B.M. MIHIZ, NJIM SAMIM

nekrolog 1997.

Pre dvanaest godina, krajem leta 1985. godine, razgovarao sam sa Mihizom za TV emisiju “Ostavština za budućnost”. Na kraju našeg dugog razgovora (u kome sam ja, dabome, bio zapitkivač i slušalac – kao svako ko je razgovarao sa ovim zlatoustim čovekom) Mihiz je ispričao i nešto što bi se moglo nazvati autonekrolog, autoepitaf – još bolje.

Pitao sam ga: “U Vašoj antologiji “Srpski pesnici izmedju dva rata” uspevali ste da u samo dve-tri rečenice sačinite portret jednog pesnika. Ti portreti su, bogami, izdržali kušnju vremena. Da li biste se usudili da danas napravite jedan takav portret Borisava Mihajlovića Mihiza?”

Pristao je i ispričao, igrajući se: “Stavili ste me pred težak zadatak, ali da probamo da izvedemo tu egzibiciju.
Dakle, Borisav Mihajlović Mihiz, književni kritičar i dramski pisac. Još u samom njegovom početku, Stanislav Vinaver je, predvidjajući, zabeležio da bi dve buduće knjige kritika ovog pisca mogle da nose naslova: “Dizanje u zvezde” i “Nabijanje na kolac”. Kao što je Mihiz bez mere hvalio pisce svoje predelikcije, isto tako je bez mere osporavao i negirao one pisce koji mu nisu bili po volji.
Jedan dobronamerni istoričar književnosti tvrdio je za njega, preterujući, naravno, da je bio “poslednji naš kritičar koga je široka čitalačka publika pomno čitala i pratila”. Jedan oštriji, pronicljiv kolega zabeležio je da Mihiz “nije uneo apsolutno ništa novo u srpsku kritiku, ni metodološki, ni na bilo koji drugi način.”
Sve mane koje su mu, često s pravom, prebacivali, smatrao je vrlinama. Sam je za sebe tvrdio da je kritičar-impresionista, starinskog kova, da je zanat učio kod Skerlića, Matoša, Sent Beva, da je svaka kritika u osnovi impresionistička, a njegov evidentni eklekticizam nije mana, no izraz širine duha i prijemčivosti. Važio je za kritičara oštrog, zlorekog, ironičnog, ciničnog čak – a napisao je samo par negativnih i stotine pohvalnih kritika.
Njegove drame i dramatizacije gotovo redovno su postizale onu vrstu uspeha koji se jedino aritmetički može izbrojati, velikim brojem repriza i gledalaca. Nasuprot tome, i kao ravnotežu, pozorišni kritičari, da budem precizniji, većina pozorišnih kritičara priznavali su mu samo veštinu i efektnost, a najčešće ni to. On sam se u svom dramaturškom delovanju trudio svim silama
koliko je god mogao, da izbegne onaj greh, koji je i kao kritičar smatrao grehom u književnosti, greh dosade.
O njegovom stilu se pisalo i pričalo svašta, baš upravo onako kakav je taj stil i bio. Za neke – prodoran, vispren, duhovit; za druge – samozaljubljen, prebarokan, koketan, izveštačen i prazan.

 

Jedan objektivni čitalac -idealno objektivan, ako takav može da postoji – verovatno bi tvrdio da je Mihiz bio više ličnost no trajna literarna vrednost, da je bio više pojava i temperament no pravi pisac.
A ja, koji govorim ove rečenice o Mihizu, uveren sam da su sva ova disparatna mišljenja o njemu po malo u pravu, ali da je, ponekad, u pravu bivao i – on.”

OSTAVŠTINA ZA BUDUĆNOST

TEATAR MIHIZ

Mihiz je voleo pozorište, pozorište je volelo Mihiza. On je živeo nekoliko paralelnih života. Srećniji – možda i najsrećniji! – deo njegovog života bio je vezan za teatar.

U beogradskom, novosadskom i srpskom pozorišnom životu u drugoj polovini dvadesetog veka Mihiz je ostavio ozbiljan trag i beleg, koji se tek u dubljoj retroperspektivi možda može sagledavati i ocenjivati.
Nego, bojim se da će ono najdragocenije (“od paučine, od sna”) što je on nemilice rasipao i trošio u teatru i oko teatra imati hudu sudbinu samog pozorišta i glume – da gore i izgore u igri, kao u snu.

On je bio zaista kolosalan dramaturg, od strasti i zanata, jedan od najboljih koje smo imali: pokretač mnogih, često vratolomnih, ideja i inicijativa, dramatizator i priredjivač dragocenih dela naše najbolje književnosti za nezasite potrebe pozorišta, filmski scenarista iz prikrajka, tajni strateg naših najboljih pozorišta,
iskreni, nesebični staratelj naših najboljih dramatičara, učitelj i savetnik naših najboljih glumaca… Dramski pisac od najfinijeg nerva.

Mihiz je i sam sobom bio teatar. Blistavi, zavodljivi, zlatousti sololokvij. Monodrama “Mihiz”. Zavesa je spuštena. Reprize neće biti – samo je jedan Mihiz.

 

SS

 

 

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *