Baba Radin Dnevnik – prvi dan

pisano za Televiziju 1995.

 

Baba Rada (R.S.) sa velikom knjigom, svaštarom, kupusarom u kojoj odlaže, čuva i upisuje svašta, recepte ze jela i kolače, važne adrese i telefone, potsetnice, krojaške šnitove, i vazdan drugih drangulija…

* * *

Deco, narode, ovo je moj Dnevnik. U stvari, nije Moj Dnevnik nego Dnevnik moje unučadi.

Ja sam, hvala Bogu, sedmostruka baka. Zasad! Uskoro ću dobiti i osmo, za jedno mesec dana. Ako bude unučica, obećali su, ako me opet ne prevare, da će joj dati moje ime. Nije baš moderno, ali je lepo, šta fali,  Radmila, Rada. Tako se zvala i moja baka.

Kad nam se rodio prvi unuk- Dimitrije, Mićko, dali su mu ime po dedi, mom crnom Miti,  kupila sam ovu svesku i počela u nju da upisujem, svaki dan, kako napreduje, raste, kad mu je izbio prvi zub, kad je prohodao, kad progovorio… Gospode, kako brzo prolazi vreme, leti. Sad je Mićko u vojsci!

Jutros sam zvala Generalštab, da pitam: da li naši regruti nose dugačke gaće, a ako nije, da im se naredi da nose! Jer, vidite koliko je danas hladno. Može dete da nazebe.

(Lista dnevnik.)

Četiri godine kasnije, došla nam je Maja! Prva unučica, srce bakino. Nisam htela da ih razdvajam, pa sam i Maju uvela u Dnevnik. Ona me najčešće obilazi, zaviri u Dnevnik, zapiše sama ponešto. Prošle subote upisala: “Moja unuka Maja se zaljubila! Opet.” Zaljubljive je prirode, malo malo pa dodje da prijavi i upiše novog dečka. A meni se onaj pretposlednji, Kokan, mnogo svidjao. Ali, škartirala ga.

Pa crni Raka! Nek mu je nazdravlje, tek mu je petnaest, ali ovoliki. I rastu mu brkovi. Trenira vaterpolo. Pitom kao jagnje, ali kad se naljuti, napast božja. Kao onaj Raka Živke ministarke, razbio nos sinu engleskog konzula! Stvarno! Slučajno, na jednom treningu, u bazenu, laktom u nos. Morao posle Mita da ide, da se izvinjava. Na engleskom! (Imitira ga.) “Maj nejm iz Mitar, i ajm sori…što moj unuk, laktom u nos, pardon, izvin`te…”

E, moj čovek, njihov deda, je kao moje osmo unuče. Podetinjio za unucima. Ide na svaki Rakin trening, zaludeo se da će njegov unuk da bude reprezentativac i da ćemo mi da osvojimo zlatnu medalju u vaterpolu na Olimpijadi 2.000. godine. I hoćemo! Celu penziju potroši na pomorandže, za Raku! Velika deca, velika briga.

(Lista dnevnik.)

Unutra su i oni drugi, mladji, još ludji. (šapuće poverljivo.)

Biljana, samo da je vidite: lepa, ne može biti lepša, ali se oblači kao strašilo. Mitine cokule, nezašnirane, vunene čarape, neki stari železničarski šinjel sa otpada… A kosa! Kratka, nakostrešena, pola zelena, pola lila. Živ me sram pojede, kad idemo zajedno, ceo svet se za nama okreće. A da čita, jok, mrzi je; morala sam da umesto nje ja da čitam “Glavu šećera”, i “Rane jade” od Danila Kiša, i da pišem lektiru.

A tek Dilu Šomi, to je: Ludi Miša, ali naopačke, prekojezički, jezik da polomiš: “Kaba Daro, rajgu metvu Šomi kune tinku…” Da vam prevedem sa crnačkog na srpski? Baba, guraj neku kintu!

Govori perfektno mangupski, a iz francuskog tri minus! Prošle nedelje razbio prozor u školi. Deda išao da plati, posvadjao se sa direktorom škole, opsovao ga, nisu mogli da se pogode kolika je šteta. Odneo prozor kod stakloresca, kad se vraćao okliznuo se, pao, razbio prozor, i nos! Dupla, trodupla šteta! šta da se radi? Mora za svoje unuče i da se istrpi!

Možda će sad neko da pomisli da su moji unučići problemi. Oni su moje slatke brige. Sedmoro najlepše, najposlušnije, najbolje dece na svetu.

(Sklopi dnevnik.)

Imamo i dvoje maleckih. Boba i Ljilja. Boba ima pet. Njega je ujeo za prst majmun u zoološkom vrtu. U subotu ga vodio deda; pustio dete da se samo šeta, a on se udubio u novine, da prouči Dejtonski mir i za koga se udaje Ledi Dajana. Interesuje ga! Kao da se čeka samo njegovo mišljenje o tome. Morali smo Bobu da špricamo; bolje da smo špricali dedu.

BAKA-R7

(Zvoni telefon, podiže slušalicu.)

Ljilja, Ljiljče – gugutkica bakina. Ona je najmladja, u aprilu, za Cveti, će dve godine.

(U slušalicu.) Šta je, srce bakino?

Molim? Pa, kako, kako preko telefona? Misliš? Dobro. (U kameru.) Ne može da zaspi, traži da joj pevam uspavanku. Šta mogu, moram.

(Peva u slušalicu Zmajevu uspavanku.)

“Taši, taši tanana, suknjica ti šarena, košuljica bela, baka ti donela… Kosica ti plava, pametna ti glava… Taši, taši, moje luče…(Peva sve tiše, tiše.) (U kameru.) Psst! Spava, zaspala moja Ljiljka. Moraću da snimim jednu kasetu, pa nek joj puštaju tamo na Banovom brdu.”

SS

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *