“MAKSIM CRNOJEVIĆ” – dramska restauracija tragedije Laze Kostića
MAKSIM CRNOJEVIĆ
Lica
Ivo Crnojević, knez od Zete
Jevrosima, žena mu
Maksim, sin mu
Dužde od Mletaka
Marko, sin mu (*)
Đorđe, sin mu
AnĐelija, kćer mu
Fileta, snaha mu
Miloš, pobratim Maksimov
Makarije, jeromonah manastira cetinjskog (*)
Jovan Kapetan, Ivin sinovac
Đura Kujundžić, vojvoda
Ilija Liković, vojvoda
Radoje, Crnogorac
Vitore Karpačo, venecijanski slikar (*)
Đentile Bellini, mladji, slikar (*)
Ceremonijal na duždevu dvoru (*)
Sužanj
Crnogorci, Mlečići, maske, svatovi, kurtizane, muzičari, crnci, sluge.
U prolazu, bez reči: Otelo i Dezdemona, Basanio, Šajlok. (* * *)
Zbiva se u Mletkama i Crnoj Gori
(Lica obeležena zvezdicama ne postoje u izvorniku. Mnoga lica su, međutim, u ovoj restauraciji izostavljena.)
I.
Karneval u Veneciji, 1492.
Treba da zamislimo da se tragedija “Maksim Crnojević” zbila dve
godine docnije, l492. – u godini otkrića Amerike, koja se računa
za poslednju godinu Srednjeg i prvu godinu Novog veka.(Knez Ivan
Crnojević je vladao Zetom do 1490.)
Zašto? Tragedija mladog, prokletog zetskog kneza i zla istorijska
sudbina srpskog naroda se simbolično poklapaju.
I poslednja srpska država Zeta Crnojevića je klonula pod Turcima
(l499.) Srbi su, na veke, ostali na Istoku, u produženom Srednjem
veku; a bili su tako blizu, na samom izvorištu Renesanse.
Tragični gubitak koraka neprebolno će osećati i trpeti, nikad da
ne prebole.
Dakle, zamislimo da smo u veseloj, razbuktaloj Veneciji, kad je
ona bila u punom sjaju i silnom poletu. I još u dane Poklada i
karnevala, koji su uvlačili u raspusnu igru ne samo sav tamošnji
svet, nego i mnoge mlade ljude iz okolnih krajeva.
U Mletke su, često, odlazili i naši, koje za poslom, trgovinom i
politikom, koje za učenjem, naukom i tehnikom, željni da saznaju
šta je novo pronadjeno i izumljeno, koje za modom i provodom – da
budu u korak sa svetom koji se preporadjao (“renesansirao”).
Malo pre toga (1456.) beše pao i Konstantinopolj, otud utekoše u
Mletke i druge severne italijanske gradove mnogi učeni kaluđeri,
većinom Grci, čuvari drevnog znanja antike, koje će biti osnovni
izvor Obnove (Renesanse) i oslon oslobadjanju čoveka (humanizmu).
Ponajviše izbeglica se sklonilo u Veneciji, koja se ukrepila kao
jaka i preduzimljiva, slobodna gradska republika, moćna trgovačka
i ekonomska snaga, sa snažnim političkim, ekonomskim, kulturnim i
vojnim uticajem na Jadranu i Mediteranu. Grad je već imao više od
100.000 stanovnika i bio, biće, najveći, najživlji i najradosniji
grad u Evropi onog doba. (Pariz je imao oko 80.000, Rim 30.000, a
London 60.000 stanovnika.)
Dabome da su u Mlatke često (pomenutim povodima) morali odlaziti
i Srbi Crnogorci (Zećani), jer su bili susedi moćne kneževine, sa
kojom su imali isprepletene i zamršene odnose.
Tragedija “Maksim Crnojević” i nastaje u spletu tih odnosa. Njen
prvi, prethodni, nenapisani čin (pokušaćemo da ga “restauriramo”)
koji od samog početka zapliće radnju u tragički čvor, napet i pun
dramske energije, dogodio se u jednoj karnevalskoj noći.
Mladi zetski knez Maksim Crnojević, mogao se zateći u Mlecima iz
bilo kog od pominjanih razloga, a možda i samo zato da se provede
i nauživa života. U karnevalskom metežu on sretne dve mlade, lepe
žene – kćer i snahu mletačkog dužda – prelepu devicu Anđeliju i
hirovitu Filetu, nevestu duždevića Marka.
Kršni mladić, zanosne i bolesne lepote, zapadne obema za oko, one
ga mame i namame u duždevu palaču, da ga se naslade (obe!). I sve
bi bilo lepo, da lepše ne može biti, da Maksima nije zatekao, u
Filetinoj ložnici, mladi duždević Marko. Mladići, opijeni vinom,
ljubavlju i ljutom ljubomorom, isuku mačeve – Maksim bude bolje
sreće, probode mletačkog duždevića.
Osnov za restauraciju ove scene (dovoljne za čitav čin) sklonjen
je u Filetinom monologu, njenom (naknadnom) tumačenju događaja i
sopstvenom pravdanju:
“Da kratka beše prekomerna strast!
Al od te strasti, silne, žestoke,
Baš od nje skonča, od nje nestade;
Jer kad je sestre tvoje grešni stas
Uživ`o krvnik, čuo si mu glas,
Iz moje si ga čuo odaje,
Pa misliš, sad te ljuba prodaje,
U mraku, misliš, da ga ljubim ja,
Pa jurišnu na svoga takmaca;
I izdade te žestina i mrak,
Ubi te krvnik, moj živote drag!”
Ova scena (čin) je usađena u sam koren tragedije, odmah zahvata
i uvodi u dramski vrtlog glavne junake i žrtve, ne samo Maksima i
Anđeliju, nego i Filetu!
(Iz ovog monologa, i kasnijeg postupanja Filete, dr. Milan Savić
je razvio osnovanu, psihološki veoma zanimljivu, a dramski vrlo
produktivnu, tezu “O karakteru Filete”, koja Filetu predstavlja
kao šekspirovski složen tragički lik. Mi se priklanjamo ovakvom
razumevanju Filete, pa se na nju oslanjamo u restauraciji prvog
čina.)
Još nešto, Maksim sigurno nije bio sam, niti jedini Srbin u
Mlecima za vreme karnevala l492. godine. Iz tragedije znamo da je
s njim bio momak Radoje (pojavljuje se već u drugoj pojavi prvog
čina). On malo govori, ali biće da zna mnogo više, i o Maksimu, i
o Anđeliji, o glavnoj tajni.
Držimo da je u društvu Maksimovom bio i jedan kaluđer, Makarije,
koji nije u Mletke došao samo zbog provoda, nego da vidi i nabavi
najnoviji izum – presu, olovna slova i štampariju! On će naložiti
mletačkim štamparima da se izliju ćirilična slova, a po njegovim
crtežima i monogramima; Makarije će, dve godine docnije, štampati
našu prvu knjigu, na Obodu iznad Rijeke Crnojevića.
Iz teksta, takođe, možemo naslutiti da je Maksim bio obrazovan i
radoznao čovek, naklonjen umetnosti. (U “slikarnici”, galeriji, u
duždevom dvoru, pred slikom “Mars i Venera”, česta, omiljena tema
venecijanskog slikarstva XV veka, mladi knez otkriva svoju strast
prema umetnosti; nadao se da će naći utehu i “božanstvenoga duši
melema”, ali “Badava!”) On se u Veneciji mogao sretati i družiti
sa vršnjacima, mladim ljudima, mnogo srećnije sudbine od njegove:
slikarima, čija imena (pet stotina godina docnije!) pominjemo sa
divljenjem: braća Belini, Karpačo, Lorenco Loto, i sam Đorđone,
koji je tad imao 15 godina! Jer, lepi zetski knežević među njima
nikako nije bio smeteni, stidljivi i zaostali provincijski plemić
sa divljeg Istoka, nego ugledan, bogat, gord, mlad čovek, koga je
Bog podario, i kaznio, raskošnom lepotom i talentom.
Kad sve to znamo, i tako hoćemo, onda možemo otvoriti prvi čin
tragedije “Maksim Crnojević”.
Prvi, prethodni čin
Pojava prva.
Karneval bukti. Muzika, ples, maske. Sve pokrenuto, u vrtlogu, u
raskoši iluminirane ljubičaste noći. A u pozadini veličanstveni
Ponto Rijalto.
Preko mosta projuri buljuk kurtizana (bilo ih tad čak 8.000, bile
su izdvojene iz grada, na posebnim mestima za uživanje i razvrat,
po bezbrojnim ostrvcima u laguni i apaškim kvartovima). Devojčure
jure, da ih stignu i ščepaju, MAKSIM i njegovo društvo: Crnogorci
– RADOJE i MAKARIJE, i Mlečani – KARPAČO, možda i Đorđone, neko
od mlađih Belinija i jedan trgovac, raspikuća i bonvivan Basanio
(jeste, onaj iz Šekspirove komedije, da čorba bude gušća). Svi su
pod maskama.
Okolo: lautaši, trubači, bubnjari, skomrasi, akrobate, hiromanti,
gutači plamena, Crnci, nakaze, patuljci, zveri, majmuni i šareni
papagaji.
Raskalašni karnevalski prizor prate dve otmene maske, iza njih se
kriju lepe patricike – ANĐELIJA i FILETA, tužne što i same nisu
uvučene u vrtlog.
Sa druge strane, skrajnut i oslonjen uz jedan stub, stoji jedan
pravoslavni kaludjer, obučen u monašku rizu, u rukama mu knjiga –
rukopisni, ćirilični Psaltir. Monah MAKARIJE.
Podivljala gomila ga gura, hoće da ga uvuče u ludilo, Makarije se
opire. Prohuji kikot žena, čopor pijanih, omamljenih muškaraca –
Maksim i njegovo društvo.
Makariju uz noge se sruči Radoje, klonuo, zastao da izuje šiljatu
usku obuću što ga žulja, da popravi masku.
RADOJE
Ne mogu više, u ušima bubnja, mozak mi gori, noge otekle.
(Izuje se, odlakne mu.) Oh! Nožurdice moje, niste vi za gospodsku
obuću.
MAKARIJE
Ne razumem. Ove žene, kurtizane, drugih dana, kad nisu Poklade,
jure muškarce, a sada od njih beže.
RADOJE
Karneval, oče Makarije. Sve naopačke. Devojčure poste,
uzdržavaju se, klone kurca, a kreposne device ga traže.
Pogledaj one dve maske, kladio bih za da se iza njih kriju
dve znojave i vruće mladice iz najboljih mletačkih kuća.
Gle kako im drhte ruke od nervoze i požude. Proći će
poklade, one će ostati neokađene. (Pokazuje na Anđeliju i
Filetu.) Oče Makarije, da ih pričestimo?
MAKARIJE
O ludi, besni Radoje! Ne huli, ne vovedi u iskušenije. I ne
zovi me “oče”, zajedno smo rasli, jaganjci Božji i magarad
iz pitome Zete.
MAKARIJE otvori Psaltir, čita. RADOJE mu se smeje.
RADOJE
Psaltir! Ti si jedini čovek u Veneciji koji se danas moli i
skrušeno kaje. Noćas i sveti im otac Julije Drugi đavolu
uvija rep.
MAKARIJE
Ne molim, razgledam naša lepa, ukrašena Ćirilova slova.
Hoće li mletački štampari umeti da ih izrežu i izliju ovako
lepo narisana, kao u starim svetim knjigama koje strpljivo,
godinama, iz noći u noć, ispisuju naši smerni monasi?
RADOJE
Novo doba, Makarije. Ono za šta je trebalo hiljadu jedna
besana noć Gutenbergova presa istiska za jednu. A mletački
štampari su na najboljem glasu.
MAKARIJE
Gledao sam kako u štampariji sinjor Alda Manucia sklapaju
svete knjige, bacaju ih na gomilu, kao obične kutije, bez
blagoslova. Nisam načisto, je li izum majstora iz Majnca
dar od Boga, da se sveta Reč Biblije raširi po svem svetu,
ili još jedno Sotonino lukavstvo.
RADOJE
Srećom, tebe niko ne pita, jer dok se preterano pametan i
pobožan čovek odluči, ako uopšte može da se odluči, vreme
prođe. Knez je rešio, kesu odrešio i mi ćemo, kao veliki
svet, imati u Žabljaku štampariju, s Božjim blagoslovom ili
kapricom Lukavoga, svejedno.
MAKARIJE
Knez je naložio da se pobrinemo oko štamparije, odvojio i
dukata koliko treba, ali naš knežević ne haje mnogo oko
toga. Strepim, kako je počelo, proćerdaće sav novac na
besposlice, vino i žene. Ne broji. Majstor Manucio nam neće
dati na veresiju, ima mnogo porudžbina, sa sviju strana.
RADOJE
Ako potroši, pozajmiće. Tamo na Rijaltu, sedi neki čivut,
zove se Šajlok… Od njega se može uvek uzeti pod interes.
Onomad je od njega sinjor Basanio pozajmio tri hiljade
dukata.
MAKARIJE
Tri hiljade?! Kako će vratiti?
RADOJE
Eh, Basanio! Nema većeg vetropira ni rasipnika u Mlecima,
dužan na sve strane čak je i od našeg kneza Maksima zajmio.
MAKARIJE
A Jevrejin će tek tako dati tolike dukate?
RADOJE
Ne bi, nikako, da za Basanija nije garantovao bogatun i
trgovac velikog kredita – Antonije! Antonije bi mogao da
pokrije deset puta veći dug, njegove lađe plove do Indije.
Ali, Šajlok nije od njega tražio na interes i docnju novac,
nego funtu živog mesa, a on da može da mu od tela odvali,
ako dug ne izmiri o roku. Mora da ima neki račun, ne bi bio
Jevrejin. Čak su ugovor složili kod duždevog notara.
MAKARIJE
Gospode, oprosti.
RADOJE
Da hoće da primi komad od mene. Koliko bih mogao da ištem
za ovaj komad guzice i jedno uho? Brat bratu, biće dve i po
funte masnog ljudskog mesišta. 6.000 dukata?
Pored njih još jednom projure MAKSIM i društvo, RADOJE ne stigne
da se obuje, potrči za njima, ramljući.
RADOJE
Kneže, sinjor Karpačo, Basanio, Đorđone! Ej, Đentile,
čekajte me…
Projure pored ANĐELIJE i FILETE, FILETA zgrabi za ruku jednog od
mladića, prepozna ĐENTILA (mladić iz čuvene porodice i slikarske
škole Belini).
FILETA
Sinjor Belini, zastanite začas.
ĐENTILE
O, sinjora Fileta! Otkud vi u ovom kaležu?
FILETA
Recite mi, mladiću, čega to ima u lučkim droljama, na šta
mirišu, te za njima kidišete kao mladi psi na šugavu kuju?
ĐENTILE
Smrad, draga moja! Kad vam se jednom uvuče u nozdrve ne
možete odoleti. Smem li reći?
FILETA
Recite slobodno, poklade su.
ĐENTILE
Prčevina! Ambra!
ANĐELIJA
A ko je onaj visoki, vitki mladić koji predvodi vaš čopor?
MAKSIM sustigne jednu guzatu devojčuru, obori je, valjaju se po
pločniku.
ĐENTILE
Nije Mlečanin, odnekud s juga. Biće Sloven. Pun para i
radosti. Venecija je ovih dana puna pustolova i raspusnika.
Već tri noći pijemo i ludujemo zajedno. (FILETI.) Naš
majstor Karpačo se izgleda zaljubio, pilji u njega, miluje
ga po ramenu, a kad mu se ukaže prilika – ljubi ga. Zaista
lepotan – Adonis! Dovodio ga nama u slikarnicu, ocu da ga
pokaže, crtali smo njegovu šaku, i stopalo.
ANĐELIJA
Hajde, dovedite ga večeras i k nama, na naš mali kućni
karneval, da i mi malo srknemo od te istočne lepote, da
vidimo te ruke, stopala i ramena.
FILETA
Obećali ste, sinjor Belini. Obećavamo i nas dve vama, evo
vam male zaloge.
FILETA zagrli, privije uz sebe mladića, strasno ga ljubi.
ANĐALIJA
Fileta, zar si već zaboravila, mila snaho? Obećale smo da
ćemo ovih Poklada deliti svako dobro i – zlo.
ANĐELIJA otme mladog Belinija od FILETE, stiska, ljubi zbunjenog
mladića. FILETA se osvrće, traži muškarca, ugleda MAKARIJA, mami
ga, razgoliti se. Kaluđer bulji u ćirilični Psaltir, sklopi ga i
pojuri u mrak, za FILETOM.
Pojava druga.
Duždeva palata, udobna i luksuzna porodična vila, sa atrijumom.
Karnevalski pir. Pokladna zabava u dvoru se, dabome, razlikuje od
pučkog bahanala na trgu. Razvrata nema manje, ali je on dvostruko
maskiran – galantnošću i perverzijom.
Na karnevalski pir stižemo zajedno sa monahom MAKARIJEM, kako se
on ovde obreo Bog zna, biće da ga je dovukla FILETA. Kaluđer je
u rizi, kao da je i sam maska, stoji postranice.
Kroz dvoranu prolazi čovek maskiran u svetog evangelistu Marka –
zaštitnika Mletačke republike, vodi na lancu živog lava, onog sa
mletačkog grba. Gosti pokladnog pira, parovi, svi pod maskama, se
razmiču, aplaudiraju. Zvona sa tornja bruje.
Ove godine (1492.) pir je naročito raskošan – raširila se vest o
otkriću Nove Indije, a večeras dužd ispraća najmljenog vojskovođu
Otela, španskog Mavra i Dezdemonu, njegovu nevestu, koji će zorom
isploviti prema Kipru.
CEREMONIJAL
Dužd Mletačke republike! Njegovi sinovi – Marko i Đordje,
kćer Anđelija, snaha Fileta… Senator Brabancijo…. Naš
hrabri condottiere Otelo i njegova nevesta Dezdemona!
Dobri, plemeniti dužd je uprav odobrio i blagoslovio njihov
brak. Vojvoda će zorom isploviti sa svojim lađama prema
Kipru, u susret Turcima. Pomolimo se Gospodu, da pomogne
njegovoj floti i oružju.
Gosti na piru pozdrave Otela. Bukne vatromet. Topovi sa usidrenih
lađa zagrme. Počinje ples. Parovi plešu, elegantno i preciozno,
neki manje vešto i trapavo.
RADOJE, nažuljenih nogu, ramlje, umoran, teško se klima sa nekom
debelguzom, odvoji se od nje, zastane pored MAKARIJA.
RADOJE
Dve najlepše maske na piru su tvoja i onog Mavra. Gde je
knez Maksim? Jesi li ga video?
MAKARIJE
Zapovedio je ovde da ga čekam. Otišao je gore u dvor, sa
sinjor Karapačom, majstor je hteo da mu pokaže svoje slike
u duždevoj slikarnici.
Pojava treća.
Stepenište i dvorana u dvoru. Pred divnom vedutom Venecije stoje
MAKSIM i slikar KARPAČO.
(Carpacco Vittore, venecijanski slikar, r. 1425. s. 1525., glavni
slikar-hroničar Venecije. “Slika Venecije u njegovim delima je, u
isto vreme, precizna i imaginarna, što nijedan slikar posle njega
nije postigao, pa ni Kanaleto. U njegovim ciklusima istorija se
odvija poput filmskih sekvenci, sa uvek istim dekorom: Venecija.”
Žan Delimo: “Civilizacija renesanse”, dokumentarni index.)
KARPAČO
Sviđa ti se? Zaista? Lepi moj kneže, pokloniću ti jedan
crtež, sam izaberi temu.
MAKSIM
Volim Veneciju. Od Markovog grada na lagunama samo su lepše
tvoje vedute.
Progovori stihove. “Dužde se ženi”, istočnik najlepše pesme na
srpskom jeziku “Santa Marija della salute”.
MAKSIM
“Iz mora nikli dvorovi beli.
čim su se tako divno popeli?
Jesu l` ih vali sobom izneli,
Lice im vodom umili slanom,
Il` ih je sunce umilo danom?
Đamija plovi bogata, zlatna,
U more stere vezena platna,
More se pred njom veselo peni:
Neki se srećnik ženi.”
KARPAČO
Stihovi? Tvoji?
MAKSIM
Reci mi, Vitorio, može li sreća dugo da traje?
KARPAČO
Kao i lepota. Bolest. Kratko. Pruži mi ruku, prijatelju, da
se nagledam. I nemoj reći svoje ime, ni odakle si, ni čiji
– ostani u mom snu.
MAKSIM pruži ruku, u rukavici, KARPAČU, slikar lagano svuče crnu
rukavicu sa jedne ruke, poljubi ga u dlan i dugo pilji u šare na
dlanu.
MAKSIM
Piše li štogod na mom dlanu?
KARPAČO
Zalutali čovek iz drevnih vremena. Alabaster, iskopina
Apolonovog kipa. Ko je bio moćan da lako nosi toliku
lepotu, nek bude spreman na Božiju kaznu osvetu. Hoću da te
zapamtim, kneže.
MAKSIMU je neprijatno mutno, zagonetno KARPAČOVO udvaranje, otima
ruku, zagleda jedan globus na balustradi. (Prvi globus napravljen
l490. godine, i već postojao u Veneciji.)
MAKSIM
Šta je ovo?
KARPAČO
Globus. Naša planeta.
MAKSIM
Gde je ta nova Indija koju su skoro pronašli španjolski
moreplovci?
KARPAČO
Valjda ovde, kad se velikim morem krene Istoku zapadnim
smerom. Ovde je Venecija, ovde Adriatik.
MAKSIM
A ovde, južnije od Raguze, u stenama i gorama iznad ovog
zaliva, u brdima, pokraj jezera, u kedrovima – moja
otadžbina.
Dolaze ANĐELIJA i FILETA, prihvate između sebe MAKSIMA. On se
krije iza karnevalske maske, navlači rukavice.
FILETA
Najzad! Dragi Karpačo, ostavite nam vašeg prijatelja.
ANĐALIJA
Kneže, sklonite masku, da vidimo to prekrasno lice o kome
bruji cela Venecija. Ili makar samo te ruke, i to stopalo,
i to rame.
FILETA
Hoćemo vas celog, mladiću. Bez ostatka. Odmah.
ANĐALIJA
Ne plašite se, sve je ovo igra, san pokladne noći. Sve što
se dogodi u karnevalskoj noći ne računa se u život, nego u
san.
Odvuku ga za sobom, u svoje odaje.
FILETA
U moju ložnicu, tamo nas niko neće tražiti.
MAKSIM se opire, KARPAČO tužno i ljubomorno gleda za njim.
KARPAČO
Zbogom, lepi čoveče, sudbini uteći nećeš.
Pojava četvrta.
FILETINA odaja. Velika postelja sa baldahinom, gore lebde kipovi
Kupidona i Amora sa strelom. Baldahin je spušten. Spolja dopire
muzika, meša se sa kikotom žena. ANĐALIJA i FILETA se slade
MAKSIMOM.
U odaju dolazi DUŽDEVIĆ MARKO. (Da li ih potkazao KARPAČO?) Čuje
kikot i radosnu ciku iza baldahina, rastrgne zastor.
Iz postelje iskoči ANĐELIJA, gola! MAKSIM navuče masku na lice,
pojuri, zgrabi mač. DUŽDEVIĆ krikne od bola i ljubomore. Isuče
mač.
DUŽDEVIĆ MARKO
Sestro! Sramoto! Fileta, gde si? Pojavi se kujo! (MAKSIMU.)
Pašče! Moraćeš dva života da imaš! Dve uvrede, dva srama da
skinem.U mojoj ložnici! Sa mojom sestrom! I mojom nevestom!
DUŽDEVIĆ pojuri na MAKSIMA, dočeka ga ledeni mač. DUŽDEVIĆ klone,
proboden.
Iz postelje iziđe FILETA, ugleda prizor, klekne, moli se, kune.
Svršetak prvog, prethodnog čina.
Drugi, tojest Prvi čin, nekoliko meseci kasnije.
Pojava prva.
Mleci, duždevi dvori. Osunčana terasa, okrenuta moru.
“Anđelija i Fileta sede za đerđevom; Anđelija gleda kroz
prozor radjanje sunca, Fileta je prozoru okrenula leđa.”
Već u ovoj, prvoj, indikaciji Laza ukazuje apsolitnu suprotnost
izmedju karaktera ANĐELIJE i FILETE. ANĐELIJA (plavuša?) je
introvertna, pomalo mlitava, autistična, FILETA (crnka?) nervozna
i histerična, euforična u svojim protivrečnim opsesijama.
ANĐALIJA veze, peva, gleda k nebu.
ANĐELIJA
“Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srčani ždrali!
Vi mi svu radost moju poneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blaženi đoga
Što j` odno morem dragana moga?”
FILETA
Da, blago mojoj zaovici sad
Kad ima kade vesti po nebu!
Parastos je zarečen za sutra;
Izvezen donde treba da je lik.
Ti sanjaš! Šta ti je?
ANĐELIJA
Ja ne znam šta mi je.
FILETA
Pokaž` mi rad!
Prihvati od ANĐELIJE đerdjev. Zgrane se kad vidi da je ona umesto
brata Marka izvezla MAKSIMOV lik.
FILETA
On!
Bratovljev treba za parastos lik
Da bludna kći izveze u spomen:
A ona mrči crno strašilo,
Ubicu mu, krvnika Maksima!
ANĐELIJA
Pa sve je jedno to.
FILETA
Sve jedno to? Pokojni Marko moj,
Moj dični muž, tvoj, na sramotu, brat,
Sve jedno: on i Maksim nesrećnik?
ANĐELIJA
I opet je sve jedno te jedno:
U bratu mi je Maksim pogino,
A u Maksimu živ je još i brat.
FILETA
U tebi, sestro, stid je pogino,
A u sramoti živa si još ti;
U očima ti strasti gledaju,
Za kime gineš, onog i vidiš,
Obnevidela si za sav drugi svet.
ANĐELIJA
Ne zbori tako, nemoj, zaboga!
Ta ti si bila druga čestita,
Zar sad, Fileta,
Kad ponajviše trebam utehe?
Ne kuni tako, ja te preklinjem.
Ti znaš, Fileta, milovala sam
Svoga brata Marka, bio mi je brat;
Al` dodje Maksim, i Maksimov lik
Vascelo srce moje ispuni!
FILETA gleda MAKSIMOV lik u ANĐELIJINOM vezu.
FILETA
Iako je bila noć, zapamtila si mu svaku crtu na licu.
ANĐELIJA
Oh, pogledaj, Fileta, na more,
`De s belih grudi skida maglin veo,
Postidnom danu nude_ zagrljaj!
Sahranilo je burne bolove.
I more, vidiš, oprostiti zna,
I more hladno, a gde ne bih ja?
FILETA zarije igle i nokte u MAKSIMOV lik na đerdjevu, počne da
ga kida. Kune. Praznoverno ubeđenje da će se kletvom unakaziti i
pravo lice onog koga proklinje.
ANĐELIJA prihvati gitaru, otsutno gleda u smireno more, traži
oprost i smiraj.
ANĐELIJA
Ej, more, more, ti božanstveno!
Duboka misli stvoriteljska, ti!
Što mi se tako zbiljski klanjaju
Sedoglavi ti silni valovi?
Od Maksima da l` nose poruke?
(Peva.)
“Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srčani ždrali!
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga, valjda, trkom preneli,
Zato ste besni, konjici beli!
Al` da vam spustim na pleća gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli
Svi bi ko janjci morem polegli;
Tuga bi moja u more pala,
Al` bi i mene sobom dozvala.”
Pojava druga.
Ispod terase, obrasle u zelenilu i cveću, prikradaju se RADOJE i
monah MAKARIJE. Oni su u pratnji zetskog KNEZA IVANA CRNOJEVIĆA,
koji je na pregovorima sa duždom. Ovamo ih primamila uspomena na
karnevalsku noć, i pir u kome su se zatekli.
ANĐELIJA i FILETA ih primete.
ANĐELIJA
Crnogorac! Kaluđer! Da ga oslovimo, Fileta, može da poznaje
Maksima?
FILETA
Puna je Venecija stranaca. Biće da su oni iz svite vašeg
prekomorskog prosioca. Andjelija, moraš poslušati oca, on
će ti danas izabrati muža; onda će i njegov lik izbledeti.
Gospode, ona će ga zaboraviti, ja neću, ne mogu; ljubav
prolazi, mržnja ostaje.
ANĐELIJA
Da, goni me otac; ja mu kažem da se ne mogu okititi zelenim
vencem dok se grobni kamen Markov ne okiti zelenom
mahovinom, al` sad čisto ne bih marila da me i na silu
udadu; bar bi me odveli, tamo, u zemlju Maksimovu!
RADOJE
Gle, još dva cveta! To je ta pesma što smo je čuli
izdaleka! E, pa da vidimo kako i to cveće miriše! Dobra vi
sreća, devojke!
FILETA
Pomoz` bog, gospodine.
RADOJE
Gospodin?! Da sam gospodin, ja ne bih s vama pristajao.
ANĐELIJA
Da ko ti je gospodin?
RADOJE
Naš gospodar je kralj Srbije, ban ponosne Bosne, herceg
slavne Hercegovine, gospodar Zahumske i Zete…
ANĐELIJA
Je l` to blizu Crne Gore? Jeste li vi odande?
RADOJE
Zeta je ona zemlja iz koje zetovi dolaze duždu mletačkom.
Crnogorac, da! Nisam daleko ni od duždeve zetovine.
ANĐELIJA
Poznaješ Maksima Crnojevića?
RADOJE
Maksima? Kneza? Kao brat brata što poznaje.
ANĐELIJA
Reci mi, dobri junače, jesi l` ga video skoro? Je li bio
zdrav? Je l` spominjo Mletke? Je l` poručivo što?
RADOJE
Poručio je duždevoj kćeri – i duždevoj snahi! – da će i on
doći sa svatima što dođu po nevestu.
ANĐELIJA
(FILETI.) Maksim će doći!
FILETA
Usudiće se nesrećnik?
RADOJE
I još nešto poručuje, al` to ću samo tebi da kažem, al`
nasamo, da nas niko ne čuje. Hodi samo, hodi! Ne boj se.
ANĐELIJA
Oh, doći će! Time si rekao sve, evo me!
Radosna se sjuri niz stepenište, u susret RADOJU i MAKARIJU.
FILETA ostane sama.
FILETA
Šta? Doći će?
Neprestan vapaj moje molitve.
Ne tuži više senko Markova,
Osvetiću te, oh, osvetiću,
Osvetiću te, žena mada sam!
Što ljubav neće, mržnja moći će.
ANĐELIJA daje RADOJU jedan cvet, svitak-pismo i istrgne sa vrata
medaljon. Sve za MAKSIMA.
ANĐELIJA
Ponesi to i s time nosi mu
Neispisane težnje moje bol!
Oh, da sam nešto ja golubica,
Da sama taj ponesem beli list,
Poletela bih…
U neodoljiv zagrljaja vig.
RADOJE
A bi li našla svoga sokola?
MAKARIJE
I kad ga nađe, bi l` ga poznala?
ANĐELIJA
Bi l` poznala? Ta poznaću i val
Što s one strane mora dolazi.
Oh, poznaću i trag što ostavi
Na vodenom ogledalu lik mu.
MAKARIJE
Gospode, nek bude volja tvoja, i kad nas miluješ i tešiš, i
kad nas kušaš i najstrašnijom kaznom mučiš. Amin!
Pojava treća.
Dvorana u duždevu dvoru. Knez IVO Crnojević, pored njega monah
MAKARIJE, DUŽD i njegov sin ĐORĐE.
Dvorana ukrašena slikama, mletačkim grbom, na balustradi onaj
veliki globus. Posluga ih služi peharima vina.
DUŽDE
U duši mi je milo, prijane,
Kad pomislih da roda zadobih,
Što vlada nad tim dičnim narodom,
Nad narodom, a nad junacima;
čuveni ste po svetu našemu,
Sa vere vaše i junaštva vam,
A uzdam se u veru junačku,
Da neće vera roda izdati,
U nezgodi, u nuždi junačkoj.
IVO
Nek vera mesto mene govori,
A prijateljstvu nema pogodbe.
DUŽDE
U duši mi je milo, rekoh ti,
Što tvoga sina tako usrećih,
Jer tast je njemu duždev silni mač
A punica mu puna riznica.
ĐORĐE
Trećina blaga Anđelij`na je,
To njojzi daje ljubav bratinska.
IVO
Ja vama dajem vrednu zamenu:
Junaštvo naše i gospodstvo nam;
Al` blagu vašem, sili vašojzi
I latinskome vašem ponosu,
I mom junaštvu i gospodstvu mom,
Još vredniju vam dajem zamenu:
Ta zamena je sin moj Maksime.
Vidite l` tamo onaj visok stub,
Na tom je stubu od kamena lav,
U njega oči do dva alema,
Što svetle noću morskim brodima,
Kad izdaleka brode u Mletke:
Još sjajnije su oči Maksima!
ĐORĐE
Anđelija je lepa devojka.
IVO
Anđelija je krasna devojka;
Al` kunem vam se bogom jedinim,
I kunem vam se srpskim imenom:
Dovešću sobom svata hiljadu,
Međ` vidjenima najvidjenijih,
I međ` njima ću moga Maksima:
U hiljadi mu nema lepšega.
Može biti da je IVO popio malo više, peharnik mu doliva treći
pehar.
DUŽDE
To znam, prijane, znam i verujem,
Daleko se, i do nas, raščula
Lepota mladog Crnojevića.
IVO
I u Mlecima je bio Maksim moj.
DUŽDE
U Mlecima? Pa ja da ne znam ništ`
Ni ti ga, Đorđe, nigde ne vide?
ĐORĐE
Crnogoraca beše više tu.
IVO
Da ga je vido mladi duždević,
Ne bi ga smeo s uma nikada,
Jer nije takav lik za zaborav.
DUŽDE
Da bog poživi krasnog zeta mog!
DUŽDE nazdravi, ali otvara novu, važniju temu. Primi podruku IVA
i odvede ga do globusa. Na redu su politička i vojna pitanja.
ĐORĐE i MAKARIJE se pridruže.
ĐORĐE
(MAKARIJU.) Vi ste Grk?
MAKARIJE
Ne, Crnogorac, kaluđer manastira na Cetinju. Znam grčki.
Proveo sam nekoliko godina na Svetoj Gori, u srpskoj lavri
Hilandaru, pohodio sam i Svetu zemlju Jerusalim.
ĐORĐE
Otkako su Osmanlije osvojile Carigrad, ovamo je uteklo
mnogo grčkih kaludjera. Pametni, učeni, ali nekako neveseli
ljudi – utučeni, zašto?
MAKARIJE
Mislite li da je Istok zauvek izgubljen?
ĐORĐE
Ne znam. (Zavrti globus.) Vrti li se zemlja od Zapada ka
Istoku? Ili obrnuto? Ne znam. Doskora smo, svakog jutra,
sledili pogledom sunce, okretali se Istoku, odakle svetlost
“ističe” tek u sumrak okretali uplašeno lice prema nejasnom
Zapadu gde svetlost “zapada”. Izgleda da se prirodan sunčev
smer pokvario, obrnuo. Čuli ste, verovatno, moreplovci su
otkrili ovde, gde je dosad bilo Ništa, basnoslovnu zemlju,
punu srebra, zlata. Punu nade. A odavde, odakle je vekovima
“isticala” svetlost, stizala Reč, navire Strah! Pogledajte.
(Pokazuje globus.) Kao oktopod, širi se i raste polumesec.
Vi ste poslednja srpska zemlja koja još, kakotako, odoleva
azijatskom potopu. Šta ostade od lepše i bogatije, pa i
mudrije, istočne polovine sveta? Šta preteče i od vašeg
silnog slavinskog carstva? Poslednje pribežište u divljim
planinama koje Turci još nisu ščepali, jer nemaju vremena
da se bave sitnicama.
MAKARIJE
Dragi gospodine, nijedan božji stvor nije sitnica, nego je
i sam Božje zrno i seme. A seme ne umire, piše u Bibliji.
ĐORĐE
Uvek isti, tužni, pravoslavni odgovor. Dobro! Prvi put ste
u Veneciji? Mogu li vam što pomoći?
MAKARIJE
Bio sam u Padovi i Mlecima, više puta, po nalogu našeg
kneza, u štampariji gospodina Alda Manucia, pregovaram da
kupimo, ako ne bude mnogo skupo, jednu štamparsku presu, i
izlijemo naša alfabetska slova, veoma nalik grčkim. Namerni
smo da, Božjim blagoslovom, otvorimo štampariju ćiriličnim
slovima u manastiru.
ĐORĐE
Vaš knez traži galije da vrati nemanjićke primorske krajeve
a vi štampariju?
MAKARIJE
Ako su nam na veki suđeni Strah i Mrak, više će nam valjati
knjige nego galije i topovi.
Za vreme ovog razgovora, DUŽD je sa knezom utanačio sve elemente
vojno-političkog ugovora.
DUŽDE
Ugovoren je, dakle, ugovor:
Pet hiljada mi daješ vojske ti
Na nemačkog ćesara u pomoć,
A tebi ja pedeset galija
Na Turčina, na našeg dušmana.
Al` hiljada će, veliš, doći sad
U svatove: e, mila mi je vest,
Od pet hiljada može biti šest?
IVO
Veselje čeka moje svatove.
Al` hiljadu ću drugu dati ja
Ako mi daš još deset galija.
DUŽDE
Šta misliš, Ivo, deset galija!
Džebana skupa, skupa oprema.
IVO
A skup je život, skupa, dužde, krv!
DUŽDE
Pa neka, hajd`, nek bude tako, no!
Nek tako bude ugovoreno.
I dok se mesec snova ispuni,
Nek s` ispune i moji dvorovi
Svatova naših svetlim zvezdama,
I zetom mojim, sjajnim mesecom.
ĐORĐE
Zar tako brzo?
A drugi mesec tek je uteko
Otkako sunce zadje bratu mom,
Prvom sincu tvom.
Za sreću sestrinu ne marim ja
Koliko žalim brata starijeg.
DUŽDE
Ko odveć žali, taj nek sahrani
Najmilije pokojnikovo sve.
ĐORĐE
Tvoja mu, dakle, žalost ne treba!
Da zna sinovlja duša blažena
Kako je otac prežaliti zna.
DUŽDE
Da zna sinovlja duša blažena
Da ona smeta dobru našemu,
Spasenju, možda, cele države
Blaženstvo bi joj rajsko omrzlo.
IVO
Zanago nećeš, prijatelju moj,
Zanago nećeš sina prežalit
Da ugodiš rodbini novijoj.
Šest hiljada junaka podić ću
Pod oružjem, pod sjajnom opremom,
Nek prišti mojoj slavu osvoje;
A na taj bojni kalpak ponosit
Prikovaću nebojšu čelenku,
Jer vojvodu ću dati četi toj
Baš sina moga, moga Maksima.
DUŽDE
Nemoj, prijane, nemoj, Ivane,
Da oštetimo mio život taj,
Imamo i mi mudrih vojvoda.
IVO
Mudrost je mlada još u Maksima.
Mudrost mu, rekoh, nije zrela još,
U vas je, valjda, koja zrelija:
Al` junak ti je, prijatelju moj,
Pa krasan ti je, prijatelju moj!
Ma kunem vi se ev`, na ovi mač,
Na svoj se kunem mač da ne ima
Junaka ljepšeg vaša Latinska;
I ako i vi ne rečete to,
Dabogda mi se na mom palošu
Prevrnula u rđu kletva ta,
Da ogrezne u njojzi britki mač,
I nikad više da ga ne dignem.
DUŽDE
Ne kuni mača, dragi prijane,
Ne kuni ga, skoro će trebati,
Da trebimo sa duše dušmana.
Al` hajde sad da dušu potkrepiš,
Na dušak smo još dužni čašici,
čeka nas već: prioni, prijane!
Peharnik natoči pehare, ispiju u slavu dogovora.
IVO
Naredi l`, dužde, za me galiju?
DUŽDE
Narediću već ja, narediću,
Il` hodi sa mnom, zajedno ćemo:
A ti, međutim, Đorđe, pripravi
Za prosioca vredan oproštaj.
DUŽDE i IVO odu, MAKARIJE za njima. Ostane sam Đorđe.
ĐORĐE
Da pripravim? Šta?
Zapovedim za njega doručak?
U odaju dolazi FILETA nervozna, histerična. Ščepa ĐORĐA za
mišicu.
FILETA
Jesi li junak, duždeviću, ti?
ĐORĐE
Pa ako sam?
FILETA
Ubicu Markova ne poznaješ?
ĐORĐE
Ne poznajem, a ti?
FILETA
Al` ja ga poznajem.
ĐORĐE
Reci, ko je, ko?
FILETA
Hajd` za mnom, za mnom, junače,
Pripovediću strašnu pripovest,
Al` vadi mač, junače, vadi mač!
Hajd` sa mnom, čuvaj – da nas ne čuju,
Jer ako padne samo jedna kap
Od pripovesti moje otrova,
Zanjiho bi se temelj Mlecima.
Odu ispod ruke.
Pojava četvrta.
Na stubištu, ĐORĐE pokušava da ubedi DUŽDA.
DUŽDE
Okani me se, veternjače moj.
Ne zbori vetar, ne govori dim,
Na domu mome mladi dimnjače!
U srcu tvome, na tom ognjištu,
Raspalio si oganj suviše,
A oganj taj još većma podžiže
Iz glave prazne vetar nesmislen; –
Tim vetrom si oduvo Ivana,
Raspirio mu čila jedrila,
A tom žestinom, naglom, preranom
Na čelu si mu sabro suvi gnjev.
ĐORĐE
Al` poslušaj me, roditelju moj!
Fileta mi se klela da je on.
DUŽDE
Fileta ti se klela!
I ta mi se već penje na dušu,
Ko podla mačka na zapušten krov!
Fileta ti se klela!
Kad žene kunu, vrag blagosilja!
Fileta otkad kleti nauči,
Sa doma moga kletva ne slazi!
ĐORĐE
I ja se sećam da ga opazih
U mesečini…
DUŽDE
I ti se sećaš mesečine, je l`?
I tvoja pamet mesečina je,
Fileta mesečina, mesečina ti,
Ta svi ste bledi mesečari vi!
Šta misliš ti sa mesečarstvom tim?
Od mesečine sakuj mačeve,
Od zvezda tanad, od meseca štit,
I nađi vojsku za to bud` zašto,
Pa posle zbori, sudi, kidiši,
Osveti brata…
Al` sad…
ĐORĐE
Zašto, zaboga,
Moljakat pomoć nepouzdanu
Od roditelja svoga dušmana?
I dušmanu još davat svoju krv?
DUŽDE
Ako mu ne dam danas svoju krv,
Prolivaće je drugi preksutra.
ĐORĐE
Al` to je dušman, to nam nije drug!
Crnogorac!
DUŽDE
Je l` tvoja svaka reč – Crnogorac?
Hajd`, hajd`, dok nisam zapušio ja
(preteći)
Crnogorcima tvojim izlazak!
ĐORĐE
U vlasti ti je, dužde,
Al` ja se ovde tebi zaklinjem:
Kad Crnogorci dođu u Mletke
(“Metne besno ruku na mač.”)
Zakratiću ga jednom bar ja!
DUŽDE
Al` ja ti rekoh,
Ako se makne medju vama ko,
Baciću vas sve
Pod teške streje vrelog olova,
Kud izdajnike baca država
Da im ispeče sunce mozak živ!
Oh, tako mi je glava slaba već,
A ti nad njome zbiraš oblake,
Pa iz oblaka sipaš teški grad,
Taj grad ga bije kao stari hrast.
Ne mogu dalje, oslabeo sam,
Iznemogo sam već, pomozi mi.
ĐORĐE prihvati oca ispod ruke.
ĐORĐE
Umiri se, dragi babajko,
Ne žesti mi se, slušaću te ja.
Odlaze.
Završetak drugog, tojest prvog čina.
Treći, tojest drugi, čin
Prva pojava.
Dvor (ili letnjikovac?) u prestonom Žabljaku, na obali Skadarskog
jezera.
(Ponešto o tome kakve su mogli izgledati vladarski i vlasteoski
zamci, palate i letnjikovci, može se saznati i od Jiričeka. Vidi:
Glava XII i XIII – Materijalna kultura: građevine, nošnja, hrana
itd. Duhovni i društveni život – dvor, duh i način vlasteoskog
života, običaji, umetnost, zabave, medicina itd.)
(Najdelikatniji, najsloženiji trenutak tragedije, tj. sam uslov
za tragediju: kako se nepregledno lepi MAKSIM – Božjom kaznom? –
preobrati u nepregledno ružnog MAKSIMA?
Kad bi, nekako, to moglo da se dogodi u jednoj sceni. Na primer,
ovako.)
MAKSIM sam u dvorcu, letnjikovcu. Razdiru ga crne slutnje, oštra
pitanja i stvarni bolovi.
MAKSIM
Je l` vredan Maksim njene milosti?
Je l` vredan mesec zraka sunčeva?
Je l` vredna ponoć pratnje zorine?
Je l` vredna školjka sitna bisera?
Je l` vredna mača crna korica?
Je l` vredno ovo srce prevrelo
Da nosi u svom mraku plamenom
Anđelski onaj devojački lik?
Prođe rukom kroz kosu, u šaci mu ostanu nekoliko pramenova kose.
Krene još jednom, opet! Lice mu se grči, šakama stiska lice, kao
da povraća, u šakama mu – zubi! Uplašen. Bolovi mu kidaju utrobu,
svije se, ne može da se uspravi, grudi mu ulegnu, jedno rame mu
se uzdigne, vrat nakrivi, koleno poklekne, stopalo oteža, vuče se
za njim.
Ode do ogledala, pogleda se, krikne, kao zver. Na licu: duboke i
gnojne rane, ožiljci.
MAKSIM
Maksim!?
Da, Maksim! I opet nije on!
Već svoju je obrno prirodu,
Ko iznošenu staru haljinu.
To nije Maksim što po zemlji gre
Tek crna duša mu, tek crn mu gre`!
Razbije ogledalo. Učini mu se da vidi senku kako prominu, isuče
mač.
MAKSIM
Kud ode, gde si, gde si, đavole?
U odaju stupi njegova majka JEVROSIMA. Za njom, tiho, skloni se u
prikrajak, njegov pobratim, nalik na (lepog) MAKSIMA kao blizanac
– MILOŠ OBRENKNEŽEVIĆ.
MAKSIM
Umesto tebe vidim anđela.
JEVROSIMA
Ej, Maksime, ej, sine jedini!
U tebi mi je moj vasceli svet.
I raj i pako, oba uspored.
MAKSIM
Ta ne gledaj me tako, molim te,
Tvoj pogled s neba u pako je pao,
Ko rosna kap u ulje zavrelo;
Ne mogu više, ulje kipi već,
Razasuće ga ta prečista kap,
Poprskaće te ulje pakleno!
Ne mogu, mati! Mati, odlazi!
JEVROSIMA
Ta hoću, rano, ostaviću te
Al` suze moje nikad, nikada!
Ode.
MILOŠ
Maksime!
MAKSIM
Da l` dođe, pobro, da me utešiš?
Dobro mi došo, dragi pobrate!
Pa kako zdravlje, kako noćas san?
MILOŠ
Ispituješ mi, bolan, već i san,
A ja u tebi javu ne znam još,
Jer tvoja java san je preda mnom:
Zapitkujem, ti ne odgovaraš,
Kad ja zaćutim, onda zboriš ti,
Al` meni ne, nit` sebi, nikome!
Otskora mi se tako preruši,
Od bolesti bi reko al` još pre,
U Mlecima si još zasadio
čemeriku u srce svoje tu,
Što, negovana vrelom pripekom
Maštanije i živa čustvila,
I zaptivena u tu čedljivost,
Prenaglo niče i prenaglo zre.
Il` nije meni dopušteno zar
Zavirit u taj zaptiveni vrt?
Zar meni nije, pobratimu tvom?
MAKSIM
Da kome bi, moj brate Milošu,
Kad tebi ne bi pobratimu mom,
Slobodi mojoj, svezi jedinoj?
Ta nismo li odrasli zajedno?
I zajedno se, mladi, krstili
U vatri i u krvi dušmanskoj?
Sećaš se još na našu prvinu,
Na prvu vatru, prvi okršaj?
Okovasmo od grudi živi štit
I pobratimstvom srca skovasmo.
MILOŠ
Odavna je to bilo, Maksime.
Sad jako mi se širi u srcu
Golema briga, briga za tobom!
MAKSIM se trgne, učini mu se da, opet, prominu neka senka, govori
šapatom.
MAKSIM
Vidiš li onu senku, vidiš li,
Što posrće uz onaj tamni zid?
Oh, senko, stvoriteljko moja, ti!
Sišla si se iz carstva duhova,
Na zemlju svoju nosiš sudbine
Proricanja ti oteštala ta,
Pa posrćeš pod veljim teretom!
Oh, senko, stvoriteljko moja, ti!
Dopusti zemlji tvojoj, sinu tvom,
Što s njega nosiš grdan teret taj,
Što s njega nosiš, što ga nosiš na nj
Da ti ga, slaboj snosit pomognem.
MAKSIM odlazi, zaveden svojim prividom i čudnom senkom. Možda tad
kroz letnjikovac, proleti crna, krupna ptica, lepet krila, veliki
gotski slepi miš.
MILOŠ gleda za njim, začudjen. Dolaze MAKARIJE i RADOJE, uprav su
se vratili iz Mletaka. Prethodnica, da najave povratak kneza u
prestonicu.
MILOŠ
Neka mi slutnja ruke vezuje,
Te nehotice snagu štedim još
Za veći teret, mnogo veći jad.
(Obrati se došavšim.)
MILOŠ
Gospodo, dobro došli doma, u Žabljak. Kao što videste, ne
mogu da vas obradujem i radosno pozdravim. Kad stiže knez?
MAKARIJE
Zadržaće se nekoliko dana u Dubrovniku.
MILOŠ
Naš knežević je veoma bolestan.
RADOJE
Gospode, zar ono Maksim?
MILOŠ
Bolest se iznenada, kao nepogoda usred mirnog i usnulog
leta, sružila na njega.
MAKARIJE
Bolest? Ili prokletstvo?
MILOŠ
Sveta bolest. Boginje. I groznica, paklena. Nekoliko noći
goreo u vatri, ono što nije sagorelo, ugarak Maksima! To je
sad naš knežević, budući knez. Vas zakletva na vernost, a
mene zakletva i krvlju zapečaćeno pobratimstvo sa Maksimom,
obavezuju da činimo što možemo za plemeniti dom Crnojevića,
za Crnu Goru.Znam, ne moram da vas opominjem, ipak: ćutanje
nek bude naš zavet. Vremena su smutna.
RADOJE
Moram da ga vidim, nosim mu važnu poruku iz Mletaka. Možda
– lek.
Pokazuje svitak Anđelijinog pisma i medaljon na privesku.
MILOŠ
Bojim se da leka nema. Ova bolest nije obična, bolest na
smrt – bolna, ali prosta jednačina: na jednoj strani život,
na drugoj strani smrt, a između njih vreme; ova pošast
nasrće na Lepotu – mračna, nerešena nejednačina: na jednoj
strani lepota i svetlost, na drugoj strani rugoba i mrak,
izmedju njih večnost. To bogovi gone i izganjaju neku svoju
parnicu.
MAKARIJE
Je li knežević pomračio umom?
MILOŠ
Nije, još ima žara u dnu njegove zenice. Um odoleva vatri,
a dokle će?
MAKARIJE
Da, kao u onoj opkladi sa Sotonom, Bog iskušava čoveka. U
tome i jeste tragedija! Nakazno telo i svetli um. U
koštacu, u zagrljaju. I večnost! Moliću se, a znam: molitva
mu neće pomoći. Naš knežević Maksim je izabran! Gospode,
poštedi nas svoga izbora, odveć smo mi slabi i lomni za
tragediju. Mi smo nejač, deca tvoja.
RADOJE
U Mlecima sam čuo, da se iz Napulja brzo raširila opasna,
nova boleština: bubuljice, gnojni čirevi, prišt, prvo dole,
onda svuda po telu, i u ustima!, rane, duboke gnojne jame.
Dovukli su je, sa zapada, moreplovci i gusari. Rimljani je
zovu je “morbus gallicus”, francuska bolest, a Francuzi –
da ne bi ostali na zlu glasu da su oni svetu darovali ovu
pošast – napuljska bolest, ili boginje, “verole”, ili
pesnički, sasvim po francuski: “Venerina bolest”, “bolest
boginje ljubavi”. Oče Makarije, ova slatka bolest ne bira
koga će, ko god zamoči… Priča se da nije poštedela ni
papu Julija Drugog.
MILOŠ
Daleko je Napulj od Žabljaka.
RADOJE
Svet je mali, a ovaj nemirni zmijuljak u čakširama živ,
nervozan i radoznao, svud bi da zaviri. Budala!
Pojava druga.
Dvor u Žabljaku. MAKSIM očekuje očev povratak. Skriven iza sure
kapuljače, lice mu se ne vidi. Fanfare najavljuju dolazak kneza.
U dvor stupa knez, silan i gord, vrlo raspoložen posle uspešnog
pohoda u Mletke, jedva čeka da obraduje sina vešću da je za njega
isprosio duždevu kćer.
MAKSIM stoji nasred dvorane, pođe ocu u susret, raširenih ruku.
IVO ga ne prepozna, odgurne ga u stranu, skida sa sebe odeždu,
odlaže oružje…
IVO
Gde su? Jevrosimo, ljubo moja! Maksime! Sine! Radosti moja
i jedinče moj! (Osvrne se,ugleda MAKSIMA.) Gde je Maksim?
Zovni ga! Je s` čuo, momče? Zovi Maksima. Reci mu, poručuje
vam knez:
“Sine na noge!
Odvodi snahu, tebi nevestu,
Lepotu prvu svoga vremena,
A pleme vredno tvoga plemena,
čuvenu ćerku dužda mletačkog,
Najlepšu ljubu, najmilosniju,
Anđeliju, more, Anđeliju!”
Hajd`, šta si stao? Žuri derane!
MAKSIM
Da idem, tužan, kuda i kamo!
Iz ovog tela samo odlazim!
IVO
Ti još ne ode zvati Maksima?
Zar još ne ode? Trago nijedana!
Razgnevljeni knez zgrabi mač, nasrne na MAKSIMA. JEVROSIMA s
cikom uleti.
JEVROSIMA
Besomučniče! Dole, dole mač!
(Telom zakloni MAKSIMA od očeva gneva.)
Ne boj mi se, ne boj se, Maksime!
Ne dršći, sine, majka ti je tu!
IVO
(Ispusti mač.)
Maksim?!
To je laž!
Razgrne, pa zagrne, MAKSIMOVU kapuljaču, zgranut onim šta je
ugledao – unakaženo MAKSIMOVO lice.
IVO
Laž!
Jer laž je crna, moj Maksim je beo!
Jer laž je gadna, moj Maksim je lep!
Ta laž je to, ta ti si crna laž!
(JEVROSIMI.)
Ovo ti nije sin!
Već laž si ti, a laž ću ubiti!
(Napadne mačem na JEVROSIMU.)
MAKSIM
(Zaklanjajući majku.)
Ne boj se, majko, Maksim ti je tu!
(IVI.)
Jurišaj amo, probij ovaj štit
Što muklo krije sina tvoga lik,
Ispoda nj` Maksim izići će tvoj.
Što dršćeš? Probij, seci, udaraj!
Ja nisam Maksim, udri mene, de!
IVO
(Opet baci mač.)
Oh, bože blagi, da li si ti blag
Kad mene goniš tako žestoko?
Šta da radi smrtan čovek tu,
Kad, besmrtniče, i ti malakšeš?
Najlepši junak, rekoh duždu ja,
Najlepši, rekoh ja, u hiljadi,
U hiljadi sad nema ružnijeg!
Sad ružnijega nema čitav svet.
Oh, ne verujem, ne verujem još!
čas noć, čas dan, i opet noć pa noć!
(Još jednom pogleda u MAKSIMA.)
Zar ima duša slutnje strašnije
Neg` ova što je crna istina?
Sramota, more, moga imena,
Pred ponositim duždem poruga!
Sramota srpska, potsmeh latinski!
(Polazi, očajan.)
JEVROSIMA
(Pođe za njim.) Ivo! Ivane! Zajedno smo ga rodili, zajedno
uživali u sreći, zajedno u nesreći. Stani! Tvoj sin!
Polazi za njim. Na ulazu u dvoranu sretnu MAKSIMOVOG pobratima –
MILOŠA. IVO se dobro zagleda u MILOŠA, unese mu se u lice, kao da
ga crta.
MILOŠ
Kneže!
IVO
Moj sin, moj sin! – Ta evo sina mog!
Il` bog je, valjda, rastavio lik
Od sušta tela sina mojega
Da kuša samo roditeljsku svest,
Za koju ću se, jadan, mašiti!
Oh, Milošu, nek bude drag ti lik
Rođenijeg mi tela zamenik.
(Grli MILOŠA.)
JEVROSIMA
Mladoženja umesto Maksima?!
IVO žurno ode, JEVROSIMA za njim. MILOŠ zastane nasred dvorane,
iz dubine dolazi MAKSIM. “U jednoj ruci drži gajtan, o kome visi
slika jedna.” Anđelijin medaljon.
MAKSIM
Pa reci, divna sliko, reci mi!
Oh, reci, reci, da l` me ljubiš još?
I opet, možda nećeš poznati
Kad vako vidiš tvoga Maksima,
To uzmućeno tvoje jezero?
Promeno sam se, ohrapeveo!
Hoćeš li opet mene poznati,
Iz očiju, iz usta, dušu, reč?
MILOŠ
Kneže!
MAKSIM
Pobratime, ne zovi me nikad – kneže.
MILOŠ
Hoću, moj kneže, zvaću vas – pobratime. Neću vam kriti, vas je
zaista bolest izmenila. Nagrdila, ohrapavila, kako vi kažete.
Lik, stas… I korak! Ali, znam, u vama je ostala ona ista nevina
i lepa, dečija, gospodska duša, da ranjena pati. Trpi i pati, moj
pobratime. Izdrži, naš kneže! Ne dozvoli Luciferu da on slavi u
ovoj svirepoj kocki, otkupio je tvoju lepotu, ne daj da i u tvoju
lepu dušu useli zver!
MAKSIM
Pogledaj! (Pokaže lik u medaljonu.) Ona! (Osmehne se,
grozno.) Pogledaj sad mene, pobratime! Pokušam da se
osmehnem, hoću, hoću, ali – lice mi se gužva, oči suše, sve
boli. Može li čovek živeti bez osmeha i makar male radosti?
Pobratimi se zagrle.
Pojava treća.
Dvorište u Žabljaku. Atrijum kneževskog dvora. Zetska vlastela na
okupu, među njima: JOVAN KAPETAN, KUJUNDŽIĆ, LIKOVIĆ i oni koje
znamo: kaludjer MAKARIJE, RADOJE. Čekaju da se pojavi knez. Zvone
zvona.
IVO dolazi iz dubine, odeven svečano, sa vladarskim asignijama.
Sve svedoči o značaju skupa. Vlastelini se došaptavaju.
KUJUNDŽIĆ
Eno kneza!
Na glavi mu je kruna Balšina,
A o ramenu samur-dolama;
Još nikad Ivu tako ne videh!
JOVAN KAPETAN
Jedanput samo takvog videh ga,
Ne beše kruna, ne beše taj sjaj,
Al` ta mu duša bila iz oka,
Tišina ta sa lica gospodskog!
