pisano za Televiziju 1995.
Deco, narode – au, kakav dan! Ne znam šta pre da upišem, a bolje bi bilo pola da zaboravim.
Deda Mita se pokarabasio sa Rakinim trenerom! Trčao pored bazena, galamio, mešao se. Trener normalno pita: Ama, ko je ovde glavni?
Mita pobesneo, bacio sve Rakine pomorandže u bazen, umalo nije i sam skočio u vodu. Sa sve šeširom! A jedva smo mu nekako ispravili fazon.
Trener naredio Raki da dedu više ne dovodi na trening. Mita se razboleo. Mene grdi, kao da sam mu ja kriva: “Ne dam da taj dunster upropasti onakav talenat. Ne dam! Izgubićemo zlato na Olimpijadi. Idem kod Bakočevića! Znaš ti šta to znači za našu zemlju, ej!”
(Poverljivo.) A naša Maja se zaljubila, opet. A da znate u koga? (šapne.) U profesora hemije! A i on!? Ovamo, prosvetni radnik, a onamo se pokazuje kao maneken na modnim revijama. Valjda platu da dopuni. A lep, stvarno, nema šta! Videla sam ga na TV. Nije čovek ništa kriv što je lep. Maja beži sa časova hemije, kaže: ne sme da ga gleda, drhti, muca, zagrcne se, plače joj se. Ništa ne može da zapamti, sve joj se formule pomešale. Nešto tu nije u redu. Kako devojčice da se koncentrišu na hemiju kad ih uči neki takav? Sa zelenim očima! Prosto, ne znam.
I Šomi opet napravio gužvu. Nije nikom rekao da ima roditeljski sastanak. Hajd` da je samo to, nego sam otišao na roditeljski sastanak! časna reč!
Obukao se kao matorac: dedin šešir, naočari, štap, maskirao se kao za belu nedelju, maskaradu, pozorište. Baš kao u onoj pesmi čika Jove Zmaja, znate: “Jedio se mali Jova što nema brkova, nagario nausnice – sad sam deda Jova!” Zamislite, Šomi, takav, sa Politikom pod miškom, otišao sam na roditeljski!
Učiteljica se, dabome, zgranula, zagrcnula. “Zašto nisi obavestio roditelje?” “Gospođo učiteljice, ja sam svoj čovek!”
Jadna žena vrisne, ostali roditelji se smeju, a ludi Šomi okreće, ovako, dedin štap. I zvižduće! “Kad sam bio mladjan lovac ja…” Možete da zamislite! Učiteljica zvala kuću, odmah, telefonom. Šomijev otac, moj Aca, tuc-muc… A ona, ne može da se zaustavi: “Vaše dete mora kod psihologa!” Kakav psiholog, kakvi bakrači. Šomi jeste vetropir, ali normalno dete. Jedva sam uredila stvar. Sama sam otišla u školu, nisam smela da šaljem Mitu, taman posla, i sita se napričala sa učiteljicom. Ustvari, fina žena. Ostaće mu samo ukorčić iz vladanja. Kakav psiholog, sačuvaj bože.
(Gleda u telefon.)
Srećom Ljiljka je malecka. Vreme za spavanje. Da joj otpevam. (Bira brojeve.) (Peva u slušalicu.) “Taši, taši tanana i svilena marama…” (Trgne se. Upala u pogrešnu vezu.) Ju! Izvinite, molim vas. Ovi današnji telefoni, stalno mešaju brojeve. (Brzo spusti slušalicu.) Kome sam to pevala? Neki čiča. (Sad pažljivo bira brojeve. Pita bojažljivo.) Alo, alo, je l` to Banovo brdo? Ljiljka? Ti si srce bakino. (Pevuši joj uspavanku.) Taši, taši tanana… Laku noć, deco, narode.
