“MAKSIM CRNOJEVIĆ” – dramska restauracija tragedije Laze Kostića

MAKSIM CRNOJEVIĆ” – dramska restauracija tragedije Laze Kostića

                   MAKSIM CRNOJEVIĆ                       

Lica

Ivo Crnojević, knez od Zete

Jevrosima, žena mu

Maksim, sin mu

Dužde od Mletaka

Marko, sin mu (*)

Đorđe, sin mu

AnĐelija, kćer mu

Fileta, snaha mu

Miloš, pobratim Maksimov

Makarije, jeromonah manastira cetinjskog (*)

Jovan Kapetan, Ivin sinovac

Đura Kujundžić, vojvoda

Ilija Liković, vojvoda

Radoje, Crnogorac

Vitore Karpačo, venecijanski slikar (*)

Đentile Bellini, mladji, slikar (*)

Ceremonijal na duždevu dvoru (*)

Sužanj

Crnogorci, Mlečići, maske, svatovi, kurtizane, muzičari, crnci, sluge.

U prolazu, bez reči: Otelo i Dezdemona, Basanio, Šajlok. (* * *)     

Zbiva se u Mletkama i Crnoj Gori

(Lica obeležena zvezdicama ne postoje u izvorniku. Mnoga lica su, međutim, u ovoj restauraciji izostavljena.)

                             I

                 Karneval u Veneciji, 1492.

Treba da zamislimo da se tragedija “Maksim Crnojević” zbila dve 

godine docnije, l492. – u godini otkrića Amerike, koja se računa

za poslednju godinu Srednjeg i prvu godinu Novog veka.(Knez Ivan

Crnojević je vladao Zetom do 1490.)

Zašto? Tragedija mladog, prokletog zetskog kneza i zla istorijska

sudbina srpskog naroda se simbolično poklapaju.

I poslednja srpska država Zeta Crnojevića je klonula pod Turcima 

(l499.) Srbi su, na veke, ostali na Istoku, u produženom Srednjem

veku; a bili su tako blizu, na samom izvorištu Renesanse.

Tragični gubitak koraka neprebolno će osećati i trpeti, nikad da

ne prebole.

Dakle, zamislimo da smo u veseloj, razbuktaloj Veneciji, kad je 

ona bila u punom sjaju i silnom poletu. I još u dane Poklada i 

karnevala, koji su uvlačili u raspusnu igru ne samo sav tamošnji 

svet, nego i mnoge mlade ljude iz okolnih krajeva. 

U Mletke su, često, odlazili i naši, koje za poslom, trgovinom i 

politikom, koje za učenjem, naukom i tehnikom, željni da saznaju 

šta je novo pronadjeno i izumljeno, koje za modom i provodom – da 

budu u korak sa svetom koji se preporadjao (“renesansirao”). 

Malo pre toga (1456.) beše pao i Konstantinopolj, otud utekoše u 

Mletke i druge severne italijanske gradove mnogi učeni kaluđeri, 

većinom Grci, čuvari drevnog znanja antike, koje će biti osnovni 

izvor Obnove (Renesanse) i oslon oslobadjanju čoveka (humanizmu). 

Ponajviše izbeglica se sklonilo u Veneciji, koja se ukrepila kao 

jaka i preduzimljiva, slobodna gradska republika, moćna trgovačka 

i ekonomska snaga, sa snažnim političkim, ekonomskim, kulturnim i 

vojnim uticajem na Jadranu i Mediteranu. Grad je već imao više od 

100.000 stanovnika i bio, biće, najveći, najživlji i najradosniji  

grad u Evropi onog doba. (Pariz je imao oko 80.000, Rim 30.000, a 

London 60.000 stanovnika.)

Dabome da su u Mlatke često (pomenutim povodima) morali odlaziti 

i Srbi Crnogorci (Zećani), jer su bili susedi moćne kneževine, sa 

kojom su imali isprepletene i zamršene odnose. 

Tragedija “Maksim Crnojević” i nastaje u spletu tih odnosa.  Njen 

prvi, prethodni, nenapisani čin (pokušaćemo da ga “restauriramo”)  

koji od samog početka zapliće radnju u tragički čvor, napet i pun 

dramske energije, dogodio se u jednoj karnevalskoj noći. 

Mladi zetski knez Maksim Crnojević, mogao se zateći u Mlecima iz 

bilo kog od pominjanih razloga, a možda i samo zato da se provede 

i nauživa života. U karnevalskom metežu on sretne dve mlade, lepe 

žene – kćer i snahu mletačkog dužda – prelepu devicu Anđeliju i 

hirovitu Filetu, nevestu duždevića Marka. 

Kršni mladić, zanosne i bolesne lepote, zapadne obema za oko, one 

ga mame i namame u duždevu palaču, da ga se naslade (obe!). I sve 

bi bilo lepo, da lepše ne može biti, da Maksima nije zatekao, u 

Filetinoj ložnici, mladi duždević Marko.  Mladići, opijeni vinom, 

ljubavlju i ljutom ljubomorom, isuku mačeve –  Maksim bude bolje 

sreće, probode mletačkog duždevića.

Osnov za restauraciju ove scene (dovoljne za čitav čin) sklonjen 

je u Filetinom monologu, njenom (naknadnom) tumačenju događaja i 

sopstvenom pravdanju:

               “Da kratka beše prekomerna strast!

                Al od te strasti, silne, žestoke, 

                Baš od nje skonča, od nje nestade;

                Jer kad je sestre tvoje grešni stas

                Uživ`o krvnik, čuo si mu glas, 

                Iz moje si ga čuo odaje,

                Pa misliš, sad te ljuba prodaje,

                U mraku, misliš, da ga ljubim ja,

                Pa jurišnu na svoga takmaca;

                I izdade te žestina i mrak,

                Ubi te krvnik, moj živote drag!”

Ova scena (čin) je usađena u sam koren tragedije, odmah zahvata 

i uvodi u dramski vrtlog glavne junake i žrtve, ne samo Maksima i 

Anđeliju, nego i Filetu! 

(Iz ovog monologa, i kasnijeg postupanja Filete, dr. Milan Savić 

je razvio osnovanu, psihološki veoma zanimljivu, a dramski vrlo 

produktivnu, tezu “O karakteru Filete”, koja Filetu predstavlja 

kao šekspirovski složen tragički lik. Mi se priklanjamo ovakvom 

razumevanju Filete, pa se na nju oslanjamo u restauraciji prvog 

čina.)

Još nešto, Maksim sigurno nije bio sam, niti jedini Srbin u 

Mlecima za vreme karnevala l492. godine. Iz tragedije znamo da je 

s njim bio momak Radoje (pojavljuje se već u drugoj pojavi prvog 

čina). On malo govori, ali biće da zna mnogo više, i o Maksimu, i 

o Anđeliji, o glavnoj tajni. 

Držimo da je u društvu Maksimovom bio i jedan kaluđer, Makarije, 

koji nije u Mletke došao samo zbog provoda, nego da vidi i nabavi 

najnoviji izum – presu, olovna slova i štampariju! On će naložiti 

mletačkim štamparima da se izliju ćirilična slova, a po njegovim 

crtežima i monogramima; Makarije će, dve godine docnije, štampati 

našu prvu knjigu, na Obodu iznad Rijeke Crnojevića.     

Iz teksta, takođe, možemo naslutiti da je Maksim bio obrazovan i 

radoznao čovek, naklonjen umetnosti. (U “slikarnici”, galeriji, u 

duždevom dvoru, pred slikom “Mars i Venera”, česta, omiljena tema 

venecijanskog slikarstva XV veka, mladi knez otkriva svoju strast 

prema umetnosti; nadao se da će naći utehu i “božanstvenoga duši 

melema”, ali “Badava!”) On se u Veneciji mogao sretati i družiti 

sa vršnjacima, mladim ljudima, mnogo srećnije sudbine od njegove: 

slikarima, čija imena (pet stotina godina docnije!) pominjemo sa 

divljenjem: braća Belini, Karpačo, Lorenco Loto, i sam Đorđone, 

koji je tad imao 15 godina! Jer, lepi zetski knežević među njima 

nikako nije bio smeteni, stidljivi i zaostali provincijski plemić 

sa divljeg Istoka, nego ugledan, bogat, gord, mlad čovek, koga je 

Bog podario, i kaznio, raskošnom lepotom i talentom.

Kad sve to znamo, i tako hoćemo, onda možemo otvoriti prvi čin 

tragedije “Maksim Crnojević”.

                            

                       Prvi, prethodni čin

Pojava prva.

Karneval bukti. Muzika, ples, maske. Sve pokrenuto, u vrtlogu, u 

raskoši iluminirane ljubičaste noći.  A u pozadini veličanstveni 

Ponto Rijalto. 

Preko mosta projuri buljuk kurtizana (bilo ih tad čak 8.000, bile 

su izdvojene iz grada, na posebnim mestima za uživanje i razvrat, 

po bezbrojnim ostrvcima u laguni i apaškim kvartovima). Devojčure 

jure, da ih stignu i ščepaju, MAKSIM i njegovo društvo: Crnogorci 

– RADOJE i MAKARIJE, i Mlečani – KARPAČO, možda i Đorđone, neko 

od mlađih Belinija i jedan trgovac, raspikuća i bonvivan Basanio 

(jeste, onaj iz Šekspirove komedije, da čorba bude gušća). Svi su 

pod maskama. 

Okolo: lautaši, trubači, bubnjari, skomrasi, akrobate, hiromanti, 

gutači plamena, Crnci, nakaze, patuljci, zveri, majmuni i šareni 

papagaji.

Raskalašni karnevalski prizor prate dve otmene maske, iza njih se 

kriju lepe patricike – ANĐELIJA i FILETA, tužne što i same nisu 

uvučene u vrtlog. 

Sa druge strane, skrajnut i oslonjen uz jedan stub, stoji jedan 

pravoslavni kaludjer, obučen u monašku rizu, u rukama mu knjiga – 

rukopisni, ćirilični Psaltir. Monah MAKARIJE. 

Podivljala gomila ga gura, hoće da ga uvuče u ludilo, Makarije se 

opire. Prohuji kikot žena, čopor pijanih, omamljenih muškaraca – 

Maksim i njegovo društvo. 

Makariju uz noge se sruči Radoje, klonuo, zastao da izuje šiljatu 

usku obuću što ga žulja, da popravi masku. 

                           RADOJE

Ne mogu više, u ušima bubnja, mozak mi gori, noge otekle.

(Izuje se, odlakne mu.) Oh! Nožurdice moje, niste vi za gospodsku 

obuću.

                           MAKARIJE 

Ne razumem. Ove žene, kurtizane, drugih dana, kad nisu Poklade, 

jure muškarce, a sada od njih beže.

                          RADOJE 

       Karneval, oče Makarije. Sve naopačke. Devojčure poste, 

      uzdržavaju se, klone kurca, a kreposne device ga traže. 

      Pogledaj one dve maske, kladio bih za da se iza njih kriju 

      dve znojave i vruće mladice iz najboljih mletačkih kuća. 

      Gle kako im drhte ruke od nervoze i požude. Proći će 

      poklade, one će ostati neokađene. (Pokazuje na Anđeliju i 

      Filetu.) Oče Makarije, da ih pričestimo?

                           MAKARIJE 

      O ludi, besni Radoje! Ne huli, ne vovedi u iskušenije. I ne 

      zovi me “oče”, zajedno smo rasli, jaganjci Božji i magarad 

      iz pitome Zete. 

MAKARIJE otvori Psaltir, čita. RADOJE mu se smeje.

                           RADOJE 

      Psaltir! Ti si jedini čovek u Veneciji koji se danas moli i 

      skrušeno kaje. Noćas i sveti im otac Julije Drugi đavolu 

      uvija rep.

                           MAKARIJE 

      Ne molim, razgledam naša lepa, ukrašena Ćirilova slova. 

      Hoće li mletački štampari umeti da ih izrežu i izliju ovako 

      lepo narisana, kao u starim svetim knjigama koje strpljivo, 

      godinama, iz noći u noć, ispisuju naši smerni monasi?

                           RADOJE 

      Novo doba, Makarije. Ono za šta je trebalo hiljadu jedna 

      besana noć Gutenbergova presa istiska za jednu. A mletački 

      štampari su na najboljem glasu.

                           MAKARIJE 

      Gledao sam kako u štampariji sinjor Alda Manucia sklapaju 

      svete knjige, bacaju ih na gomilu, kao obične kutije, bez 

      blagoslova. Nisam načisto, je li izum majstora iz Majnca 

      dar od Boga, da se sveta Reč Biblije raširi po svem svetu, 

      ili još jedno Sotonino lukavstvo.

                           RADOJE 

      Srećom, tebe niko ne pita, jer dok se preterano pametan i 

      pobožan čovek odluči, ako uopšte može da se odluči, vreme 

      prođe. Knez je rešio, kesu odrešio i mi ćemo, kao veliki 

      svet, imati u Žabljaku štampariju, s Božjim blagoslovom ili 

      kapricom Lukavoga, svejedno. 

                           MAKARIJE 

      Knez je naložio da se pobrinemo oko štamparije, odvojio i 

      dukata koliko treba, ali naš knežević ne haje mnogo oko 

      toga. Strepim, kako je počelo, proćerdaće sav novac na 

      besposlice, vino i žene. Ne broji. Majstor Manucio nam neće 

      dati na veresiju, ima mnogo porudžbina, sa sviju strana.

                           RADOJE 

      Ako potroši, pozajmiće. Tamo na Rijaltu, sedi neki čivut, 

      zove se Šajlok… Od njega se može uvek uzeti pod interes. 

      Onomad je od njega sinjor Basanio pozajmio tri hiljade 

      dukata.

                           MAKARIJE 

                Tri hiljade?! Kako će vratiti?

                           RADOJE 

      Eh, Basanio! Nema većeg vetropira ni rasipnika u Mlecima, 

      dužan na sve strane čak je i od našeg kneza Maksima zajmio.

                           MAKARIJE 

            A Jevrejin će tek tako dati tolike dukate?

                           RADOJE 

      Ne bi, nikako, da za Basanija nije garantovao bogatun i 

      trgovac velikog kredita – Antonije! Antonije bi mogao da 

      pokrije deset puta veći dug, njegove lađe plove do Indije. 

      Ali, Šajlok nije od njega tražio na interes i docnju novac, 

      nego funtu živog mesa, a on da može da mu od tela odvali, 

      ako dug ne izmiri o roku. Mora da ima neki račun, ne bi bio 

      Jevrejin. Čak su ugovor složili kod duždevog notara.

                           MAKARIJE 

                        Gospode, oprosti.

                           RADOJE 

      Da hoće da primi komad od mene. Koliko bih mogao da ištem 

      za ovaj komad guzice i jedno uho? Brat bratu, biće dve i po 

      funte masnog ljudskog mesišta. 6.000 dukata? 

Pored njih još jednom projure MAKSIM i društvo, RADOJE ne stigne 

da se obuje, potrči za njima, ramljući.

                           RADOJE 

      Kneže, sinjor Karpačo, Basanio, Đorđone! Ej, Đentile, 

      čekajte me…

Projure pored ANĐELIJE i FILETE, FILETA zgrabi za ruku jednog od 

mladića, prepozna ĐENTILA (mladić iz čuvene porodice i slikarske 

škole Belini).

                           FILETA 

               Sinjor Belini, zastanite začas.

                           ĐENTILE 

           O, sinjora Fileta! Otkud vi u ovom kaležu?

                           FILETA 

      Recite mi, mladiću, čega to ima u lučkim droljama, na šta 

      mirišu, te za njima kidišete kao mladi psi na šugavu kuju?

                           ĐENTILE 

      Smrad, draga moja! Kad vam se jednom uvuče u nozdrve ne 

      možete odoleti. Smem li reći?

                           FILETA 

                Recite slobodno, poklade su.

                           ĐENTILE 

                       Prčevina! Ambra!

                           ANĐELIJA 

      A ko je onaj visoki, vitki mladić koji predvodi vaš čopor?

MAKSIM sustigne jednu guzatu devojčuru, obori je, valjaju se po 

pločniku.

                           ĐENTILE 

      Nije Mlečanin, odnekud s juga. Biće Sloven. Pun para i 

      radosti. Venecija je ovih dana puna pustolova i raspusnika. 

      Već tri noći pijemo i ludujemo zajedno. (FILETI.) Naš 

      majstor Karpačo se izgleda zaljubio, pilji u njega, miluje 

      ga po ramenu, a kad mu se ukaže prilika – ljubi ga. Zaista 

      lepotan – Adonis! Dovodio ga nama u slikarnicu, ocu da ga 

      pokaže, crtali smo njegovu šaku, i stopalo.

                           ANĐELIJA 

      Hajde, dovedite ga večeras i k nama, na naš mali kućni 

      karneval, da i mi malo srknemo od te istočne lepote, da 

      vidimo te ruke, stopala i ramena.

                           FILETA 

      Obećali ste, sinjor Belini. Obećavamo i nas dve vama, evo 

      vam male zaloge.

FILETA zagrli, privije uz sebe mladića, strasno ga ljubi.

                           ANĐALIJA 

      Fileta, zar si već zaboravila, mila snaho? Obećale smo da 

      ćemo ovih Poklada deliti svako dobro i – zlo.

ANĐELIJA otme mladog Belinija od FILETE, stiska, ljubi zbunjenog

mladića. FILETA se osvrće, traži muškarca, ugleda MAKARIJA, mami 

ga, razgoliti se. Kaluđer bulji u ćirilični Psaltir, sklopi ga i 

pojuri u mrak, za FILETOM.

Pojava druga.

Duždeva palata, udobna i luksuzna porodična vila, sa atrijumom. 

Karnevalski pir. Pokladna zabava u dvoru se, dabome, razlikuje od 

pučkog bahanala na trgu. Razvrata nema manje, ali je on dvostruko 

maskiran – galantnošću i perverzijom. 

Na karnevalski pir stižemo zajedno sa monahom MAKARIJEM, kako se 

on ovde obreo Bog zna, biće da ga je dovukla FILETA. Kaluđer je 

u rizi, kao da je i sam maska, stoji postranice.

Kroz dvoranu prolazi čovek maskiran u svetog evangelistu Marka – 

zaštitnika Mletačke republike, vodi na lancu živog lava, onog sa 

mletačkog grba. Gosti pokladnog pira, parovi, svi pod maskama, se 

razmiču, aplaudiraju. Zvona sa tornja bruje. 

Ove godine (1492.) pir je naročito raskošan – raširila se vest o 

otkriću Nove Indije, a večeras dužd ispraća najmljenog vojskovođu 

Otela, španskog Mavra i Dezdemonu, njegovu nevestu, koji će zorom 

isploviti prema Kipru.

                        CEREMONIJAL 

      Dužd Mletačke republike! Njegovi sinovi – Marko i Đordje, 

      kćer Anđelija, snaha Fileta… Senator Brabancijo…. Naš 

      hrabri condottiere Otelo i njegova nevesta Dezdemona! 

      Dobri, plemeniti dužd je uprav odobrio i blagoslovio njihov 

      brak. Vojvoda će zorom isploviti sa svojim lađama prema 

      Kipru, u susret Turcima. Pomolimo se Gospodu, da pomogne 

      njegovoj floti i oružju. 

Gosti na piru pozdrave Otela. Bukne vatromet. Topovi sa usidrenih 

lađa zagrme. Počinje ples. Parovi plešu, elegantno i preciozno, 

neki manje vešto i trapavo. 

RADOJE, nažuljenih nogu, ramlje, umoran, teško se klima sa nekom 

debelguzom, odvoji se od nje, zastane pored MAKARIJA.

                           RADOJE 

      Dve najlepše maske na piru su tvoja i onog Mavra. Gde je 

      knez Maksim? Jesi li ga video?

                           MAKARIJE 

      Zapovedio je ovde da ga čekam. Otišao je gore u dvor, sa 

      sinjor Karapačom, majstor je hteo da mu pokaže svoje slike 

      u duždevoj slikarnici.

                            

Pojava treća.

Stepenište i dvorana u dvoru. Pred divnom vedutom Venecije stoje 

MAKSIM i slikar KARPAČO.

(Carpacco Vittore, venecijanski slikar, r. 1425. s. 1525., glavni 

slikar-hroničar Venecije. “Slika Venecije u njegovim delima je, u 

isto vreme, precizna i imaginarna, što nijedan slikar posle njega 

nije postigao, pa ni Kanaleto. U njegovim ciklusima istorija se 

odvija poput filmskih sekvenci, sa uvek istim dekorom: Venecija.”

Žan Delimo: “Civilizacija renesanse”, dokumentarni index.)

                           KARPAČO 

      Sviđa ti se? Zaista? Lepi moj kneže, pokloniću ti jedan 

      crtež, sam izaberi temu.

                           MAKSIM 

      Volim Veneciju. Od Markovog grada na lagunama samo su lepše 

      tvoje vedute. 

Progovori stihove. “Dužde se ženi”, istočnik najlepše pesme na 

srpskom jeziku “Santa Marija della salute”.

                           MAKSIM

               “Iz mora nikli dvorovi beli.

                čim su se tako divno popeli?

                Jesu l` ih vali sobom izneli,

                Lice im vodom umili slanom,

                Il` ih je sunce umilo danom?

                Đamija plovi bogata, zlatna,

                U more stere vezena platna, 

                More se pred njom veselo peni:

                         Neki se srećnik ženi.”

                           KARPAČO 

                        Stihovi? Tvoji?

                           MAKSIM 

           Reci mi, Vitorio, može li sreća dugo da traje?

                           KARPAČO 

      Kao i lepota. Bolest. Kratko. Pruži mi ruku, prijatelju, da 

      se nagledam. I nemoj reći svoje ime, ni odakle si, ni čiji 

      – ostani u mom snu.

MAKSIM pruži ruku, u rukavici, KARPAČU, slikar lagano svuče crnu 

rukavicu sa jedne ruke, poljubi ga u dlan i dugo pilji u šare na 

dlanu.

                           MAKSIM 

                   Piše li štogod na mom dlanu?

                           KARPAČO 

      Zalutali čovek iz drevnih vremena. Alabaster, iskopina 

      Apolonovog kipa. Ko je bio moćan da lako nosi toliku 

      lepotu, nek bude spreman na Božiju kaznu osvetu. Hoću da te 

      zapamtim, kneže.

MAKSIMU je neprijatno mutno, zagonetno KARPAČOVO udvaranje, otima 

ruku, zagleda jedan globus na balustradi. (Prvi globus napravljen 

l490. godine, i već postojao u Veneciji.)

                           MAKSIM 

                         Šta je ovo?  

                           KARPAČO 

                    Globus. Naša planeta.

                           MAKSIM 

      Gde je ta nova Indija koju su skoro pronašli španjolski 

      moreplovci?

                           KARPAČO 

      Valjda ovde, kad se velikim morem krene Istoku zapadnim 

      smerom. Ovde je Venecija, ovde Adriatik.

                           MAKSIM 

      A ovde, južnije od Raguze, u stenama i gorama iznad ovog 

      zaliva, u brdima, pokraj jezera, u kedrovima – moja 

      otadžbina.

Dolaze ANĐELIJA i FILETA, prihvate između sebe MAKSIMA. On se 

krije iza karnevalske maske, navlači rukavice.

                           FILETA 

      Najzad! Dragi Karpačo, ostavite nam vašeg prijatelja.

                           ANĐALIJA 

      Kneže, sklonite masku, da vidimo to prekrasno lice o kome 

      bruji cela Venecija. Ili makar samo te ruke, i to stopalo, 

      i to rame.

                           FILETA 

           Hoćemo vas celog, mladiću. Bez ostatka. Odmah.

                           ANĐALIJA 

      Ne plašite se, sve je ovo igra, san pokladne noći. Sve što 

      se dogodi u karnevalskoj noći ne računa se u život, nego u 

      san.

Odvuku ga za sobom, u svoje odaje. 

                           FILETA 

             U moju ložnicu, tamo nas niko neće tražiti.

MAKSIM se opire, KARPAČO tužno i ljubomorno gleda za njim.

                           KARPAČO 

            Zbogom, lepi čoveče, sudbini uteći nećeš. 

                             

Pojava četvrta.

FILETINA odaja. Velika postelja sa baldahinom, gore lebde kipovi 

Kupidona i Amora sa strelom. Baldahin je spušten. Spolja dopire 

muzika, meša se sa kikotom žena. ANĐALIJA i FILETA se slade 

MAKSIMOM.

U odaju dolazi DUŽDEVIĆ MARKO. (Da li ih potkazao KARPAČO?) Čuje 

kikot i radosnu ciku iza baldahina, rastrgne zastor. 

Iz postelje iskoči ANĐELIJA, gola! MAKSIM navuče masku na lice, 

pojuri, zgrabi mač. DUŽDEVIĆ krikne od bola i ljubomore. Isuče 

mač.

                      DUŽDEVIĆ MARKO 

      Sestro! Sramoto! Fileta, gde si? Pojavi se kujo! (MAKSIMU.) 

      Pašče! Moraćeš dva života da imaš! Dve uvrede, dva srama da 

      skinem.U mojoj ložnici! Sa mojom sestrom! I mojom nevestom!

DUŽDEVIĆ pojuri na MAKSIMA, dočeka ga ledeni mač. DUŽDEVIĆ klone, 

proboden.

Iz postelje iziđe FILETA, ugleda prizor, klekne, moli se, kune.

Svršetak prvog, prethodnog čina.

                              

Drugi, tojest Prvi čin, nekoliko meseci kasnije.

Pojava prva.

Mleci, duždevi dvori. Osunčana terasa, okrenuta moru.

“Anđelija i Fileta sede za đerđevom; Anđelija gleda kroz 

prozor radjanje sunca, Fileta je prozoru okrenula leđa.”

Već u ovoj, prvoj, indikaciji Laza ukazuje apsolitnu suprotnost 

izmedju karaktera ANĐELIJE i FILETE. ANĐELIJA (plavuša?) je 

introvertna, pomalo mlitava, autistična, FILETA (crnka?) nervozna 

i histerična, euforična u svojim protivrečnim opsesijama.

ANĐALIJA veze, peva, gleda k nebu.

                           ANĐELIJA 

              “Ej, pusto more! Ej, pusti vali!

              Ponosni beljci, srčani ždrali!

              Vi mi svu radost moju poneste,

              I opet zato umorni neste!

              Koji je od vas blaženi đoga

              Što j` odno morem dragana moga?”

                           FILETA     

              Da, blago mojoj zaovici sad

              Kad ima kade vesti po nebu!

              Parastos je zarečen za sutra;

              Izvezen donde treba da je lik.

              Ti sanjaš! Šta ti je?

                           ANĐELIJA  

                    Ja ne znam šta mi je.

                           FILETA     

                       Pokaž` mi rad!

Prihvati od ANĐELIJE đerdjev. Zgrane se kad vidi da je ona umesto 

brata Marka izvezla MAKSIMOV lik.

                           FILETA

                             On!

              Bratovljev treba za parastos lik

              Da bludna kći izveze u spomen:

              A ona mrči crno strašilo,

              Ubicu mu, krvnika Maksima!   

                           ANĐELIJA  

                      Pa sve je jedno to.

                           FILETA     

              Sve jedno to? Pokojni Marko moj,

              Moj dični muž, tvoj, na sramotu, brat,

              Sve jedno: on i Maksim nesrećnik?

                           ANĐELIJA  

              I opet je sve jedno te jedno:

              U bratu mi je Maksim pogino,

  

              A u Maksimu živ je još i brat.

                           FILETA     

              U tebi, sestro, stid je pogino,

 

              A u sramoti živa si još ti;

              U očima ti strasti gledaju,

              Za kime gineš, onog i vidiš,

              Obnevidela si za sav drugi svet.

                           ANĐELIJA  

              Ne zbori tako, nemoj, zaboga!

              Ta ti si bila druga čestita,

  

              Zar sad, Fileta,

              Kad ponajviše trebam utehe?

              Ne kuni tako, ja te preklinjem.

              Ti znaš, Fileta, milovala sam

              Svoga brata Marka, bio mi je brat;

              Al` dodje Maksim, i Maksimov lik

              Vascelo srce moje ispuni! 

FILETA gleda MAKSIMOV lik u ANĐELIJINOM vezu.

                           FILETA 

      Iako je bila noć, zapamtila si mu svaku crtu na licu.

                           ANĐELIJA  

              Oh, pogledaj, Fileta, na more,

              `De s belih grudi skida maglin veo,

              Postidnom danu nude_ zagrljaj!

              Sahranilo je burne bolove.

              I more, vidiš, oprostiti zna,

              I more hladno, a gde ne bih ja?

FILETA zarije igle i nokte u MAKSIMOV lik na đerdjevu, počne da 

ga kida. Kune. Praznoverno ubeđenje da će se kletvom unakaziti i 

pravo lice onog koga proklinje. 

ANĐELIJA prihvati gitaru, otsutno gleda u smireno more, traži 

oprost i smiraj.

                           ANĐELIJA  

              Ej, more, more, ti božanstveno!

              Duboka misli stvoriteljska, ti!

              Što mi se tako zbiljski klanjaju

              Sedoglavi ti silni valovi?

              Od Maksima da l` nose poruke?

                           (Peva.)

              “Ej, pusto more! Ej, pusti vali!

              Ponosni beljci, srčani ždrali!

              Pena vas bela sve poduzela,

              Svi ste ga, valjda, trkom preneli,

              Zato ste besni, konjici beli!

              Al` da vam spustim na pleća gojna

              Tugu kad draga izgubi vojna,

              Taj teret ne bi preneti pregli

              Svi bi ko janjci morem polegli;

              Tuga bi moja u more pala,

              Al` bi i mene sobom dozvala.”

                            

Pojava druga.

Ispod terase, obrasle u zelenilu i cveću, prikradaju se RADOJE i 

monah MAKARIJE. Oni su u pratnji zetskog KNEZA IVANA CRNOJEVIĆA, 

koji je na pregovorima sa duždom. Ovamo ih primamila uspomena na 

karnevalsku noć, i pir u kome su se zatekli.

ANĐELIJA i FILETA ih primete.

                           ANĐELIJA 

      Crnogorac! Kaluđer! Da ga oslovimo, Fileta, može da poznaje 

      Maksima?

                           FILETA 

      Puna je Venecija stranaca. Biće da su oni iz svite vašeg 

      prekomorskog prosioca. Andjelija, moraš poslušati oca, on 

      će ti danas izabrati muža; onda će i njegov lik izbledeti. 

      Gospode, ona će ga zaboraviti, ja neću, ne mogu; ljubav 

      prolazi, mržnja ostaje.

                           ANĐELIJA 

      Da, goni me otac; ja mu kažem da se ne mogu okititi zelenim 

      vencem dok se grobni kamen Markov ne okiti zelenom 

      mahovinom, al` sad čisto ne bih marila da me i na silu 

      udadu; bar bi me odveli, tamo, u zemlju Maksimovu!        

                           RADOJE 

      Gle, još dva cveta! To je ta pesma što smo je čuli 

      izdaleka! E, pa da vidimo kako i to cveće miriše! Dobra vi 

      sreća, devojke!

                           FILETA 

                    Pomoz` bog, gospodine.

                           RADOJE 

      Gospodin?! Da sam gospodin, ja ne bih s vama pristajao.

                           ANĐELIJA 

                     Da ko ti je gospodin?

                           RADOJE 

      Naš gospodar je kralj Srbije, ban ponosne Bosne, herceg 

      slavne Hercegovine, gospodar Zahumske i Zete…

                           ANĐELIJA 

           Je l` to blizu Crne Gore? Jeste li vi odande?

                           RADOJE 

      Zeta je ona zemlja iz koje zetovi dolaze duždu mletačkom. 

      Crnogorac, da! Nisam daleko ni od duždeve zetovine.

                           ANĐELIJA 

                  Poznaješ Maksima Crnojevića?

                           RADOJE 

            Maksima? Kneza? Kao brat brata što poznaje.

 

                           ANĐELIJA 

      Reci mi, dobri junače, jesi l` ga video skoro? Je li bio 

      zdrav? Je l` spominjo Mletke? Je l` poručivo što?

                           RADOJE 

      Poručio je duždevoj kćeri – i duždevoj snahi! – da će i on 

      doći sa svatima što dođu po nevestu.

                           ANĐELIJA 

                    (FILETI.) Maksim će doći!

                           FILETA 

                    Usudiće se nesrećnik?

                           RADOJE 

      I još nešto poručuje, al` to ću samo tebi da kažem, al` 

      nasamo, da nas niko ne čuje. Hodi samo, hodi! Ne boj se.

                           ANĐELIJA 

              Oh, doći će! Time si rekao sve, evo me!

Radosna se sjuri niz stepenište, u susret RADOJU i MAKARIJU. 

FILETA ostane sama.

                           FILETA     

                              Šta? Doći će?

              Neprestan vapaj moje molitve.

              Ne tuži više senko Markova, 

              Osvetiću te, oh, osvetiću,

              Osvetiću te, žena mada sam!

              Što ljubav neće, mržnja moći će.

ANĐELIJA daje RADOJU jedan cvet, svitak-pismo i istrgne sa vrata 

medaljon. Sve za MAKSIMA.

                           ANĐELIJA  

              Ponesi to i s time nosi mu

              Neispisane težnje moje bol!  

              Oh, da sam nešto ja golubica,

              Da sama taj ponesem beli list,

              Poletela bih…

              U neodoljiv zagrljaja vig.

                           RADOJE 

              A bi li našla svoga sokola?

                           MAKARIJE 

              I kad ga nađe, bi l` ga poznala?

                           ANĐELIJA  

              Bi l` poznala? Ta poznaću i val

              Što s one strane mora dolazi.

              Oh, poznaću i trag što ostavi

              Na vodenom ogledalu lik mu.

                           MAKARIJE  

      Gospode, nek bude volja tvoja, i kad nas miluješ i tešiš, i 

      kad nas kušaš i najstrašnijom kaznom mučiš. Amin!

                           

Pojava treća.

Dvorana u duždevu dvoru. Knez IVO Crnojević, pored njega monah 

MAKARIJE, DUŽD i njegov sin ĐORĐE. 

Dvorana ukrašena slikama, mletačkim grbom, na balustradi onaj 

veliki globus. Posluga ih služi peharima vina.

                           DUŽDE       

              U duši mi je milo, prijane,

              Kad pomislih da roda zadobih,

              Što vlada nad tim dičnim narodom,

              Nad narodom, a nad junacima;

              čuveni ste po svetu našemu,

              Sa vere vaše i junaštva vam,

              A uzdam se u veru junačku,

              Da neće vera roda izdati,

              U nezgodi, u nuždi junačkoj.

                           IVO         

              Nek vera mesto mene govori,

              A prijateljstvu nema pogodbe.

                           DUŽDE       

              U duši mi je milo, rekoh ti,

              Što tvoga sina tako usrećih,

              Jer tast je njemu duždev silni mač

              A punica mu puna riznica.

                           ĐORĐE     

              Trećina blaga Anđelij`na je,

              To njojzi daje ljubav bratinska.

              

                           IVO         

              Ja vama dajem vrednu zamenu:

              Junaštvo naše i gospodstvo nam;

              Al` blagu vašem, sili vašojzi

              I latinskome vašem ponosu,

              I mom junaštvu i gospodstvu mom,

              Još vredniju vam dajem zamenu:

              Ta zamena je sin moj Maksime.

              Vidite l` tamo onaj visok stub,

              Na tom je stubu od kamena lav,

              U njega oči do dva alema,

              Što svetle noću morskim brodima,

              Kad izdaleka brode u Mletke:

              Još sjajnije su oči Maksima!

                           ĐORĐE     

              Anđelija je lepa devojka.

                           IVO         

              Anđelija je krasna devojka;

              Al` kunem vam se bogom jedinim,

              I kunem vam se srpskim imenom:

              Dovešću sobom svata hiljadu,

 

              Međ` vidjenima najvidjenijih,

              I međ` njima ću moga Maksima:

              U hiljadi mu nema lepšega.

Može biti da je IVO popio malo više, peharnik mu doliva treći 

pehar.

                           DUŽDE       

              To znam, prijane, znam i verujem,

              Daleko se, i do nas, raščula

              Lepota mladog Crnojevića.

                           IVO         

              I u Mlecima je bio Maksim moj.

                           DUŽDE       

              U Mlecima? Pa ja da ne znam ništ`

 

              Ni ti ga, Đorđe, nigde ne vide? 

                           ĐORĐE     

                  Crnogoraca beše više tu.

                           IVO         

              Da ga je vido mladi duždević,

  

              Ne bi ga smeo s uma nikada,

              Jer nije takav lik za zaborav.

                           DUŽDE       

              Da bog poživi krasnog zeta mog!

            

DUŽDE nazdravi, ali otvara novu, važniju temu. Primi podruku IVA 

i odvede ga do globusa. Na redu su politička i vojna pitanja. 

ĐORĐE i MAKARIJE se pridruže.

                       

                           ĐORĐE

                   (MAKARIJU.) Vi ste Grk?

                           MAKARIJE 

      Ne, Crnogorac, kaluđer manastira na Cetinju. Znam grčki. 

      Proveo sam nekoliko godina na Svetoj Gori, u srpskoj lavri 

      Hilandaru, pohodio sam i Svetu zemlju Jerusalim.

                           ĐORĐE 

      Otkako su Osmanlije osvojile Carigrad, ovamo je uteklo 

      mnogo grčkih kaludjera. Pametni, učeni, ali nekako neveseli 

      ljudi – utučeni, zašto? 

                           MAKARIJE 

             Mislite li da je Istok zauvek izgubljen?

                           ĐORĐE 

      Ne znam. (Zavrti globus.) Vrti li se zemlja od Zapada ka 

      Istoku? Ili obrnuto? Ne znam. Doskora smo, svakog jutra, 

      sledili pogledom sunce, okretali se Istoku, odakle svetlost 

      “ističe” tek u sumrak okretali uplašeno lice prema nejasnom 

      Zapadu gde svetlost “zapada”. Izgleda da se prirodan sunčev 

      smer pokvario, obrnuo. Čuli ste, verovatno, moreplovci su 

      otkrili ovde, gde je dosad bilo Ništa, basnoslovnu zemlju, 

      punu srebra, zlata. Punu nade. A odavde, odakle je vekovima 

      “isticala” svetlost, stizala Reč, navire Strah! Pogledajte. 

      (Pokazuje globus.) Kao oktopod, širi se i raste polumesec. 

      Vi ste poslednja srpska zemlja koja  još, kakotako, odoleva 

      azijatskom potopu. Šta ostade od lepše i bogatije, pa i 

      mudrije, istočne polovine sveta? Šta preteče i od vašeg 

      silnog slavinskog carstva? Poslednje pribežište u divljim 

      planinama koje Turci još nisu ščepali, jer nemaju vremena 

      da se bave sitnicama.

                           MAKARIJE 

      Dragi gospodine, nijedan božji stvor nije sitnica, nego je 

      i sam Božje zrno i seme. A seme ne umire, piše u Bibliji.

                           ĐORĐE 

      Uvek isti, tužni, pravoslavni odgovor. Dobro! Prvi put ste 

      u Veneciji? Mogu li vam što pomoći?

                           MAKARIJE 

      Bio sam u Padovi i Mlecima, više puta, po nalogu našeg 

    

      kneza, u štampariji gospodina Alda Manucia, pregovaram da 

      kupimo, ako ne bude mnogo skupo, jednu štamparsku presu, i 

      izlijemo naša alfabetska slova, veoma nalik grčkim. Namerni 

      smo da, Božjim blagoslovom, otvorimo štampariju ćiriličnim 

      slovima u manastiru.

                           ĐORĐE 

      Vaš knez traži galije da vrati nemanjićke primorske krajeve 

      a vi štampariju?

                           MAKARIJE 

      Ako su nam na veki suđeni Strah i Mrak, više će nam valjati 

      knjige nego galije i topovi.  

Za vreme ovog razgovora, DUŽD je sa knezom utanačio sve elemente 

vojno-političkog ugovora.

                           DUŽDE       

              Ugovoren je, dakle, ugovor:

              Pet hiljada mi daješ vojske ti

              Na nemačkog ćesara u pomoć,

              A tebi ja pedeset galija

              Na Turčina, na našeg dušmana.

              Al` hiljada će, veliš, doći sad

              U svatove: e, mila mi je vest,

              Od pet hiljada može biti šest?

                           IVO         

              Veselje čeka moje svatove. 

              Al` hiljadu ću drugu dati ja

              Ako mi daš još deset galija.

                           DUŽDE       

              Šta misliš, Ivo, deset galija!

             

              Džebana skupa, skupa oprema.

                           IVO         

              A skup je život, skupa, dužde, krv!

                           DUŽDE       

              Pa neka, hajd`, nek bude tako, no!

 

              Nek tako bude ugovoreno.

              I dok se mesec snova ispuni,

   

              Nek s` ispune i moji dvorovi

    

              Svatova naših svetlim zvezdama,

     

              I zetom mojim, sjajnim mesecom.

                           ĐORĐE     

                              Zar tako brzo? 

              A drugi mesec tek je uteko

              Otkako sunce zadje bratu mom,

              Prvom sincu tvom.

              Za sreću sestrinu ne marim ja

              Koliko žalim brata starijeg.

                           DUŽDE       

              Ko odveć žali, taj nek sahrani

              Najmilije pokojnikovo sve.

                           ĐORĐE     

              Tvoja mu, dakle, žalost ne treba!

              Da zna sinovlja duša blažena

              Kako je otac prežaliti zna.

                           DUŽDE       

              Da zna sinovlja duša blažena

              Da ona smeta dobru našemu,

              Spasenju, možda, cele države

              Blaženstvo bi joj rajsko omrzlo.   

                           IVO         

              Zanago nećeš, prijatelju moj,

 

              Zanago nećeš sina prežalit

              Da ugodiš rodbini novijoj.

              Šest hiljada junaka podić ću

              Pod oružjem, pod sjajnom opremom,

              Nek prišti mojoj slavu osvoje;

              A na taj bojni kalpak ponosit

              Prikovaću nebojšu čelenku,

              Jer vojvodu ću dati četi toj

              Baš sina moga, moga Maksima.

                           DUŽDE       

              Nemoj, prijane, nemoj, Ivane,

 

              Da oštetimo mio život taj,

              Imamo i mi mudrih vojvoda.

                           IVO         

              Mudrost je mlada još u Maksima.

 

              Mudrost mu, rekoh, nije zrela još,

              U vas je, valjda, koja zrelija:

              Al` junak ti je, prijatelju moj,

              Pa krasan ti je, prijatelju moj!

              Ma kunem vi se ev`, na ovi mač,

              Na svoj se kunem mač da ne ima

              Junaka ljepšeg vaša Latinska;

              I ako i vi ne rečete to,

              Dabogda mi se na mom palošu

              Prevrnula u rđu kletva ta,

              Da ogrezne u njojzi britki mač,

              I nikad više da ga ne dignem.

                           DUŽDE      

              Ne kuni mača, dragi prijane,

              Ne kuni ga, skoro će trebati,

              Da trebimo sa duše dušmana.

              Al` hajde sad da dušu potkrepiš,

              Na dušak smo još dužni čašici,

              čeka nas već: prioni, prijane!

Peharnik natoči pehare, ispiju u slavu dogovora.

                           IVO         

              Naredi l`, dužde, za me galiju?

                           DUŽDE        

              Narediću već ja, narediću,

              Il` hodi sa mnom, zajedno ćemo:

              A ti, međutim, Đorđe, pripravi

              Za prosioca vredan oproštaj.

DUŽDE i IVO odu, MAKARIJE za njima. Ostane sam Đorđe.

                           ĐORĐE     

                           Da pripravim? Šta?

              Zapovedim za njega doručak?

U odaju dolazi FILETA nervozna, histerična. Ščepa ĐORĐA za 

mišicu.

                           FILETA      

              Jesi li junak, duždeviću, ti?

                           ĐORĐE    

                         Pa ako sam?

                           FILETA      

                 Ubicu Markova ne poznaješ?

                           ĐORĐE     

                     Ne poznajem, a ti?

                           FILETA      

                    Al` ja ga poznajem.

                           ĐORĐE     

                      Reci, ko je, ko?

                           FILETA      

              Hajd` za mnom, za mnom, junače,

              Pripovediću strašnu pripovest,

              Al` vadi mač, junače, vadi mač!

              Hajd` sa mnom, čuvaj – da nas ne čuju,

              Jer ako padne samo jedna kap

              Od pripovesti moje otrova,

              Zanjiho bi se temelj Mlecima.

Odu ispod ruke.

                                   

Pojava četvrta.

Na stubištu, ĐORĐE pokušava da ubedi DUŽDA.

                           DUŽDE

              Okani me se, veternjače moj.

              Ne zbori vetar, ne govori dim,

              Na domu mome mladi dimnjače!

              U srcu tvome, na tom ognjištu,

              Raspalio si oganj suviše,

              A oganj taj još većma podžiže

              Iz glave prazne vetar nesmislen; –

              Tim vetrom si oduvo Ivana,

              Raspirio mu čila jedrila,

              A tom žestinom, naglom, preranom

              Na čelu si mu sabro suvi gnjev.

                           ĐORĐE     

              Al` poslušaj me, roditelju moj!

              Fileta mi se klela da je on.

 

                           DUŽDE       

              Fileta ti se klela!

              I ta mi se već penje na dušu,

              Ko podla mačka na zapušten krov!

              Fileta ti se klela!

              Kad žene kunu, vrag blagosilja!

              Fileta otkad kleti nauči,

              Sa doma moga kletva ne slazi!

                           ĐORĐE     

              I ja se sećam da ga opazih

              U mesečini…

                           DUŽDE       

              I ti se sećaš mesečine, je l`?

              I tvoja pamet mesečina je,

              Fileta mesečina, mesečina ti,

              Ta svi ste bledi mesečari vi!

              Šta misliš ti sa mesečarstvom tim?

              Od mesečine sakuj mačeve,

              Od zvezda tanad, od meseca štit,

              I nađi vojsku za to bud` zašto,

              Pa posle zbori, sudi, kidiši,

              Osveti brata…

                                    Al` sad…

                           ĐORĐE     

              Zašto, zaboga,

              Moljakat pomoć nepouzdanu

              Od roditelja svoga dušmana?

              I dušmanu još davat svoju krv?

                           DUŽDE       

              Ako mu ne dam danas svoju krv,

             

              Prolivaće je drugi preksutra.

                           ĐORĐE     

              Al` to je dušman, to nam nije drug!

             

              Crnogorac!

                           DUŽDE       

              Je l` tvoja svaka reč – Crnogorac?

             

              Hajd`, hajd`, dok nisam zapušio ja

             

                         (preteći)

              Crnogorcima tvojim izlazak!

                           ĐORĐE     

              U vlasti ti je, dužde,

              Al` ja se ovde tebi zaklinjem:

              Kad Crnogorci dođu u Mletke

              (“Metne besno ruku na mač.”)

              Zakratiću ga jednom bar ja!

                           DUŽDE       

              Al` ja ti rekoh,

             

              Ako se makne medju vama ko,

 

              Baciću vas sve                                                     

              Pod teške streje vrelog olova,

              Kud izdajnike baca država

              Da im ispeče sunce mozak živ!

              Oh, tako mi je glava slaba već,

              A ti nad njome zbiraš oblake,

              Pa iz oblaka sipaš teški grad,

              Taj grad ga bije kao stari hrast.

              Ne mogu dalje, oslabeo sam,

              Iznemogo sam već, pomozi mi.

ĐORĐE prihvati oca ispod ruke.

     

                           ĐORĐE     

              Umiri se, dragi babajko,

              Ne žesti mi se, slušaću te ja.

Odlaze.  

   

Završetak drugog, tojest prvog čina.

Treći, tojest drugi, čin

Prva pojava.

Dvor (ili letnjikovac?) u prestonom Žabljaku, na obali Skadarskog 

jezera.

(Ponešto o tome kakve su mogli izgledati vladarski i vlasteoski 

zamci, palate i letnjikovci, može se saznati i od Jiričeka. Vidi:

Glava XII i XIII – Materijalna kultura: građevine, nošnja, hrana 

itd. Duhovni i društveni život – dvor, duh i način vlasteoskog 

života, običaji, umetnost, zabave, medicina itd.) 

(Najdelikatniji, najsloženiji trenutak tragedije, tj. sam uslov 

za tragediju: kako se nepregledno lepi MAKSIM – Božjom kaznom? – 

preobrati u nepregledno ružnog MAKSIMA?

Kad bi, nekako, to moglo da se dogodi u jednoj sceni. Na primer, 

ovako.)

MAKSIM sam u dvorcu, letnjikovcu. Razdiru ga crne slutnje, oštra 

pitanja i stvarni bolovi.

                           MAKSIM     

              Je l` vredan Maksim njene milosti?

              Je l` vredan mesec zraka sunčeva?

              Je l` vredna ponoć pratnje zorine?

              Je l` vredna školjka sitna bisera?

              Je l` vredna mača crna korica?

              Je l` vredno ovo srce prevrelo

              Da nosi u svom mraku plamenom

              Anđelski onaj devojački lik? 

             

Prođe rukom kroz kosu, u šaci mu ostanu nekoliko pramenova kose. 

Krene još jednom, opet! Lice mu se grči, šakama stiska lice, kao 

da povraća, u šakama mu – zubi! Uplašen. Bolovi mu kidaju utrobu, 

svije se, ne može da se uspravi, grudi mu ulegnu, jedno rame mu 

se uzdigne, vrat nakrivi, koleno poklekne, stopalo oteža, vuče se 

za njim.

Ode do ogledala, pogleda se, krikne, kao zver. Na licu: duboke i 

gnojne rane, ožiljci.

                           MAKSIM     

                              Maksim!? 

              Da, Maksim! I opet nije on!

              Već svoju je obrno prirodu,

              Ko iznošenu staru haljinu.

              To nije Maksim što po zemlji gre

              Tek crna duša mu, tek crn mu gre`!

Razbije ogledalo. Učini mu se da vidi senku kako prominu, isuče 

mač.

                           MAKSIM     

              Kud ode, gde si, gde si, đavole?

U odaju stupi njegova majka JEVROSIMA. Za njom, tiho, skloni se u 

prikrajak, njegov pobratim, nalik na (lepog) MAKSIMA kao blizanac 

– MILOŠ OBRENKNEŽEVIĆ.

                           MAKSIM     

              Umesto tebe vidim anđela. 

              

                           JEVROSIMA  

              Ej, Maksime, ej, sine jedini!

              U tebi mi je moj vasceli svet.

              I raj i pako, oba uspored.

                           MAKSIM     

              Ta ne gledaj me tako, molim te,

              Tvoj pogled s neba u pako je pao,

              Ko rosna kap u ulje zavrelo;

              Ne mogu više, ulje kipi već,

              Razasuće ga ta prečista kap,

              Poprskaće te ulje pakleno!

              Ne mogu, mati! Mati, odlazi!

                           JEVROSIMA  

              Ta hoću, rano, ostaviću te

              Al` suze moje nikad, nikada!

Ode.  

                           MILOŠ      

                          Maksime!

                           MAKSIM     

              Da l` dođe, pobro, da me utešiš?

              Dobro mi došo, dragi pobrate!

              Pa kako zdravlje, kako noćas san?

                           MILOŠ      

              Ispituješ mi, bolan, već i san,

              A ja u tebi javu ne znam još,

              Jer tvoja java san je preda mnom:

              Zapitkujem, ti ne odgovaraš,

              Kad ja zaćutim, onda zboriš ti,

              Al` meni ne, nit` sebi, nikome!

              Otskora mi se tako preruši,

              Od bolesti bi reko al` još pre,

              U Mlecima si još zasadio

              čemeriku u srce svoje tu,

              Što, negovana vrelom pripekom

              Maštanije i živa čustvila,

              I zaptivena u tu čedljivost,

              Prenaglo niče i prenaglo zre.

              Il` nije meni dopušteno zar

              Zavirit u taj zaptiveni vrt?

              Zar meni nije, pobratimu tvom?

                           MAKSIM     

              Da kome bi, moj brate Milošu,

            

              Kad tebi ne bi pobratimu mom,

              Slobodi mojoj, svezi jedinoj?

              Ta nismo li odrasli zajedno?

              I zajedno se, mladi, krstili

              U vatri i u krvi dušmanskoj?

              Sećaš se još na našu prvinu,

              Na prvu vatru, prvi okršaj?

              Okovasmo od grudi živi štit

              I pobratimstvom srca skovasmo.

                           MILOŠ      

              Odavna je to bilo, Maksime.

              Sad jako mi se širi u srcu

              Golema briga, briga za tobom!

MAKSIM se trgne, učini mu se da, opet, prominu neka senka, govori 

šapatom.

                           MAKSIM     

              Vidiš li onu senku, vidiš li,

              Što posrće uz onaj tamni zid?

              Oh, senko, stvoriteljko moja, ti!

              Sišla si se iz carstva duhova,

              Na zemlju svoju nosiš sudbine

              Proricanja ti oteštala ta,

              Pa posrćeš pod veljim teretom!

              Oh, senko, stvoriteljko moja, ti!

              Dopusti zemlji tvojoj, sinu tvom,

              Što s njega nosiš grdan teret taj,

              Što s njega nosiš, što ga nosiš na nj

              Da ti ga, slaboj snosit pomognem.

MAKSIM odlazi, zaveden svojim prividom i čudnom senkom. Možda tad 

kroz letnjikovac, proleti crna, krupna ptica, lepet krila, veliki 

gotski slepi miš. 

MILOŠ gleda za njim, začudjen. Dolaze MAKARIJE i RADOJE, uprav su 

se vratili iz Mletaka. Prethodnica, da najave povratak kneza u 

prestonicu.

                           MILOŠ      

              Neka mi slutnja ruke vezuje,

              Te nehotice snagu štedim još

              Za veći teret, mnogo veći jad.

                 (Obrati se došavšim.)

                           MILOŠ 

      Gospodo, dobro došli doma, u Žabljak. Kao što videste, ne 

      mogu da vas obradujem i radosno pozdravim. Kad stiže knez?

                           MAKARIJE 

             Zadržaće se nekoliko dana u Dubrovniku.

                           MILOŠ 

                 Naš knežević je veoma bolestan.

                           RADOJE 

                   Gospode, zar ono Maksim?

                           MILOŠ 

      Bolest se iznenada, kao nepogoda usred mirnog i usnulog 

      leta, sružila na njega.

                           MAKARIJE 

                   Bolest? Ili prokletstvo?

                           MILOŠ 

      Sveta bolest. Boginje. I groznica, paklena. Nekoliko noći 

      goreo u vatri, ono što nije sagorelo, ugarak Maksima! To je 

      sad naš knežević, budući knez. Vas zakletva na vernost, a 

      mene zakletva i krvlju zapečaćeno pobratimstvo sa Maksimom, 

      obavezuju da činimo što možemo za plemeniti dom Crnojevića, 

      za Crnu Goru.Znam, ne moram da vas opominjem, ipak: ćutanje 

      nek bude naš zavet. Vremena su smutna.

                           RADOJE 

      Moram da ga vidim, nosim mu važnu poruku iz Mletaka. Možda 

      – lek. 

Pokazuje svitak Anđelijinog pisma i medaljon na privesku.

                           MILOŠ 

      Bojim se da leka nema. Ova bolest nije obična, bolest na 

      smrt – bolna, ali prosta jednačina: na jednoj strani život, 

      na drugoj strani smrt, a između njih vreme; ova pošast 

      nasrće na Lepotu – mračna, nerešena nejednačina: na jednoj 

      strani lepota i svetlost, na drugoj strani rugoba i mrak, 

      izmedju njih večnost. To bogovi gone i izganjaju neku svoju 

      parnicu.

                           MAKARIJE 

                 Je li knežević pomračio umom?

                           MILOŠ 

      Nije, još ima žara u dnu njegove zenice. Um odoleva vatri, 

      a dokle će?

                           MAKARIJE 

      Da, kao u onoj opkladi sa Sotonom, Bog iskušava čoveka. U 

      tome i jeste tragedija!  Nakazno telo i svetli um. U 

      koštacu, u zagrljaju. I večnost! Moliću se, a znam: molitva 

      mu neće pomoći. Naš knežević Maksim je izabran!  Gospode, 

      poštedi nas svoga izbora, odveć smo mi slabi i lomni za 

      tragediju. Mi smo nejač, deca tvoja.

                           RADOJE 

      U Mlecima sam čuo, da se iz Napulja brzo raširila opasna, 

      nova boleština: bubuljice, gnojni čirevi, prišt, prvo dole, 

      onda svuda po telu, i u ustima!, rane, duboke gnojne jame. 

      Dovukli su je, sa zapada, moreplovci i gusari.  Rimljani je 

      zovu je “morbus gallicus”, francuska bolest, a Francuzi – 

      da ne bi ostali na zlu glasu da su oni svetu darovali ovu 

      pošast – napuljska bolest, ili boginje, “verole”, ili 

      pesnički, sasvim po francuski: “Venerina bolest”, “bolest 

      boginje ljubavi”.  Oče Makarije, ova slatka bolest ne bira 

      koga će, ko god zamoči… Priča se da nije poštedela ni 

      papu Julija Drugog.

                           MILOŠ 

                Daleko je Napulj od Žabljaka.

                           RADOJE 

      Svet je mali, a ovaj nemirni zmijuljak u čakširama živ, 

      nervozan i radoznao, svud bi da zaviri. Budala!

                            

Pojava druga.       

Dvor u Žabljaku. MAKSIM očekuje očev povratak. Skriven iza sure 

kapuljače, lice mu se ne vidi. Fanfare najavljuju dolazak kneza. 

U dvor stupa knez, silan i gord, vrlo raspoložen posle uspešnog 

pohoda u Mletke, jedva čeka da obraduje sina vešću da je za njega 

isprosio duždevu kćer.

MAKSIM stoji nasred dvorane, pođe ocu u susret, raširenih ruku.

IVO ga ne prepozna, odgurne ga u stranu, skida sa sebe odeždu, 

odlaže oružje…

                           IVO 

      Gde su? Jevrosimo, ljubo moja! Maksime! Sine! Radosti moja 

      i jedinče moj! (Osvrne se,ugleda MAKSIMA.) Gde je Maksim? 

      Zovni ga! Je s` čuo, momče? Zovi Maksima. Reci mu, poručuje 

      vam knez: 

                          “Sine na noge!

              Odvodi snahu, tebi nevestu,

              Lepotu prvu svoga vremena,

              A pleme vredno tvoga plemena,

              čuvenu ćerku dužda mletačkog,

              Najlepšu ljubu, najmilosniju,

              Anđeliju, more, Anđeliju!”

      Hajd`, šta si stao? Žuri derane!

                           MAKSIM    

              Da idem, tužan, kuda i kamo!

              Iz ovog tela samo odlazim!

                           IVO       

              Ti još ne ode zvati Maksima?

 

              Zar još ne ode? Trago nijedana!

Razgnevljeni knez zgrabi mač, nasrne na MAKSIMA. JEVROSIMA s 

cikom uleti. 

                           JEVROSIMA 

              Besomučniče! Dole, dole mač!

              (Telom zakloni MAKSIMA od očeva gneva.)

              Ne boj mi se, ne boj se, Maksime!

 

              Ne dršći, sine, majka ti je tu!

                           IVO       

                      (Ispusti mač.)

                                      Maksim?!

              To je laž!

        

Razgrne, pa zagrne, MAKSIMOVU kapuljaču, zgranut onim šta je 

ugledao – unakaženo MAKSIMOVO lice.

                           IVO

              Laž!

              Jer laž je crna, moj Maksim je beo!

              Jer laž je gadna, moj Maksim je lep!

              Ta laž je to, ta ti si crna laž!

                        (JEVROSIMI.)

              Ovo ti nije sin!

              Već laž si ti, a laž ću ubiti!

                (Napadne mačem na JEVROSIMU.)

                           MAKSIM    

                   (Zaklanjajući majku.)

 

              Ne boj se, majko, Maksim ti je tu!

                         (IVI.)

              Jurišaj amo, probij ovaj štit

              Što muklo krije sina tvoga lik,

              Ispoda nj` Maksim izići će tvoj.

              Što dršćeš? Probij, seci, udaraj!

              Ja nisam Maksim, udri mene, de!

                           IVO       

                     (Opet baci mač.)

              Oh, bože blagi, da li si ti blag

              Kad mene goniš tako žestoko?

              Šta da radi smrtan čovek tu,

              Kad, besmrtniče, i ti malakšeš?

              Najlepši junak, rekoh duždu ja,

              Najlepši, rekoh ja, u hiljadi,

              U hiljadi sad nema ružnijeg!

              Sad ružnijega nema čitav svet.

              Oh, ne verujem, ne verujem još!

              čas noć, čas dan, i opet noć pa noć!

               (Još jednom pogleda u MAKSIMA.)

              Zar ima duša slutnje strašnije

              Neg` ova što je crna istina?

              Sramota, more, moga imena,

              Pred ponositim duždem poruga!

              Sramota srpska, potsmeh latinski!

                   (Polazi, očajan.)

                           JEVROSIMA 

(Pođe za njim.) Ivo! Ivane! Zajedno smo ga rodili, zajedno 

uživali u sreći, zajedno u nesreći. Stani! Tvoj sin!

Polazi za njim. Na ulazu u dvoranu sretnu MAKSIMOVOG pobratima – 

MILOŠA. IVO se dobro zagleda u MILOŠA, unese mu se u lice, kao da 

ga crta.

                           MILOŠ       

                           Kneže!

                           IVO         

              Moj sin, moj sin! – Ta evo sina mog!

              Il` bog je, valjda, rastavio lik

              Od sušta tela sina mojega

              Da kuša samo roditeljsku svest,

              Za koju ću se, jadan, mašiti!

              Oh, Milošu, nek bude drag ti lik

              Rođenijeg mi tela zamenik.

                      (Grli MILOŠA.)

                           JEVROSIMA 

                  Mladoženja umesto Maksima?! 

IVO žurno ode, JEVROSIMA za njim. MILOŠ zastane nasred dvorane, 

iz dubine dolazi MAKSIM. “U jednoj ruci drži gajtan, o kome visi 

slika jedna.” Anđelijin medaljon.

                           MAKSIM      

              Pa reci, divna sliko, reci mi!

              Oh, reci, reci, da l` me ljubiš još?

              I opet, možda nećeš poznati

              Kad vako vidiš tvoga Maksima,

              To uzmućeno tvoje jezero?

              Promeno sam se, ohrapeveo!

              Hoćeš li opet mene poznati,

              Iz očiju, iz usta, dušu, reč?

                           MILOŠ 

                           Kneže!

                           MAKSIM 

              Pobratime, ne zovi me nikad – kneže.

                           MILOŠ 

Hoću, moj kneže, zvaću vas – pobratime. Neću vam kriti, vas je 

zaista bolest izmenila. Nagrdila, ohrapavila, kako vi kažete. 

Lik, stas… I korak! Ali, znam, u vama je ostala ona ista nevina 

i lepa, dečija, gospodska duša, da ranjena pati. Trpi i pati, moj 

pobratime. Izdrži, naš kneže! Ne dozvoli Luciferu da on slavi u 

ovoj svirepoj kocki, otkupio je tvoju lepotu, ne daj da i u tvoju 

lepu dušu useli zver! 

                           MAKSIM 

      Pogledaj! (Pokaže lik u medaljonu.) Ona! (Osmehne se, 

      grozno.) Pogledaj sad mene, pobratime! Pokušam da se 

      osmehnem, hoću, hoću, ali – lice mi se gužva, oči suše, sve 

      boli. Može li čovek živeti bez osmeha i makar male radosti?

Pobratimi se zagrle.

                           

  

Pojava treća.

Dvorište u Žabljaku. Atrijum kneževskog dvora. Zetska vlastela na 

okupu, među njima: JOVAN KAPETAN, KUJUNDŽIĆ, LIKOVIĆ i oni koje 

znamo: kaludjer MAKARIJE, RADOJE. Čekaju da se pojavi knez. Zvone 

zvona.

IVO dolazi iz dubine, odeven svečano, sa vladarskim asignijama. 

Sve svedoči o značaju skupa. Vlastelini se došaptavaju.

                           KUJUNDŽIĆ  

                           Eno kneza!

              Na glavi mu je kruna Balšina,

              A o ramenu samur-dolama;

              Još nikad Ivu tako ne videh!

                           JOVAN KAPETAN 

              Jedanput samo takvog videh ga,

              Ne beše kruna, ne beše taj sjaj, 

              Al` ta mu duša bila iz oka,

              Tišina ta sa lica gospodskog!

              Kad blagoslovi moje svatove,

              Baš onda beše tako blag mu lik.

            

                           KUJUNDŽIĆ  

              U ruci mu je, čini mi se, mač

              Što sa Kosova Balša donese!

                           LIKOVIĆ    

              Taj isti, Jovo, isti to je mač

              Što Skender-pašu njime probode

              Kad s Mlečićima otimasmo grad!

                           JOVAN KAPETAN 

                             Evo ga!

“Ivo Crnojević ulazi u svečanom nakitu; svi se klanjaju.”

                           IVO        

              Ne morite sumorne poglede

              Na čela moga sjajnom nakitu.

              Ne morite ih takim teretom!

              Pokazujem se danas pred vama

              Ko babajka kad mrtvog iznose

              Pred sinke mu, pred jadnu siročad,

              Pod nakitom najlepše slave mu,

              Da poslednji celivaju ga put.

              Ne pogledajte ove krune zrak,

              Što sobom krije jad nedogledan,

              Već pogledajte ovaj stari mač.

              (Isturi mač, oštrica zasija.)

                           IVO 

      U Mlecima, sa duždom, načinio sam ovakav ugovor. Čvrstu reč 

      dao. 

      Pet hiljada Crnogoraca, na konjima, i pod oružjem, na pomoć 

      Veneciji, da zaustavi nemački pohod sa severa, što se sa 

      ledenih Alpa sručio u cvetnu zemlju lombardijsku. U zamenu, 

      Mleci će nama dati pedeset galija, da povratimo tvrđave na 

      moru i ostrva, koja po starom pravu i poveljama pripadaju 

      srpskim zemljama i srpskim kraljevima. I da zajednički 

      branimo Krst, pravoslavni i latinski, da zaustavimo tursku 

      neman i oštri mesečev srp, da nas ne pokosi. Poslednja je 

      ura.  Sve zemlje srpske su pale, nako ovog grobišta, ove 

      mogile krša i kamenja što se ogleda u jezeru. A daće Bog – 

      i ovaj sveti mač! – da se odbranimo i uzdignemo, onde gde 

      smo bili i onoliki koliki smo bili. Zakunite se!

Crnogorci, još jednom, opijeni govorom, brzo se zaklinju na mač.

                           KUJUNDŽIĆ   

              Junake moje, imovinu, krv,

              Za gospodara moga Ivana!

                           LIKOVIĆ     

              Za srpsku slogu, za tvoj, Ivo, glas,

 

              Na maču srce svoje preseć ću!

                           RADOJE      

              I moja ruka ide za srcem

              Kad rečem: Ivo, evo kletve, na!

                           IVO         

              Je l` svaki tu, je l` svaki tu mi sin?

              Da čekam još? – (JOVANU KAPETANU.)

 

              Pristupi, sinovče!

              Pristupi il` otstupi zanavek!  

                           JOVAN KAPETAN 

              I moje srce razum nadjača.

                           IVO         

              Zadovoljan sam, hvala, junaci!

Svi su, dabome, gordi i važni. IVO menja temu, manje je svečan i 

ceremonijalan.

                           IVO         

              Još malo, sinci, ostanite još,

              Još jednu samo prijateljsku reč!

Peharnik ih služi vinom, vlastelini i čelnici se okupe se oko 

svog kneza.

                           IVO 

      Ne, nije lako pregovarati, ni nadgornjavati se, ni sa ovima 

      nama blizu Latinima, u Kotoru, ni sa našijencima u 

      Dubrovniku, kamo li sa samim duždom!  Gonismo se, kako veli 

      narod vedri dan do podne. Da potvrdimo čvrsti ugovor, ni mi 

      ni Mleci da ga ne lomimo, dužd i ja smo se dogovorili, svak 

      priložio najbolji deo za garanciju: ja mog sina Maksima, 

      dužd kćer jedinicu Anđeliju. Obećao sam i hiljadu svatova 

      od najdičnijih ljudi – vas, gospodo hrišćanska, Crnogorci, 

      vitezovi, sokoli, sinci moji!

Iznenađeni, obradovani Crnogorci zaplješću od sreće.

                           IVO 

      Da, bili bi to najlepši svatovi koje su Mleci ikad videli, 

      da ih pamte i dovek pominju, da vašeg kneza nije, crnog, 

      zgromila grdna nesreća.  Knežević Maksim se razboleo, 

      teško. Na onoliku – na nevolju, i po Mlecima razglašenu – 

      njegovu lepotu, obrušila se bolest, razjele ga boginje, 

      ohrapavile kraste, ogrubeli bolovi. Ne mogoh ga ni ja 

      poznati, kad sam se vratio iz Mletaka. Latinima sam obećao 

      mladenca lepšeg, gordijeg od hiljade hiljada – kakav i beše 

      moj sin – a u svom ojađenom dvoru zatekoh nakazu i rugobu. 

      Gospode, šta da činimo?  Jednako se brinem da se ne raskine 

      ovaj, na teške jade, svezani savez sa Mlecima – od koga 

      zavisi ne samo spas Zete, nego i nada da će se makar jedan 

      zbeg Srpstva skloniti od hude sudbine ropstva i propasti 

      pod Osmanlijama – i da se ne obrukamo pred duždom i svetom.

      Od kako sam se vratio iz Mletaka, tri dana, tri noći, merio 

      sam, i izmerio. Miloš Oberknežević, pobratim Maksimov, 

      posinak moj, Maksimov lik i otisak, dok beše zdrav, jahaće 

      ispred sviju svatova, pod kneževskim stegom,  mladoženja! 

Budući svatovi se zgledaju, došaptavaju.

                           IVO        

              Kazivo sam vam kako izabrah,

              Pa dajte meni veru, gospodo,

              Na ovaj mač, na svoju zakletvu,

              Da niko neće tajnu izdati.

                           JOVAN KAPETAN 

              Sramota bi se bilo zakleti

            

              Junaku srpskom na tu tvoju reč!

              Zar nije dosta vere u nama?

              Al` ako ti je baš u brizi

              Zaklećemo na smrt momčadiju.

IVO grli sinovca.  

Utom se pojavi MAKSIM, kao prikaza, ogrnut pelerinom, dolazi iz 

dubine vrta, odonud iz ljubičastog jezera. Nikog ne primećuje.

Knez i velikaši se razmaknu, prolaz da mu učine. Potraje tišina.

MAKSIM odlučnim pokretom zbaci pelerinu, razgrne kapuljaču, koja 

mu je skrivala lice.

                           MAKSIM     

              Oprostite mi, srpska gospodo,

              Što tako bunim ovaj svetli zbor!

              Ja slutim tek, al` veli svet da zna.

              U zboru vašem da sam krivac ja!

                           IVO        

                            Otkud ovde ti?

              I ko te dozva, ko te propusti?

              Čuvari gde su? – čuješ, Jovane!

              Nikog ne puštaj!

            

                        (MAKSIMU.)

              O tebi ovde nije bila reč!

                           MAKSIM     

                              Ne trebate me?

              E, dobro, de! Al` trebam tebe ja

              Da izmolim od oca blagoslov,

              Jer preko mora na put polazim!

                           IVO        

              Polako samo, da l` si štogod čuo?

                           MAKSIM     

              Ja ne čujem, ja ništa ne čujem!

              Ne ustajem bez blagoslova ja:

              Mladoženja il` putnik u Mletke,

              Il` pred svatovi ili putnik sam.

                           IVO        

              Sa svatovima će Maksim ići moj!

              Al` reci, sine, srcu ispovest,

              Mladoženji da l` dolikuje taj

              Bolezanje na licu tvome trag,

              Što tako sporo vreme utire?

              To muklo vreme, tako sporo sad.

              Ispovedi, presudi, sine, sam,

              Il` ti presudi, zbore gospodski:

              Da l` dolikuje da mladoženik

              Izbere sada sina moga lik?

                           MAKSIM     

              Na sastanak me zove u Mletke.

                           IVO        

                           Ko?

                           MAKSIM     

                    Ona! (Pokaže medaljon.)

                           IVO        

              Lepota? Cura? Ljubav? Sastanak?

              Nemisleniče, reci ko je ta?

                           MAKSIM     

              Jedinica u dužda mletačkog!

                           IVO        

              Ona te zove? Zna l` te? Znaš je ti?

                           MAKSIM     

              I ja je znam, i ona mene zna!

                           IVO        

                                   Odlazi!

              Ne reko` l` tebi, momče, odlazi!

              Jer nisam sazvo ovaj sjajni zbor

              Da sluša voljan tvojih priča laž!

                           MAKSIM     

              Pa nek je laž; al` ako je baš laž,

            

              Od ovog nije crnja pismena.

            

Izvadi ono pismo-svitak i pruži ga IVU.

                           IVO        

              (Pročita. “Ispusti list – mali otpočinak.”)  

              Čuvari, paz`te! Nikog ne puštaj!

              Ni Miloša!

              Al` sad se samo strpi, Maksime!

              Poslušaj oca! Zapoved kneza! 

              U svatove ćeš ići!

              Mladoženji deverisaćeš ti   

              I imenjak ćeš biti Milošev;

              A ljuba tvoja, moja mila sna,

              Probudiće se, ko iz lažnog sna,

              Da oseti na javi zagrljaj

              Što ga je tol`ko, željna, sanjala!

              Jer čim se svati, vraćajući se,

              Prevezu preko Mora jadranskog,

              Dovedu nevu srećno pod Žabljak,

              Tebi će ljubu Miloš predati.

                      (Okupljenima.)

              Poštenu mi je Miloš dao reč;

              Poštena duša, prepoštena je,

              Kad, znajuć svoga druga tajnu strast

              I poznate mu ljubav neveste

              Da koristuje sobom državi,

              Da spase samo srpske vere glas,

              Da pobratimu steče nevestu 

              I junak muški sebe prelomi,

              Posluša kneza. 

              Poslušaćeš ga i ti, Maksime!

              Zakuni se!

                 (Pruži mač na zakletvu.)

MAKSIM odbija zakletvu, pođe, IVO ga gromkim glasom ustavi.

                           IVO        

              Ni mako da se nisi! Stani tu!

              Sad na ma_ ruku, pa zakuni se!

  

              (“Maksim otiskuje od sebe mač.”)

   

              Otiskuješ, otiskuješ zar mač?

              Da ponizim zar krunu Balšinu?

                (“Klekne jednim kolenom.”)   

              Smiluj se, sine moj, zakuni se!

                (“Maksim okreće glavu.”)

              Zakuni se!

                        (“Otpočinak.”)

              I sad po treći put… 

JEVROSIMA ulazi. Iza nje MILOŠ. MAKSIM pogleda prema njima.

                           JEVROSIMA  

                           Zakuni se!

MAKSIM “klekne pred mater, poljubi je u skut, okrene se i s rukom 

na maču” zakune se.

                           MAKSIM     

              Na mač, na krst, na majčin blagoslov!

Manastirska zvona. Zagrmi gore u planinama. Munje se ukrste iznad 

ljubičaste vode jezera.

                           MAKARIJE    

             (Klekne, prekrsti se.) Gospode, oprosti!

“Zavesa pada.”

Završetak trećeg, tj. drugog čina. 

                    

Četvrti, tojest treći, čin.

                              

Pojava prva.

Mleci. “Stubište u duždevu dvoru, iz pobočne dvorane čuje se 

kadikad zveket posudja i veseli usklici.”

                           MAKSIM      

                           (Sam.)

              I dođe čas, i dođe suđen čas

              Da rodi jedan vek il` prekine:

              Oplela se sudbina u klupče.

              Ko ljuta guja čekajući plen,

              Pa ugleda li časak ugodan,

              Ko munja sene iz kotura tog

              Da osuđeno srce ugrabi,

              I osim njega, možda, koje još,

              Obarajući letom samrtnim

              I bogalje i polubogove.

             

Balustradom prolazi crna mačka, ili promine crna senka, ili 

proleti velika crna ptica, slepi miš, to se MAKSIMU se prividja 

Lucifer. Prkosi mu.

                           MAKSIM      

              Na srce moje seva očima!      

              Šta misliš, gujo, šta je srce to?

              Zar misliš, to je tica strašljiva,

              Što očarana tvojim pogledom  

              I sama pada tebi u čeljust?

              Da znadeš samo, večna aveti,

              Ovo je srce gavran stogodnjak,

              Što, hraneći se smrtnim razdorom,

              Na tvojoj misli skapat lešini!

                (Obema rukama preko lica.) 

              Tek osta stenje, crni kamen vreo! 

MAKSIMOV monolog – prilika za postavljanje i razradu centralne 

tragičke ideje. 

Isidora Sekulić je naslutila: ni renesansna, šekspirska, ni 

klasicistička, rasinovska, ni romantična, šilerovska – nego 

antička, titanska, eshilovska tragedija. Obrušava se na “bogalje 

i polubogove.” 

Ili Geteova, faustovska? Opklada boga i đavola. U unakaženom telu 

MAKSIMA – koje već pripada Sotoni – još uvek je lepa duša. Hoće 

li izdržati? Koliko će izdržati? Hoće li moći da u telu zvera 

istraje ljudska duša?  Ključno, tragičko pitanje je MILOŠ već 

postavio pobratimu MAKSIMU. Dobićemo odgovor, na kraju.

MAKSIMA prenu glasovi sa svadbenog pira, svirka i vika. 

                           GLASOVI

      “Da bog živi mladence! Da bog živi mladoženju, lepog 

      Maksima! Da bog živi sjajnu nevestu, divnu Anđeliju!”

MAKSIM se skloni postranice, iz dvorane na stubište izlaze gosti, 

nazdravljaju.

                           MAKSIM       

              Iz čaše moje moju zdravicu,

              Iz moga srca moju pije krv!

Na balustradi se pojave MILOŠ i ANĐELIJA, u divnom, raskošnom 

svadbenom ruhu. Ona se pripija uz njega.

                           MAKSIM       

              Napitak nudi voljnom ručicom

              Napitak meni, svome Maksimu,

              Napitak čašom, ust`ma, očima!

              Pa kako se uz mene privija

              I balčaku se mom ulaguje,

              Mekim ga dlanom strasno stiskajuć?

              U jezeru se topi pobra moj,

              Očajno vale seče rukama,

              Iznemogo je – viče u pomoć.

MILOŠ se otima iz AANĐELIJINOG zagrljaja, sve strasnijeg, otme 

se, vrati natrag u dvoranu. Zanesena i zaljubljena ANĐELIJA za 

njim.

                           MAKSIM       

              A ja se na svom nebu – čamcu ljuljuškam,

              Osmejkujem se na dno jezeru

              I lovim biser, lovim dragi kam,

              A poda mnom mi pobrat izdiše.

              Ta ja sam hulja, pseto bezdušno.

              I više još, još više nego to,

              Ta ja sam Miloš – ja sam – ja sam ja!

              Ko? Ko? Ko sam ja?

Upornim pitanjem MAKSIM presretne veselog, pijanog RADOJA, koga 

možda opet žulji obuća, pa se izuo. Zagrajan vinom, uprav izlazi 

iz dvorane, zajedno sa KUJUNDŽIĆEM, takođe zajapurenim od hrane i 

pića.

                           RADOJE 

                         Vi, kneže?!

                           MAKSIM 

                             Ko?

                           RADOJE 

      Knežević Maksim, on, tojest, vi, vaš pobratim, Miloš, 

      tojest – on. Zbunili ste me, kne_e. Oprostite.

MAKSIM ode. Dva crnogorska vlastelina, malčice pijani, pokušavaju 

da ponove, zapamte gargantuovski meny svadbenog ručka, nabrajaju.  

(Prema sačuvanom spisu iz 1476. godine, sa gozbe koju je priredio 

neki Firentinac Benedetto Saluti; svadbeni pir jedinice mleta_kog 

dužda mogao je biti i bogatiji. E. Fridl: “Kultura novog vremena” 

poglavlje “Umjetnička gastronomija”.)

                    RADOJE i KUJUNDŽIĆ 

      (Naizmenično, upadajući jedan drugom u reč.) Moram da 

      zapamtim, moram! Ako mi doma ne budu verovali, ti ćeš 

      potvrditi da nisam sanjao. Prvo smo dobili, za predjelo – 

      šta? – svakom po srebrnu zdelu, ćasu, činiju, sa pozlaćenim 

      kolačima od koštica pinije, i vrčić, kupu, od majolike sa 

      nekim kipućim mlekom, kozjim?, hm!, da nisu pomuzli kakvu 

      mladu dojilju? Zatim: želatina, aspik, od ćuranovih grudi, 

      ukrašenu grbovima duždeva i našeg zetskog dvora. A na sred 

      stola, ispred Iva i dužda, stajaše – eno je još! – česma, 

      vodoskok od narandže i vina! Pa, nebrojene vrste mesa: 

      divljač, srnetina, teletina, pilići, fazani, prepelice… 

      Ribe, školjke, svaka sa biserom, škampi… A kad podigoše 

      poklopac sa velike srebrne zdele: iz nje, kao iz kaveza, 

      prhnuše, izleteše male ptice, carići, kolibri, laste, i 

      pravi pravcati paunovi, a u kljunovima im upaljene 

      mirođije iz Indije! Na kraju, ako i bude kraja, jer pir je 

      tek počeo, dobismo po zdelu mirišljave vode – ja je popih! 

da operemo ruke. Preda me, na sto, izneše i gomilu nekog 

      granja, borovine i zimzelena, naškropljenog mirisima i 

      esencijama, miomiris se raširi po Mlecima, sva laguna 

      zamirisa! Blagoš nama! A bili ti mogao živeti u Mlecima? Ne 

      ja! Ubi me ova tesna obuća.

Pojavi se LIKOVIĆ, zove ih da vide oslobađanje robova.

                           LIKOVIĆ 

      Gospodo, ovo da ne propustite! Dužd je u čast udaje svoje 

      kćeri naložio da se oslobode sužnji koji su u njegovoj 

      tamnici čamili osuđeni na okove doveka!  

                            

Pojava druga.       

Iz šturog opisa scene oslobadjanja robova: “Preko scene prelazi 

gomila oslobođenih robova, vitlajući veselo okovima po zraku; 

crnci im pune čaše” sa malo fantazije mogla bi se napraviti vrlo 

zanimljiva i spektakularna scena. Zaista perverzna zamisao; gosti 

počastovani da gledaju prve sekunde slobode! Nešto sasvim obrnuto 

od gladijatorskih prizora; tamo su gosti čašćavani poslasticom da 

gledaju kako robovi ginu, kako ih rastržu zveri.

U Lazinom “Maksimu Crnojeviću” data su tri prizora, dva sasvim u 

krokiju: oba oslobođenika pevaju, slave kneza Ivu, dužda, nevestu 

i ženika,  u čiju počast su oslobođeni, treći prizor je dramski 

razvijeniji i originalan: sužanj odbija slobodu!, traži da ga 

vrate u tavnicu!

(Isti primer se sreće u jednoj Kamijevoj priči! Mnogo docnije.)  

Izazovnu dramsko-scensku temu mogli bismo zamisliti slobodnije i 

dramski funkcionalnije. I u izvornom tekstu oslobađanje robova sa 

pomnom pažnjom, intenzivnim doživljajem i strasnim unutrašnjim 

subjektivnim komentarom prati MAKSIM; možda bismo mogli pronaći i 

provokativnije prizore oslobađanja i kliktaja slobodi, koji bi se 

neposrednije i asocijativnije odnosili prema glavnom tragičkom 

problemu? Ovde dajemo prizor sužnja koji odbija slobodu. 

“Jednog okovanog sužnja vija tavničar preko scene.” 

                           TAVNIČAR   

              Zar nisi dosta, jadan, tamnovo?

              Otresi, bolan, okovan ti sram!

              Ovaka milost nema svaki dan!

                           SUŽANJ     

              Ne diraj svetinju mi! Ne kuži

              Moj dični ponos rukom poganom!

              Otkako dužde silom preruši

              Otaštva moga raj u tavnicu,

              Od toga doba tavnica je raj!

              Odvedi me; otvori tavnicu,

              životu mome slave panteon!

                           TAVNIČAR   

              Mauzolej smrti još za koji dan!

                  (Odlazi sa SUŽNJEM.)

                           MAKSIM     

              Ne odlazi, još malo samo stoj,

 

              Trenutak jedan stoj još, junače,

              Da krepim dušu dišući ti zrak,

              Jedan mi prašak sile tvoje daj

              Da njim ponesem jada moga svet!

              Ti nikad nisi dušu okovo

              U večan, strašan, u nevidljiv kov,

              U reči date protiv srca svog.

              U tavnici još nisi tamnovo.

         

MAKSIM pogleda, vidi: ANĐELIJA i MILOŠ!

                           MAKSIM     

              Gle! Moj tavničar!

              Je l` naumio skidat okove?

              (“Sakrije se za jedan stup.”)

Pretpostavimo da su ovaj spektakl bili radi da vide svi svatovi i 

gosti, i da su se razišli, raščistili scenu, jer su ih pozvali na 

ples u drugoj dvorani, pa su brže-bolje svi odjurili tamo.

Ostanu samo oslobodjeni sužnji, kleče, mole se, zahvaljuju duždu 

i bogu za slobodu. (Molitva, hor. Nešto kao u “Nabuko”.)

Na stubištu su ANĐELIJA i MILOŠ. I MAKSIM, iza stupa.

                           ANĐELIJA  

              Ta gledaj samo, gledaj, Maksime,

              Oslobođena roblja blaženost,

              Na tvoju reč što oslobodih ja!

              Ka nebu šilju za nas molitve

              I sreće naše tamnjan uznose,

              Kad anđeli od njega okuse,

              Svatova će da bude u nebu!

              Oh, pogledaj ih samo, pogledaj!

ANĐELIJA se zagleda i sluša hor oslobodjenih robova, MILOŠ joj 

pobegne, nestane ga.

                           ANĐELIJA  

              A gde si, gde je, kamo ga?

              I opet mi se, tužnoj, izmače!

              U svatima se gubi drag mu lik,

              Ko međ` oblaci danov svetilnik!

                    (Traži ga pogledom.)

              Promenio se čudnom promenom:

              To isto sunce, al` drugi je zrak,

              Te iste oči, ista usta ta,

              Al` nema onaj pogled milostiv,

              Što nemilice dušu zažiže,

              Rastapajuć je snova poljupcem!

              Toga nema više!

              Zar tako mutan dan? Oh, Maksime!

                           MAKSIM     

                          Sinjora?

            

                     (Izidje iza stuba.)

                    

                           ANĐELIJA  

              Ti si, dragi devere?  

              (Primi ga srdačno, podruku.)

              Pomozi meni, ako vere znaš,

              Što ruku moju njome povede

              U ruci noseć veru vojna moga;

              Ta ti si mome dragom pobratim,

              I ti ćeš znati što ga promeni,

              Pokazaćeš mi prethodnicu tu

              Po kojoj ću se znati voditi

              U ruci noseć veru vojna mog;

              Ti ne slušaš?

                    (Zagrli ga.)

              Oh, slatki devere!

              Razumeš li me?

                           MAKSIM     

                        Zbogom razume!

Privije je uz sebe, “zagrli je žestoko i poljubi je; ANĐELIJA 

cikne.”

“Naglo ulazi IVO, za njim DUŽDEVIĆ s golim mačem u ruci.” IVO 

zgrabi sina, izvodi ga.

                           IVO        

              Ne budi mi se, budan da si mi,

              Jer teško javi iza takvog sna!

                      (DUŽDEVIĆU.)

              Dovedi sestru među svatove.

                   (Ode s MAKSIMOM.)

Prsne vatromet. Svatovi izjure da vide. Muzika!

                           

Pojava treća.

U FILETINOJ odaji, ložnici sa velikom posteljom i baldahinom, 

onde gde se MAKSIM, za srećnih pokladnih noći, naslađivao sa 

ANĐELOM i FILETOM. I ubio duždevića MARKA. 

Noć, puna sablasne mesečine. Daleka muzika i huk mora. FILETA 

dovodi zbunjenog MILOŠA. On se opire.

                           MILOŠ      

              Ni stope dalje neću kročiti!

              Okani me se il` ispovedi,

              Izreci nagon što te navede

              Mladoženju od mlade rastavljat,

              Po odajama voditi ga tim,

              Po tavanima tavnim žalosnim

              Nerazboritim, kobnim govorom

              I hladne ruke tiskom žestokim

              U mirnoj duši budeći mu strah!

                           FILETA     

              Još malo samo, tu smo, junače!

               (Pripija se uz njega, mami.)

                           MILOŠ      

              Ja ne idem, badava preklinješ,

              Oblagajući slašću rečitom

              čudnovatosti svoje zimogroz.

              Ja ne idem!   

                           FILETA     

                     Ne pomaže ti slast?

            

                           MILOŠ      

              Okani se, ne dolikuje ti!

              Ne dolikuje vedrom čelu ti,

              Što stid na njemu svoj nek ospe vrt –

              Da tamnoj mržnji bude ložnica,

              Ne dolikuje ovaj mali nož.

            (Istrgne joj nož, koji je FILETA krila.)

                           FILETA     

                           Mrzim!

                           MILOŠ      

                   Mrziš? Koga? Svoju čar?

                           FILETA     

                              Mrzim, mrzim…

            Baš zato što sam nekad ljubila –

            Pred kosturnicom baš smo njegovom.

            Al` sad, sad mrzim…

                           MILOŠ      

            Da li tražiš nož?(Daje joj bodež.)Evo ti ga, na!

FILETA “uzmahne na MILOŠA, baci nož, padne MILOŠU u naručja.”

                           MILOŠ      

              Čudnovato čeljade zaista!

              Sukobište od strasti žestokih:

              Ko iz oblaka kad bi suno grom,

              Pa drvo, što ga mal` ne smlavi,

              Ljubavnim žarom meko zagrli.

              Rastužila me; da l` sam drvo ja?

              Osvesti se, Fileta, preni se,

              A čaša vina opraviće te; –

              Polako amo, hajde, hajde, hajd`.

“Pridržavajući FILETU, ode polako s njome.”

                            

Pojava četvrta.

Slikarnica u DUŽDEVU dvoru. MAKSIM posmatra slike, pred slikom 

“Mars i Venera”. 

(Venera nastoji da ukroti divljeg Marsa, i uspeva.  Da li će lepa 

MAKSIMOVA duša uspeti da ukroti zver u njegovom poružnelom telu?) 

MAKSIMU se u razgledanju slike pridruži KARPAČO, on je, takođe,

među svatovima.

                           KARPAČO 

                   Dopada vam se ova slika?

                           MAKSIM 

      A može li Venera zaista da ukroti i stiša Marsa? Zar vam se 

      ne čini da on svakičas može da podivlja? Više mi se dopada 

      ova vaša veduta.

Posmatra onu panoramu Venecije pred kojom su njih dvojica bili  

one sudbonosne noći.

                           KARPAČO 

                  Vi znate da je to moj rad?

                           MAKSIM 

      Od Venecije su lepši samo Karpačovi crteži Venecije.

                           KARPAČO 

      To sam već jednom čuo. Od vašeg lepog, ali oholog kneza. 

      Pokušao sam da mu priđem, da ga pozdravim; on se pravi da 

      me ne poznaje. 

                           MAKSIM 

      On je divan mladić, veoma odan čovek. Morate ga razumeti, 

      malo je pometen, zbunjen.

                           KARPAČO 

      Zbunjen sam ja! Nešto mi je mutno u glavi. Pitam se: je li 

      on onaj isti čovek sa kojim sam proveo nekoliko pokladnih 

      noći koje nikad neću zaboraviti?  Ili je to zaista bio san?  

      Morao bih da razlikujem. Ja sam slikar. Nas je stari 

      majstor Jakopo Bellini učio da primećujemo i najmanje 

      razlike. Davao nam u ruke dva – reklo bi se: ista istijata 

klasa žita. Rekao bi nam: “Gospodo slikari, imate pola 

      sata vremena, koncentrišite se, ova dva klasa su tobože 

      ista. Ne! U nečem se moraju razlikovati. Jer sve što je 

      stvoreno s božjim znanjem i blagoslovom je jedno i jedino!  

      Inače ne bi bilo Boga!” Uzeo bi nam iz ruku klas, sklonio 

      ga iza leđa, ponovo nam vratio i tražio da prepoznamo – ko 

      nije mogao, majstor ga je otpuštao iz radionice. Mene nije. 

      Pozdravio sam se sa vašim knezom, ovako (KARPAČO pruža ruku 

      MAKSIMU, MAKSIM ne uzvraća) on je jedva prihvatio ruku i 

      brzo otrgnuo. Imao sam u rukama njegovu šaku, koju sam 

      nekad crtao, samo za trenutak, mig – nešto hladno, ledeno, 

      mrtvo. Gospode Bože!

                           MAKSIM 

      Mislite li vi, gospodine, da će Venecija uvek biti lepa i 

      ovako osvetljena? Da ne može poružneti i potonuti u mrak?

                           KARPAČO 

      Venecija? Može! I bogovi su ponekad zavidljivi, ne trpe 

      donju lepotu, ovu među ljudima.  Zato i postoji umetnost; 

      da od nervoznih, hirovitih bogova otme i sačuva poneki 

      komadić i trenut Lepog. Rekoste li da su od Venecije lepši 

      samo moji crteži Venecije? Nisu! Nego ova naša, slučajna i 

      kratka, donja lepota je propadljiva – i Venecija će jednom 

      zatamneti i poružneti – ali će umetnost ostati.  Vidite, 

      zanimljivi gospodine, posle dve hiljade godina iz utrobe 

      zemlje izroni poneki komad Lepog, grčkog. A Grci su imali 

      na stotine bogova! Zaista, milo mi je bilo što sam sreo 

      čoveka koji razume umetnost. (Pruži ruku za pozdrav, MAKSIM 

      mu ni ovaj put ne uzvraća.) Je li običaj kod vas da ne 

      prihvatate ruku koja vam se pruža? Ili strah?

MAKSIM pruži ruku, KARPAČO je stisne. Oseti poznatu ruku, pozna 

MAKSIMA.

                           KARPAČO 

                 Vi? Kneževiću! Sinjor Maksimus!

                           MAKSIM 

                    Umete li čuvati tajnu?

                           KARPAČO 

      Do groba! Vi ste zaista čovek iz sna. Zbogom! Bog vam bio 

      milostiv, a znam – neće.

KARPAČO odlazi, MAKSIM stoji pred slikom.

                           MAKSIM     

              Je l` umetnost života poruga?

              Pa zar tu naći, uzdadoh se ja,

              Božanstvenoga duši melema?

              Badava! Natrag u svet otrovan!

              Kad mora biti, čašu naiskap!

Odlučno polazi, ali sretne na stubištu ANĐELIJU i MILOŠA, skrije 

se iza jednog stuba. Mladenci ispred slike “Venera i Mars”.

                           ANĐELIJA  

              Ev` ovde ćeš, ev`, ovde, Maksime,

              Zapitljivu namiriti mi ćud.

              Tišinu tu ne uznemiruje

              Svatovske vreve burni komešaj;

              Tek bogovska na zidovima sen,

              Zaštitalica svetle ljubavi   

              Što čuti može vernu ispovest.

              Oh, ne gled` tužno tako, ne gledaj!

              Nalivaš tugom oka sanovog

              Šupljinu pustu bone duše mi.

              I pre sam pila noćcu oka tvog

              Al` kroza nj sjaše srca tvoga dan!

              Zar prođe dan, presvetli danče moj?

              Jer ja tek vidim setu večera!

              Zar prođe dan, il` oblak samo crn

              Zaklanja sunce željnoj zemljici?

                           MILOŠ      

              Sanjaričar sam ja, sanjaričar!

              Al` kako, kako zaustaviti plam,

              Utišat strašni neodoljiv žar?

                           ANĐELIJA  

              Ne domišljaj se tol`ko, ne žal` me,

              Ustežući gorčinu sadašnju,

              Dok ja u prošlim snima sledujem.

              Zar ne sećaš se?

              Izreci je, izreci samo –

              Ljubiš li me još?

MILOŠ je stisne i poljubi. MAKSIM ne uspe da zaustavi krik.      

                           ANĐELIJA  

              Ko je to? (Ugleda MAKSIMA.) Opet on! 

              Prisluškuješ li jade, devere?

                           MILOŠ 

      (“ANĐELIJI, klanjajući se.”) Gospo, ostavite nas nasamo.         