Kad blagoslovi moje svatove,
Baš onda beše tako blag mu lik.
KUJUNDŽIĆ
U ruci mu je, čini mi se, mač
Što sa Kosova Balša donese!
LIKOVIĆ
Taj isti, Jovo, isti to je mač
Što Skender-pašu njime probode
Kad s Mlečićima otimasmo grad!
JOVAN KAPETAN
Evo ga!
“Ivo Crnojević ulazi u svečanom nakitu; svi se klanjaju.”
IVO
Ne morite sumorne poglede
Na čela moga sjajnom nakitu.
Ne morite ih takim teretom!
Pokazujem se danas pred vama
Ko babajka kad mrtvog iznose
Pred sinke mu, pred jadnu siročad,
Pod nakitom najlepše slave mu,
Da poslednji celivaju ga put.
Ne pogledajte ove krune zrak,
Što sobom krije jad nedogledan,
Već pogledajte ovaj stari mač.
(Isturi mač, oštrica zasija.)
IVO
U Mlecima, sa duždom, načinio sam ovakav ugovor. Čvrstu reč
dao.
Pet hiljada Crnogoraca, na konjima, i pod oružjem, na pomoć
Veneciji, da zaustavi nemački pohod sa severa, što se sa
ledenih Alpa sručio u cvetnu zemlju lombardijsku. U zamenu,
Mleci će nama dati pedeset galija, da povratimo tvrđave na
moru i ostrva, koja po starom pravu i poveljama pripadaju
srpskim zemljama i srpskim kraljevima. I da zajednički
branimo Krst, pravoslavni i latinski, da zaustavimo tursku
neman i oštri mesečev srp, da nas ne pokosi. Poslednja je
ura. Sve zemlje srpske su pale, nako ovog grobišta, ove
mogile krša i kamenja što se ogleda u jezeru. A daće Bog –
i ovaj sveti mač! – da se odbranimo i uzdignemo, onde gde
smo bili i onoliki koliki smo bili. Zakunite se!
Crnogorci, još jednom, opijeni govorom, brzo se zaklinju na mač.
KUJUNDŽIĆ
Junake moje, imovinu, krv,
Za gospodara moga Ivana!
LIKOVIĆ
Za srpsku slogu, za tvoj, Ivo, glas,
Na maču srce svoje preseć ću!
RADOJE
I moja ruka ide za srcem
Kad rečem: Ivo, evo kletve, na!
IVO
Je l` svaki tu, je l` svaki tu mi sin?
Da čekam još? – (JOVANU KAPETANU.)
Pristupi, sinovče!
Pristupi il` otstupi zanavek!
JOVAN KAPETAN
I moje srce razum nadjača.
IVO
Zadovoljan sam, hvala, junaci!
Svi su, dabome, gordi i važni. IVO menja temu, manje je svečan i
ceremonijalan.
IVO
Još malo, sinci, ostanite još,
Još jednu samo prijateljsku reč!
Peharnik ih služi vinom, vlastelini i čelnici se okupe se oko
svog kneza.
IVO
Ne, nije lako pregovarati, ni nadgornjavati se, ni sa ovima
nama blizu Latinima, u Kotoru, ni sa našijencima u
Dubrovniku, kamo li sa samim duždom! Gonismo se, kako veli
narod vedri dan do podne. Da potvrdimo čvrsti ugovor, ni mi
ni Mleci da ga ne lomimo, dužd i ja smo se dogovorili, svak
priložio najbolji deo za garanciju: ja mog sina Maksima,
dužd kćer jedinicu Anđeliju. Obećao sam i hiljadu svatova
od najdičnijih ljudi – vas, gospodo hrišćanska, Crnogorci,
vitezovi, sokoli, sinci moji!
Iznenađeni, obradovani Crnogorci zaplješću od sreće.
IVO
Da, bili bi to najlepši svatovi koje su Mleci ikad videli,
da ih pamte i dovek pominju, da vašeg kneza nije, crnog,
zgromila grdna nesreća. Knežević Maksim se razboleo,
teško. Na onoliku – na nevolju, i po Mlecima razglašenu –
njegovu lepotu, obrušila se bolest, razjele ga boginje,
ohrapavile kraste, ogrubeli bolovi. Ne mogoh ga ni ja
poznati, kad sam se vratio iz Mletaka. Latinima sam obećao
mladenca lepšeg, gordijeg od hiljade hiljada – kakav i beše
moj sin – a u svom ojađenom dvoru zatekoh nakazu i rugobu.
Gospode, šta da činimo? Jednako se brinem da se ne raskine
ovaj, na teške jade, svezani savez sa Mlecima – od koga
zavisi ne samo spas Zete, nego i nada da će se makar jedan
zbeg Srpstva skloniti od hude sudbine ropstva i propasti
pod Osmanlijama – i da se ne obrukamo pred duždom i svetom.
Od kako sam se vratio iz Mletaka, tri dana, tri noći, merio
sam, i izmerio. Miloš Oberknežević, pobratim Maksimov,
posinak moj, Maksimov lik i otisak, dok beše zdrav, jahaće
ispred sviju svatova, pod kneževskim stegom, mladoženja!
Budući svatovi se zgledaju, došaptavaju.
IVO
Kazivo sam vam kako izabrah,
Pa dajte meni veru, gospodo,
Na ovaj mač, na svoju zakletvu,
Da niko neće tajnu izdati.
JOVAN KAPETAN
Sramota bi se bilo zakleti
Junaku srpskom na tu tvoju reč!
Zar nije dosta vere u nama?
Al` ako ti je baš u brizi
Zaklećemo na smrt momčadiju.
IVO grli sinovca.
Utom se pojavi MAKSIM, kao prikaza, ogrnut pelerinom, dolazi iz
dubine vrta, odonud iz ljubičastog jezera. Nikog ne primećuje.
Knez i velikaši se razmaknu, prolaz da mu učine. Potraje tišina.
MAKSIM odlučnim pokretom zbaci pelerinu, razgrne kapuljaču, koja
mu je skrivala lice.
MAKSIM
Oprostite mi, srpska gospodo,
Što tako bunim ovaj svetli zbor!
Ja slutim tek, al` veli svet da zna.
U zboru vašem da sam krivac ja!
IVO
Otkud ovde ti?
I ko te dozva, ko te propusti?
Čuvari gde su? – čuješ, Jovane!
Nikog ne puštaj!
(MAKSIMU.)
O tebi ovde nije bila reč!
MAKSIM
Ne trebate me?
E, dobro, de! Al` trebam tebe ja
Da izmolim od oca blagoslov,
Jer preko mora na put polazim!
IVO
Polako samo, da l` si štogod čuo?
MAKSIM
Ja ne čujem, ja ništa ne čujem!
Ne ustajem bez blagoslova ja:
Mladoženja il` putnik u Mletke,
Il` pred svatovi ili putnik sam.
IVO
Sa svatovima će Maksim ići moj!
Al` reci, sine, srcu ispovest,
Mladoženji da l` dolikuje taj
Bolezanje na licu tvome trag,
Što tako sporo vreme utire?
To muklo vreme, tako sporo sad.
Ispovedi, presudi, sine, sam,
Il` ti presudi, zbore gospodski:
Da l` dolikuje da mladoženik
Izbere sada sina moga lik?
MAKSIM
Na sastanak me zove u Mletke.
IVO
Ko?
MAKSIM
Ona! (Pokaže medaljon.)
IVO
Lepota? Cura? Ljubav? Sastanak?
Nemisleniče, reci ko je ta?
MAKSIM
Jedinica u dužda mletačkog!
IVO
Ona te zove? Zna l` te? Znaš je ti?
MAKSIM
I ja je znam, i ona mene zna!
IVO
Odlazi!
Ne reko` l` tebi, momče, odlazi!
Jer nisam sazvo ovaj sjajni zbor
Da sluša voljan tvojih priča laž!
MAKSIM
Pa nek je laž; al` ako je baš laž,
Od ovog nije crnja pismena.
Izvadi ono pismo-svitak i pruži ga IVU.
IVO
(Pročita. “Ispusti list – mali otpočinak.”)
Čuvari, paz`te! Nikog ne puštaj!
Ni Miloša!
Al` sad se samo strpi, Maksime!
Poslušaj oca! Zapoved kneza!
U svatove ćeš ići!
Mladoženji deverisaćeš ti
I imenjak ćeš biti Milošev;
A ljuba tvoja, moja mila sna,
Probudiće se, ko iz lažnog sna,
Da oseti na javi zagrljaj
Što ga je tol`ko, željna, sanjala!
Jer čim se svati, vraćajući se,
Prevezu preko Mora jadranskog,
Dovedu nevu srećno pod Žabljak,
Tebi će ljubu Miloš predati.
(Okupljenima.)
Poštenu mi je Miloš dao reč;
Poštena duša, prepoštena je,
Kad, znajuć svoga druga tajnu strast
I poznate mu ljubav neveste
Da koristuje sobom državi,
Da spase samo srpske vere glas,
Da pobratimu steče nevestu
I junak muški sebe prelomi,
Posluša kneza.
Poslušaćeš ga i ti, Maksime!
Zakuni se!
(Pruži mač na zakletvu.)
MAKSIM odbija zakletvu, pođe, IVO ga gromkim glasom ustavi.
IVO
Ni mako da se nisi! Stani tu!
Sad na ma_ ruku, pa zakuni se!
(“Maksim otiskuje od sebe mač.”)
Otiskuješ, otiskuješ zar mač?
Da ponizim zar krunu Balšinu?
(“Klekne jednim kolenom.”)
Smiluj se, sine moj, zakuni se!
(“Maksim okreće glavu.”)
Zakuni se!
(“Otpočinak.”)
I sad po treći put…
JEVROSIMA ulazi. Iza nje MILOŠ. MAKSIM pogleda prema njima.
JEVROSIMA
Zakuni se!
MAKSIM “klekne pred mater, poljubi je u skut, okrene se i s rukom
na maču” zakune se.
MAKSIM
Na mač, na krst, na majčin blagoslov!
Manastirska zvona. Zagrmi gore u planinama. Munje se ukrste iznad
ljubičaste vode jezera.
MAKARIJE
(Klekne, prekrsti se.) Gospode, oprosti!
“Zavesa pada.”
Završetak trećeg, tj. drugog čina.
Četvrti, tojest treći, čin.
Pojava prva.
Mleci. “Stubište u duždevu dvoru, iz pobočne dvorane čuje se
kadikad zveket posudja i veseli usklici.”
MAKSIM
(Sam.)
I dođe čas, i dođe suđen čas
Da rodi jedan vek il` prekine:
Oplela se sudbina u klupče.
Ko ljuta guja čekajući plen,
Pa ugleda li časak ugodan,
Ko munja sene iz kotura tog
Da osuđeno srce ugrabi,
I osim njega, možda, koje još,
Obarajući letom samrtnim
I bogalje i polubogove.
Balustradom prolazi crna mačka, ili promine crna senka, ili
proleti velika crna ptica, slepi miš, to se MAKSIMU se prividja
Lucifer. Prkosi mu.
MAKSIM
Na srce moje seva očima!
Šta misliš, gujo, šta je srce to?
Zar misliš, to je tica strašljiva,
Što očarana tvojim pogledom
I sama pada tebi u čeljust?
Da znadeš samo, večna aveti,
Ovo je srce gavran stogodnjak,
Što, hraneći se smrtnim razdorom,
Na tvojoj misli skapat lešini!
(Obema rukama preko lica.)
Tek osta stenje, crni kamen vreo!
MAKSIMOV monolog – prilika za postavljanje i razradu centralne
tragičke ideje.
Isidora Sekulić je naslutila: ni renesansna, šekspirska, ni
klasicistička, rasinovska, ni romantična, šilerovska – nego
antička, titanska, eshilovska tragedija. Obrušava se na “bogalje
i polubogove.”
Ili Geteova, faustovska? Opklada boga i đavola. U unakaženom telu
MAKSIMA – koje već pripada Sotoni – još uvek je lepa duša. Hoće
li izdržati? Koliko će izdržati? Hoće li moći da u telu zvera
istraje ljudska duša? Ključno, tragičko pitanje je MILOŠ već
postavio pobratimu MAKSIMU. Dobićemo odgovor, na kraju.
MAKSIMA prenu glasovi sa svadbenog pira, svirka i vika.
GLASOVI
“Da bog živi mladence! Da bog živi mladoženju, lepog
Maksima! Da bog živi sjajnu nevestu, divnu Anđeliju!”
MAKSIM se skloni postranice, iz dvorane na stubište izlaze gosti,
nazdravljaju.
MAKSIM
Iz čaše moje moju zdravicu,
Iz moga srca moju pije krv!
Na balustradi se pojave MILOŠ i ANĐELIJA, u divnom, raskošnom
svadbenom ruhu. Ona se pripija uz njega.
MAKSIM
Napitak nudi voljnom ručicom
Napitak meni, svome Maksimu,
Napitak čašom, ust`ma, očima!
Pa kako se uz mene privija
I balčaku se mom ulaguje,
Mekim ga dlanom strasno stiskajuć?
U jezeru se topi pobra moj,
Očajno vale seče rukama,
Iznemogo je – viče u pomoć.
MILOŠ se otima iz AANĐELIJINOG zagrljaja, sve strasnijeg, otme
se, vrati natrag u dvoranu. Zanesena i zaljubljena ANĐELIJA za
njim.
MAKSIM
A ja se na svom nebu – čamcu ljuljuškam,
Osmejkujem se na dno jezeru
I lovim biser, lovim dragi kam,
A poda mnom mi pobrat izdiše.
Ta ja sam hulja, pseto bezdušno.
I više još, još više nego to,
Ta ja sam Miloš – ja sam – ja sam ja!
Ko? Ko? Ko sam ja?
Upornim pitanjem MAKSIM presretne veselog, pijanog RADOJA, koga
možda opet žulji obuća, pa se izuo. Zagrajan vinom, uprav izlazi
iz dvorane, zajedno sa KUJUNDŽIĆEM, takođe zajapurenim od hrane i
pića.
RADOJE
Vi, kneže?!
MAKSIM
Ko?
RADOJE
Knežević Maksim, on, tojest, vi, vaš pobratim, Miloš,
tojest – on. Zbunili ste me, kne_e. Oprostite.
MAKSIM ode. Dva crnogorska vlastelina, malčice pijani, pokušavaju
da ponove, zapamte gargantuovski meny svadbenog ručka, nabrajaju.
(Prema sačuvanom spisu iz 1476. godine, sa gozbe koju je priredio
neki Firentinac Benedetto Saluti; svadbeni pir jedinice mleta_kog
dužda mogao je biti i bogatiji. E. Fridl: “Kultura novog vremena”
poglavlje “Umjetnička gastronomija”.)
