O SVOJTI I MEDU

Deco, narode, situacija je vrlo opasna. Raka ima keca! Ko vrata. Iz istorije. Vuče cele godine, može da se desi, ne daj Bože, da padne, možda čak i ponavlja. U kući uzbuna, vanredno stanje. Šta da se radi? I dabome, odmah je pronadjen dežurni krivac. Zna se – deda Mita! I vaterpolo! Odluka: dete ima da se mane sporta i da zagreje stolicu.

A Olimpijada 2.000. godine? Olimpijada nek čeka, Raka prvo mora da popravi kečeve!

Deda Mita pocrneo, kao da se svet ruši. Da propadne Budućnost – Olimpijada 2.000. godine, zbog Prošlosti – nekih tamo Punskih ratova pre 2.400 godina! Ne može! Ne dam!

Reši se, ode u školu, da izvidi situaciju i porazgovara sa tim istoričarom, koji je deci podelio grdne kečeve.

Poneo i jednu teglu meda, livadskog; njegovi iz sela drže pčele, pa im on, ponekad, pomogne kad vrcaju med.

Dobar dan! Dobar dan! Ja sam taj i taj, deda tog i tog… Rakin deda? Baš mi je milo…

Ispostavi se: profa – mnogo fini čovek. Čak nam odnekud, po nekoj bočnoj liniji, dodje i kao svojta.

Njegove pokojne maćehe starija sestra i pašenog kuma Poleksijinog devera, stanovali prekoputa železničke stanice u Smederevskoj Palanci, kuća do kuće, i imali zajedničko dvorište, puno dudova, pa gajili ortački svilenu bubu…

“Mala je naša Srbija, svi smo jedan drugom rod. Nego se ne pazimo kol`ko treba”, počeo moj Mita baš izdaleka da traži protekciju za unuka…

Umesto da se Mita žali profesoru profesor počne da se žali Miti. Ne toliko na malu platu, koliko na decu. “Zamislite, gosin Mito, ne interesuje ih istorija!” “Ma nemojte, tobož se iščudjava Mita, to ne valja… A šta to nije znao onaj moj?” “Punske ratove!”

“Ono izmedju Kartagine i Rima? Kad je Hanibal, sa sve slonovima, prešao preko Alpa… Hanibal ante portas… I kad su guske spasle Rim… Sve dok im Scipion Afrikanac nije pokazao…” veze Mita kao da je lično bio u Hanibalovoj pratnji na slonu… Naš daljni rodjak, preko svilene bube, profesor ga gleda, divi se. “Pa vi, gospodine, znate za čistu peticu. Alal vera! Ali vaš unuk ni da bekne…”

“Pa, mogli bismo da se nagodimo”, tera Mita bajagi na šalu – “od moje petice da odvalite dva, dodajte na Rakinog keca, pa tri on – tri ja, na ravne časti.”  I još trpa čoveku u ruke teglu meda… “Ovo da se zasladite… čist livadski, žalfija…”

Medjutim, ispostavi se da profesor ima šećernu bolest, i da ne sme, nego da lepo teglu daju tetkici; da ona ujutru kad kuva kafu profesorima posluži. Da se zasladi celo Nastavničko veće. Valjda će biti nežniji prema djacima.

“Ništa vam nisam obećao”, kaže naš rodjak – “Raka mora da nauči. Zamislite, znaju sve marke automobila, i sastave svih timova NBA lige, a ne mogu da zapamte kartaginske vojskovodje: Hamilkar, Hazdrubal i Hanibal, ili rimske trijuvire: Cezar, Kras i Pompej, a kamo li: Oktavijan, Antonije i Lepid! Pitaću ga sutra, pa šta bude. To jedino mogu da obećam.”

A sutra je sutra. Evo i ja sam zapamtila i Hazdrubala i Hanibala, a da li je naučio Raka – videćemo. Sutra!

(Bira brojeve telefona.) Alo, lutkice bakina… Još ne spavaš, dušo? Baka se bacila na istoriju… (Pevuši.) “Taši, taši tanana i svilena marama…” Laku noć Banovo Brdo… Laku noć Kartagino! Laku noć Hazdrubali i Hanibali, Sulo, Julije i Pompeju… Laku noć istorijo, ujutru je budućnost… Daj Bože da naš Mita popravi keca, iz istorije.

 

SS

Share Button

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

captcha *