Četiri najveća koraka ili kad je čovek najjači – kad je dete.

(Da čitaju zajedno, roditelji i deca)

Čovek je najmoćniji i najpametniji – bogami i najbolji! – kad je Dete. Kroz najkraće vreme, kroz jedno detinjstvo, Detence prodje put kojim su pre njega, kroz veke vekova, kroz milenije, prošle milijarde milijardi ljudi, čitavo čovečanstvo.

Detinjstvo je prečica kroz Vreme, od Pamtiveka do Danas.

Piše u Poslanici, Petrovoj: “Ovo da vam ne bude nepoznato: jedan dan Gospodnji kao hiljada godina i hiljada godina kao jedan dan.”

Tako i dete korača kroz bezdan i beskraj prošlog Vremena.

Kuda ga taj put vodi? Samom sebi. Čovek-Dete postaće Dete-Čovek. A šta je na kraju? Čovek bi hteo da zna zašto živi. Zato i živi! Svi su ljudi, dabome, isti, ali i svi su različiti, sasvim.

Šta se dešava sa plodom u slatkoj i hranljivoj utrobi materinoj, tamo gde je Vreme skupljeno u jednu žižu, ne znamo; ali znamo, i možemo zamisliti, koji su ono veliki koraci kroz Vreme koje dete korača u detinjstvu.

Četiri su velika, najveća koraka.

Prvi, kad se, u dobri čas, novorodjeni oglasi plačem i progleda. Odasvud ga zaspe silna bolna svetlost. Medjutim, brzo se to malo Biće navikne na obilje svetlosti, na obilje materinog mleka, na obilje graje po svetu. Poznamo po tome što se dete – nasmeje. Prvi veliki korak i znak čoveka je – Osmeh. Niko se osim ljudi ne smeje, ni one divne simetrične biljke, ni cveće, ni najpitomije, najnežnije životinje.

Za to mu je potrebno samo nekoliko nedelja.

Drugi, kad se uspravi i prohoda. Sve što je dete videlo ležeći i bauljajući, odozdo, izgleda mu, odjednom, sasvim drukčije kad se uspravi i zakorači. Dete se uspravlja, pada, baulja, ustaje, hoda, korača nesigurno, uspravlja pogled, oslobadja ručice, može da pridje, i dodirne, može da oseti svet i ljude, da se pozdravi. Za to mu je potrebno samo godinu dana.

Treći, kad progovori. Dete sriče, tepa i imenuje stvari i radnje, sklapa reči u rečenice, govori. I peva! Oseti da je svet skladan i pun smisla. Dete se igra.

Za to mu je potrebno samo pet-šest godina.

Četvrti, kad nauči da čita i piše. Dete može da sazna ono što su drugi, pre njega, saznali, ali i može da kaže i napiše, objavi ko je, šta misli i čta traži po svetu.

Za to mu je potrebno samo nekoliko godina.

Za samo deset godina detinjstva Dete dostigne ono za šta je svetu trebalo deset puta po hiljadu godina! Posle četiri velika koraka: Osmeh, Hod, Govor, Pismo, Čovek-Dete je na putu koji ga vodi ka Detetu-Čoveku.

Hod se usporava, Dete-Čovek se probija kroz gust čestar vremena, koraci postaju kraći.

Peti, kad se zaljubi… šesti, kad napravi kuću… Sedmi, kad rodi Dete, koje će ponoviti taj put… Osmi, deveti, deseti, da sazna šta je na kraju…

Zašto smo ovu drevnu priču stavili na početku, na prvoj stranici naše Knjige za decu “Strašni lav”?

Da bismo našem milom Čoveku-Detetu makar malo pomogli da napravi onaj četvrti korak – da nauči da čita i piše i da tako, naoružan Pismom, može da se uputi na put ka Detetu-Čoveku.

Srećan Ti put!

(Ovaj časopis postoji da pomogne detetu u četvrtom podvigu, da čita i piše, da otkrije svet i pamćenje, da kaže svetu ko je on. To je, dabome, program, plan i glavna ideja našeg časopisa.)

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *