Deseti dan

Deco, narode, ovako sam se lepo obukla, i udidila, jer sam “išla u život”. “Metropol”! Sama, bez Mite! Slavili smo pedeset godina mature! Kako brzo prodje, dok dlanom o dlan, fijuuu! Projuri pola veka!

Dabome, vi se sad pitate: kakve to veze može da ima sa Dnevnikom mojih unučića? Ovo je Dnevnik o mladjariji, a tamo, u “Metropolu” – skupila se starudija; ovde – mladež, tamo starež. Ali, “ima” – kako se kaže u onoj pesmi – “neka tajna veza”. Moram da ispričam i zapišem kako je bilo.

Skupilo se, bagami, prilično maturanata, onih prvih posle rata. Bilo nas više od pedeset. Okreni obrni, mi smo ipak imali sreću da nas je onaj rat koliko toliko poštedeo. Pregrmeli smo mnogo nevolja i nedaća… Ali smo prilično i kusnuli od lepog života.

Bili smo uspešna generacija! Neko je izbrojao, nije ga mrzelo: šest doktora nauka, tri akademika, dva generala, pet profesora univerziteta, pet ministara, što u onim što u ovim vladama, jedan ambasador… I jedan vladika! Sve doktori, inženjeri, veterinari, apotekari, advokati. Direktori, potpredsednici, biznismeni, guverneri… I jedan pravi hipnotizer! Svi u penziji, jedino još hinotizer radi. Izbeči oči i hipnotiše.

Bio i Cale, mada je on išao samo do šestog, izbacili ga, moja nekadašnja simpatija – bivši naš futbalski reprezentativac, sad prilično izlapeo, ne seća se kome beše ono dao pobedonosni gol, glavom sa dvadeset tri metra, Francuzima ili Rusima, a možda je to bilo protiv Argentine? Skroz ogagavio.

Devojke se mnogo bolje drže. Mis Jugoslavije pedeset neke, u dve bunde! Jedna čuvena balerina. I jedna glumica! Držeća žena, ima je prilično, znate je, igra na TV onu babu u “Srećnim ljudima”… Pa – ja!

Dabome, počnu svi da se hvale, šta je ko uradio,šta stekao, šta ukrao… Ovaj ovo, onaj ono… Bogami i imaju čime da se hvale! Onaj napravio most preko Morave… Cale dao gol Madjarima, glavom sa dvadesetpet metara… Mis SFRJ, se devet puta udavala i sad je ponovo verenica… Jedan kupio pola Dedinja i pet-šest grobnica na najboljim parcelama na Novom groblju… Jedino Titovi generali ćute, pokrili se ušima… Piju, i nisu se, kao prošlih godine, ni okitili odlikovanjima, nego došli u civilu… Jedan naš drug bio dvorski doktor, u Africi, kod nekog crnačkog poglavice, dobio od njega nebrojeno blago: slonovaču i drago kamenje, ali – šlog ga tresnuo u glavu, sve zaboravio… gde je sakrio to što je doneo iz Afrike. A balerina igrala pred engleskom kraljicom Elizabetom, lično se poznaju, pokazala nam slike iz Bekingemske palate…

Hm, mislim se: čime ja mogu da se pohvalim? Imam, kako da nemam! Jezik mi se odveže. Samo kad sam počela, ko da me prekine – moj vojnik, Mićko, budući rudarski inženjer, u Kanadi, pa moja Maja, budući pisac, već je napisala jedan komad, naša Agata Kristi, pa moj Radovan, budući naš vaterpolo reprezentativac, na Olimpijadi, pa moja Biljana, buduća mis celog sveta, pa moj Šomi, budući prvi srpski kosmonaut, ili pekar, nek bude šta mu je volja, pa Boban, budući pronalazač leka protiv raka…

Oni svi bivši, a moji svi budući!

Pa tek moja Ljiljka…

 

Pogledam na sat – ju, pola devet! Izvin`te, zapamtite gde sam stala, kažem – moram da telefoniram.

Otrčim do recepcije, okrećem brojeve, dobijem Banovo Brdo i – pevam: “Taši, taši, tanana.”

Recepcionar me gleda, krsti se, šapuće nekom momku: “Zovi Hitnu pomoć, baba maturantkinja izgleda odlepila…”

A ja kao svako veče: Laku noć, Banovo Brdo, laku noć Palilulo, laku noć Valjevo, Smederevo i Kraljevo, laku noć bivše Titovo Užice…

(Smeje se.) Potsetite me gde sam stala, da vam nastavim šta je bilo na maturskoj večeri u “Metropolu”, sutra…

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *