Deco, narode! Mućko! Četiri kile i dvesta grama! Pedeset osam santimetara! Od danas sam – osmostruka baka!
Zasad… Videćemo šta će još da bude, da pričeknemo. Unučići mi rastu, Mićko je već u vojsci, desetar, moja Maja “najlepši osmeh godine”… Mogla bih ja uskoro da dočekam i neko praunučence. Praunučicu – pa da se zove Radmila. Ko čeka, dočeka. Daće Bog.
Moj sin, srećni tata Aca se napio k`o ćuskija. Čekao, dočekao – dve ćerke, pa sinčuga! Drugari mu pocepali kačket, šta ćete, takav je običaj. Deda Miti izgazili šešir. Ako!
Znate zašto ja mnogo poštujem Crnogorce? Jer oni pamte i poštuju svoje pretke kao nijedan narod na svetu. Crnogorci imaju posebnu reč za svakog svog pretka, od oca i djeda sve čak do tamo nekog: kurebala. Pazite, ovako ide: djed, pradjed, čukundjed, navrdjed, askurdjed, kundjed, pa taj najstariji koji se pamti – kurebalo!
Imaju reč za svakog djeda, a za babu? Nemaju. Ne može tako. Ako može navrdjed, može vala i navrbaba, kad može askurdjed može i askurbaba… što rek`o onaj crnogorski pesnik, Matija, ako treba da se “ćeramo”, “ćeraćemo se “: navrdjed – navrbaba, kundjed – kunbaba… A i onog najstarijeg što se pamti, tog kurebala, je rodila majka. I on je imao babu. ćeraćemo se još, vala… Da se zna ko je stariji.
A naši kumovi su održali reč. Zvaće se kao ja, samo muški. Neka bira – Radmilo, Radiša, Radenko, Radivoje, Radojica…
Ja mislim da je najlepše samo – Rade! Tako se zvao veliki Njegoš. Rade Tomov!
Pazite, deco, tu je pitanje: Šta je u svakom tom imenu glavno? Ona prva tri slova. R, A i D. Rad!
Rad, narode! Bez toga nema ništa. Tu da se “ćeramo”, ko će više, bolje, lepše i pametnije. A ne da se nadgornjavamo, preganjamo i “ćeramo” – kao što se “ćeramo” – u glupostima i budalaštinama.
Ime može da bude i znak, kakav će ko biti. Stari Grci i stari Latini, pa i naši stari Sloveni, su smišljali lepa imena za decu. Latini su imali jednu poslovicu: “Nomen atqe omen.” Znači: ime i znak. Bićeš onakav kakvo ti je ime.
Zbog toga mnoga imena počinju kao moje: Rad… Radojko, Radojka. Da bi dete bilo vredno.
Ali, neki put ne ispadne baš tako. Ima mnogi da se zovu, šta ja znam, recimo: Radiša ili Radenka, a ispadne lenština, spava do podne, lezi lebu da te jedem…
Ili, neko je Neboj¿±¿a, misli¿±¿ taj se ni_ega ne pla¿±¿i, a Neboj¿±¿a ne sme da ode kod zubara…
Bude i obrnuto. Znam jednog Mališu, a on – dva metra i sto devet kila, glavonja, kačket broj sedamdeset, pravi džin… A zove se – Mališa.
Treći – Dobrica, misliš ne može biti bolje i poslušnije dete, a Dobrica – pravi djavo, mangup, već puši… Ili, zove se – Mira, a ispod Mire sto vragova vire, ne može da se smiri pa to ti je, ima pundravce… Eto, neki put ne važi pravilo: nomen – omen.
(Bira brojeve telefona.) Alo, alo… Alo, Banovo Brdo, dajte mi moju Ljiljku… Dušo bakina, čestitam ti, dobila si batu. Rade! Da bude vredan, na tvoju baku… I da bude pametan, na deda Mitu, samo malo još pametniji… Moraš da ga čuvaš, Ljiljko. On je tvoj mladji brat. Ti si sad velika.
Laku noć, Beograde, Beli Manastiru i Beli Potoče… Crna Travo i Crna Baro. Laku noć, Crna Goro i svi naši pradjedi, čukundjedi, navrdjedi, askurdjedi, kundjedi… Laku noć, čukunbabe, navrbabe, askurbabe i kunbabe…
SS