              Za jedan čas opet sam pored vas

              Na časak samo il` na život vas!

                           ANĐELIJA  

                   (“Odlazeći, zamišljena.”)

              Na časak samo il` na život vas!

            

                            

                           MILOŠ      

            Je l` bratski zborit voljan Maksim moj?

                           MAKSIM    

                 Na ime Miloš odzivam se ja!

                           MILOŠ      

              Da Maksi nisam bogom pobratim,

              Pristupio b`, poklonio b` mu se,

              Gospodarskoj mu pričo milosti

              Da imam glavnu jednu molbu na nj,

              Izreći što je poduzme me strah;

              Al` pobratim…

                           MAKSIM     

                     Išteš bratski dug?

                           MILOŠ      

              Dugovečan u dugu da si tom!

              Taj račun drugi vek razmršuje.

                           MAKSIM     

              Lepa želja baš!

              Doduše, skromna želja, pobočna,

              Sa drugim svetom druga svetovat!

                           MILOŠ      

              U ime boga, u ime krvi te

              I pobratimstva tog te preklinjem:

              Ustup` mi, pobro, tvoju nevestu!

                           MAKSIM     

                  (Sklopi ruke, moli se.)

              Oh, mučeniče ti božanstveni,

              Što svetu nekad dođe u pomoć,

              Pomozi mi ispod tog tereta.

                 (Klekne pred raspeće.)

              Božanstva svoga dušu prečistu

              Od ljudske ti ocepi prirode

              U procepu nedogledanom tom

              Da ugledam duboke rane žar,

              Jer ja se bojim, sveti nebojše,

              Jer ja se bojim…      

                (“Klone glavom na koleno.”)

                           MILOŠ      

              Pritiskuje ga teškim sukobom

              Sinovlji dug i pobratimstva savest.

              Oh, skoro da je tako teško kao

              Vekovati i vek okovati

              U okov teški želje večite!

              Zar tako težak, tako težak vek?

              Nesnošljiv teret što ga osećam,

              Trenutak ovaj sobom donosi. 

              Ne mogu više! 

              Maksime! Opozivljem svoju molbu.

              Gde zbori bog, nek ćuti grešni stvor!

                           MAKSIM     

                    (Ustaje od molitve.)

              Milošu, Anđelija je tvoja, vodi je!

                           MILOŠ      

                     Maksime, čuj me…

                           MAKSIM     

                           Vodi je!

                           MILOŠ      

                    Al` poslušaj me, nije!

                           MAKSIM     

                           Vodi je!

                           MILOŠ      

                   Predomislio sam se…

                           MAKSIM     

            (“Lupi nogom: s opruženom rukom.”)

            

                           Vodi je!

Gore, na balustradi stubišta, pojavi se ANĐELIJA, u sjajnoj 

odeždi neveste, sa vencem i dijademom, ispruženih ruku MILOŠU. 

MILOŠ joj prilazi

                           MAKSIM     

                         (Raspeću.)

                Oh hvala ti, zaštitniče moj!

“Zavesa pada.” 

(Treći čin – po Lazinom činosledu – mogao bi da se nastavi 

četvrtim, jer obuhvata jednu sadržinsku celinu, dešava se u 

nastavku, i događa se na istom mestu, u Mlecima, na dvoru.) 

Pojava peta.

DUŽDEVA palata, nekoliko dana kasnije. Na stubištu, knez IVO i  

MAKARIJE. Oduševljeni monah pokazuje mu štampanu knjigu, nekoliko 

listina.

                           MAKARIJE 

      Kneže, pogledajte. Naša, Ćirilova, srpska slova! Ovakvu 

      knjigu, ovakvim slovima i mi ćemo na Cetinju, u manastiru 

      moći da štampamo.  

                           IVO 

              (Razgleda knjigu.) Skupo? Koliko?

                           MAKARIJE 

      Naša… Vaša štamparija, kneže, će biti ne samo prva, nego 

      i jedina u svem Srpstvu! Sinjor Manuči je najbolji štampar 

      u Evropi, obećao je da će od danas za godinu dana izliti 

      slova po mojim monogramima, ovakva, kao ta na listini…

                           IVO 

      (Razgleda listove.) Dogodine! Moj Makarije, gde ću ja biti 

      dogodine? Sa svih strana se natuštilo, a  danima svatujemo 

      u slatkim Mlecima. Spremaj se, momče, vraćamo se doma, u 

      crnu Crnu Goru!  

“Stubište, IVAN CRNOJEVIĆ s jedne, a JOVAN KAPETAN s druge strane 

dolaze.” 

                           IVO        

              No, sinovče, da l` isporuči vest?

              Da l` vrše svati moju zapovest?

              Je l` sve na broju, svako veso svat?

              Je l` spreman Miloš, je li putu rad?

                       JOVAN KAPETAN 

              Kad isporučih tvoju poruku,

              Poljubio je ruku Latinki

              I prošaputa: “Odgovori mu:

              Jedna su usta, jedna nek je reč!”

              I osmehnu se lepa nevesta:

              “Imamo kad, imamo, reče, kad!”

              I poljubi ga, on poljubi nju,

              I odoh ja, i tebe nađoh tu.

                           IVO        

                                 Imamo kad!

              Neverni izdajniče, pričekaj!

              Zar ne zna rob, svog ne zna obraza!

              A, nemislenik, misli l` zanavek

              U pobratimstvo da se uzdat mož`?

              U Ivan-bana gromova je još!

              Zovni mi Maksima.

JOVAN KAPETAN ne treba da ga zove – “MAKSIM ulazi, u ruci mu 

peščani kažičas.” 

(Drugi veliki MAKSIMOV monolog – biti il` ne biti. Monolog dajemo 

u integralu; on je izvorište za razumevanje i tumačenje tragedije 

i rane, a i potonje Lazine filozofije.)

                           MAKSIM     

              Zadocniti se, prehitriti se,

              Pogoditi il` promašiti čas!

              Ej, bezobzirni duše vremena,

              Da nemilosno biješ onoga

              Što imade da bira izbor taj,

              U otkucaju svakom srca tvog,

              U svakom času! Nesrećnike te

              Da strašno goniš, što im u srcu

              Ne teče pesak, teče krv i plam,

              I opet je toj vrevi staklen sud

              Ko tvoj providljiv, uzan, krut, ko tvoj!

              Ponošljivce da kivno goniš te,

              Što srce svoje nose rukama,

              A srce njih s neruke nosi!

              Prenagliti se, zakasniti se!

              Jer to zar međa svetu grehotnom?

              Ti jedna (jedan? duh vremena?) da je preči smeš!

              Prenagliti il` zakasniti se,

              Što preko međe te nas odnosiš

              U onaj svet čistote večite?

              Jer gde je čišće neg gde nema ništ`,

              Gde ne kuca ni kasni čas, ni ran,

              Kroz večnu noć, il` zar kroz večni dan?

              Zadocniti se, prehitriti se,

              Pogoditi il` promašiti čas!

              Zar jedan čas da može, promašen,

              U nedomašaj sav da vrgne vek?

              Iz uspomene izbrisati ga,

              Iz uspomene u kojoj je tek

              Životom posto život, vekom vek?

              Naočigled u drugog pretopljen,

              Života toga svaki spomen trag?

              Oh, je li bog to? Je li bog il` vrag,

              Je l` tol`ko jak il` strašan toliko,

              Da mož` učinit ono neizbilnim

              Tolikom zbiljom što se zbivalo?

              Sam svoj učinit nestvorenim stvor

              Da popravi stvorenja pogrešku?

              Al` večniče, zadocnio si se.

              Zar, sveznalice, da te učim ja?

              Il` ove ljuske siput čemerne

                (“Lupi kažičas o zemlju.”)                            

              Da kaže tebi šta će reći to:

              Zadocniti se, prehitriti se?!  

IVO, JOVAN i MAKARIJE pažljivo slušaju MAKSIMOV solilokvij, da ga 

ničim ne povrede, dok MAKSIM ne razbije u krhotine peščani sat.

                           IVO        

                      Moj Maksime!

MAKSIM ih tek sad primeti.

                           IVO        

              Dođe ti ko zvan.

              Da l` Maksim ljubi Anđeliju još?

              Da l` stara ljubav broji čase još?

              I, čase brojeć zato li je ljut,

              Što tako mili milovanja čas?

                           MAKSIM     

                       Ne pitaj me to.

                           IVO        

              Pa ko je krivac časomilu tom?

              Zar hudi taj peščani kažičas?

              Ti si krivac, ti si kriv i ja,

              Obojica smo krivi, Maksime,

              Na ostavu što blago dadosmo

              U otmičarske ruke neveru.

              Sad blago to tvoj pobra troši sam,

              Verenicu ti, poverenu mu,

              U izdajnički krije zagrljaj.

                           MAKSIM     

              U pravu je, jer dadoh mu je ja.

                           IVO        

              (Zranut, ipak brzo se pribere.)

                                      Tako?

              Svi svatovi će doma preksutra.

              A ti otidi pobratimu svom,

              Oprostićeš se, izljubićeš se s njim,

              Jer ovde ti je voljan ostati

              S Anđelijom, sa svojom nevestom

              Kod tasta tvoga, dužda mletačkog!

              I možeš mu čestitat ujedno

              Na senatorstvo, možda, mletačko,

              Na srećan brak i zdravu Latinčad.

                           MAKSIM     

              Šta? Ostao bi, ostao bi on?

              I pobratimstva raskinuti vez?

              Oh, sram da te je stoga, Milošu!

              Izreći ću, izreći ću mu, da!

              Izreći ću, al` svi nek čuju, svi!

              Kad sasvim dozna šta mi uzima,

              Tek onda ću mu sasvim da je dam

              Pred svatima, svečano, srdačno,

              Nek vidi tuđin, neka vidi, da,

              I tako Srbin da se svetit zna.

                           MAKARIJE   

              U ovom času raskinula se

              Najlepša sveza bratstva junačka:

              Strahotan je i mučan raskidaj.

                           IVO        

              Pa kako, sine? Da li namisli

              Oprostit se il` s pobrom ostat sam?

                           MAKSIM     

              Još sutra, znajte, znaće Miloš sve,

              Još sutra… Zbogom, čuće se.

                           (Ode.)

                           IVO        

              Sutra? Zašt` već danas ne?

              Al` znaće, reče! Znaće Miloš sve!

             (IVO je zadovoljan, razjario je MAKSIMA.)

              Najteža briga uklonjena je.

                        JOVAN KAPETAN 

                       Najteža, misliš?

                           IVO        

                     Znaš li težu ti?

                       JOVAN KAPETAN

              Ti ne znaš još, zacelo, ne znaš još

              Jer kazati ti niko ne smede.

              Svatovska četa koju povede,

              U Mlecima će ostati nam sva!

              I nekolike one vojvode,

              Što vratiti ih doma htedoše

              Većini zloj ustupili su već.

              Kujundžić Đura, on ih predvodi.

              Do zore piju, banče, igraju,

              A duždeve ih služe sluškinje.

                           MAKARIJE   

              Nevidljiv neki iz potaje bes

              U svatove se naše podrio!

                           IVO 

           (Ljut, odlučan, “stiskuje balčak”.) 

                    Balavčad! Gde su?

                           MAKARIJE

            Napolju, pred dvorom, na Markovom trgu.   

IVO požuri, JOVAN KAPETAN i MAKARIJE za njim.          

Pojava šesta.

Crnogorski svatovi, vojvode vlastela, pijani kao ćuskije. Negde – 

u duždevu dvoru, u vrtu ili na Markovoj pijaci, “u šatoru vojvode

Đure Kujundžića”, kako je zamislio Laza. 

Piju, pevaju. Devojke toče vino. Nešto nalikom na onaj karneval u 

prvom, restauriranom, činu. Mnogi skriveni maskama, nekoliko njih 

znamo: RADOJE, KUJUNDŽIĆ, LIKOVIĆ. 

                         Peva se:   

                 “Kad se danu više neće

                  Da nam svetu bude vođ,

                  Onda dane masku meće,

                  Divnu masku, crnu noć.

                  Tu se ljubi, tu se pije,

                  Tu se igra, tu se vije,

                  Tu se bdije među snim`,

                  Ni mi drugo ne možemo,

                  Nek što radi dan i noć:

                  Kad se siti provedemo,

                  Masku dajte u pomoć!

                  Ne možemo ni mi ino:

                  Sad se otkrij, sad se krij, –

                  Razom toči, obrazino,      

                  Razom toči, razum pij!

                  Ličina je čitav svet!”

Medju pijane rupe IVO i JOVAN KAPETAN. Knez zagrmi.

                           IVO       

              Te obrazine dole s obraza,

              Bezobrazničko dvoličje to,

              Krijumčarski što neguje vam sram!

              Sa lica dole crne ličine,

              Ta rođen obraz crnji vam je još!

Uplašeni velikaši posramljeni poskidaju maske, kao deca zatečena 

u nepočinstvu.     

                           IVO       

              Umuknuste l`, umuknuste li sad?

              Govor`te Ivi, kamo ćete vi?

                           SVI       

              I u vatru i u vodu ćemo

              Ma kud, ma kud, tek samo za tobom!

                           IVO       

              I u vatru i u vodu za mnom?

              U pako ste i sami pošli već –

              Al` preko vode vodiću vas ja –

                           RADOJE    

           (“U sebi”, a može i glasno, pijano.)                  

              I to sve žedne preko vode, da!

                           IVO       

              Iz vinskog dna, iz mamurnog sna

              Na površje mora trezvena,

              Od tuđina medj` svoje rodove:

              Za prekosutra su lađe gotove!

                        KUJUNDŽIĆ 

              Za prekosutra? Što već za danas ne?

                           IVO       

                        (“Besno.”)

              Za prekosutra, kad rekoh, rekoh!

                             

Pojava sedma. 

DUŽDEV dvor, FILETINA odaja. Ona leži na podu, DUŽDEVIĆ ĐORĐE je 

podiže. (FILTINO finale.)

                           ĐORĐE   

              Fileta, šta je? Je l` ti pozlilo?

              Po licu ti je strašno bledilo,

              Grčevit oko usta potrzak,

              Strahovitan u očima ti bol!

                           FILETA    

              (“Hvata mu se grčevito za rame.”)

              Osvetićeš, osvetićeš ga ti.

           

                           ĐORĐE   

              Zar nećeš i ti žrtvu pratiti?

              Uz kolena mi nećeš biti zar

              Kad potrgnem na nesrećnika mač?

              Ustani, osveta zove!

                           FILETA    

                   (“Trza se i posrće.”)          

              Amanet nek je umiruće to,

              I umiruće duše blagoslov:   

              O poslednju mi želju osvetnu

              Izvrši rukom, muškom, krepčijom!

                           ĐORĐE   

                               Fileta!

              Šta učini od sebe, zaboga?

                           FILETA    

              Večeras – popih – otrov – vrlo – ljut –

              Osveti se – al` – kako rekoh – znaš –

              A poslednji – već strastan – darak njen –

              Zagorčiće mu – osvetna – mi sen –

                           ĐORĐE   

              Ti nikad nisi Marka ljubila.

                     (“Otiskuje je.”)

                           FILETA    

              Krvnika mu – krv – ni – ka –

              Mak – si – ma!

                          (Klone.)

                           ĐORĐE   

                                Maksima!?

              Šta, njega ljubiš? Njega ljubila?

              Da l` otrov daje taka ludila?

              Il` zbilja to krivice beše svest

              Što ispovedi strašnu izdaju?

                           FILETA    

              Oh, mrzim – ljubim – mrzim – ljubim ga!

                        (“Izdahne.”)

                              

Pojava osma.    

DUŽDEV dvor, velika “svečano okićena dvorana”, obavljaju se 

poslednje pripreme za svečani ispraćaj svatova u Crnu Goru. 

Muzičari nešto improvizuju, CEREMONIJAL je nervozan, proverava da 

li je sve u redu. MAKSIM, sa svitkom, ga učtivo oslovi.

                           MAKSIM 

      Gospodine, smem li da zamolim za malu uslugu? Mogli bismo  

      da ukrasimo večerašnje slavlje još jednim iznenadjenjem i 

      lepom pesmom.

                         CEREMONIJAL 

      Na žalost, program je utvrđen, odobrio ga je lično dužd, on 

      ne voli iznenađenja. Osim ona koje sam priređuje drugima. 

      Dosta mu je iznenađenja, i previše! Jeste li čuli šta se 

      dogodilo na Kipru? Prava tragedija! Metež i krvoproliće. 

      Još nemamo sve vesti, al se pouzdano zna: nastradali su 

      admiral Otelo, onaj u koga smo se uzdali da će zaustaviti 

      Turke, njegov zamenik, Kasio, znao sam ga – divan čovek! – 

      teško ranjen. Plemeniti Rodrigo – mrtav! I, avaj!, prelepa 

      Dezdemona! 

                           MAKSIM 

      “Mesec je, svakako skrenuo s puta, pa su ljudi poludeli.”

(Otkud MAKSIM OTELOVA rečenica? Ne zna se, a ovde dobro dođe.)

      Ipak, gospodine, čujte moj predlog. Reč je o pesmi, ko zna 

      možda će pesma, makar malo, oraspoložiti dužda.

                         CEREMONIJAL 

                         Kakva pesma?

                           MAKSIM 

      Ja sam je sastavio. Takve se pesme pevaju u Crnoj Gori. Uz 

      gusle. Ali ovi dobri muzičari, uverili smo se koliko su 

      dobri i okretni, lako će, zaas, s lista, naučiti ovu pesmu. 

      Učinite mi to.

                         CEREMONIJAL 

      Vidite sa muzičarima i pevačem, možda će pristati. Dabome, 

      ako ih budete pristojno častili. Samo požurite, moram da 

      objavim dolazak dužda i vašeg kneza.

MAKSIM odlazi muzičarima, pokazuje im svitak sa pesmom; muzičari 

prestanu da improvizuju, štimuju instrumente. Pevač uzima svitak. 

* * *

(U izvorniku ove scene nema, tamo pesmu peva, uz gusle, odvratni 

Nadan Bojimir – Lazin Jago! – čiju smo, veoma zamršenu ulogu i 

dramsku liniju izostavili, u celini, iz naše restauracije.

Međutim, Lazina scena “mišolovke” – apsolitno šekspirovska, kao 

što Hamlet sastavi scenu i ubaci je u glumačku predstavu, da vidi 

kako će na sadržaj reagovati kralj i kraljica, tako i naš MAKSIM 

sastavi alegorijsku pesmu o sebi, MILOŠU i ANĐELIJI: “Dva se tića 

pobratila, do dva sokola”, da kazni pobratima, koji ga, misli on, 

izneverio – je neizbežna i kulminaciona.

Simetrija: glumci – muzičari, sama se od sebe nametala. A uzgred, 

ukazala se zgoda da se, jednom dodirnuta, na početku, baš u ovoj 

svečanoj dvorani, na karnevalskom piru, tema:  Otelo i Dezdemona, 

zatvori tragičnom elipsom. Nagoveštaj ubrzanog sloma i tragičke 

katastrofe u epilogu.)  

                         CEREMONIJAL 

      Dužd slobodne Mletačke republike! Knez od Zete!

(Kako Laza rasporedjuje lica za “mišolovku”?  “U sredi DUŽDE i 

IVO. Uz DUŽDA MILOŠ, a uz IVA ANĐELIJA; s leve strane mletačka 

gospoda, i pred njima duždev gondolijer, a s desne vojvode 

srpske…” MAKSIM, sakriven, “za leđima guslara”, dakle – među 

muzičarima.)

PEVAČ, peva, razgovetno, parlandira, recitativ: 

                           PEVAČ

 

              “Dva se tića pobratila, do dva sokola,

              Posred boja, posred mila, posred pokolja.

              Krila su se zagrlila pobratima dva;

              U boj lete, rane ljute hrana im je sva.

              Tako tići, zagrljeni, preletaju svet.

              Bila jedna golubica susretne im let.

              Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet,

              Prevari se soko sivi, žarom obuzet.

              Osta soko u opseni golubičinoj,

              Dugo nije pobre vido, ne godi mu boj;

              Dugo nije, jedva, jedva dade im se srest,

              Al` za pobru već ne beše pobratimska svest:

              Perje mu je sagorelo, što će neznanik?

              A golupče bežat stade, nepoznat joj lik,

              Perje mu je sagorelo, milujući plam.

              Milujući u tri duše osta soko sam.”

MAKSIM ne može da uzdrži suze, prilazi ANĐELIJI.

                           MAKSIM     

                                Siromah soko!

              Šta misliš, nevo, ko je tome kriv?

                           ANĐELIJA  

              Golubica je svemu kriva tom,

              Što ispod perja nije poznala

              Nezagašen ostatak milosti,

              Nepriličnu ljubav.

                          (MILOŠU.)

              Je li, vojno moj?

                           MILOŠ      

              Golubica je bila nevina.

              Ja mislim, svemu pobratim je kriv!

              Što zanemari soko pobrata

              Uz dragu svoju zamerit mu je

              Al` kad je došo kad se pokajo,

              Zadužio je pobra dvostruko.

MAKSIM zgrabi MILOŠA, unesi mu se u lice, sikće, šapatom, da 

drugi ne čuju.

                           MAKSIM     

              Zar tako zbori što na neveri

              Od pobratima ote nevestu?

IVO primeti da će doći do teškog sukoba, ustane, rastavi ih. 

Obrati se DUŽDU.

                           IVO 

      Poštovani dužde! I rođače dragi! Ružan san sam noćas usnio:  

      Turci nadiru iz Skadra na moju zemlju.  Saznao sam danas, 

      sa iskrenim žaljenjem i brigom, o nesreći koja se dogodila 

      na Kipru.Hvala na divnom, gospodskom gostoprimstvu; o, daće 

      Bog da mogu da uzvratim i ugostimo dužda na Žabljaku. Ne 

      časeći časa, moramo da hitamo, azijatska podmukla zver bi 

      da proguta i poslednju srpsku zemlju. Ali, mi ćemo joj, uz 

      pomoć Mletaka, i pod jednim krstom, razvaliti čeljust. Daće 

      Bog!

                           DUŽD

                     Pomolićemo zajedno.

                           IVO 

      (Rastavljajući MILOŠA i MAKSIMA.) Pomolite se, deco! Braćo!

      Kod kuće ćemo izravnjati račune.

                           DUŽD 

            U čemu je razlika? Vi se krstite ovako…

                           IVO 

                       A vi ovako…

DUŽD se preksti po pravoslavnom, a IVO po katoličkom načinu; da

potvrde dobro raspoloženje, podignu zdravicu, kucaju se peharima.

Muzika svira.

Svršetak, produženog, četvrtog čina.

                               

Peti čin. Eskod tragedije.

                             

Klisura na ulazu u Žabljak. Pozadi golo stenje i litice, kamene 

zidine utvrde i grada. Daleko u dubini – jezero.

IVO zahteva od MILOĐA da ispuni dogovor i preda nevestu MAKSIMU.

                           IVO         

              Učini dužnost, sine Milošu.

Umesto odgovora, MILOŠ zagrli ANĐELIJU, privije je uz sebe. Pored 

njih je DUŽDEVIĆ ĐORĐE.

                           IVO         

              Raskrsti ruke, bio devere,

              Raskrsti ruke, s tuđe neveste,

              Il` ovaj čas raskrstiću ih ja!

                  (“S rukom na maču.”)

                           MILOŠ       

              Na grudima grlim svoju nevestu

              I ljubu svoju, Maksim mi je dao,

              Ustupio uz pobratimsku reč.

                           IVO         

              Šta? Maksim dao! Maksim dao reč!

                           MILOŠ       

              A zaište l` je, njemu daću je,

              I nikom drugom! Zovi Maksima,

              Pozovi ga da opozove reč.

                           IVO         

              Pozovi ga! Ta zar ne poznajem

              Darežljivost i gospodsku mu krv?

              Maksim je slabić, junak al` slabić.

              Darivati makoga nevestom,

              Darivati sramotom oca svog!

                 (Svojoj pratnji, momčadiji.)

              Junaci, momci, svati kićeni,

              Za živu glavu ne puštajte ga!

                      (Vojvodama.)

              A vi nas čujte, srpska gospodo,

              I slušajuć nas recite nam sud.

              Taj svečan čas te pita, Milošu,

              I zadata te pita tvoja reč,

              Jesi l` mi voljan predat nevestu?

                           MILOŠ       

              E ljube svoje ne dam tebi ja!

                           IVO         

              I opet pitam tebe, vojvodo,

              Je l` voljan Miloš predati mi plen?

                           MILOŠ       

              I opet kažem, gospodaru, ja,

             

              Da ne dam ljube, ne dam srca svog!

Odnekud, kao sa onog sveta, pojavi se MAKSIM – izbezumljen (zver 

je, ipak, u njemu prevladala – đavo dobio opkladu), sa isukanim 

mačem. Razmaknu se, MAKSIM prilazi MILOŠU.

                           MILOŠ       

                           Ne dam!

MAKSIM krikne od bola, sjuri se na MILOŠA, probode ga.

                           MILOŠ       

                       (“Posrćući.”)

              Još bolje tako, bolje tako još!

              Tek pobratimu htedoh da je dam,

              Al` dođe pobrat, uzede je sam!

              Još bolje tako, bolje tako još!

MAKSIM se nagne nad umirućim MILOŠOM, još jednom mu zarije mač u 

telo, MILOŠEVO telo se propne, i klone.

                           MILOŠ 

      Zver je pobedila, nisi izdržao, moj kneže. (Izdahne.)

IVO je zgranut MAKSIMOVIM zločinom, uplašen bestijalnim izgledom 

svog razjarenog, razorenog i unakaženog sina. Ostali su, takođe, 

nemi pred užasnim prizorom.

                           IVO         

              Zar tako? Je l`, bezumniče zao?

              Zar tako poklon natrag uzimaš?

              Il` nisi mu je zar poklonio?

                           MAKSIM      

              Poklonio? Poklonio? – Pa šta?

ANĐELIJA prihvati mrtvog MILOŠA, uzdigne mu glavu.

                           ANĐELIJA   

              Ti anđela si, vraže, ubio,

              U času kad najvećma beše tvoj.

MAKSIM istrgne sa sebe medaljon sa ANĐELIJINOM slikom, koji mu je 

ona poslala po RADOJU. Pruža medaljon ANĐELIJI, ona tek sad 

shvati ko je on; valjda joj se, najzad, razbistri i nejasnoj joj 

MILOŠEVO držanje. I raspolućena ljubav.

                           ANĐELIJA   

              Ti? On? On? Ti? Ti!

             

                          (Bratu.)

              Hajdemo, Đorđe, da ih ne gledam,

              Ne mogu već podnositi taj svet:

              Mrtvaca mrzim, žive prezirem,

              Šat još i meni lepši svane dan,

              Da s uma snese crni ovaj san.

“Ode s DUŽDEVIĆEM. – Dok ANĐELIJA govori, MAKSIM baca mač, klekne 

uz MILOŠA i nagne se nad njim.”

                           IVO         

              (Za ANĐELIJOM, koja odlazi.)

              Neka je, neka, nek mirno polazi,

              Nek ide sad, jer s njome odlazi

              Taština moja, stari ponos moj.   

  

                           MAKSIM      

                       (Nad MILOŠEM.)

              Diše – diše – još!

              Ne umiri! Ne umiri!

              Obazri se jedared samo još

              Nad ponorom što sveta deli dva;

              Ne velim da mi milost daruješ,

              Već oči tek otvori, oči tek,

              Da u punini vere njihove

              Dubljinu vidim svoje nevere!

 

                           MILOŠ       

                      (Podigne glavu.)

              Od mene – prosto – prosto da ti je! –

 

              A BOG – A BOG – IDEM – GA – PITATI!

  

                        (“Izdahne.”)

MAKSIM zamahne već krvavim mačem u sebe, “probode se.”

                           MAKSIM      

             Da!

             Baš dobar beše, dobar – beše mah,

             I ruka beše jača – od srca!

               (“Padne na MILOŠA i izdahne.”)    

          

Iz dubine dolazi majka JEVROSIMA, načine joj prolaz, ona nasred 

krvavog razbojišta, na zemlji trupla dva pobratima. Ona kao da 

vidi nešto drugo, na licu joj blag, radostan, bolestan osmejak.

Knez IVO se odvoji ustranu, skamenjen, stoji visoko, iza njega su 

stene klisure i zidine Žabljaka, ne miče se, do kraja tragedije. 

                           JEVROSIMA   

      Mir! Mir! Mir, svatovi! Mir,gospodo,mir! (JOVANU KAPETANU.)

      Ti si, dužde? Dobro mi došao, prijatelju! Hodi da ti operem 

      ruke, hodi!

                          JOVAN KAPETAN 

      Ne treba, majko, ne treba! Ja nisam dužde, ja sam Jovan, 

      tvoj Jovan. (Ostalima.) Strahovitog počeci ludila.

                           JEVROSIMA   

      Ćerko moja, Anđelija, gde si? (Mrtvom MAKSIMU, u lokvi 

      krvi.) Ti si gladan, sine? A toliko si jeo! I još si žedan? 

      A toliko si pio! I toliko si vina prolio! Gle! (Pokazuje na 

      lokvu krvi.) Gle! Najbolje vino naše, od najplemenitijeg 

      čokota! Ta ja sam sama sadila ga, još i negovala za tolika 

      veka! Vezivala ga zagrljajem, a poljupcima zagrtala ga; a 

      ti mu toliku isprosipa krv, toliku štetu, sine, počini! To 

      treba prati! Donesi vode, ćerko! Vode, vode, vode, vode 

      daj! 

                          (“Ode brzo.”)

JEVROSIMA prolazi pored okamenjenog IVA, pomiluje ga po obrazu, 

surva se niz litice, u jezero.

                       JOVAN KAPETAN 

                          Kneže!

                           SVI 

                          Kneže!

Skamenjeni IVO se ne odziva, pritrči mu jeromonah MAKARIJE, prvi 

primeti da se knez skamenio. (Kameni gost – hoće li se pomeriti, 

pogledati i razgrmeti?) 

Čuje se, kao iz klisure da dolaze, glas i grmljavina, pomešani. 

Ukrštene munje nad kamenim gradom. Pozdrav kneza svojoj zemlji, 

kneževini, Zeti, crnoj Crnoj Gori. 

(MAKSIMOV pozdrav i himnu Crnoj Gori preneli smo onom kome više 

priliči: knezu IVU CRNOJEVIĆU.) 

                           IVO      

                        (Off glas.)

              Strahovito na stenu prikovan,

              Nad čelom gledam ognja komešaj.

(Ova dva stiha smo uzeli za osnov ovakvog finala tragedije. Inače 

u izvorniku knez IVO gine u tuči sa pobunjenim velikašima, negde 

u polju, van scene. Uz to, tamo, nije svedok i poslednjeg udarca 

sudbine – ludila i smrti JEVROSIME; ovde jeste.)

                           IVO      

              Visoka goro, sveta pomeno,

              Kolevko tvrda snova mekanih,

              Što mladi nekad negova mi vek;

              Visoka goro, steno večita,

              Okamenjena srpska vero ti,

              Svedeno nebo što podupireš

              Da ne pobije s njega božji gnev;

              Visoka goro, drevna starino,

              U drevnosti podmladjujuća se,

              Pustorodna blagodatnice, ti,

              Neponižena moja siroto,

              Blagodet mi je pozdraviti te!

          

Pored skamenjenog kneza stoji MAKARIJE, tiho da kaže poslednje 

reči tragedije.

                           MAKARIJE 

              Sunčano lice zaći morade,

              Da sitne zvezde budu vidjene;

              Da spasen bude sitni život naš.

                         (Klekne.)

              Pomolimo se bogu, junaci.

“Sve pokleče. Zavesa polagano pada.”

* * *

Završetak tragedije “Maksim Crnojević”, kako je preuredio, 

“restaurirao” ubogi i grešni dijak S.S. 

O, neka bi mu se Bog i Laza Kostić smilovali i oprostili. 

A možda bi, vaistinu, valjalo da se u molitvu Makarija, na kraju, 

(posle zavese, ako je ikad bude) upiše i stih iskrenog kajanja i 

molitve za oproštaj onih koji su posle 13O godina “restaurirali” 

i skrnavili Lazinu tragediju, ako jesu.   

Na Djurdjevdan, l995.

* * *

SS.

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *