pisano za Televiziju 1995.
(Lista Dnevnik, hukče od neke muke.)
Deco, narode, kakvo je to naopako pravilo da se u Dnevnik više upisuju brige i sekiracije, a manje radosti i zadovoljstva? Evo, umesto da sad, sa uživanjem, krasnopisom, upišem, pevajući: moj unuk vojnik Dimitrije dobio nagradno odsustvo i sutra će doći kući; ili: mojoj najmlađoj, najslađoj unučici Ljilji, Ljiljki izbio peti zubić, sekutić, biserčić… moram da zabeležim ovde jednu veliku sekiraciju. Uh! (Piše) Biljana probušila nos!
Jeste, probušila nos, ovde. Skinula iz uha minđušu, onu divnu, starinsku, sa sitnim crvenim rubinom, koju sam joj ja poklonila kad je napunila deset godina, i natakarila je, ovde, u nozdrvu!
Jooj, onako lep, sladak, prćat Biljin nosić, a ovde, Bože me prosti, kao neki čmičak, mindjuša! Taman sam bila prebolela da mi jedan unuk, Raka, onakav delija, vaterpolista, budući reprezentativac, ima u levom uvetu takozvanu mušku mindjušu, izmislili su i mušku minđušu! – bajagi i Šeksipir je nosio mindjušu, pravdao ga deda Mita, ama, šta me briga za Šekspira, Vuk Karadžić sigurno nije nosio mindjušu, fes jeste, ali mindjušu nije! , a sad moja crna unuka, pankerka, probušila nos.
Onakav nos! Može još i da se inficira, jooj! Ne znam što država to ne zabrani; nego, eno, na onoj radnji piše: “Bezbolno bušenje ušiju i nosa!” Fakiri. (Duboko uzdahne.)
A Miši, Šomiju, neki mangupi, lupeži, gangsteri, u sred školskog dvoriša!, skinuli s ledja novu kožnu vindjaknu. Pilotsku, američku, istu kakvu nosi Bil Klington! ,i još ga, za dodatak, izlupali čvrgama po glavi. Osam čvoruga po glavi mog Šomija.
Deda da poludi, jedva sam ga zaustavila da ne ponese lovačku pušku. Ljut kao ris, umesto u SUP ili MIP, odjurio u školu. On pravdu da deli, unuka da sveti.
Vratio se kasno, već se smrklo… Bez šešira! Sa polomljenim kišobranom. Mangupi ukrali šešir! I slomili kišobran, talijanski, sa finom drškom…
Baš smo lepo danas prošli: Mišina jakna, Mitin šešir, plus slomljen kišobran… Plus ko zna koliki ceh “Kod Mlave”… Nisam smela da pitam. Crni moj čovek, da se pojede od muke, a on ne bi smeo da se sekira, ima pritisak preko stoč da se smiri svrnuo na jednu klekovaču, i još jednu… Ukupno pet!
(Sklopi, zalupi dnevnik)
E, vala, deco, narode, ne može to tako! Sutra idem ja u školu, na obračun kod O ke Korala, ja ću da sredim tog Ali Babu i njegovih četrdeset razbojnika!
Hoću, ne bila ja koja sam (potpisuje stranicu današnjeg Dnevnika) Strašna Baba Rada!
(Gleda u telefon)
Čudo se ne javlja moja Ljiljka, da joj otpevam uspavanku. Kasno je, možda je već zaspala. Ljiljka neki put može da zaspi i kad joj baka ne otpeva “Taši, taši tanana i svilena marama…”, ali ja ne mogu da zaspim dok joj ne otpevam, ovako na daljinu, odavde čak na Banovo brdo…
(Pevuši, smirila se, zevne.)
Nema ničeg lepšeg za jednu baku nego kad zaspi misleći na svoju unuku.
SS