pisano za Televiziju 1995.
(Otvara Dnevnik. Pored nje, na stolu, vojnički šlem, plav, sa oznakama UN, a u šlemu zasasjeno neko cveće, zelena, proklijala pšenica. Zagonetno se smeška, pokazuje na šlem.)
* * *
Deco, narode, imam nešto specijalno za vas, i za moj Dnevnik, ali o tome malo kasnije. Prvo da zabeležim šta je još bilo. Po starešinstvu. Taman sam pohvalila Mićka za nagradno osustvo i čin desetara! A on? Umesto da za osustvo dodje kući, javio se iz Novog Sada! Tamo će provesti celo osustvo, u hotelu “Putnik”. Otkud mu pare? Mora biti da je dao deda, moram da ga ispitam. Devojka mu iz Novog Sada. Ilonka! “Ona mu je sad bliskiji rod i od oca i majke, od sestre, čak i od mene!”, objašnjava deda Mita. Ilonka! Hm!
Povukao na dedu, Mita je bio opasan ženskar. I sad se čičekanja osvrće za suknjama. Licka i smače kolonjskom vodom. Svake subote vodi Bobana u dečje pozorište, pa, dok deca gledaju Crvenkapu ili Pepeljugu, njihove bakice i Mita: ćiu, ći, ćiu, ći u foajeu.
Ali, sad ono glavno.
(Pokazuje na šlem sa cvećem.)
Ratni plen! Sećete se šta je juče bilo? Ukrali Šomiju jaknu, Miti šešir i slomili kišobran. Uzmem stvar u svoje ruke.Odem u školu, u dvorište, sklonim ispod jednog kestena i gledam: dolaze! Trojica. Dizelaši! Kockasti, ošišani, zabili trenerke upantalone, ovoliki opasači, lanci oko vrata, čizme, jedan se igra močugom, palica za bezbol!, američka, sve američko!, dosadjuju se. Čekaju da zvoni, da deca izidju na odmor, da ih orobe i isčvrgaju.
Čekam i gledam. Zvoni, deca izlete iz škole, kao košpice iz lubenice, stvarno: puna škola djaka niotkuda vrata. Ugleda me Šomi i drekne: “Kaba Daro!” Obradovalo se čedo, potrči, a jedan od njih, valjda glavni, podmetne mu nogu.Šomi kliza po dvorištu, kao u crtanom filmu. Meni pukne film! Otmem onu močugu, pa raspalim kockastog po sred tintare. Prostre se. Pridje drugi. “Babo, si normalna! Ubi Robiju.” Ne čekam, ščepam ih za vrat, dvojicu. Kao uskršnja jaja: tres, tres. Oči da im ispadnu!
A deca, djaci, stoje sa strane, još se plaše. Pa onda počnu da pljeskaju. Dobila sam aplauz na otvorenoj sceni. “Gde je šešir? Vraćajte Mitin šešir!” Dizelaši drhte, odvedu me u jednu garažu iza škole. A tamo?! Komision! Pokradene robe za milion. Uzmem Šomijevu jaknu, mogla sam i broj veću, za dogodine, nisam!, jedva prepoznam Mitin šešir,sasvim izgubio fazon. I šta još? Na jednoj kamari šlemovi, plavi. Pokrali i Ujedinjene nacije! Uzmem ovaj, za uspomenu. Prijavila sam, posle došla milicija, da popiše i odvede lopove, na prevaspitavanje. I previjanje. Mislim se: šta da radim sa šlemom? Da smo u staroj kući, u Čačku, znala bih.Odlično za polog i da se nasadi kvočka. Setim se: moglo bi za cveće. Šlem je kao saksija. Zasadim pšenicu, gle kako je proklijala.
Zapričala sam se. A moja Ljiljka? Možda me gleda.
(Maše rukom sa ekrana. Pevuši uspavanku.)
Laku noć, Banovo i Julino brdo. Taši, taši tanana i svilena marama… Spava moja Ljiljka. Dovidjenja, deco, narode.
SS
