šta si radio?” odgovarao: “Gledao FILMOVE za Festival.” Dabome, razlike nisam, ni mogao, ni hteo, da primećujem. Udubljivao sam se, koliko mogu, u samo biće iskaza pokrenute slike, materijala, gibanje i pulsiranje, njegovu mučnu majeutiku, oblikovanje u razgovetnu ili zamućenu misao, razrešenje u formi, ono POETSKO, DRAMSKO, FILMSKO u iskonskom značenju.
Zaista “slep za razlike, vidovit za sličnosti” filma i videa
S.S. 1997.
