Dvadeset sedmi dan

Deco, narode, sutra je praznik. Koji praznik? Rodjendan! A čiji? Čik pogodite. Nije Mićkov, nije Majin, nije Radovanov, ni Biljin. Šomijev? Nije. Nije ni Bobin. Ni Ljiljkin! Pa čiji je? Ne znamo, još.

 

Čekamo prinovu! Moja snaja Goca dobila trudove. To su jaki, al` slatki, najsladji bolovi. Aca, moj sin, Biljin i Ljiljkin tata, je odvezo u Narodnog fronta. Kao da se on poradja, eno ga sedi celu noć u hodniku. Ne sedi, nego šparta, od zida do zida. Rekli su mu: “Gospodine idite kući, potrajaće… Javićemo vam.” Ne vredi, celu noć će da šeta… Za večeru i doručak isto: gricka nokte. Majkoviću, pa i drugi očevi su se poradjali, pa su bili manje nervozni.

 

Imali smo mi nekog kuma, zvao se Bogdan, Crnogorac, imao je devet sinova. Nije mogao imena da im popamti. Devet Jugovića i deseti stari Jug Bogdane! Crnogorac, voleo karte; igra tako on poker, u sred igre mu jave “Bogdane, dobio si sina.” “Opet!”, tresne karte na sto. “Hoću li ja jednom da dobijem damu?” želeo je da, pored tolikih Jugovića, ima bar jednu ćerku.

Kod mog Ace slučaj je obrnut. Ima dve divne curice, a hteo bi sina. Kao da to može da se naruči! Ja bih, na primer, baš volela da bude devojčica.

Vi znate zašto, rekla sam vam. Obećali su mi da će joj dati moje ime. Radmila. Ali, nek bude Božja volja, samo neka je živo i zdravo.

 

Ima još nešto lepo. Malo blesavo, ali lepo! Naša Maja izabrana za “Najlepši osmeh godine”!

A nije znala. Nije se ni prijavila. Ona je stidljiva devojčica. Na mene, na svoju baku. Mi smo lepe za svoj groš, a ne za novine i tamo neke konkurse lepote.

Ali jutros, na svakom kiosku – moja unuka… Ovoliki osmeh, divni zubi, veselo oko, rumeni obraščići… “Najlepši osmeh godine!”

Njen bivši dečko je letos, dok su još bili u šemi – je l` se tako kaže? – fotografisao i poslao slike, da ona ne zna, na konkurs.

 

A šta je ispalo? Džumbus! Umesto da se raduje što je pobedila i što je najlepša, Maja se naljutila. Jurila svog bivšeg dečka – on je još zaljubljen u nju – oči da mu iskopa.

A zašto? Zato što je Majin sadašnji, aktuelni dečko – sad je s njim u šemi – ljubomoran.

Ide od kioska do kioska i cepa Majine slike! Počupao cele Šumice, Konjarnik i Medakovića naselje, ali veliki je Beograd! Srbija još veća. A sa svakog kioska i izloga se smeje moja unuka – “Najlepši osmeh godine!” Svi kažu: ista baka Rada. Pa, liči. Krv nije voda.

Razumem ja i njega, tog Majinog budućeg bivšeg, ljubomornog Slobu – on bi hteo da Majin “osmeh godine” bude samo njegov. Pa ne može to, bato. Lepota pripada celom svetu!

 

A braća su ponosna na svoju najstariju sestru. Javio se Mićko iz vojske, kaže, u svim kasarnama: Majina slika! Živela moja sestra! Kaže se, u narodnoj pesmi, najveća je ljubav sestrina, ali bogami i braća vole sestru, isto toliko.

Nego nigde u pesmama nisam pročitala kolika je ljubav bakina za unučiće. To i ne piše u pesmama, jer se ne može izmeriti… (Bira brojeve na telefonu)… Ljiljko, srce bakino. A šta bi ti volela da ti roda sutra donese, tojest, da ti mamica rodi? Batu ili još jednu seku? Seka Radicu? (Zatvori šakom slušalicu, čudi se.) Hoće lutku! Ti si lutka, lutko bakina…

“Taši, taš¿i, tanana i svilena marama…” Laku noć, Banovo Brdo. Laku noć, porodilište u Narodnog fronta. Laku noć, sve mamice, koje ćete se večeras i sutra i prekosutra poroditi. Laku noć, bebice.

 

SS

 

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *