Fondacija Slobodan Stojanović vam predstavlja najstarije tekstove iz pisane zaostavštine: pesme koje 1954. godine Slobodan Stojanović kao sedamnaestogodišnjak piše i objavljuje u časopisu Braničevo.
Mostovi su presečeni
a vazdusi za nadanje popijeni.
Kolibe su prazno bile
a dani su još davno urađeni.
Kalendari tugu nose.
Tek šašavasto san mi nudi.
Vreme klizi otpozadi.
Devojkama usne ljubi vetar ludi.
Nedohvat je pred prstima,
a leptiri nepristanak tugi nose.
Meso sanja oko njeno
kaplju rose.
Pamet me za ruku vodi
al miriše vratolomno koža bela
dvaputdvačetiri jesam
al I leptir što umire od odela.
SS Požarevac 1954.