RADOJE i KUJUNDŽIĆ
(Naizmenično, upadajući jedan drugom u reč.) Moram da
zapamtim, moram! Ako mi doma ne budu verovali, ti ćeš
potvrditi da nisam sanjao. Prvo smo dobili, za predjelo –
šta? – svakom po srebrnu zdelu, ćasu, činiju, sa pozlaćenim
kolačima od koštica pinije, i vrčić, kupu, od majolike sa
nekim kipućim mlekom, kozjim?, hm!, da nisu pomuzli kakvu
mladu dojilju? Zatim: želatina, aspik, od ćuranovih grudi,
ukrašenu grbovima duždeva i našeg zetskog dvora. A na sred
stola, ispred Iva i dužda, stajaše – eno je još! – česma,
vodoskok od narandže i vina! Pa, nebrojene vrste mesa:
divljač, srnetina, teletina, pilići, fazani, prepelice…
Ribe, školjke, svaka sa biserom, škampi… A kad podigoše
poklopac sa velike srebrne zdele: iz nje, kao iz kaveza,
prhnuše, izleteše male ptice, carići, kolibri, laste, i
pravi pravcati paunovi, a u kljunovima im upaljene
mirođije iz Indije! Na kraju, ako i bude kraja, jer pir je
tek počeo, dobismo po zdelu mirišljave vode – ja je popih!
da operemo ruke. Preda me, na sto, izneše i gomilu nekog
granja, borovine i zimzelena, naškropljenog mirisima i
esencijama, miomiris se raširi po Mlecima, sva laguna
zamirisa! Blagoš nama! A bili ti mogao živeti u Mlecima? Ne
ja! Ubi me ova tesna obuća.
Pojavi se LIKOVIĆ, zove ih da vide oslobađanje robova.
LIKOVIĆ
Gospodo, ovo da ne propustite! Dužd je u čast udaje svoje
kćeri naložio da se oslobode sužnji koji su u njegovoj
tamnici čamili osuđeni na okove doveka!
Pojava druga.
Iz šturog opisa scene oslobadjanja robova: “Preko scene prelazi
gomila oslobođenih robova, vitlajući veselo okovima po zraku;
crnci im pune čaše” sa malo fantazije mogla bi se napraviti vrlo
zanimljiva i spektakularna scena. Zaista perverzna zamisao; gosti
počastovani da gledaju prve sekunde slobode! Nešto sasvim obrnuto
od gladijatorskih prizora; tamo su gosti čašćavani poslasticom da
gledaju kako robovi ginu, kako ih rastržu zveri.
U Lazinom “Maksimu Crnojeviću” data su tri prizora, dva sasvim u
krokiju: oba oslobođenika pevaju, slave kneza Ivu, dužda, nevestu
i ženika, u čiju počast su oslobođeni, treći prizor je dramski
razvijeniji i originalan: sužanj odbija slobodu!, traži da ga
vrate u tavnicu!
(Isti primer se sreće u jednoj Kamijevoj priči! Mnogo docnije.)
Izazovnu dramsko-scensku temu mogli bismo zamisliti slobodnije i
dramski funkcionalnije. I u izvornom tekstu oslobađanje robova sa
pomnom pažnjom, intenzivnim doživljajem i strasnim unutrašnjim
subjektivnim komentarom prati MAKSIM; možda bismo mogli pronaći i
provokativnije prizore oslobađanja i kliktaja slobodi, koji bi se
neposrednije i asocijativnije odnosili prema glavnom tragičkom
problemu? Ovde dajemo prizor sužnja koji odbija slobodu.
“Jednog okovanog sužnja vija tavničar preko scene.”
TAVNIČAR
Zar nisi dosta, jadan, tamnovo?
Otresi, bolan, okovan ti sram!
Ovaka milost nema svaki dan!
SUŽANJ
Ne diraj svetinju mi! Ne kuži
Moj dični ponos rukom poganom!
Otkako dužde silom preruši
Otaštva moga raj u tavnicu,
Od toga doba tavnica je raj!
Odvedi me; otvori tavnicu,
životu mome slave panteon!
TAVNIČAR
Mauzolej smrti još za koji dan!
(Odlazi sa SUŽNJEM.)
MAKSIM
Ne odlazi, još malo samo stoj,
Trenutak jedan stoj još, junače,
Da krepim dušu dišući ti zrak,
Jedan mi prašak sile tvoje daj
Da njim ponesem jada moga svet!
Ti nikad nisi dušu okovo
U večan, strašan, u nevidljiv kov,
U reči date protiv srca svog.
U tavnici još nisi tamnovo.
MAKSIM pogleda, vidi: ANĐELIJA i MILOŠ!
MAKSIM
Gle! Moj tavničar!
Je l` naumio skidat okove?
(“Sakrije se za jedan stup.”)
Pretpostavimo da su ovaj spektakl bili radi da vide svi svatovi i
gosti, i da su se razišli, raščistili scenu, jer su ih pozvali na
ples u drugoj dvorani, pa su brže-bolje svi odjurili tamo.
Ostanu samo oslobodjeni sužnji, kleče, mole se, zahvaljuju duždu
i bogu za slobodu. (Molitva, hor. Nešto kao u “Nabuko”.)
Na stubištu su ANĐELIJA i MILOŠ. I MAKSIM, iza stupa.
ANĐELIJA
Ta gledaj samo, gledaj, Maksime,
Oslobođena roblja blaženost,
Na tvoju reč što oslobodih ja!
Ka nebu šilju za nas molitve
I sreće naše tamnjan uznose,
Kad anđeli od njega okuse,
Svatova će da bude u nebu!
Oh, pogledaj ih samo, pogledaj!
ANĐELIJA se zagleda i sluša hor oslobodjenih robova, MILOŠ joj
pobegne, nestane ga.
ANĐELIJA
A gde si, gde je, kamo ga?
I opet mi se, tužnoj, izmače!
U svatima se gubi drag mu lik,
Ko međ` oblaci danov svetilnik!
(Traži ga pogledom.)
Promenio se čudnom promenom:
To isto sunce, al` drugi je zrak,
Te iste oči, ista usta ta,
Al` nema onaj pogled milostiv,
Što nemilice dušu zažiže,
Rastapajuć je snova poljupcem!
Toga nema više!
Zar tako mutan dan? Oh, Maksime!
MAKSIM
Sinjora?
(Izidje iza stuba.)
ANĐELIJA
Ti si, dragi devere?
(Primi ga srdačno, podruku.)
Pomozi meni, ako vere znaš,
Što ruku moju njome povede
U ruci noseć veru vojna moga;
Ta ti si mome dragom pobratim,
I ti ćeš znati što ga promeni,
Pokazaćeš mi prethodnicu tu
Po kojoj ću se znati voditi
U ruci noseć veru vojna mog;
Ti ne slušaš?
(Zagrli ga.)
Oh, slatki devere!
Razumeš li me?
MAKSIM
Zbogom razume!
Privije je uz sebe, “zagrli je žestoko i poljubi je; ANĐELIJA
cikne.”
“Naglo ulazi IVO, za njim DUŽDEVIĆ s golim mačem u ruci.” IVO
zgrabi sina, izvodi ga.
IVO
Ne budi mi se, budan da si mi,
Jer teško javi iza takvog sna!
(DUŽDEVIĆU.)
Dovedi sestru među svatove.
(Ode s MAKSIMOM.)
Prsne vatromet. Svatovi izjure da vide. Muzika!
Pojava treća.
U FILETINOJ odaji, ložnici sa velikom posteljom i baldahinom,
onde gde se MAKSIM, za srećnih pokladnih noći, naslađivao sa
ANĐELOM i FILETOM. I ubio duždevića MARKA.
Noć, puna sablasne mesečine. Daleka muzika i huk mora. FILETA
dovodi zbunjenog MILOŠA. On se opire.
MILOŠ
Ni stope dalje neću kročiti!
Okani me se il` ispovedi,
Izreci nagon što te navede
Mladoženju od mlade rastavljat,
Po odajama voditi ga tim,
Po tavanima tavnim žalosnim
Nerazboritim, kobnim govorom
I hladne ruke tiskom žestokim
U mirnoj duši budeći mu strah!
FILETA
Još malo samo, tu smo, junače!
(Pripija se uz njega, mami.)
MILOŠ
Ja ne idem, badava preklinješ,
Oblagajući slašću rečitom
čudnovatosti svoje zimogroz.
Ja ne idem!
FILETA
Ne pomaže ti slast?
MILOŠ
Okani se, ne dolikuje ti!
Ne dolikuje vedrom čelu ti,
Što stid na njemu svoj nek ospe vrt –
Da tamnoj mržnji bude ložnica,
Ne dolikuje ovaj mali nož.
(Istrgne joj nož, koji je FILETA krila.)
FILETA
Mrzim!
MILOŠ
Mrziš? Koga? Svoju čar?
FILETA
Mrzim, mrzim…
Baš zato što sam nekad ljubila –
Pred kosturnicom baš smo njegovom.
Al` sad, sad mrzim…
MILOŠ
Da li tražiš nož?(Daje joj bodež.)Evo ti ga, na!
FILETA “uzmahne na MILOŠA, baci nož, padne MILOŠU u naručja.”
MILOŠ
Čudnovato čeljade zaista!
Sukobište od strasti žestokih:
Ko iz oblaka kad bi suno grom,
Pa drvo, što ga mal` ne smlavi,
Ljubavnim žarom meko zagrli.
Rastužila me; da l` sam drvo ja?
Osvesti se, Fileta, preni se,
A čaša vina opraviće te; –
Polako amo, hajde, hajde, hajd`.
“Pridržavajući FILETU, ode polako s njome.”
Pojava četvrta.
Slikarnica u DUŽDEVU dvoru. MAKSIM posmatra slike, pred slikom
“Mars i Venera”.
(Venera nastoji da ukroti divljeg Marsa, i uspeva. Da li će lepa
MAKSIMOVA duša uspeti da ukroti zver u njegovom poružnelom telu?)
MAKSIMU se u razgledanju slike pridruži KARPAČO, on je, takođe,
među svatovima.
KARPAČO
Dopada vam se ova slika?
MAKSIM
A može li Venera zaista da ukroti i stiša Marsa? Zar vam se
ne čini da on svakičas može da podivlja? Više mi se dopada
ova vaša veduta.
Posmatra onu panoramu Venecije pred kojom su njih dvojica bili
one sudbonosne noći.
KARPAČO
Vi znate da je to moj rad?
MAKSIM
Od Venecije su lepši samo Karpačovi crteži Venecije.
KARPAČO
To sam već jednom čuo. Od vašeg lepog, ali oholog kneza.
Pokušao sam da mu priđem, da ga pozdravim; on se pravi da
me ne poznaje.
MAKSIM
On je divan mladić, veoma odan čovek. Morate ga razumeti,
malo je pometen, zbunjen.
KARPAČO
Zbunjen sam ja! Nešto mi je mutno u glavi. Pitam se: je li
on onaj isti čovek sa kojim sam proveo nekoliko pokladnih
noći koje nikad neću zaboraviti? Ili je to zaista bio san?
Morao bih da razlikujem. Ja sam slikar. Nas je stari
majstor Jakopo Bellini učio da primećujemo i najmanje
razlike. Davao nam u ruke dva – reklo bi se: ista istijata
klasa žita. Rekao bi nam: “Gospodo slikari, imate pola
sata vremena, koncentrišite se, ova dva klasa su tobože
ista. Ne! U nečem se moraju razlikovati. Jer sve što je
stvoreno s božjim znanjem i blagoslovom je jedno i jedino!
Inače ne bi bilo Boga!” Uzeo bi nam iz ruku klas, sklonio
ga iza leđa, ponovo nam vratio i tražio da prepoznamo – ko
nije mogao, majstor ga je otpuštao iz radionice. Mene nije.
Pozdravio sam se sa vašim knezom, ovako (KARPAČO pruža ruku
MAKSIMU, MAKSIM ne uzvraća) on je jedva prihvatio ruku i
brzo otrgnuo. Imao sam u rukama njegovu šaku, koju sam
nekad crtao, samo za trenutak, mig – nešto hladno, ledeno,
mrtvo. Gospode Bože!
MAKSIM
Mislite li vi, gospodine, da će Venecija uvek biti lepa i
ovako osvetljena? Da ne može poružneti i potonuti u mrak?
KARPAČO
Venecija? Može! I bogovi su ponekad zavidljivi, ne trpe
donju lepotu, ovu među ljudima. Zato i postoji umetnost;
da od nervoznih, hirovitih bogova otme i sačuva poneki
komadić i trenut Lepog. Rekoste li da su od Venecije lepši
samo moji crteži Venecije? Nisu! Nego ova naša, slučajna i
kratka, donja lepota je propadljiva – i Venecija će jednom
zatamneti i poružneti – ali će umetnost ostati. Vidite,
zanimljivi gospodine, posle dve hiljade godina iz utrobe
zemlje izroni poneki komad Lepog, grčkog. A Grci su imali
na stotine bogova! Zaista, milo mi je bilo što sam sreo
čoveka koji razume umetnost. (Pruži ruku za pozdrav, MAKSIM
mu ni ovaj put ne uzvraća.) Je li običaj kod vas da ne
prihvatate ruku koja vam se pruža? Ili strah?
MAKSIM pruži ruku, KARPAČO je stisne. Oseti poznatu ruku, pozna
MAKSIMA.
KARPAČO
Vi? Kneževiću! Sinjor Maksimus!
MAKSIM
Umete li čuvati tajnu?
KARPAČO
Do groba! Vi ste zaista čovek iz sna. Zbogom! Bog vam bio
milostiv, a znam – neće.
KARPAČO odlazi, MAKSIM stoji pred slikom.
MAKSIM
Je l` umetnost života poruga?
Pa zar tu naći, uzdadoh se ja,
Božanstvenoga duši melema?
Badava! Natrag u svet otrovan!
Kad mora biti, čašu naiskap!
Odlučno polazi, ali sretne na stubištu ANĐELIJU i MILOŠA, skrije
se iza jednog stuba. Mladenci ispred slike “Venera i Mars”.
ANĐELIJA
Ev` ovde ćeš, ev`, ovde, Maksime,
Zapitljivu namiriti mi ćud.
Tišinu tu ne uznemiruje
Svatovske vreve burni komešaj;
Tek bogovska na zidovima sen,
Zaštitalica svetle ljubavi
Što čuti može vernu ispovest.
Oh, ne gled` tužno tako, ne gledaj!
Nalivaš tugom oka sanovog
Šupljinu pustu bone duše mi.
I pre sam pila noćcu oka tvog
Al` kroza nj sjaše srca tvoga dan!
Zar prođe dan, presvetli danče moj?
Jer ja tek vidim setu večera!
Zar prođe dan, il` oblak samo crn
Zaklanja sunce željnoj zemljici?
MILOŠ
Sanjaričar sam ja, sanjaričar!
Al` kako, kako zaustaviti plam,
Utišat strašni neodoljiv žar?
ANĐELIJA
Ne domišljaj se tol`ko, ne žal` me,
Ustežući gorčinu sadašnju,
Dok ja u prošlim snima sledujem.
Zar ne sećaš se?
Izreci je, izreci samo –
Ljubiš li me još?
MILOŠ je stisne i poljubi. MAKSIM ne uspe da zaustavi krik.
ANĐELIJA
Ko je to? (Ugleda MAKSIMA.) Opet on!
Prisluškuješ li jade, devere?
