Četrnaesti dan

(Rada sa pregačom, kao prethodnog dana – opet nešto sprema, melje meso.)

Deco, narode, čudo jedno! Posle one moje jučerašnje Zaher torte dobila sam na desetine pisama, telefonskih poziva da ne brojim… Svi traže moje recepte! Ne samo za Biljinu Zahar tortu, nego i za Mitinu kapamu! Pitaju: kako ono beše? Da l` beše 14 deka ovoga, da l` deset onoga? Te, koliko belenca? Koliko žumanca?

A glavno nisu zapamtili. Moram još jednom da ponovim: najvažniji sastojak je pesma! Neće testo da naraste, ni kore da se razviju, ako ne pevaš i ne misliš na onog ko će da uživa u kolačima, piti, kohu i torti…

A moj repertoar se zna! Za mog vojnika Miću – piškote! Mogu duže da odstoje – da se zasladi cela četa, na čelu sa kapetanom.

Zdravo buhavo umutiti 7 deka šećera, koji se utuca sa 1/2 šipčice vanilije i prelije sa 2 žumanceta, doda pena od 2 belanceta i pet deka brašna od pirinča i na vrh noža praška Hiršhornsalz. Dobro izmešana smesa se saspe u štaniclu – levak od hartije – i pospe vanil šećerom, dok malo ne upije…Posle se piškote se modeliraju po volji…

Dovde sve po knjigama, a onda dolazi glavno: pesma za mog Mićka. Zna se: “Moj Milane, jabuko sa grane…”

Ali šta da radim sa Šomijem? Dete voli sve što baka spremi, ali obožava onaj bućkuriš, ono ništa, ništino ništa – hamburgere iz kisoka preko puta škole!

Šta ćete od priloga? Sve! Zvani: urnebes! I luk i pavlaka i aleva paprika i jedan list salate, krastavac, neki muljavi sir…

Stvarno urnebes! Budalaština! Probala sam, dva-triput, da nešto slično smuljam… Ne vredi! “Kaba Daro, nije to pravi pljesak.”

Aman ljudi, mora biti da je svet izišao na kraj. Ja, koja sam za kuvanje i mešenje prva A liga; čiji se recept za bekrijsku rasol čorbu godinama servira specijalnim gostima u kafani “Dobro jutro” i čiji je recept za Crni kuglof objavila “Politika”! da ne umem da napravim “hamburger”, more običnu faširanu šniclu od mlevenog mesa!

Mislim se – zašto? More mora da ima neki štos, prost, ali ja ne znam. Ne budem lenja, predjem preko puta do kiska, baš da vidim.

Pred kioskom red. Jedan po jedan… Deca, djaci… Dizelaši. Ali ima, bogami, i finih ljudi. Pristanu sa autima… Audi do audija, pežo do pežoa… čekaju u redu. More, gde je ta rupa na saksiji? Mislim, a ne mogu da smislim.

Da zaglednem kuvaricu? Bar da je kuvarica! Nego – jedan binzgov, znam ga… Do prošle godine bio vulkanizer.

Umazana kecelja, majica bez rukava, dlakave šape, brkovi… A iz radija, kasetaša, trešti muzika… U redu se svi klate po taktu, kao pijani…

Ceca! Malo Ceca, malo Džej!

A, tu smo! Dabome, pesma! Rado, moraš da osvežiš repertoar. Ceca i Džej! Folk, rok, turbo, rep…

(Otpevuši nekoliko prvih taktova najpoznatijih Cecinih i Džejevih hitova, za to vreme od mlevenog mesa u taktu pravi pljeskavice.)

(Obriše ruke o kecelju, prihvati se telefona.) Ljilice moja, nije tebe tvoja baka zaboravila…”Taši, taši tanana i svilena marama, košuljica bela kuma ti donela.” Spavaj, srce, lepo sanjaj, dušo.

Laku noć Banovo Brdo, laku noć Lučani, laku noć Kikindo, laku noć Kuršumlijo, laku noć Pančevo, Kučevo, Kraljevo, Preševo, Valjevo, Srednjevo, Smederevo i Prahovo…

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *