Televizija – dramska redakcija
Jednog prepodneva u salu za probe uđe jedan plav, nepoznat mladić, toplih očiju i upita me gde bi mogao naći Batu Konjovića, urednika dramskog programa Televizije. Doneo je, veli, dramski tekst koji hoće da ponudi Televiziji. Nije iz Beograda, već iz Požarevca. Kako u blizini nije bilo Konjovića, a ne želeći momka da obeshrabrim, predstavim se i predložim mu da tekst preda meni, pošto sam i inače za dramsku redakciju pisao recenzije, vršio adaptacije i predlagao drame. Uzeo sam, dakle, tekst od tog momka, uz obećanje da ću mu koliko već sutra izneti svoje mišljenje, koje mu, kakvo bilo da bilo, neće biti na odmet. U čitavom tom malom događaju, međutim, presudan je bio moj intuitivan osećaj da se u ovom slučajnom susretu krije izvesno otkriće koje će opravdati moju preuzetu ulogu. Naslov komada je glasio: Opasna voda. A ime pisca Slobodan Stojanović.
“OPASNA VODA”
Aleksandar Saša Šopot stiže iz Beograda na obalu Čemerno, na svečano otvaranje spomen-doma njegovom ocu, narodnom heroju Slobodanu Šopotu.
Saša je gnevan mladić, gnev najpre iskaljuje na ženi sa kojom je te noći spavao, inače daktilografkinji narodnog heroja Mirka Oblaka, predratnog i ratnog druga njegovog oca, koji je ovamo stigao, takođe, zbog otvaranja spomen doma; da bi zatim gnev nastavio da ispoljava i to još žešće, na samom tom “besposlenom heroju”, Mirku Oblaku, kome prebacuje da se bavi “profesionalim otkrivanjem spomenika svojih izginulih drugova” i da je manje-više postao “očigledno sredstvo nastave NOB-a u osnovnim školama” i “živi trofej Vojnog muzeja”. Zatim napada i dr Ruskog, trećeg druga ove dvojice heroja, koji je sada ministar, dakle, saodgovoran za sve ono što se oko njih danas zbiva, a pre svega za izneveravanje ideala revolucije, za ceo taj laki i površni život koji buja oko njih i u koji su oni takođe manje ili više utonuli. Zbog toga, urla Saša, oni više i nisu dostojni da drže govore nad svojim mrtvim drugom, jer ono za šta je on pao, ni izdaleka nije ono zbog čega su zajedno pošli u borbu. U svakom slučaju, to nije ono što se sada dešava oko njih i u njima. Nasuprot svemu tome, Saša traži da se uspostavi jednostavnost, čistota i lepota tog novog života; on traži odricanje, dobrotu i ljubav. A kako to oko sebe sve manje nalazi, besni, vređa, kazuje istinu u lice i ludi. On je protiv površnosti (“ča-ča”, TV-lutrija), protiv pomodarstva (šuškavac), protiv luksuza (limuzine, vile); on je, rečju, protiv svih vidova prodaje duše Đavolu, a za duhovno uzdizanje (umesto materijalnog) i žrtvovanje. On je u jednom trenutku čak i protiv Gordane, svoje istinske ljubavi, koja takođe podleže tom opštem kvarenju života. Ukratko: on je protiv tog popuštanja stihiji nižih osećanja; njegovi zahtevi su, izgleda, i suviše pojednostavljeni, i suviše visoki za mirnodopsko vreme, i zato nailazi na otpor, nerazumevanje i odbijanje. LJudi u životu traže i nalaze zapravo svoju sopstvenu meru; u nesporazumu s njima, on bira dobrovoljno izgnanstvo iz tog sveta i odlazi u jedan drugi svet, udaljen od glavnih matica tog zahuktalog zbivanja; bira jedno zabačeno selo, nepipnutu prirodu, gde će, kao učitelj, učiti decu – dobroti, lepoti i ljubavi. Bio bi to, u prenosnom smislu, preko te metaforične osnovne škole, ponovni početak borbe za “novog čoveka”, za novu revoluciju. Saša Šopot duboko veruje u tu obnovu; on čak veruje da pravi preporod – odatle i počinje, i da će upravo to biti istinski nastavak one borbe koju je njegov otac vodio i u kojoj je pao. Nada koju za njega otvara ta metaforična osnovna škola, i uspeh u tome, biće pravi i jedini spomen – dom ocu.
Sašin bunt je do srži prožet idealizmom; idealizam mladih, bez sumnje; on, međutim, nalazi podršku u idealizmu starijih, u idealizmu očeva koji su pali mladi, a koji su, taj idealizam, njihovi preživeli drugovi izneverili. Idealizam je ono večo; a ljudi su ono što je krhko i grešno, i zato se zauvek treba opredeliti za ideale i živeti u skladu sa njima.
Sem što je posedovao nesumnjive literarne vrline i svojstva, a posebno veoma upečatljivo ostvarene likove, kao i vanredan jezik, komad je iskazivao onu meru kritičnosti prema savremenoj stvarnosti, koja mi se činila presudnom za obnovu istinskog smisla teatra. Dejstvo ezopovskog jezika prethodne generacije dramskih pisaca (uostalom još prisutno), kao i njihova posredna kritičnost preko zaobilaznih priča oslonjenih na mit, nezamenjiva uostalom u pređenom razdoblju kao jedino mogućni odgovor crno-belom slikanju života i naopako shvaćena “angažovanost”, sada se već jasno otkrivala kao nedovoljna i u stvari iscrpena.
Publika je očekivala otvorenije i otvoreno iskazivanje istine. OPASNA VODA, taj komad preda mnom, činilo mi se da udovoljava upravo tim novim zahtevima teatra i publike; zahtevima, istina, još nedovoljno definisanim, ali koji su se “osećali u vazduhu”. Preda mnom je, dakle, ležao pozorišni komad koji je imao snagu da pojam “angažovanosti”, toliko naglašavan u razgovorima o umetnosti, a dosad pogrešno primenjivan (čak do nakaznih vidova), postavi najzad onako kako je to moglo biti jedino ispravno, kao kritičku angažovanost protiv svega neistinitog, zlog, poročnog, izvitoperenog, neodrživog, odživelog itd. Prvi naš savremeni komad, koliko sam znao, koji je bio kritički okrenut prema sopstvenoj sredini (samoj socijalističkoj realnosti), što je, posle prethodnih mimikričkih faza, odista bio jedini mogući i zreo izraz teatra iz zatvorenosti i njegova neadekvatna uloga u društvu.
Kako su tekle “VODE”, stvarno su “Opasne” za ono vreme krajem 50-tih prošlog veka. Odlučivanje o stavljanju na repertoar, ovog i bilo kojeg dramskog teksta, previše je išlo preko “unutarnjih i spoljnih intelektualnih elita”, sa izvanrednom uhodanom matricom odbijanja. Što je tekst ozbiljniji, opasniji, način je sve zaobilazniji, učtiviji, čak pun razumevanja i žaljenja. I sa unapred obećanjima – za sledeći put. Uz to idu komplimenti “talentovan”, “vredan pažnje” i sl. Slobodana pisca svrstavali su “u slučaj” koga je bez ustezanja trebalo obasuti što laskavijim komplimentima (između ostalog i zato što je bio mlad), samo da se što bolje raspoložen – “otkači”. Jer njegov komad ne samo što je bio “opasan” i ne samo što je taj pridev sadržao već u naslovu, skoro kao neki izazov. Dramaturzima i urednicima, već je predstavljao i jedan dotle još nepoznat vid komada koji je neumoljivo kritikovao sopstvenu sredinu (po tuđoj se, razume se, moglo udarati do mile volje) i to onu najosetljiviju – boračku, rukovodilačku, partizansku.
“Toga još nije bio; tog gneva, te drskosti, te anarhističke razmetljivosti”, glasio je zaključak zapanjenih dramaturga koji su tekst pročitali. NJemu, piscu – to nisu rekli, njega “na fini način – uz cenjenje njegovog talenta” upućivali na druge, drugi na treće. Između sebe, ti “bogovi” su zdušno slagali “da tekstove mladih treba češljati”, jer se pojavila “nova zaraza”. NJu na vreme zaustaviti.
Srećom po momka, našao pisca, kako kaže Pavle Ugrinov, taj krug nije bio i beskonačan. Hrabrošću i lukvstvom, Pavle Ugrinov je preskočio sve pragove, ponudio ga neposredno – glumcima, onima najpozvanijim da o njemu kažu konačnu reč. Posle niza teškoća, na kraju je komad ipak prihvaćen sa uverenjem da će njegova umetnička valjanost prevagnuti nad svim prigovorima.
Tekst se dopao avangardnoj grupi glumaca “Slobodna dramska družina A”
NJihov hod po mukama je posebna priča – roman “Opasna voda” uz Beketa, Joneska, teško zvanično postavljanje na scenu, imala je svoj značajan udeo na popularnost grupe – družina “A”. Drama “Opasna voda” doživela je svoj slojevit, složen , život. Probe, izbor glumaca, traženje ambijenta, podela uloga, tok, za reditelja, koji je i najzaslužniji da je tekst uopšte prihvaćen, je satkan sa puno iznenađenja, nepredvidivih događanja, priča je za sebe. Trebalo je izdržati. Uspelo se. Drama je doživela veliki uspeh. Slobodan je svojim ponuđenim “prvencem” pokrenuo, nekako iz senke, i druge svoje drame, prozne radove, i tako ušao na velika vrata, vrlo mlad (21. godina) u polje priznatih avangardnih dramskih pisaca novog, nezaustavljenog, talasa.