MILOŠ
(“ANĐELIJI, klanjajući se.”) Gospo, ostavite nas nasamo.
Za jedan čas opet sam pored vas
Na časak samo il` na život vas!
ANĐELIJA
(“Odlazeći, zamišljena.”)
Na časak samo il` na život vas!
MILOŠ
Je l` bratski zborit voljan Maksim moj?
MAKSIM
Na ime Miloš odzivam se ja!
MILOŠ
Da Maksi nisam bogom pobratim,
Pristupio b`, poklonio b` mu se,
Gospodarskoj mu pričo milosti
Da imam glavnu jednu molbu na nj,
Izreći što je poduzme me strah;
Al` pobratim…
MAKSIM
Išteš bratski dug?
MILOŠ
Dugovečan u dugu da si tom!
Taj račun drugi vek razmršuje.
MAKSIM
Lepa želja baš!
Doduše, skromna želja, pobočna,
Sa drugim svetom druga svetovat!
MILOŠ
U ime boga, u ime krvi te
I pobratimstva tog te preklinjem:
Ustup` mi, pobro, tvoju nevestu!
MAKSIM
(Sklopi ruke, moli se.)
Oh, mučeniče ti božanstveni,
Što svetu nekad dođe u pomoć,
Pomozi mi ispod tog tereta.
(Klekne pred raspeće.)
Božanstva svoga dušu prečistu
Od ljudske ti ocepi prirode
U procepu nedogledanom tom
Da ugledam duboke rane žar,
Jer ja se bojim, sveti nebojše,
Jer ja se bojim…
(“Klone glavom na koleno.”)
MILOŠ
Pritiskuje ga teškim sukobom
Sinovlji dug i pobratimstva savest.
Oh, skoro da je tako teško kao
Vekovati i vek okovati
U okov teški želje večite!
Zar tako težak, tako težak vek?
Nesnošljiv teret što ga osećam,
Trenutak ovaj sobom donosi.
Ne mogu više!
Maksime! Opozivljem svoju molbu.
Gde zbori bog, nek ćuti grešni stvor!
MAKSIM
(Ustaje od molitve.)
Milošu, Anđelija je tvoja, vodi je!
MILOŠ
Maksime, čuj me…
MAKSIM
Vodi je!
MILOŠ
Al` poslušaj me, nije!
MAKSIM
Vodi je!
MILOŠ
Predomislio sam se…
MAKSIM
(“Lupi nogom: s opruženom rukom.”)
Vodi je!
Gore, na balustradi stubišta, pojavi se ANĐELIJA, u sjajnoj
odeždi neveste, sa vencem i dijademom, ispruženih ruku MILOŠU.
MILOŠ joj prilazi
MAKSIM
(Raspeću.)
Oh hvala ti, zaštitniče moj!
“Zavesa pada.”
(Treći čin – po Lazinom činosledu – mogao bi da se nastavi
četvrtim, jer obuhvata jednu sadržinsku celinu, dešava se u
nastavku, i događa se na istom mestu, u Mlecima, na dvoru.)
Pojava peta.
DUŽDEVA palata, nekoliko dana kasnije. Na stubištu, knez IVO i
MAKARIJE. Oduševljeni monah pokazuje mu štampanu knjigu, nekoliko
listina.
MAKARIJE
Kneže, pogledajte. Naša, Ćirilova, srpska slova! Ovakvu
knjigu, ovakvim slovima i mi ćemo na Cetinju, u manastiru
moći da štampamo.
IVO
(Razgleda knjigu.) Skupo? Koliko?
MAKARIJE
Naša… Vaša štamparija, kneže, će biti ne samo prva, nego
i jedina u svem Srpstvu! Sinjor Manuči je najbolji štampar
u Evropi, obećao je da će od danas za godinu dana izliti
slova po mojim monogramima, ovakva, kao ta na listini…
IVO
(Razgleda listove.) Dogodine! Moj Makarije, gde ću ja biti
dogodine? Sa svih strana se natuštilo, a danima svatujemo
u slatkim Mlecima. Spremaj se, momče, vraćamo se doma, u
crnu Crnu Goru!
“Stubište, IVAN CRNOJEVIĆ s jedne, a JOVAN KAPETAN s druge strane
dolaze.”
IVO
No, sinovče, da l` isporuči vest?
Da l` vrše svati moju zapovest?
Je l` sve na broju, svako veso svat?
Je l` spreman Miloš, je li putu rad?
JOVAN KAPETAN
Kad isporučih tvoju poruku,
Poljubio je ruku Latinki
I prošaputa: “Odgovori mu:
Jedna su usta, jedna nek je reč!”
I osmehnu se lepa nevesta:
“Imamo kad, imamo, reče, kad!”
I poljubi ga, on poljubi nju,
I odoh ja, i tebe nađoh tu.
IVO
Imamo kad!
Neverni izdajniče, pričekaj!
Zar ne zna rob, svog ne zna obraza!
A, nemislenik, misli l` zanavek
U pobratimstvo da se uzdat mož`?
U Ivan-bana gromova je još!
Zovni mi Maksima.
JOVAN KAPETAN ne treba da ga zove – “MAKSIM ulazi, u ruci mu
peščani kažičas.”
(Drugi veliki MAKSIMOV monolog – biti il` ne biti. Monolog dajemo
u integralu; on je izvorište za razumevanje i tumačenje tragedije
i rane, a i potonje Lazine filozofije.)
MAKSIM
Zadocniti se, prehitriti se,
Pogoditi il` promašiti čas!
Ej, bezobzirni duše vremena,
Da nemilosno biješ onoga
Što imade da bira izbor taj,
U otkucaju svakom srca tvog,
U svakom času! Nesrećnike te
Da strašno goniš, što im u srcu
Ne teče pesak, teče krv i plam,
I opet je toj vrevi staklen sud
Ko tvoj providljiv, uzan, krut, ko tvoj!
Ponošljivce da kivno goniš te,
Što srce svoje nose rukama,
A srce njih s neruke nosi!
Prenagliti se, zakasniti se!
Jer to zar međa svetu grehotnom?
Ti jedna (jedan? duh vremena?) da je preči smeš!
Prenagliti il` zakasniti se,
Što preko međe te nas odnosiš
U onaj svet čistote večite?
Jer gde je čišće neg gde nema ništ`,
Gde ne kuca ni kasni čas, ni ran,
Kroz večnu noć, il` zar kroz večni dan?
Zadocniti se, prehitriti se,
Pogoditi il` promašiti čas!
Zar jedan čas da može, promašen,
U nedomašaj sav da vrgne vek?
Iz uspomene izbrisati ga,
Iz uspomene u kojoj je tek
Životom posto život, vekom vek?
Naočigled u drugog pretopljen,
Života toga svaki spomen trag?
Oh, je li bog to? Je li bog il` vrag,
Je l` tol`ko jak il` strašan toliko,
Da mož` učinit ono neizbilnim
Tolikom zbiljom što se zbivalo?
Sam svoj učinit nestvorenim stvor
Da popravi stvorenja pogrešku?
Al` večniče, zadocnio si se.
Zar, sveznalice, da te učim ja?
Il` ove ljuske siput čemerne
(“Lupi kažičas o zemlju.”)
Da kaže tebi šta će reći to:
Zadocniti se, prehitriti se?!
IVO, JOVAN i MAKARIJE pažljivo slušaju MAKSIMOV solilokvij, da ga
ničim ne povrede, dok MAKSIM ne razbije u krhotine peščani sat.
IVO
Moj Maksime!
MAKSIM ih tek sad primeti.
IVO
Dođe ti ko zvan.
Da l` Maksim ljubi Anđeliju još?
Da l` stara ljubav broji čase još?
I, čase brojeć zato li je ljut,
Što tako mili milovanja čas?
MAKSIM
Ne pitaj me to.
IVO
Pa ko je krivac časomilu tom?
Zar hudi taj peščani kažičas?
Ti si krivac, ti si kriv i ja,
Obojica smo krivi, Maksime,
Na ostavu što blago dadosmo
U otmičarske ruke neveru.
Sad blago to tvoj pobra troši sam,
Verenicu ti, poverenu mu,
U izdajnički krije zagrljaj.
MAKSIM
U pravu je, jer dadoh mu je ja.
IVO
(Zranut, ipak brzo se pribere.)
Tako?
Svi svatovi će doma preksutra.
A ti otidi pobratimu svom,
Oprostićeš se, izljubićeš se s njim,
Jer ovde ti je voljan ostati
S Anđelijom, sa svojom nevestom
Kod tasta tvoga, dužda mletačkog!
I možeš mu čestitat ujedno
Na senatorstvo, možda, mletačko,
Na srećan brak i zdravu Latinčad.
MAKSIM
Šta? Ostao bi, ostao bi on?
I pobratimstva raskinuti vez?
Oh, sram da te je stoga, Milošu!
Izreći ću, izreći ću mu, da!
Izreći ću, al` svi nek čuju, svi!
Kad sasvim dozna šta mi uzima,
Tek onda ću mu sasvim da je dam
Pred svatima, svečano, srdačno,
Nek vidi tuđin, neka vidi, da,
I tako Srbin da se svetit zna.
MAKARIJE
U ovom času raskinula se
Najlepša sveza bratstva junačka:
Strahotan je i mučan raskidaj.
IVO
Pa kako, sine? Da li namisli
Oprostit se il` s pobrom ostat sam?
MAKSIM
Još sutra, znajte, znaće Miloš sve,
Još sutra… Zbogom, čuće se.
(Ode.)
IVO
Sutra? Zašt` već danas ne?
Al` znaće, reče! Znaće Miloš sve!
(IVO je zadovoljan, razjario je MAKSIMA.)
Najteža briga uklonjena je.
JOVAN KAPETAN
Najteža, misliš?
IVO
Znaš li težu ti?
JOVAN KAPETAN
Ti ne znaš još, zacelo, ne znaš još
Jer kazati ti niko ne smede.
Svatovska četa koju povede,
U Mlecima će ostati nam sva!
I nekolike one vojvode,
Što vratiti ih doma htedoše
Većini zloj ustupili su već.
Kujundžić Đura, on ih predvodi.
Do zore piju, banče, igraju,
A duždeve ih služe sluškinje.
MAKARIJE
Nevidljiv neki iz potaje bes
U svatove se naše podrio!
IVO
(Ljut, odlučan, “stiskuje balčak”.)
Balavčad! Gde su?
MAKARIJE
Napolju, pred dvorom, na Markovom trgu.
IVO požuri, JOVAN KAPETAN i MAKARIJE za njim.
Pojava šesta.
Crnogorski svatovi, vojvode vlastela, pijani kao ćuskije. Negde –
u duždevu dvoru, u vrtu ili na Markovoj pijaci, “u šatoru vojvode
Đure Kujundžića”, kako je zamislio Laza.
Piju, pevaju. Devojke toče vino. Nešto nalikom na onaj karneval u
prvom, restauriranom, činu. Mnogi skriveni maskama, nekoliko njih
znamo: RADOJE, KUJUNDŽIĆ, LIKOVIĆ.
Peva se:
“Kad se danu više neće
Da nam svetu bude vođ,
Onda dane masku meće,
Divnu masku, crnu noć.
Tu se ljubi, tu se pije,
Tu se igra, tu se vije,
Tu se bdije među snim`,
Ni mi drugo ne možemo,
Nek što radi dan i noć:
Kad se siti provedemo,
Masku dajte u pomoć!
Ne možemo ni mi ino:
Sad se otkrij, sad se krij, –
Razom toči, obrazino,
Razom toči, razum pij!
Ličina je čitav svet!”
Medju pijane rupe IVO i JOVAN KAPETAN. Knez zagrmi.
IVO
Te obrazine dole s obraza,
Bezobrazničko dvoličje to,
Krijumčarski što neguje vam sram!
Sa lica dole crne ličine,
Ta rođen obraz crnji vam je još!
Uplašeni velikaši posramljeni poskidaju maske, kao deca zatečena
u nepočinstvu.
IVO
Umuknuste l`, umuknuste li sad?
Govor`te Ivi, kamo ćete vi?
SVI
I u vatru i u vodu ćemo
Ma kud, ma kud, tek samo za tobom!
IVO
I u vatru i u vodu za mnom?
U pako ste i sami pošli već –
Al` preko vode vodiću vas ja –
RADOJE
(“U sebi”, a može i glasno, pijano.)
I to sve žedne preko vode, da!
IVO
Iz vinskog dna, iz mamurnog sna
Na površje mora trezvena,
Od tuđina medj` svoje rodove:
Za prekosutra su lađe gotove!
KUJUNDŽIĆ
Za prekosutra? Što već za danas ne?
IVO
(“Besno.”)
Za prekosutra, kad rekoh, rekoh!
Pojava sedma.
DUŽDEV dvor, FILETINA odaja. Ona leži na podu, DUŽDEVIĆ ĐORĐE je
podiže. (FILTINO finale.)
ĐORĐE
Fileta, šta je? Je l` ti pozlilo?
Po licu ti je strašno bledilo,
Grčevit oko usta potrzak,
Strahovitan u očima ti bol!
FILETA
(“Hvata mu se grčevito za rame.”)
Osvetićeš, osvetićeš ga ti.
ĐORĐE
Zar nećeš i ti žrtvu pratiti?
Uz kolena mi nećeš biti zar
Kad potrgnem na nesrećnika mač?
Ustani, osveta zove!
FILETA
(“Trza se i posrće.”)
Amanet nek je umiruće to,
I umiruće duše blagoslov:
O poslednju mi želju osvetnu
Izvrši rukom, muškom, krepčijom!
ĐORĐE
Fileta!
Šta učini od sebe, zaboga?
FILETA
Večeras – popih – otrov – vrlo – ljut –
Osveti se – al` – kako rekoh – znaš –
A poslednji – već strastan – darak njen –
Zagorčiće mu – osvetna – mi sen –
ĐORĐE
Ti nikad nisi Marka ljubila.
(“Otiskuje je.”)
FILETA
Krvnika mu – krv – ni – ka –
Mak – si – ma!
(Klone.)
ĐORĐE
Maksima!?
Šta, njega ljubiš? Njega ljubila?
Da l` otrov daje taka ludila?
Il` zbilja to krivice beše svest
Što ispovedi strašnu izdaju?
FILETA
Oh, mrzim – ljubim – mrzim – ljubim ga!
(“Izdahne.”)
Pojava osma.
DUŽDEV dvor, velika “svečano okićena dvorana”, obavljaju se
poslednje pripreme za svečani ispraćaj svatova u Crnu Goru.
Muzičari nešto improvizuju, CEREMONIJAL je nervozan, proverava da
li je sve u redu. MAKSIM, sa svitkom, ga učtivo oslovi.
MAKSIM
Gospodine, smem li da zamolim za malu uslugu? Mogli bismo
da ukrasimo večerašnje slavlje još jednim iznenadjenjem i
lepom pesmom.
CEREMONIJAL
Na žalost, program je utvrđen, odobrio ga je lično dužd, on
ne voli iznenađenja. Osim ona koje sam priređuje drugima.
Dosta mu je iznenađenja, i previše! Jeste li čuli šta se
dogodilo na Kipru? Prava tragedija! Metež i krvoproliće.
Još nemamo sve vesti, al se pouzdano zna: nastradali su
admiral Otelo, onaj u koga smo se uzdali da će zaustaviti
Turke, njegov zamenik, Kasio, znao sam ga – divan čovek! –
teško ranjen. Plemeniti Rodrigo – mrtav! I, avaj!, prelepa
Dezdemona!
MAKSIM
“Mesec je, svakako skrenuo s puta, pa su ljudi poludeli.”
(Otkud MAKSIM OTELOVA rečenica? Ne zna se, a ovde dobro dođe.)
Ipak, gospodine, čujte moj predlog. Reč je o pesmi, ko zna
možda će pesma, makar malo, oraspoložiti dužda.
CEREMONIJAL
Kakva pesma?
MAKSIM
Ja sam je sastavio. Takve se pesme pevaju u Crnoj Gori. Uz
gusle. Ali ovi dobri muzičari, uverili smo se koliko su
dobri i okretni, lako će, zaas, s lista, naučiti ovu pesmu.
Učinite mi to.
CEREMONIJAL
Vidite sa muzičarima i pevačem, možda će pristati. Dabome,
ako ih budete pristojno častili. Samo požurite, moram da
objavim dolazak dužda i vašeg kneza.
MAKSIM odlazi muzičarima, pokazuje im svitak sa pesmom; muzičari
prestanu da improvizuju, štimuju instrumente. Pevač uzima svitak.
* * *
(U izvorniku ove scene nema, tamo pesmu peva, uz gusle, odvratni
Nadan Bojimir – Lazin Jago! – čiju smo, veoma zamršenu ulogu i
dramsku liniju izostavili, u celini, iz naše restauracije.
Međutim, Lazina scena “mišolovke” – apsolitno šekspirovska, kao
što Hamlet sastavi scenu i ubaci je u glumačku predstavu, da vidi
kako će na sadržaj reagovati kralj i kraljica, tako i naš MAKSIM
sastavi alegorijsku pesmu o sebi, MILOŠU i ANĐELIJI: “Dva se tića
pobratila, do dva sokola”, da kazni pobratima, koji ga, misli on,
izneverio – je neizbežna i kulminaciona.
Simetrija: glumci – muzičari, sama se od sebe nametala. A uzgred,
ukazala se zgoda da se, jednom dodirnuta, na početku, baš u ovoj
svečanoj dvorani, na karnevalskom piru, tema: Otelo i Dezdemona,
zatvori tragičnom elipsom. Nagoveštaj ubrzanog sloma i tragičke
katastrofe u epilogu.)
CEREMONIJAL
Dužd slobodne Mletačke republike! Knez od Zete!
(Kako Laza rasporedjuje lica za “mišolovku”? “U sredi DUŽDE i
IVO. Uz DUŽDA MILOŠ, a uz IVA ANĐELIJA; s leve strane mletačka
gospoda, i pred njima duždev gondolijer, a s desne vojvode
srpske…” MAKSIM, sakriven, “za leđima guslara”, dakle – među
muzičarima.)
PEVAČ, peva, razgovetno, parlandira, recitativ:
PEVAČ
“Dva se tića pobratila, do dva sokola,
Posred boja, posred mila, posred pokolja.
Krila su se zagrlila pobratima dva;
U boj lete, rane ljute hrana im je sva.
Tako tići, zagrljeni, preletaju svet.
Bila jedna golubica susretne im let.
Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet,
Prevari se soko sivi, žarom obuzet.
Osta soko u opseni golubičinoj,
Dugo nije pobre vido, ne godi mu boj;
Dugo nije, jedva, jedva dade im se srest,
Al` za pobru već ne beše pobratimska svest:
Perje mu je sagorelo, što će neznanik?
A golupče bežat stade, nepoznat joj lik,
Perje mu je sagorelo, milujući plam.
Milujući u tri duše osta soko sam.”
MAKSIM ne može da uzdrži suze, prilazi ANĐELIJI.
MAKSIM
Siromah soko!
Šta misliš, nevo, ko je tome kriv?
ANĐELIJA
Golubica je svemu kriva tom,
Što ispod perja nije poznala
Nezagašen ostatak milosti,
Nepriličnu ljubav.
(MILOŠU.)
Je li, vojno moj?
MILOŠ
Golubica je bila nevina.
Ja mislim, svemu pobratim je kriv!
Što zanemari soko pobrata
Uz dragu svoju zamerit mu je
Al` kad je došo kad se pokajo,
Zadužio je pobra dvostruko.
MAKSIM zgrabi MILOŠA, unesi mu se u lice, sikće, šapatom, da
drugi ne čuju.
MAKSIM
Zar tako zbori što na neveri
Od pobratima ote nevestu?
IVO primeti da će doći do teškog sukoba, ustane, rastavi ih.
Obrati se DUŽDU.
IVO
Poštovani dužde! I rođače dragi! Ružan san sam noćas usnio:
Turci nadiru iz Skadra na moju zemlju. Saznao sam danas,
sa iskrenim žaljenjem i brigom, o nesreći koja se dogodila
na Kipru.Hvala na divnom, gospodskom gostoprimstvu; o, daće
Bog da mogu da uzvratim i ugostimo dužda na Žabljaku. Ne
časeći časa, moramo da hitamo, azijatska podmukla zver bi
da proguta i poslednju srpsku zemlju. Ali, mi ćemo joj, uz
pomoć Mletaka, i pod jednim krstom, razvaliti čeljust. Daće
Bog!
DUŽD
Pomolićemo zajedno.
IVO
(Rastavljajući MILOŠA i MAKSIMA.) Pomolite se, deco! Braćo!
Kod kuće ćemo izravnjati račune.
DUŽD
U čemu je razlika? Vi se krstite ovako…
IVO
A vi ovako…
DUŽD se preksti po pravoslavnom, a IVO po katoličkom načinu; da
potvrde dobro raspoloženje, podignu zdravicu, kucaju se peharima.
Muzika svira.
Svršetak, produženog, četvrtog čina.
Peti čin. Eskod tragedije.
Klisura na ulazu u Žabljak. Pozadi golo stenje i litice, kamene
zidine utvrde i grada. Daleko u dubini – jezero.
IVO zahteva od MILOĐA da ispuni dogovor i preda nevestu MAKSIMU.
IVO
Učini dužnost, sine Milošu.
Umesto odgovora, MILOŠ zagrli ANĐELIJU, privije je uz sebe. Pored
njih je DUŽDEVIĆ ĐORĐE.
IVO
Raskrsti ruke, bio devere,
Raskrsti ruke, s tuđe neveste,
Il` ovaj čas raskrstiću ih ja!
(“S rukom na maču.”)
MILOŠ
Na grudima grlim svoju nevestu
I ljubu svoju, Maksim mi je dao,
Ustupio uz pobratimsku reč.
IVO
Šta? Maksim dao! Maksim dao reč!
MILOŠ
A zaište l` je, njemu daću je,
I nikom drugom! Zovi Maksima,
Pozovi ga da opozove reč.
IVO
Pozovi ga! Ta zar ne poznajem
Darežljivost i gospodsku mu krv?
Maksim je slabić, junak al` slabić.
Darivati makoga nevestom,
Darivati sramotom oca svog!
(Svojoj pratnji, momčadiji.)
Junaci, momci, svati kićeni,
Za živu glavu ne puštajte ga!
(Vojvodama.)
A vi nas čujte, srpska gospodo,
I slušajuć nas recite nam sud.
Taj svečan čas te pita, Milošu,
I zadata te pita tvoja reč,
Jesi l` mi voljan predat nevestu?
MILOŠ
E ljube svoje ne dam tebi ja!
IVO
I opet pitam tebe, vojvodo,
Je l` voljan Miloš predati mi plen?
MILOŠ
I opet kažem, gospodaru, ja,
Da ne dam ljube, ne dam srca svog!
Odnekud, kao sa onog sveta, pojavi se MAKSIM – izbezumljen (zver
je, ipak, u njemu prevladala – đavo dobio opkladu), sa isukanim
mačem. Razmaknu se, MAKSIM prilazi MILOŠU.
MILOŠ
Ne dam!
MAKSIM krikne od bola, sjuri se na MILOŠA, probode ga.
MILOŠ
(“Posrćući.”)
Još bolje tako, bolje tako još!
Tek pobratimu htedoh da je dam,
Al` dođe pobrat, uzede je sam!
Još bolje tako, bolje tako još!
MAKSIM se nagne nad umirućim MILOŠOM, još jednom mu zarije mač u
telo, MILOŠEVO telo se propne, i klone.
MILOŠ
Zver je pobedila, nisi izdržao, moj kneže. (Izdahne.)
IVO je zgranut MAKSIMOVIM zločinom, uplašen bestijalnim izgledom
svog razjarenog, razorenog i unakaženog sina. Ostali su, takođe,
nemi pred užasnim prizorom.
IVO
Zar tako? Je l`, bezumniče zao?
Zar tako poklon natrag uzimaš?
Il` nisi mu je zar poklonio?
MAKSIM
Poklonio? Poklonio? – Pa šta?
ANĐELIJA prihvati mrtvog MILOŠA, uzdigne mu glavu.
ANĐELIJA
Ti anđela si, vraže, ubio,
U času kad najvećma beše tvoj.
MAKSIM istrgne sa sebe medaljon sa ANĐELIJINOM slikom, koji mu je
ona poslala po RADOJU. Pruža medaljon ANĐELIJI, ona tek sad
shvati ko je on; valjda joj se, najzad, razbistri i nejasnoj joj
MILOŠEVO držanje. I raspolućena ljubav.
ANĐELIJA
Ti? On? On? Ti? Ti!
(Bratu.)
Hajdemo, Đorđe, da ih ne gledam,
Ne mogu već podnositi taj svet:
Mrtvaca mrzim, žive prezirem,
Šat još i meni lepši svane dan,
Da s uma snese crni ovaj san.
“Ode s DUŽDEVIĆEM. – Dok ANĐELIJA govori, MAKSIM baca mač, klekne
uz MILOŠA i nagne se nad njim.”
IVO
(Za ANĐELIJOM, koja odlazi.)
Neka je, neka, nek mirno polazi,
Nek ide sad, jer s njome odlazi
Taština moja, stari ponos moj.
MAKSIM
(Nad MILOŠEM.)
Diše – diše – još!
Ne umiri! Ne umiri!
Obazri se jedared samo još
Nad ponorom što sveta deli dva;
Ne velim da mi milost daruješ,
Već oči tek otvori, oči tek,
Da u punini vere njihove
Dubljinu vidim svoje nevere!
MILOŠ
(Podigne glavu.)
Od mene – prosto – prosto da ti je! –
A BOG – A BOG – IDEM – GA – PITATI!
(“Izdahne.”)
MAKSIM zamahne već krvavim mačem u sebe, “probode se.”
MAKSIM
Da!
Baš dobar beše, dobar – beše mah,
I ruka beše jača – od srca!
(“Padne na MILOŠA i izdahne.”)
Iz dubine dolazi majka JEVROSIMA, načine joj prolaz, ona nasred
krvavog razbojišta, na zemlji trupla dva pobratima. Ona kao da
vidi nešto drugo, na licu joj blag, radostan, bolestan osmejak.
Knez IVO se odvoji ustranu, skamenjen, stoji visoko, iza njega su
stene klisure i zidine Žabljaka, ne miče se, do kraja tragedije.
JEVROSIMA
Mir! Mir! Mir, svatovi! Mir,gospodo,mir! (JOVANU KAPETANU.)
Ti si, dužde? Dobro mi došao, prijatelju! Hodi da ti operem
ruke, hodi!
JOVAN KAPETAN
Ne treba, majko, ne treba! Ja nisam dužde, ja sam Jovan,
tvoj Jovan. (Ostalima.) Strahovitog počeci ludila.
JEVROSIMA
Ćerko moja, Anđelija, gde si? (Mrtvom MAKSIMU, u lokvi
krvi.) Ti si gladan, sine? A toliko si jeo! I još si žedan?
A toliko si pio! I toliko si vina prolio! Gle! (Pokazuje na
lokvu krvi.) Gle! Najbolje vino naše, od najplemenitijeg
čokota! Ta ja sam sama sadila ga, još i negovala za tolika
veka! Vezivala ga zagrljajem, a poljupcima zagrtala ga; a
ti mu toliku isprosipa krv, toliku štetu, sine, počini! To
treba prati! Donesi vode, ćerko! Vode, vode, vode, vode
daj!
(“Ode brzo.”)
JEVROSIMA prolazi pored okamenjenog IVA, pomiluje ga po obrazu,
surva se niz litice, u jezero.
JOVAN KAPETAN
Kneže!
SVI
Kneže!
Skamenjeni IVO se ne odziva, pritrči mu jeromonah MAKARIJE, prvi
primeti da se knez skamenio. (Kameni gost – hoće li se pomeriti,
pogledati i razgrmeti?)
Čuje se, kao iz klisure da dolaze, glas i grmljavina, pomešani.
Ukrštene munje nad kamenim gradom. Pozdrav kneza svojoj zemlji,
kneževini, Zeti, crnoj Crnoj Gori.
(MAKSIMOV pozdrav i himnu Crnoj Gori preneli smo onom kome više
priliči: knezu IVU CRNOJEVIĆU.)
IVO
(Off glas.)
Strahovito na stenu prikovan,
Nad čelom gledam ognja komešaj.
(Ova dva stiha smo uzeli za osnov ovakvog finala tragedije. Inače
u izvorniku knez IVO gine u tuči sa pobunjenim velikašima, negde
u polju, van scene. Uz to, tamo, nije svedok i poslednjeg udarca
sudbine – ludila i smrti JEVROSIME; ovde jeste.)
IVO
Visoka goro, sveta pomeno,
Kolevko tvrda snova mekanih,
Što mladi nekad negova mi vek;
Visoka goro, steno večita,
Okamenjena srpska vero ti,
Svedeno nebo što podupireš
Da ne pobije s njega božji gnev;
Visoka goro, drevna starino,
U drevnosti podmladjujuća se,
Pustorodna blagodatnice, ti,
Neponižena moja siroto,
Blagodet mi je pozdraviti te!
Pored skamenjenog kneza stoji MAKARIJE, tiho da kaže poslednje
reči tragedije.
MAKARIJE
Sunčano lice zaći morade,
Da sitne zvezde budu vidjene;
Da spasen bude sitni život naš.
(Klekne.)
Pomolimo se bogu, junaci.
“Sve pokleče. Zavesa polagano pada.”
* * *
Završetak tragedije “Maksim Crnojević”, kako je preuredio,
“restaurirao” ubogi i grešni dijak S.S.
O, neka bi mu se Bog i Laza Kostić smilovali i oprostili.
A možda bi, vaistinu, valjalo da se u molitvu Makarija, na kraju,
(posle zavese, ako je ikad bude) upiše i stih iskrenog kajanja i
molitve za oproštaj onih koji su posle 13O godina “restaurirali”
i skrnavili Lazinu tragediju, ako jesu.
Na Djurdjevdan, l995.
* * *
SS.
