(Rada sa Dnevnikom.) Deco, narode, da nastavimo gde smo stali. (Piše, sriče.) “Kako smo se lepo proveli u selu. Nastavak…”
Bilo je super! Ne znam odakle da počnem.
Hajde prvo, Biljana. Zbog nje sam se najviše plašila. Znate već moju staru sikiraciju – oblači se kao nakarada: šinjel, cokule i ona prokleta mindjuša gde joj nije mesto – u nosu! Ali, kad smo se vratili iz Orašja, sad da je vidite! Može da se prijavi za izbor najlepše čobanice. Mis Šumadije! Bilja u narodnoj nošnji! Komplet: jeleče, košuljica od srpskog platna, vezena srmom, suknja, tkana, vunena, plisirana, vezena keceljica, dokolenice, opančići… I kosu nekako uvila u kikicu, narumenila obraščiće… Lutka bakina. Folklorka. Za slikanje. Samo kad bi htela da skine one naočari za sunce… “Rej ban!” Joj, da znate kol`ko to košta… I onu mindjušu iz nosa!
Ide tako kroz Beograd, i u školu. Tera novi fazon! “Autentični
folk!” Ne bi se čudila da za njom ne krene celo njeno društvo, Bilja je uvek prva isterivala modu. A inspiraciju, kaže, dobila u Orašju.
Skolila baba Desu, naterala je da otvore neku staru škrinju… Sve našla. Pokupila. Desanka joj poklonila, kaže neće ovi moji to. Hoće džins.
Drugo, Šomi. Našao tamo najboljeg druga! Još jednog. Znate, deca uvek imaju… i treba da imaju… po nekoliko najboljih drugova. Divan dečko, plav, tanak, malo mršav, ali nekako tužan, učtivo dete.
Izbeglica iz Hercegovine. A talenat sto posto, rodjeni futbaler. Gledao ga Mita, on se opasno razume u fuzbal, kaže: isti Miloš Milutinović, kad je bio mali! Genije za loptu. Šomi i on igrali za Orašje protiv Pudarca, levo i desno krilo.
Doći će iduće nedelje kod nas u Beograd. On i Šomi da gledaju “Zvezda” – “Partizan”. Divan dečko, volela bih da je moje unuče.
Treće, Boba. Naučio da vozi traktor! Časna reč! Videla sam svojim očima. Boban za upravljačom, pored njega jedan od braće! Detence, sedam godina, a ume bolje od svih da popravlja traktor!
Što sam se uplašila! Boban vozi, a maše mi jednom rukom, ovako… “Bako, bako… Deda, gledaj.” Vozi samo jednom rukom, a pozadi – prikolica, puna nekih duleka… Mogu da se izvrnu u jendek.
Četvrto…četvrto, Mita! (Zastane.) Ne znam da li da pišem. Možda nije za ovaj dečji dnevnik. Ipak – moram! (U poverenju.) Pa zbog njega smo i išli u selo. Da malo “promenimo sredinu”.
Uveče su tamo – pekli rakiju. Kazan iza kuće. Celo Orašje smrdi, tojest – miriše, na brlju, šljivovicu. Mita sedi pored kazana i bulji u vatru i žar. Ljudi ga nutkaju, odbija! “Ne smem, doktor mi zabranio, izričito…”
Pogleduje u mene, tužno. Meni ga nekako žao, al` šta mogu. Sležem ramenima. “Pitaj Bilju…”, kaže. Ona mu je, sećate se, strogo zabranila. Ne bi on brenovao doktore,. ni ovoliko, ali – plaši se unuke Bilje, dao časnu reč. Ljudi ga nutkaju – ja okrenem glavu, Mita cimnu jednu… Ko zna, možda mu je ona pomogla za depresiju. Kako gucnu, tako zapeva: “Šumadijo, rodni kraju, u tebi je ko u raju…”
Ima i peto – ja! Baš sam se odmorila i osvežila. Donela sam ove dunje. (Pokaže nekoliko dunja.) Pogledajte! Za izložbu. Ili da ih dam nastavnici likovnog, deca da crtaju?
Neću! Hoću da napravim kitinkes. Za moju Ljiljku. (Bira brojeve telefona.) “Taši, taši tanana i svilena marama…” Laku noć, dušo moja. Laku noć, Banovo brdo. Laku noć, familijo.
Deco, narode, razmislite koliko samo imate rodjaka, kumova i prijatelja. Svuda po svetu. Lepo Mita kaže: svet je mali, jedino je veliko Veliko Gradište. I Velika Plana je velika, prilično. I Plandište! Laku noć, vi svi veliki i malo Malo Orašje… ” Laku noć.
SS
